Евроскептицизам у Србији

Аутор: др Небојша Кузмановић

            Комплексност ове теме у значајној мери условљава и могућност критичке анализе која је фокусирана на сагледавање појединих аспеката евроскептицизма у контексту друштвено-политичке сцене у Србији у последњих двадесетак година. Узимајући у обзир читав низ различитих констелација које одређују поједине специфичности српског политичког имагинаријума као целине, одмах на почетку овог текста потребно је указати на идејну и концептуалну дистинкцију између евроскептицизма и дискурса антизападњаштва. Такође, како би се у даљем тексту избегле конфузности око употреба различитих термина, али и њихових садржајних значења, неопходно је приближније означити шта заправо представља евроскептицизам.

            Заобилазећи проблематику око етимологије и развоја појма, треба истаћи да сам термин евроскептицизам изворно проистиче из британске политичке праксе, при чему је иницијално први пут употребљен у часопису The Times у новембру 1985. године у контексту противљења укључивања Велике Британије у заједничко европско тржиште  (Тодоровић, 2010). Евроскептицизам је дакле, током друге половине осамдесетих година XX века био практично лимитиран на британски политички корпус, да би касније, од почетка деведесетих година XX века постепено постајао све присутнији на политичким и партијским сценама држава чланица, али и земаља које су пролазиле и које пролазе кроз процесе тзв. придруживања ЕУ. У оквиру британске политичке праксе настанак евроскептицизма заправо треба сагледавати у контексту знатно ширих и комплекснијих друштвених, историјских и политичких околности које указују на традиционално јачу везаност Велике Британије за САД, него за државе континенталне Европе. Ширење овог дискурса изван британског контекста свакако је у извесној мери изменио и допунио садржај термина. Док се у британском контексту евроскептицизам означава као неповерење у европске институције, које произилази из особености британског економског и политичког окружења, у европском политичком дискурсу евроскептицизам постаје приметнији од уговора из Мастрихта 1992. године  (Тодоровић, 2010), од када се уочава све фреквентније у оквиру појединачних националних политичких дебата.

             Свакако, његово значење у одређеном смислу варира у зависности од конкретне државе. Евроскептицизам представља динамичну категорију, те стога и његове карактеристике треба перципирати у контексту различитих политичких традиција и различитих спецификума европских интеграција конкретно анализиране државе. Такође, поред тога, приликом анализа корпуса идеја које се директно и индиректно везују уз њега, неопходно је сагледати читав низ других односа у конкретном контексту, при чему се посебно морају сагледати особености евроскептицизма политичких партија тј. (условно) „политичких елита” и осталих грађана (Тодоровић, 2010).

            Уједно, поред претходно наведеног треба указати и на дистинкцију између термина као што су евроскептицизам, европрагматизам, еврофобија, а у контексту Србије и антизападњаштво, које представља сасвим другачију врсту дискурса, те стога тврдње да евроскептицизам представља иманентну форму антизападњаштва у Србији нису валидно утемељене (Диковић, 2012).

            Данас постоје различите дефиниције евроскептицизма које варирају у зависности од аутора. Први га је дефинисао 1998. године Пол Тагарт (Taggart, 1998), а значајне дефиниције су понудили Луберс и Шеперс  (2005), као и Копецки и Мад (2002). Такође, међу значајније ауторе који су понудили сопствену дефиницију и типологију евроскептицизма убраја се и Крис Флуд који – између осталог – уместо термина евроскептицизам предлаже термин ЕУ-скептицизам као чињенично концизније одређен, будући да се он не односи на Европу у цивилизацијском смислу, већ искључиво на ЕУ као политичку и економску заједницу (Flood, 2002).  Поред претходно поменутих, значајна је и дефиниција евроскептицизма коју је понудио Алекс Зербиак, који се у суштини налази на сличним позицијама као и Пол Тагарт (Taggart and Szczerbiak, 2004). Без тенденције да  овом приликом наводимо различите дефиниције евроскептицизма (Тодоровић, 2010; Диковић и Новаковић, 2012), треба истаћи да сви наведени аутори заправо износе сопствене интерне типолошке поделе евроскептицизма, као и њему комплементарних и сличних термина попут европрагматизма и еврофобије.

