Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Процес уједињења Немачке 1871. године је историјско-политичка чињеница која је пресудно утицала на појаву модерне геополитике као дисциплине која се бави истраживањем односа просторног и политичког. Реч је о догађају који је изазвао тектонске политичке потресе на европском континенту и који је пресудно утицао на токове светске историје у 20. веку. Француско разумевање ове проблематике и уопште „геополитичности Средње Европе“ обухватало је три различита мисаона противодговора: први је заснован на француској интелектуалној надмоћи, други се историјски заснивао на једном „геокултурном концепту“ и својевременој улози Пољске и Мађарске после Револуције 1848. године, и трећи је у основи „германофонског карактера“ и као такав је породио карактеристичне идејне основе француске припадности концепту евроконтинентализма, које су у тамошњем друштвеном и политичком дискурсу опстале све до данас.
Први француски одговор на немачки „физичко-географски детерминизам“ јесте појава „географије човека“ коју је научник Видал де ла Блаш теоријски артикулисао. Реч је о теорији која просторно-физичке чиниоце подређује деловању човека који је у стању да их преображава. Овакво становиште проистицало је из сасвим различитог погледа на светску политичку историју која, по поменутом француском научнику, има два аспекта: просторни (географски), који је израз природног окружења, и временски (историјски) који је одраз самог човека као „носиоца цивилизације“.
Географ Ив Лакост доста је писао о Видалу де ла Блашу (1845–1918) и његовој школи мишљења. Њене највеће вредности је уочавао у „деполитизацији дискурса“ и оријентацији ка регионалној географији. Де ла Блаш је у свом капиталном делу Табеларни приказ географије Француске (1905) увео концепт темељног регионалног описа, који се сматра најпрофињенијим обликом географске мисли. Он показује на који начин су пејзажи једног региона резултат сплета природних и људских датости. Лакост је посебно истицао Видалов модел „перманентности“, без обзира на то да ли је реч о наслеђу природних феномена или дугом историјском развоју. Највредније наслеђе Видаловог описа француске географије је у детаљном приказивању Шампање, Бретање, Лорене, Централног масива и Алпа, што су називи који су постали толико уобичајени да нам се чини да су одувек постојали. Тако се регионална географија једноставно намеће као дисциплина „која тесно повезује физичку и хуману географију“. Де ла Блашов опис Француске оставља утисак да захвата све што је важно, односно резултат је строге али и дискретне селекције историјских, геолошких и климатских чињеница. Све су то његови (Видалови) следбеници још темељније разрађивали у каснијим истраживањима.
Унутрашња геополитика
Лакостове геополитичке анализе засноване су на добром физичко-географском предзнању и теренском познавању простора. Свакако, на то се надовезују његова проучавања историје, етнологије, психологије, социологије, економије, политике и војне стратегије. Конфликти су важна тема лакостијанске геополитике, уз напомену да није нужно да у њима учествују искључиво државе, већ њихови актери могу да буду и мање територијалне јединице, народи, наднационалне организације, политички и други покрети.
Ив Лакост указује да разлог за конфликте могу да буду не само велике географске целине, него и ограничени простори унутар држава којима се посебно бави тзв. унутрашња геополитика. Француски геополитичар је истицао да су поједини градови, њихови квартови и предграђа, потом реке, мореузи, превоји, одређени сектори граница, плодне површине, лежишта руда и енергената у фокусу локалне геополитике, коју је са својим следбеницима развијао до најситнијих и понекад апсурдних детаља. Наглашавао је да локални интереси не морају нужно узроковати насиље, већ да се они често испољавају у оквирима управе, просторног и урбанистичког планирања, регионалног економског развоја, конкуренције корпорација или заштите животне средине. Оно што доводи до конфликата овог типа јесу различите колективне представе, имагинације и ментални доживљаји ових феномена код различитих друштвених група, као и да је на овакве геополитичке перцепције могуће утицати географским картама.
Лакост је личну посвећеност геополитици исказао и тако што је на 1700 страна објавио Геополитички појмовник (1993) уз асистенцију тима различитих стручњака (политиколога, историчара, етнолога, лингвиста, економиста, новинара, географа). Уводно поглавље Појмовника посветио је теоријско-методолошким питањима геополитике: конфликтима, историјском развоју и хипотезама које су је пратиле, различитим приступима у њеном дефинисању, односима према осталим природним и друштвеним феноменима (територија, историја, екологија, демократија, држава).
Мада у лакостијанској геополитици изостаје класичан геополитички дуализам копно–море, таласократија–телурократија, Исток–Запад, као и сучељавање војних савеза, цивилизација и пан-области, нема сумње да и у оваквом геополитичком приступу нису изостале неокласичне анализе експанзионизма и интервенционизма великих сила, као и анализе узрока и последица наметања њихових идеолошких, економских и војних концепција. Значај његовог стваралаштва огледа се и у новој афирмацији геополитике која је у униполарној ери управо на тлу Француске доживела истински замах, како са становишта разноврсности теоријско-концептуалних приступа и истраживачких тема, тако и у организационом и академском смислу, о чему сведоче бројни часописи, научни скупови и расправе које се на тему геополитике воде у савременом француском друштву.
