Аутор: др Александра Колаковић
Када је 24. априла Емануел Макрон поново изабран за председника Француске, једно од главних питања, поред његовог односа према Русији и рату у Украјини, као и даљег функционисања Европске уније, било је и питање Западног Балкана. У намери да осветлимо могући однос нове администрације Емануела Макрона према државама у регији, а посебно у контексту евроинтеграција и учесталих захтева из ЕУ да се спољна политика Србије усклади са европском, у овом есеју ћемо настојати да истражимо како су кључна европска питања у контексту Западног Балкана посматрана у Француској у периоду од 2012. године, када је на власт дошао Франсоа Оланд до 2022. године и краја првог мандата Емануела Макрона. Посебно је значајно истаћи да је 2013. године Хрватска, бивша југословенска република постала чланица Европске уније, као и да је од јуна 2022. године Француска председавајућа Саветом ЕУ. Стога је и важно детектовати еволуцију ставова и мишљења француских председника о Западном Балкану у периоду од 2012. до 2022. године.
Главне тачке програма Франсоа Оланда у председничкој кампањи 2012. године биле су економске. Циљ је био да Француска преброди економску кризу и оснажи своју економију. Унутрашња питања, као што су борба против корупције, повећање пореза за богате и већа социјална давања имала су предност, али је у тим оквирима Оланд градио и своју позицију у Европи. Франсоа Оланд је обећао да ће радити на стварању еврообвезница и нове трговинске политике која ће онемогућити нелојалну конкуренцију. Изазови са којима се сусрео током свог мандата, који је започео маја 2012. године, пре свега су нормализовање еврозоне и решавање проблема миграторног таласа. У овом есеју нећемо се превише задржавати на успесима и неуспесима Оландове владавине, већ ћемо пажњу усмерити на државе Балкана које су остале ван граница ЕУ и на однос Оланда и Француске у контексту процеса евроинтеграција региона.
Важно је нагласити да је Оланд више пута истицао како „Европа има пуно недостатакаˮ, као и да је потребно уредити односе у ЕУ, ојачати економију и сузбити еврскептицизам који је почео да расте. Поменути евроскептицизам се прелио и на однос према потенцијалним новим чланицама ЕУ. Упоредо, дакле, већ и овом периоду постоје сумње у самој ЕУ да је могућ пријем нових чланица, док се и у земљама кандидатима, као и онима које претендују да постану кандидати, од овог доба у бројним истраживањима наглашава и раст евроскептицизма.
Јула 2013. године, током званичне посете Словенији, Оланд је послао поруку региону Западног Балкана. Нагласио је тада да је процес помирења и стабилизације региона кључан, речима: „Врата Европе остају отворена за балканске нације спремне да играју на карту помирењаˮ. У овом периоду још је била посебно жива слика сукоба на простору Западног Балкана, као и бројна нерешена питања. Нормализација односа и оснаживање билатералне сарадње у региону за Оландову администрацију, која је следила Немачку и остале чланице ЕУ, били су приоритетни у евроинтегративним процесима Западног Балакана.
Миграторни талас 2015. године и тзв. „Балканска рутаˮ која је мигранте водила кроз Грчку, преко Македоније и Србије до Мађарске и даље на Запад, као и Брегзит утицали су и на интересовања и ставове Франсоа Оланда према региону. За Оланда и ЕУ је било битно како се Западни Балкан суочава са избегличким таласом и кризом. Ангела Меркел и Франсоа Оланд су заједно са другим европским државницима, настојали да формулишу јединствену европску политику према азилантима и састављање обједињеног списка сигурних земаља чији држављани неће бити сматрани за легитимне тражиоце азила. Стога се ова миграторна криза значајно одразила и на садржај и одлуке Париског самита о Западном Балкану јула 2016. године, којим је председавао Франсоа Оланд. Из његових изјава у овом периоду спознајемо да је он наглашавао „несигурност у региону Западног Балкана, посебно око настојања тих земаља да се придруже ЕУ блокуˮ. Земље региона, које су у своје стратегије укључиле пут ка уласку у ЕУ, добиле су 2016. године и уверавања од француског председника да ће одржати реч и наставити да помаже процес стабилности и безбедности на Балкану. Посебно је било важно у контексту Брегзита навести да се процес проширења ЕУ наставља, односно да „одлука Велике Британије ни на који начин неће утицати на ангажовање ЕУ према балканским земљамаˮ. На Самиту у Паризу 2016. године, најзначајнија одлука за земље Западног Балкана била је оснивање Регионалне канцеларије за сарадњу младих Западног Балкана. Настала по узору на француско-немачку Канцеларију за младе, започела је са радом 2017. године. Франсоа Оланд је у оквире француске политике на Западном Балкану унео немачко-француске примере из прошлости за које је веровао да су важна компонента у процесима помирења и стабилности региона. Регионална канцеларија за сарадњу младих Западног Балкана није само усмерена на пропагирање регионалног помирења и европске будућности, већ и на развој мобилности младих у региону, а њено присуство у јавности постало је препознатљиво од јула 2019. године када се Емануел Макрон прилоком званичне посете Србији сусрео и са њеним представницима.
