ФРАНЦУСКА СТРАТЕГИЈА ЗА БАЛКАН

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Посета председника Републике Србије Француској априла месеца 2024. године, током које су закључени важни економски и војни аранжмани, као и најава скорашњег доласка француског председника Макрона у Београд, потврда су не само доброг, пријатељског односа лидера две земље или покушаја да се између Србије и Француске изгради стратешко партнерство, већ и јасне намере званичног Париза да игра што значајнију улогу на геостратешки важном простору Балкана. Посебно је битно нагласити да то снажније интересовање за Балкан и појачан економски, политички и војно-безбедносни ангажман Пете републике на овом простору, треба повезивати управо са политичким деловањем садашњег француског председника Емануела Макрона. Наиме, од доласка на власт 2017. године, један од најмлађих председника у историји Француске показао је амбицију да своју земљу реафирмише као кључног и незаобилазног фактора у решавању свих значајнијих европских питања. Тачније, да је на велика врата поново врати у европску и светску, а следствено томе и у балканску геополитичку арену.

Нема сумње да Француска баштини традицију велике силе, империје која се вековима у европоцентричном свету борила за доминацију на Старом континенту и превласт на глобалном нивоу. Имала је Француска током своје историје славне моменте, периоде када је њена реч била пресудна у Европи, попут Наполеоновог доба или раније у време владавине моћних француских владара као што је то био Луј XIV, али исто тако било је и оних тренутака када се та земља налазила на коленима и када су је тешки војно-политички порази терали на узмицање пред другим велесилама. Свакако да је један такав, а суштински и најтежи пораз, француска доживела током Другог светског рата. Дебакл у рату са Хитлеровом Немачком, не само да је представљао атак на независност земље или достојанство нације, него је и након окончања тог највећег оружаног сукоба у историји човечанства Француску свео на ранг другоразредне силе. Самим тим, спољнополитичко деловање званичног Париза било је до те мере ограничено да се улога у међународним односима те некад моћне глобалне империје свела на тек једног од важнијих савезника САД, силе која је предводила западни војно-политички блок у Хладном рату. Природно, са слабљењем утицаја на глобалном нивоу и утицај Француске на Балкану је копнио, тако да се након Другог светског рата могао посматрати само кроз обједињено деловање савезника из НАТО-а.

Након окончања Хладног рата и тријумфа Западног над Источним блоком, САД су свог кључног савезника у Европи виделе у Немачкој. Следствено томе, геополитички стратези у Вашингтону су званичном Берлину наменили и улогу претходнице америчке политике на Балкану. Најбоље се то видело тих турбулентних деведесетих година прошлог века када је у кројењу мапе Балкана, након крвавог распада Југославије, званични Берлин имао доминантну позицију. Властодршци у Паризу у то време држали су се крајње уздржано, односно, примарно су тежили усаглашавању своје политике са ставовима Немаца. Један од разлога зашто се Француска тада мирила са доминантном позицијом Берлина на Балкану, поред неспорне наглашене немачке економске моћи из које је та земља, као што то ради и данас, црпела снагу да се по утицају уздигне изнад осталих држава у европској хијерархији, свакако је и чињеница да Балкан традиционално није био простор од највеће спољнополитичке важности за Париз. Кроз историју, а нарочито у 19. и 20. веку руски и германски (оличен у Хабзбуршкој монархији и Немачкој) фактор имали су прворазредну улогу на Балканском полуострву где су тежиле да остваре своје примарне интересе. Француска, слично као и Британија, пошто нису биле директно заинтересоване за Балкан, градиле су своју политичку агенду на стратегији обуздавања и германске и руске експанзије и то кроз политику очувања „статуса кво“, односно заштите ретроградне Османлијске империје као кључне бране избијању и Немаца и Руса на топла мора. Продор у Средоземље отварао је пут даље експанзије и германског и руског фактора ка Африци и Блиском истоку што је представљало претњу по француске и британска виталне колонијалне интересе.