            Када се говори о евроскептицизму у контексту актуелне политичке и партијске сцене у Србији, мора се обратити пажња на често изједначавање термина евроскептицизма са еврофобијом, или са ширим низом различитих антизападњачких тенденција. Изједначавање антизападњаштва са евроскептицизмом свакако је неутемељено, а настанак овакве тенденције треба тражити у специфичностима друштвене и политичке ситуације у Србији током више од протекле три деценије, иако саме идеје антизападњаштва имају континуитет од њиховог настанка у XIX веку. Антизападне идеје су настале у контексту процеса српске националне еманципације, тј. процеса везаних за формирање српског националног идентитета и то пре свега у контексту програма и деловања Уједињене омладине српске (Диковић, 2012). Свакако, идеје и идеологију овог покрета – из којег су касније стасали различито оријентисани политички актери – треба посматрати кроз ширу призму, будући да је антизападњаштво представљало само један његов део, док је сам покрет пропагирао разне друге, често међусобно супротстављене идеје и идеологије (Диковић, 2012; Скерлић, 1906), између осталих и панславизам.

              Посматрано у целини, антизападњаштво у Србији представља догматски став који проистиче из различитих емотивно одређених представа о Европи, те као такво нипошто не може бити поистовећено са евроскептицизмом, без обзира на актуелне нивое идентификовања појединих политичких субјеката. Дакле, иако се евроскептицизам и антизападњаштво у Србији веома често перципирају као синоними, овакво схватање је у суштини погрешно. Свакако, постоји читав низ преплитања између ова два дискурса, али између њих такође постоји јасно видљива дистинкција  (Диковић, 2012). У том смислу, у контексту савремене политичке и партијске сцене у Србији антизападне тенденције су много ближе еврофобији, него евроскептицизму.

             Узимајући у обзир све претходно наведено, треба указати и на поједине аспекте евроскептицизма на тренутној политичкој сцени Србије. Аутори који су се бавили овом проблематиком у последњих неколико година, закључно са периодом непосредно пре парламентарних и председничких избора 2012., аргументовано су указали да евроскептицизам међу политичким субјектима заправо до тог тренутка није ни постојао  (Диковић, 2012; Диковић и Новаковић, 2012). Као једини изузетак наведена је политика ДСС-а до 2008. године, коју ови аутори оцењују као евроскептицизам, да би након преласка ове странке у опозицију њена политика постала еврофобична (Диковић и Новаковић, 2012:71). У класификацији позиција политичких партија у Србији на основу спецификације коју су понудили Копецки и Муд (2002), а делимично и Флуд (2002), Новаковић и Диковић су на основу политичке ситуације пре избора 2012. године предложили следећу поделу најутицајнијих партија у Србији: Политика СНС означена је као европрагматична, при чему је наведено како она у себи укршта еврофобичне и еврооптимистичке елементе, ДСС, СРС, Двери и низ десничарских организација означени су као еврофобици, док су ЛДП, ДС и СПС оцењени као евроентузијасти (Диковић и Новаковић, 2012:70).

          Претходно предложена подела, изведена на основу тадашње ситуације у контексту партијске сцене у Србији, била је добро аргументована. Ипак, треба указати на поједине промене које су се десиле након избора 2012. године, као и након парламентарних избора одржаних марта 2013. године. Пратећи оквир понуђене класификације, на основу тренутне ситуације могло би се говорити о појединим променама политике СНС-а. Након доласка ове странке на власт 2012. године, она се од европрагматизма додатно приближила одликама својственим евроентузијастима, да би се на темељу изборне кампање 2013. године могло говорити о њеном евроентузијастичком правцу. Оваква опредељеност представљала је и општу карактеристику СНС-а, која се посебно манифестовала након убедљиве победе ове странке на ванредним парламентарним изборима 2013. године.

