Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Упркос свему, до средине тридесетих година, Мусолинијева спољна политика била је усмерена у правцу развијања корисних и пријатељских односа са државама победницама из Првог светског рата, Британијом и Француском, наравно уз повремено захлађивање за које је углавном он био одговоран због агресивних савеза и акција против балканских и средоземних држава насталих или ојачаних уз помоћ западних сила после Великог рата. Средином тридесетих година доћи ће до великог застоја у спољној политици и то према Немачкој, земљи о којој није имао високо мишљење до тада, што ће се показати као Дучеов животни промашај, због којег ће на крају изгубити и власт, али и живот. Управо због овог савеза ће у петој децениј XX века фашизам почети да „пева своју лабудову песму“.
Може се рећи да је савез са Немачком био „гробар фашистичке ере у Италији“. Како је до њега уопште дошло? Италијански фашизам је током двадесетих година одржавао бројне контакте са десничарским елементима северно од Алпа. За те контакте највише су били заинтересовани национал-социјалисти предвођени Адолфом Хитлером, који су сматрали да им фашизам, итекако може помоћи у њиховом освајању власти у Немачкој. У другој половини двадесетих и током тридесетих година XX века, Италија ће снажно, али и мање-више спонтано, почети да мења курс своје дипломатије, па и целокупне политике и то у корист сарадње са Немачком. Тај заокрет би се могао једностано објаснити из неколико углова и због неколико питања, или још конкретније због три земље: Југославије, Албаније и Етиопије. Од доласка на власт Мусолини је почео пропагирати идеју да је мир из 1918. године био пораз за Италију и њене националне интересе, па је крајем двадесетих година ревизија Версајског уговора постала средишња тема италијанске спољне политике. У пракси је то значило да се Италија поставља насупрот Британији и Француској, чији је интерес напротив, био у томе да бране мировно решење из Версаја и стабилност Европе. Оно што је, једном заувек, одвојило фашистичку Италију од Британије и Француске и усмерило је ка нацистичкој Немачкој јесте Етиопски рат. То је био први већи рат који је водио Мусолини и ситуација у којој су се највише могле уочити контуре и размере фашистичке идеологије.
Од доласка на власт Дучеу је био потребан неки рат и он је то стално истицао, како би снага фашизма добила своју коначну потврду, јер према његовим речима једино рат оплемењује човека и државу и, изнад свега, јача нацију. Није више било довољно само пуко хвалисање и бескрајне параде хистеричних црнокошуљаша по италијанским градовима, трговима и улицама, било је време за акцију, а Дуче је „бацио око на Абисинију“. Етиопија је било пространо царство, уз Либерију, био једини независни простор на афричком континенту, смештено између италијанске Сомалије и Еритреје на југоистоку и североистоку, и од британских поседа на северозападу и западу (Судан) и југу (Кенија). Остале територије Африке биле су делови колонијалних царстава и заједница европских сила и држава. Године 1928. Италија је потписала споразум о пријатељству са Етиопијом. Међутим, за Дучеа је овај споразум, као и многи други, био само мртво слово на папиру и на њега је гледао као на фазу у потпуном економском, а касније и у политичком, потчињавању Етиопије. Етиопски цар Хајле Селасије увидео је праве намере Италије и окренуо је спољнополитички курс своје земље према демократском западу. Још од 1929. године почели су мањи оружани окршаји на италијанско-етиопској граници које су провоцирали Италијани, да би стварне припреме за рат почеле у лето 1934. године. Намера Мусолинија је била да до краја 1935. године створи Италијанско царство и на тај начин парира западноевропским силама у решавању колонијалних питања. Агресија је започела 3. октобра 1935. године, без објаве рата. Међутим, „муњевити рат“ какав је планирао Дуче, ускоро се претворио у дуготрајну и исцрпљујућу борбу по обе стране. Борбе су се, упоредо са дипломатски пропалим покушајима за успостављањем мира, наставиле све до маја 1936. године, када је једна предстража италијанске војске освојила Адис Абебу, после чега је објављено „да је Италија добила највећи колонијални рат који историја памти“. Осим заслепљујуће и заглушујуће експолозије која је у његовом уху одзвањала од речи победа, Мусолини није могао да чује и види да је освајање тог удаљеног царства само за себе значило прилично мало без пацификације те земље (до које није дошло) и без средстава за његову обнову. Али ни тада, а ни касније он није схватао да ће етиопска авантура пресушити ионако исцрпљену државну благајну, а такође ослобити положај Италије према Немачкој и западним земљама. Версајске савезнице из Лиге народа окренуле су му леђа и опет је он био једини кривац. Након агресије на Етиопију и уз неадекватну осуду исте, на предлог Уједињеног Краљевства, Лига народа је Италији увела економско-трговински и војни ембарго. Напокон, неки Дучеови страни симпатизери су га напустили кад су видели да иза пропагандне фасаде стоји само злочинац, диктатор и агресор. Са друге стране, он је тешком муком могао да одржи италијанску власт у Етиопији.
