Евроскептицизам у земљама Европске уније

Евроскептицизам у земљама Европске уније

Аутор: др Јелена Тодоровић Лазић

Евроскептицизам је данас изразито популаран концепт широм Европе, па му и европски медији дају доста простора. Он представља један од важних изазова за Европску унију, као такав налази се на дневном реду многих политичара, аналитичара и обичних грађана. Постоји неколико разлога и фактора који доприносе актуелности и популарности овог концепта: продубљење економске и политичке интеграције у Европској унији, економска криза која је започела 2008. године и погоршала се током последњих година, мигрантска криза, политичка криза изазвана Брегзитом.

Oд настанка Европских заједница може се рећи да је постојало „време консензуса“ међу европском елитом о предностима економске интеграције коју она представља. Све до средине 80-тих година 20. века, елите су биле сложне по питању неопходности  економске интеграције. Доношење Уговора из Мастрихта означава промену у свести јавности у многим европским државама. Тај заокрет се односи на замену питања о предностима и манама чланства у Заједницама  питањем о смеру кретања новонастале творевине у облику ЕУ. Зато се може говорити о томе да је Уговор из Мастрихта деловао као катализатор да се евроскептицизам прошири међу грађанима и политичким партијама. Након што је Лисабонски уговор ступио на снагу, европске интеграције наилазе на мноштво препрека што је резултат очигледног недостатка стратешке визије. Приметан је непремостиви јаз између партијске елите и грађана по питању европских интеграција и овај јаз наставља да расте. Ради се о томе да политичке елите више нису у стању да убеде јавност да ЕУ пружа позитиван одговор на негативне економске и културне последице глобализације.

Евроскептицизам је оригинално британски феномен, настао и највише уочљив био годинама како међу грађанима, тако и политичким партијама у Великој Британији. Mеђутим, број евроскептика данас расте и у другим земљама Европе. Први пут појам „евроскептицизам“ се помиње у британским дневним новинама The Times, новембра 1985. године, где се овај појам користи како би се изразило незадовољство британске јавности пројектом заокруживања заједничког тржишта. Први пут је међу политичком елитом термин употребљен у говору који је премијерка Маргарет Тачер одржала у Брижу 1988. године који је представљао одговор на амбиције председника Европске комисије Жака Делора ка успостављању ближе економске и политичке сарадње.

Без јасне дефиниције евроскептицизма, може се доспети у логичку замку у којој би се он тумачио са искључиво негативним предзнаком. У теоријском смислу, треба поменути дефиницију Пола Тагарта према којој је евроскептицизам појам којим се означава логичко и аргументовано противљење процесу европских интеграција. Управо је ова широко постављена дефиниција допринела да се евроскептицизам погрешно тумачи као еврофобија. Тагарт је брзо схватио проблем и покушао је да га реши тако што је редефинисао концепт кроз увођење две подкатегорије: тврди и меки евроскептицизам. Тврди (hard) евроскептицизам представља отворено одбијање процеса европских интеграција, укључујући и напуштање чланства уколико је држава већ чланица. Меки (soft) евроскептицизам, пак, представља аргументовано противљење неким аспектима процеса европских интеграција. Копецки и Мад отишли су корак даље уводећи појмове дифузне и специфичне подршке. Дифузна подршка значи подршка самој идеји евроинтеграција и на основу тога можемо разликовати еврофиле и еврофобе. Специфична подршка јесте подршка за ЕУ и њен актуелни правац развоја па тако разликујемо ЕУ оптимисте и ЕУ песимисте.  Комбинујићи ове две нове категорије добијамо: евроентузијасте, евроскептике, европрагматисте и европротивнике. Партије и грађани који подржавају и општу идеју европских интеграција и актуелни развој ЕУ су евроентузијасти, они који подржавају општу идеју, али не и актуелни правац, су евроскептици. Европрагматисти не подржавају општу идеју, али на основу прагматичног приступа, односно финансијских повластица које следују из чланства пружају подршку Европској унији.  Коначно, они који одбијају и идеју и тренутну форму су европротивници.

У овом излагању разматраће се евроскептицизам у неколико држава чланица Европске уније, како међу партијама, кроз анализу репрезентативних политичких партија евроскептичне оријентације, тако и кроз ставове грађана тих држава кроз упоређивање ставова јавног мњења који се могу наћи у извештајима Еуробарометра. Почећемо са Немачком која је оснивач Европских заједница и економски лидер Уније. За њу скептицизам није типичан ни на нивоу партија, нити грађана, међутим, последњих година дешавају се одређене промене на том плану. Истраживања јавног мњења о чланству у ЕУ у Немачкој углавном показују позитивне ставове који су изнад просека за ЕУ, али је приметан пад ентузијазма у односу на 1990. годину када је он био на највишем нивоу. Пораст негативних ставова може се објаснити економским разлозима: увођење заједничке валуте, растућа незапосленост и нижи животни стандард, са једне стране и чињеница да је Немачка највећи нето платиша у Унији. Пораст евроскептицизма може се уочити и код грађана, али и код партија.  Када је реч о партијама, треба поменути Алтернативу за Немачку (АФД) која је данас највећа евроскептична партија у Немачкој. Партија је основана 2013. годину и већ следеће године на изборима за Европски парламент освојила је 7 мандата. У почетку је била евроскептична партија меке оријентације, али је временом постала „тврђа“. Међу ставовима Алтернативе према Европској унији који потврђују евроскептично опредељење ове партије, истичу се пре свега следећи ставови: да ЕУ постане заједница националних држава, у супротном да Немачка напусти Унију, да се напусти еврозона и врати немачка марка. Од пре месец дана Алтернатива је трећа по снази партија у Бундестагу са 13.5%.