           Током 2013. године часопис Нова српска политичка мисао спровео је теренско истраживање из којег је међу грађанима Србије видљив пад евроентузијазма и пораст евроскептицизма. Слободан Антонић наводи: „Видећемо да се у раздобљу 2007–2013. евроскептицизам готово удвостручио (са 21 на 39 посто), једнако као и неодлучност (са 7 на 15 посто), док је пак евроентузијазам забележио пад са 72 на 46 посто”. Поводом става гласача СНС-а о овој теми, Антонић каже: „Ако погледамо како се данас односе присталице СНС према ЕУ, видећемо да су они подељени: 42 посто је за улазак у ЕУ, 45 посто против и 13 посто су неодлучни. Али, раније није био такав однос. У децембру 2011. однос противника и присталица учлањења у ЕУ међу напредњачким гласачима био је 56 посто против, 27 посто за (17 посто неодлучни). То је давало сразмеру међу напредњацима од 2: 1 у корист евроскептика […] Једино што се, дакле, може закључити јесте да се, бар када је реч о ЕУ, део СНС гласача ’преумио’ и почео да подржава улазак Србије у ЕУ. А заслуге за то се могу приписати првенствено новом лидеру напредњака и свакако најпопуларнијем српском политичару – Александру Вучићу”.[1] У последњих неколико гoдина, а посебно у време пандемије корона вирусом, приметно је да се СНС од евроентузијазма враћа ка европрагматизму, али и да се окреће ка евроскептицизму.

             Након избора одржаних 2012. године дошло је до стварања неколико нових политичких субјеката у Србији, од којих се већина новонасталих странака и покрета определила за евроентузијастички курс. Овакав правац и позиције које су нове странке заузеле треба између осталог тражити и у чињеници што је већина ових политичких субјеката заправо настала издвајањем из ДС-а. Ипак, код појединих политичких субјекта, који су настали након избора 2012. године, уочава се и другачији правац који није евроентузијастички. У том контексту, поменућемо и политичку организацију Трећа Србија, чија би се политика могла окарактерисати најближе као евроскептицизам са елементима европрагматизма, чија је главна идеја – идеја суверенизма и концепт Европе нација.

            Када је реч о евроскептицизму присутном међу грађанима, односно ван контекста деловања политичких странака у Србији, он свакако постоји, али за сада не постоји велики број истраживања везаних за ову тему. Истраживања о броју европротивника, поред осталих, спроводе Канцеларија за европске интеграције (Тодоровић, 2010), Центар за међународну јавну политику, Грађанске иницијативе и ИПСОС. Овде ћемо навести резултате њихових истраживања који могу бити веома индикативни. Центар за међународну јавну политику спровео је 2017. године истраживање међу студентима Београдског универзитета о спољној политици Србије. Већ тада је било видљиво да је пораст евроскептицизма евидентан. На питање: „Уколико бисте данас гласали о чланству Србије у ЕУ Ваш одговор би био?” – добијени су следећи подаци:

               „Уколико би се референдум о чланству Србије у ЕУ одржао сутра, истраживање је показало да би чак 39,7% анкетираних студената изричито било против уласка Србије у ЕУ и да би на референдуму гласали негативно, док би 28,9% студената подржало улазак Србије у ЕУ. Овоме треба додати и велики проценат оних који нису сигурни или не знају како би се определили у овом тренутку по том питању, а којих је 22,4%. И на крају, 8,3% студената не би изашло на гласање овог типа. Највећа подршка уласку Србије у ЕУ је међу студентима медицинских наука – 34,4%, док је највеће противљење међу студентима друштвено хуманистичких наука – 42,3%. Подршка међу студентима осетно је мања него бирачког тела у целини ако се резултати упореде са последњим истраживањем јавног мњења које је спровела Канцеларија за европске интеграције Владе Републике Србије. Према истраживању из децембра 2016. подршка уласку Србије у ЕУ била је 47%, док је против 29% свих грађана.” [2]

              Испитивање о ставовима младих српских средњошколаца према друштву 2019. спровели су истраживачки тим Грађанских иницијатива и маркетиншка агенција ИПСОС. Дошли су до следећих података: ученици средњих школа, који похађају предмет Грађанско васпитање, нису посебно заинтересовани за политичка збивања и у већој мери су евроскептици. То се види из истраживања „Пунолетство и зрелост грађанског васпитања: евалуација ефеката”. Предмет истраживања је била анализа статуса и евалуација ефеката предмета Грађанско васпитање које је уведено у школе 2001. године.