Али вратимо се међународним аспектима италијанске политике, изазваним овим ратом. Док је цела авантура за Мусолинија представљала ствар престижа и пубертетског надметања у снази са другим силама, она је у европску политику унела нове компликације и ново прегруписавање односа успостављених након Великог рата. Први сусрет Хитлера и Мусолинија одиграо се у јуну 1934. године у Венецији, на позив Дучеа. Мусолини је оценио да је то био адекватан тренутак за сусрет два диктатора, јер је Хитлер већ годину и по био Фирер Трећег рајха. Дуче није био импресиониран Фирером, што се може видети увидом у дневник грофа Ђана, који је присуствовао дочеку Фирера, иако још није био министар иностраних послова. Када је Фирер, у својој мркој кабаници, пошто је падала киша, изашао из авиона, на аеродрому, Мусолини је, у својој маршалској униформи, кроз зубе промрљао Ћану: „Non mi piace! (Не свиђа ми се)“. Затим су отпочели билатерални куртоазни разговори двојице лицера, са пуно уздржаности и учтивости, који су се завршили међусобним похвалама тоталних режима у земљама којима су владали. После четворосатних разговора „у четири ока“, без преводиоца, Мусолини је само рекао Ћану: „Неки брбљиви монах“. Фирер га није одушевио. Касније је причао да је „Хитлер био попут грамофона који непрестано свира једну те исту плочу“. Рекао је да је нацистички вођа идеолог а не реалиста и да никако није човек велике физичке стабилности и ратничког држања. Оно што је поуздано утвђено је да је Хитлер говорио готово сво време током сусрета са великим узбуђењем, и да су му се често у очима појављивале сузе, а да је у једном тренутку предложио да њих двојица треба заједнички да нападну Француску. Дуче је, иначе, био несигуран у личном разговорим, тако да се у дипломатским питањима више ослањао на суптилнија и закулисна умећа, па је театралном одећом и истицањем своје личности у први план покушавао да остави утисак. Иако је Хитлер био одушевљен Мусолинијем, закључивши да га Дуче третира као себи равног, ни он, а ни други присутни Немци нису били посебно импресионирани учинком фашизма и самом том идеологијом. Сусрет у Венецији, међутим, још није значио и зближавање две земље и два лидера. Мусолини се снажно опирао идеји аншлуса Аустрије и добио је потврду Хитлера да до њега неће дођи. Ипак, у јулу исте године нацисти су убили аустријског канцелара Долфуса, италијанског савезника, и то у тренутку када је Долфусова супруга била гошћа Мусолинија, који ју је и обавестио о убиству и покушају пуча у Аустрији. Ови догађаји су, надаље, спречили сарадњу фашистичке Италије и нацистичке Немачке, тако да је у априлу 1935. године дошло до потписивања пакта тзв. Савеза из Стрезе између Италије, Француске и Британије. Међутим, етиопски рат октобра 1935. године и санкције према Италији окренуле су Мусолинија према „северном диктатору“. Да су саме санкције строго примењиване, вероватно, би приморале Мусолинија да одустане од рата, с тим што би то била јасна порука свим диктаторима да се ратна хушкања не исплате. На Дучеову срећу, свет није био спреман да се суочи са општим ратом због Етиопије. Санкције нису обухватале ембарго на увоз нафте и других стратешких сировина и производа које су егзистенцијално и војно потребне Италији. Оне су се углавном ограничиле на потрепштине и материјална и енергетска средства која Италија већ поседује у довољним количинама и била је у стању да их произведе. Санкције су само дале Мусолинију сјајну прилику да позове на окупљање национална осећања Италијана против „агресије“ 52 државе света. Као што је сам касније признао, управо му је наметање ембарга омогућило да „скрши последње остатке отпора фашизму у Италији“, да створи Царство и одушеви нацију за борбу у сврху његове одбране. Пропаганда је сад имала лаку и истовремено популарну мету када је описивала западне демократије као декадентне и неспособне да се носе са снагом фашистичке Италије. Дуче је говорио да Британију треба уништити као Картагину. И заиста, санкције су омогућиле да Мусолини постане популаран као никада до тада и сви слојеви италијанског друштва у великој мери, од интелектуалне елите и аристократије, преко финансијско-индустријске буржоазије, цркве па све до обичног пука су у западним демократијама видели назадне и посрнуле „старце заштитнике“ дивљих хорди црнаца, које су се поставиле насупрот најумније нације, заштитнице европског духа и традиције која има цивилизацијску улогу да пренесе тај исти дух у све делове света и то на челу са највећим вођом и државником свих времена – Дучеом. У новембру 1936. године Дуче је објавио постојање Осовине Рим-Берлин, а 1937. године је приступио Антикоминтерна пакту са Немачком и Јапаном, да би потом изашао из Лиге народа.