Од избора Емануела Макрона маја 2017. године за новог председника Француске, било је јасно да Европска унија има битно место у његовом политичком деловању. Још у чувеном говору на Сорбони септембра 2017. године, јасно је његово позиционирање у циљу преузимања лидерске и реформаторске позиције у оквиру ЕУ. Предложио је низ економских, безбедносних и политичких реформи из којих се развијао и Макронов став према државама Западног Балкана и њиховим евроинтегративним процесима. Наставио је да у говорима, као и Оланд, истиче да је потребно да регион Западног Балкана превазиђе наслеђе сукоба из прошлости. Ипак, стабилност региона и економски интереси Француске у региону Западног Балкана, постали су од овог периода кључни постулати Макронове политике, чиме је унео специфичности у француско интересовање за евроинтеграције региона. Већ након избора, Макрон је нагласио да су Французи „изабрали Европу окренуту будућностиˮ, која „неће бити потпуна без Западног Балкана, посебно Србијеˮ. Дакле, поред себе као реформатора ЕУ, Макрон је у јавности настојао да укаже да планира и снажније присуство Француске на Западном Балкану.
Поред циља да се обезбеди „трајна стабилизација Западног Балканаˮ, Макрон се определио да регион добије помоћ у демократској транзицији, економском јачању и приближавању ЕУ. Истовремено, Француска је постала више присутна и у дијалогу Београд – Приштина. Почетак нове француске политике према Западном Балкану у доба Макроновог првог мандата везује се за 2019. годину и прокламовану Стратегију за Западни Балкан, април 2019. године (након Самита у Берлину). Поменута стратегија имала је за циљ да пружи одговоре на политичке, економске и безбедносне изазове, посебно у контексту „страних утицајаˮ, који „одвраћају регију од њене европске вокацијеˮ. Упоредо са прокламованом Стратегијом најављено је и интензивирање односа са земљама Балкана које нису чланице ЕУ (Албанија, Босна и Херцеговина, Северна Македонија, Црна Гора, Србија и Косово*, које се у Стратегији, а у складу са француским ставом од раније, посматра као држава). Јула 2019. године, Емануел Макрон је био у званичној посети Србији, а након тога су уследиле посете француског министра спољних послова Тирани и Приштини, као и других министара региону, што је показатељ настојања да се билатерални односи Француске и држава Западног Балкана унапреде.
Од овог доба развија се сарадња Француске са државама региона у областима правосуђа, економије, безбедности и одбране. Реч је и о сарадњи која обухвата изузетно осетљива подручја – владавину права, решавање проблема трговине дрогом, оружјем и људима, као и проблем тероризма. Упоредо, развија се научна и културна сарадња и размена. Значајан број уметника и научника, као и студената из региона одлазе у Француску на школовање и усавршавање. Поред билатералних пројеката из домена природних, техничких и друштвено-хуманистичких наука, финансирају се у домену науке преко посебног фонда ES Balk и мултилатералних пројеката. Један од тих пројеката је и Оснаживање и перспективе научне сарадње на Западном Балкану, који заједнички реализују ИНАЛКО, Институт за политичке студије, Правни факултет Универзитета Св. Климент Охридски из Битоља и Филолошки факултет Универзитета Црне Горе у Никшићу, као и неакадемски партнери из Француске – EuropaNovaAcademia и CERCLE.
Од 2019. године започео је процес потписивања споразума са државама региона у циљу оснивања и реализовања активности Француске агенције за развој – АФД. Оснивање канцеларије аганције АФД на Балкану (са седиштем у Београду), показатељ је повратка економског интересовања Француске за Западни Балкан. У француском фокусу у задњим годинама првог мандата Емануела Макрона су енергетска и еколошка транзиција. Иако је Макрон успео да истакне своје посебности у политици према Западном Балкану, ипак је присутна и снажна немачка компонента. Она се види у финансијским упливима немачког Института за кредитирање обнове, потом кроз борбу против кријумчарења малокалибарским и лаким наоружањем, као и подржавањем Регионалне канцеларије за сарадњу младих на Западном Балкану (РYКО).
Када је реч о процесима евроинтеграција региона, Француска је, након одбијања да се са Тираном и Скопљем отворе преговори о приступању у јесен 2019. године, истакла да ће се водити паралелни процес реформе ЕУ и процес придруживања Западног Балкана. Ово је изазвало незадовољство у региону, иако је почетком фебруара 2020. године представљена нова методологија проширења за Западни Балкан, коју су потом прихватиле све државе. Нова методологија разултат је Макронових настојања да се ЕУ и процес приступања реформишу. Француска је посебно наглашавала могућност да земља-кандидат напредује или да назадује, уколико не испуњава тражене стандарде у оквиру датог поглавља. Нова нада за земље Западног Балакана да ће напредовати у процесима евроинтеграција јавила се почетком 2022. године, када се Западни Балкан нашао у фокусу француског председавања Саветом ЕУ. Ипак, за земље које су већ кандидати, није било могуће да напредују и отварају нова поглавља, односно кластере, док Албанија и Северна Македонија нису добиле отварање преговарачког процеса. Рат у Украјини и последице економске и енергетске кризе, која се очекује, усмериле су пажњу на друга подручја.
Остави коментар