Пад Берлинског зида означио је и урушавања биполарног светског поретка. Створила се тиме могућност да европске државе у новим околностима, без совјетске претње са истока која их је терала да се чврсто држе заштитничког загрљаја САД, наступе са више ентузијазма у међународним односима. Тачније, била је то прилика да се градњи обједињеног економског, политичког и безбедносног оквира оличеног у идеји Европске уније дâ додатно убрзање. Нема сумње да је та визија европског јединства представљала и представља звезду водиљу и немачке, али и француске политике. Иако се неретко истиче да је ЕУ замена за у прошлости неуспеле и кобне пројекте покушаја успостављања Немачке Европе, чињенице говоре да је она потребна колико Берлину толико и Паризу. Потпуно је јасно да је економско, политичко и безбедносно обједињавање Старог континента једини начин да Немачка и Француска поново играју значајну улогу на глобалном плану. Појединачно ни једна од ових држава нема капацитета да се ухвати у коштац са моћним силама у глобалној геополитичкој арени попут САД или Кине, али уједињене са осталим државама на континенту њихов политички значај свакако драматично расте. Управо кроз ту призму треба сагледавати и француску дипломатију када говоримо о Балкану деведесетих година прошлог века као и почетком XXI столећа. Примарни интерес Париза је стварање обједињене Европе и очување стратешког савезништва са Немачком као темељним постулатом неопходним за реализацију те политике. Пошто је немачки фактор традиционално био посебно заинтересован за Балкан, француско повлачење и неспремност да се чвршће стане иза очувања Југославије, као плода њене, америчке и британске победничке политике из Првог светског рата, можемо тумачити и кроз призму уступка немачком савезнику. Званичном Паризу је свакако много важнији његов постколонијални простор, где проналази виталне националне интересе и где му је подршка из Берлина веома значајна како би француски утицај у том делу света био очуван. Суштински, Балкан Французима никада није био толико важан колико Немцима, што је несумњиво утицало на држање званичног Париза према дешавањима на Балкану деведесетих година прошлог века.

Француску политику суздржаности, или боље речено безрезервне подршке немачким плановима на Балкану, суштински је почео да мења садашњи лидер те земље, председник Емануел Макрон. Занимљиво је истаћи да је у тренутку када је први пут изабран за председника Макрон имао готово безначајно политичко искуству као и веома слабу препознатљивост у француској јавности. Следствено томе, мало ко је могао очекивати неке значајније промене након његовог доласка у Јелисејску палату. Ипак, овај млади француски лидер одмах по избору показао је јасну намеру да мења политику своје земље. Један од наговештаја да ће под Макроном Француска наступати значајно активније на дипломатском плану био је и његов план о „Европи у три брзине“ чија суштина се своди на процес етапног уједињења земаља на Старом континенту. Земље „старе“ или Западне Европе према том плану биле би чврсто, не само економски већ политички и безбедносно повезане и представљале би једну брзину. У другој брзини нашле би се земље бившег комунистичког блока, тачније, оне које су у међувремену ушле у ЕУ. Државе те „нове Европе“ можда не би биле у потпуности интегрисане са земљама „старе“ или Западне Европе, али би по свим кључним параметрима биле најближе да то постану. У последњем кругу остале би Русија, Турска, земље постсовјетског простора и Западног Балкана. Макрон је и њих видео у оквиру заједничке ЕУ, али је сматрао да на том путу оне морају највише да раде и да пређу степеник више до потпуне интеграције.

Суштински, Макрон је тада изнео став да верује у ЕУ у најширем смислу, од Атлантика до Пацифика, али и да је то процес дугог трајања који захтева прилагођавање сваке државе понаособ. Тачније, Макрон је том својом идејом рангирао земље према томе како он види њихове тренутне капацитете у процесу евроинтеграција. Истовремено, оставио је шансу да свака држава понаособ, зависно од сопствене способности, посвећености и ефикасности напредује по етапама. Међутим, кључ реализације тог плана лежао је у унутрашњим реформама у ЕУ. Макрон је добро знао да све то неће имати смисла уколико се ЕУ изнутра не реформише. Односно, уколико тај западни и најбогатији део Старог континента не постигне највиши степен политичког јединства, оличен у заједничкој спољној и безбедносној политици, као и у промени система одлучивања. Принцип да се одлуке доносе консензусом дефинитивно се показао као нешто што ЕУ чини нефункционалном и што мора да се мења уколико се тежи њеној ефикасности. Нема сумње да је том својом политичком агендом Макрон показао амбицију да Француску наметне као носиоца решавања најтежег, али и акутног проблема са којим се суочава ЕУ, а самим тим и француска спољна политика за коју процес евроинтеграција има стратешки значај. Осим тога, Макрон је показао и намеру да мења европску политичку стварност у којој је Немачка имала доминантан уплив у свим кључним европским питањима што је тој земљи и донело ласкав надимак “мотора ЕУ“. Није било нимало лако новом француском лидеру да направи тај искорак, посебно када узмемо у обзир да је Немачку тада водила моћна канцеларка Ангела Меркел, чији се ауторитет и утицај у европским пословима није доводио у питање. Међутим, Макрон је добро знао колико су његови сународници поносни на своју славну историју и колико држе до националног интегритета и уважавања у међународним круговима. Самим тим, овај концепт активне спољне политике представљао је нешто што је подилазило егу већине патриотски расположене француске јавности и то му је обезбедило значајан скок популарности у земљи. Такође, не треба занемарити ни ту чињеницу да је Француска, након Брегзита, једина нуклеарна сила у ЕУ, да има најреспектабилније оружане снаге у том савезу држава, али и да је чланица Савета безбедности УН, што јој такође даје значајан политички утицај. Саберемо ли све те чињенице лако долазимо до закључка да иако је Немачка економски доминантна на европском континенту, Француска и војно и политички надјачава свог савезника, што јој несумњиво даје реалне основе на којима може да води активнију улогу на европском нивоу.