Француска је, такође, оснивач Европских заједница, али од почетка је присутан јак осећај сумње, и на левици и на десници.  Корени те сумње леже у ставовима Шарла де Гола према европској интеграцији. Значајне евроскептичне партије су десничарски Национални фронт на челу са Марин ле Пен, који је тврда евроскептична партија и Левичарски фронт на челу са бившим комунистом Меланшоном. Лидер Националног фронта, Марин ле Пен, је на овогодишњим мајским председничким изборима ушла у други круг где је изгубила од Емануела Макрона (66.1% према 33.9%). На парламентарним изборима у јуну, Национални фронт је освојио 8 мандата, 6 више него пре 5 година. Жан-Лук Меланшон је лидер меког евроскептичног Левичарског фронта који се залаже за излазак Француске из Еврозоне и противи се неким аспектима функционисања ЕУ према Уговору из Лисабона. У Француској можемо рећи да постоји паралелно 3 врсте евроскептицизма: евроскептицизам националног типа, утилитаристички и популистички евроскептицизам. Евроскептицизам националног типа базира се на ставовима Де Гола. Они прихватају сарадњу, али су против интеграције, одувек је био проблем да постоји велика и веома интегрисана ЕУ јер представља опасност за нацију и суверенитет. Утилитаристички евроскептицизам заснива се на очекивању конкретних користи и бенефиција од ЕУ за грађане Француске. Економска криза и политика штедње последњих година допринели су порасту овог типа евроскептицизма. Популистички евроскептицизам има темеље у одбијању елитизма и бриселске бирократије. Национални, регионални, локални и етнички идентитети су важнији Французима од европског идентитета. Са друге стране, ЕУ не успева у стварању проевропског осећаја код грађана. Додатни разлози су лоше функционисање европских институција: демократски дефицит, недостатак транспарентности, сложеност бирократског система. Национални фронт пребацује кривицу на националне лидере и институције ЕУ коришћењем традиционалних аргумената: недостатак демократије, бирократска елита, опасност од имиграције, односно имиграција као претња за француску културу и нацију. На економском плану они се залажу за одбацивање економског неолибералног система и фаворизују економски национализам. Француско јавно мњење у поређењу са немачким је нешто скептичније. Негативни ставови су у порасту након 2000. године, а кулминацију су доживели 2005. године када су Французи одбацили на референдуму предлог Уговора о европском уставу.

Велика Британија је традиционално евроскептична држава која се зато мора посматрати у комплексном историјско-политичком контексту. У британској традицији је укорењено схватање да се континентална Европа посматра другачије. Разлози су културни, економски и политички. Наиме, Британци верују да они припадају посебном економском и културном простору.  Референдум о изласку Велике Британије из ЕУ је одржан 24. јуна 2016. године – тзв. Брегзит. Присталице напуштања ЕУ су однеле превагу са 51.8% гласова.  Оваквим исходом активиран  је члан 50. Лисабонског уговора, и започели су преговори о напуштању који ће трајати две године.

Пољска и Чешка постале су ЕУ чланице 2004. године. Обе државе карактерише почетни ентузијазам који је годинама опадао. У Пољској је скептицизам израженији код партија док је у Чешкој подједнако присутан и код грађана и код партија. Евроскептичне ставове имају следеће партије – Солидарност,  Право и правда, док потпуно одбијање ЕУ заговарају Самооброна и Лига пољских фамилија. Најмања подршка била је пре него што је Пољска постала чланица, сваке следеће године позитивна осећања према ЕУ су расла код грађана и према последњим извештајима она је далеко изнад ЕУ просека. Чешку политичку сцену одликује висок степен скептицизма. Од почетног одушевљења, она је доспела у групу изразито евроскептичних држава. Дугачки и тешки преговори о чланству, асиметрична преговарачка позиција, условљавање, допринели су порасту скептицизма. Главни заговорници евроскептицизма међу партијама су Грађанска демократска партија коју је до 2009. године водио Вацлав Клаус. Они критикују европску бирократију, социјални модел, јачање политичке сарадње. Сада су евроскептичне и следеће партије АНО (Акција незадовољних грађана) на челу са Бабишом и Слобода и директна демократија (на челу са Окамуром).

Евроскептицизам у ЕУ има неколико димензија као што смо видели: економску – Немачка, културну – Велика Британија, национално – популистичко -утилитаристичку Француска, скептицизам узрокован приступном стратегијом у случају Чешке и Пољске.