            Истраживачи су закључили следеће: „Млади су, најзад, у доброј мери евроскептици. Мањина младих сматра да је улазак Србије у ЕУ битна ствар, док се тешко могу издвојити неке, за младе, неспорне добре стране тог процеса, осим унапређења односа са другим државама (49%), повећања квалитета образовања (42%) и степена запослености (44%). Страх од великих компанија (44%) и иностраног капитала/власништва у националним богатствима (40%) јесу аспекти прикључења ЕУ који најчешће брину младе.

             На питање: Колико је по твом мишљењу за Србију важно да постане чланица Европске уније, ученици су дали следеће одговоре: нимало 25%; мало 14%; осредње 35%; много 15%; врло много 11%”.[3]

             Ако су српски средњошколци и студенти у великој мери евроскептици, шта тек онда рећи за раднике или пензионере, који су били највеће жртве транзиције, која је спроведена у највећој мери према захтевима Европске уније.

             Поред тога, број евроскептика у Србији, тачније број грађана који се противе уласку Србије у ЕУ – а који у зависности од конкретне класификације појединих аутора могу бити евроскептици, еврофоби, европротивници или европесимисти – непрекидно варира и зависи првенствено од актуелне политичке, друштвене и економске ситуације, као и од различитих дневнополитичких дешавања. Поред тога, број особа које се противе уласку Србије у ЕУ често је условљен самом концепцијом, као и методологијом истраживања.

             Евроскептицизам као специфична врста друштвеног феномена не може се у потпуности концизно одредити на општем нивоу, с обзиром на то да његово значење у одређеним сегментима варира у зависности од конкретног политичког,  друштвеног, просторног, чак и временског контекста. Поред тога, као што је наведено, евроскептицизам није универзално дефинисан, већ у зависности од конкретних аутора он има различита тумачења, при чему аутори који се аналитички баве овом проблематиком често предлажу додатне интерне класификације различитих форми и типова евроскептицизма  (Тодоровић, 2010).

            На крају овог кратког прегледа који не претендује ка широј и комплексној анализи ове проблематике, већ тежи указивању на основне аспекте везане за карактеристике евроскептицизма у контексту актуелне политичко-партијске сцене у Србији, треба истаћи да евроскептицизам као специфична врста релационог феномена у суштинском смислу не садржи вредносну конотацију, већ се његова позитивна или негативна атрибуција одређује контекстуално, па га зато независно од личног убеђења треба на тај начин и перципирати.

Литература:

1. Диковић, Јована. 2012. „У традицији идеја – евроскептицизам у Србији – дискурс антизападњаштва”. Гласник Етнографског института САНУ 60 (2).
2. Диковић, Јована и Новаковић, Александар. 2012. „Евроскептицизам – недостајућа карика политичког живота Србије”. Српска политичка мисао (3).
3. Flood, Christopher 2002. „Euroscepticism: A Problematic Concept“. UACES 32^nd Annual Conference and 7^th Research Conference, Queen’s University Belfast, 2–4 September 2002.
4. Скерлић, Јован. 1906. „Омладина и њена књижевност” (1848–1871), „Изучавања о националном и књижевном романтизму код Срба”. Београд: Штампано у Државној штампарији Краљевине Србије.
5. Taggart, Paul 1998. ”A touchstone of dissent: Euroscepticism in contemporary Western European party systems”. European Journal of Political Research 1 (33).
6. Taggart, Paul and Aleks Szczerbiak 2004. ”Contemporary Euroscepticism in the party systems of the European Union candidate states of Central and Eastern Europe”. European Journal of Political Research 43.
7. Тодоровић, Јелена. 2010. „Евроскептицизам у земљама Европске уније”. Српска политичка мисао (3).

[1] http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/vucic-kao-stabilizator-evroentuzijazma.html

[2] http://cmjp.rs/wp-content/uploads/2017/07/Rezultati-istrazivanja-Stavovi-studenata-Univerziteta-u-  Beogradu-o-spoljnoj-politici-Srbije.pdf

[3] https://www.gradjanske.org/wp-content/uploads/2019/03/GV-GLAVNI-NALAZI.pdf