Двадесет другог маја 1939. године у Берлину су министри иностраних послова Галеацо Ћано и Јоахим фон Рибентроп потписали Челични пакт две земље. Мусолини је веровао је да ће пакт савршено послужити пропагандним потребама, па чак и то да ће се западне земље уплашити новог савеза када увиде да се „два најмоћнија народа Европе повезују ради рата и мира“. У све је веровао, осим у то да се овим пактом увукао у незавидну дипломатску и војну ситуацију, која земљу може одвући у рат. Ни поверљиви извештаји италијанских агената и шпијуна из Берлина, који су недвосмислено говорили о припремама за инвазију Пољске, нису га могли освестити, јер им просто никада није веровао, нити поклањао нарочито пажњу. Престојећи догађаји ће му показати колико је погрешио.
Крај Дучевог спокојства директно је везан за потписивање совјетско–немачког пакта о ненападању 23. августа 1939. године. Време пре овог догађаја он је могао убројити у најсрећније тренутке своје владавине. Свима је било јасно да су на помолу трагични и немерљиво значајни догађаји везани за ратне активности који ће захтевати коначно позиционирање Италије према Немачкој, али и према земљама Запада, а Италија за све те догађаје није била спремна. До септембра она је успела да изврши нешто више од 1/3 предвиђених ратних припрема. Што се тиче спремности ваздухопловних и поморских снага ту је Италија имала довољно ратних апарата, нарочито на мору. У ваздуху је апсолутно заостајала за Немачком и Британијом, али је, ипак, располагала са 1000 ратних авиона. Убрзо пошто је избио рат у Европи, генерал Родолфо Грацијани је Дучеу предао извештај који је откривао да главнина италијанске војске не располаже са више од 10 дивизија, потпуно спремних за борбу, док је 35 осталих било „скрпљено, проређено и лоше опремљено“. Неки од војника ових дивизија нису имали ни лично наоружање, па и поред Мусолинијевог хвалисања да он војску може мобилисати у 5 до 12 уколико би Немци тражили да се то учини у 12, поражавајуће чињенице су га страшно демантовале. Ипак, са почетком рата, заједно са Великим фашистичким већем, одлучио је да Италија треба да остане неутрална, и ова одлука би вероватно била једна од најисправнијих и најразумнијих да је до краја остао при њој.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Лудвиг, Емил, Мусолини, разговори, Народно дело, Београд, 1984.
Мек Смит, Денис, Мусолинијево Римско Царство, Глобус, Загреб, 1980.
Хиберт, Кристофер, Мусолини, успон и пад фашизма, Алфа, Загреб, 1977.
Попов, Чедомир, Политички фронтови у Другом светском рату, Матица српска, Нови
Сад, 1995.
ПРИПРЕМИО: мср Срђан Граовац, историчар
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Лудвиг, Емил, Мусолини, разговори, Народно дело, Београд, 1984.
Мек Смит, Денис, Мусолинијево Римско Царство, Глобус, Загреб, 1980.
Хиберт, Кристофер, Мусолини, успон и пад фашизма, Алфа, Загреб, 1977.
Попов, Чедомир, Политички фронтови у Другом светском рату, Матица српска, Нови
Сад, 1995.
ПРИПРЕМИО: мср Срђан Граовац, историчар
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Лудвиг, Емил, Мусолини, разговори, Народно дело, Београд, 1984.
Мек Смит, Денис, Мусолинијево Римско Царство, Глобус, Загреб, 1980.
Хиберт, Кристофер, Мусолини, успон и пад фашизма, Алфа, Загреб, 1977.
Попов, Чедомир, Политички фронтови у Другом светском рату, Матица српска, Нови Сад, 1995.
Остави коментар