Такође, као што је показао да се неће повлачити пред Ангелом Меркел, већ ће и предлагати решења када се говори о најважнијим питањима за ЕУ, Макрон је одлучио да ће Француску вратити и у балканску политику. Приближавање Србији, земљи са којом Француску везује историјско савезништво из времена Првог светског рата свакако је показатељ тих намера. Међутим, важно је нагласити да ту своју политику повратка на Балкан Макрон не везује искључиво за историјско наслеђе. Председник Француске прошлост вешто користи, што смо могли видети током његове посете Београду када је окупљеним грађанима на Калемегдану одржао подужи говор на Српском језику покушавајући и на тај начин да подстакне некад снажне и свеприсутне, а у новије време скрајнуте франкофонске сентименте у српском народу. Такође, Макрон је подстакао и јачање економског партнерства две државе о чему сведоче значајне француске инвестиције у нашој земљи. Међутим, оно што посебно треба издвојити јесте војна сарадња Србије и Француске, која је значајно продубљена последњих година и чију круну представља најава српског руководства да ће купити моћне француске авионе, вишенаменске ловце марке Рафал. Макрон је и те како свестан да набавка авиона из Француске, у безбедносном смислу, Србију чврсто везује за његову земљу. Обука пилота, сервисирања авиона и набавка резервних делова представља вишедеценијски аранжман и подразумева успостављање стратешке војне сарадње између две земље. Додамо ли на то и чињеницу да је Хрватска такође купила половне француске Рафале, онда нам постаје јасно да Макрон на овај начин покушава, користећи војну моћ своје земље, да безбедносно заокружи Балкан као простор под доминантним Француским, односно европским утицајем. На тај начин, нађена је и нека врста компромиса између два крака европског утицаја на Балкану, берлинског и париског. Наиме, својим деловањем Француска није довела у питање доминантан немачки економски утицај преко кога та земља јача своју позицију на Балкану. Војно, Немачка је и те како инфериорна, тако да је и логично да препусти званичном Паризу да покуша безбедносно земље Западног Балкана везати за себе и на тај начин заокружити и тај простор као део европског безбедносно-политичког круга. На тај начин ЕУ геостратешки ојачава своју позицију и штити свој меки трбух од спољних утицаја, посебно оних са Истока.

Најаве да би Макрон већ у септембру могао поново доћи у Србију, потврда су тезе о повратку Француске на Балкан. Биће то прилика да се додатно подстакне сарадња између Београда и Париза и убрза реализација већ постигнутих договора. Иако до истека свог другог мандата Макрон има још скоро три године, све мање је вероватно да ће за то време успети да оствари свој помало и помпезно најављен велики план о реформисању ЕУ. У овом тренутку делује да је то ипак био превелик залогај, јер у околностима рата на Истоку Европе могућност реализације идеје о успостављању јединствене спољне и безбедносне политике ЕУ делује мало вероватно. Чак смо сведоци процеса у ком се европске државе појединачно све чвршће везују за САД у безбедносном смислу, што јасно говори о томе да и оне саме сумњају у могућност да Европа сама брине о својој безбедности. Са друге стране, Русија је успела да на западу Африке потисне Француску и то у значајној мери, што за званични Париз представља веома болан губитак утицаја на свом постколонијалном простору. Узмемо ли све то у обзир постаје нам јасно да је на спољнополитичком плану као један од ретких Макронових успеха остао управо повратак на Балкан. Зато и треба очекивати да ће се Француска и њен председник максимално ангажовати да, у ово и више него турбулентно време на глобалном плану, бар ту позитивну тековину своје спољне политике сачувају.