Трећи пут
Под утицајем хладноратовских прилика на Старом континенту, шездесетих година прошлог века на тлу Француске настао је карактеристичан идејно-филозофски правац „нове деснице“, чије су геополитичке концепције имале знатан одјек и у другим европским државама. Један од темељних приниципа „нове деснице“ јесте онај о ослањању на постулате „континенталне геополитике“, уз настојање да се у измењеним међународним околностима изнова афирмишу идеје, пре свега немачких геополитичара – континенталиста (К. Хаусхофер). Предводник једне овакве оријентације био је филозоф Алан де Беноа чији је ауторски опус веома обиман. Из тог периода издвајамо његово прво запаженије дело Ниче, морал и велика политика (1973), а затим и огледе Поглед здесна: критичка онтологија савремених идеја (1977) и Шта је то геополитика (1978). Писао је студије о култури и историји идеја и радове из области политикологије и геополитике.
Као теоретичар „нове деснице“ сматрао је да је начело централистичке „државе-нације“ историјски исцрпљено, као и да је будућност у реализацији концепције „великих простора“, тј. једној врсти „федералне империје“ која је замишљена као стратешки јединствена и етнички издиференцирана творевина. Притом, овако замишљено стратешко јединство мора бити засновано на јединственом културном изворишту, а то је за европске народе заједничко индоевропско порекло, уз напомену да разлози практичне природе намећу потребу за заједничком будућношћу европских народа (Европа стотину застава). На конкретном политичком плану заступао је становиште о „европској федералној империји“ која само овако организована може да се супротстави утицајима атлантизма. Утицај Алана де Беноа на европске мислиоце сличне оријентације био је велики. Разуме се, одређени број европских континенталиста настојао је да артикулише своје оригиналне геополитичке теорије.
Један од њих свакако је Жан Тиријар (1922–1992) чије се геополитичке концепције донекле разликују у односу на ставове присталица нове деснице. Тиријаров теоријски пројекат почивао је на начелу „аутархије великих простора“ и ослањао се на чувене економске теорије Ф. Листа. За разлику од нове деснице, Тиријар је заступник идеје о „јединственој европској континенталној држави“ која би била централистички уређена и без подстицаја различитих регионализама. Седамдесетих година прошлог века он је био свестан стратешких ограничења тадашње Европе, па се залагао за формирање „евросовјетске империје“ од Владивостока до Даблина, као нужног предуслова за ослобађање од америчког утицаја. Тиријар је реактуелизовао Хаусхоферову идеју о стварању осовине Берлин–Москва–Токио, што је блиско идејама савремених руских евроазијаца. Врло сличне ставове заступао је и аустријски генерал Јордис фон Лохаузен који је наглашавао да је након процеса „обједињавања Немачке“ и „обнове територијалног јединства Прусије“ једина изгледна будућност Европе у њеном стратешком савезу са Русијом, у чијем је, истовремено, најдубљем интересу „једна савезничка Европа“. Занимљиво је да су и Тиријар и Лохаузен много пре краја Хладног рата предвиђали „геополитички слом совјетске државе“.
Континенталистичке идеје нове деснице посебно су занимљиве и због тога што се у њима јасно препознаје разлика између појмова Европе и Запада. Наиме, у њиховој интерпретацији Европа је појам који има изразито традиционалистичко и геополитичко значење, док је Запад савремени појам заснован на изразито материјалистичком погледу на свет. Најпотпуније оличење овог појма су Сједињене Америчке Државе „као квинтесенција развоја Запада“.
Француска геополитика
Идеје нове деснице и евроконтинентализма имале су свој карактеристичан постхладноратовски одјек у радовима истакнутих француских геополитичара, попут Пјер Мари Галоа, једног од твораца програма француске нуклеарне самосталности и блиског сарадника председника Де Гола. Галоа је био оштар критичар политике НАТО и САД и велики противник концепције интеграције и ширења Европске уније. Своје магистралне геополитичке идеје изнео је у делу Геополитика: путеви моћи (1990). У каснијем деловању доста је писао о догађајима на простору бивше СФРЈ и противио се медијској и политичкој сатанизацији Срба на Западу. Говорио је о политици немачког ревизионизма према Србима и подилажењу САД муслиманском фактору на Балкану због интереса америчких нафтних корпорација на Блиском истоку. Планетарну промоцију глобализације доживљавао је као трујумф „атлантистичке“ геополитике, па је у вези с тим, као геополитичку алтернативу, предлагао повезивање европских држава и Русије. Указивао је на „кризу француског идентитета“ као непосредну последицу пропагирања „филозофије потрошачког друштва“.
Широкој лепези француских „неокласичара“ свакако треба додати радове Филипа Дефаржа, универзитетског професора и истраживача Француског института за међународне односе, који је објавио уџбеник Увод у геополитику. Бавио се питањима модерног европског идентитета, односима моћи на почетку 21. века, светским поретком и униполаризмом. Веома значајан допринос разумевању етнорелигијских конфликата дао је Франсоа Тиал у истраживању Идентитетски сукоби из 1995. године, а које је поткрепљено емпиријским анализама сукоба у посткомунистичком свету (Косово, Нагорно Карабах, Трансилванија), где свака страна своје захтеве настоји да докаже све дубљим понирањем у историју, а што овакве спорове додатно подстиче и усложњава њихово решавање.
Вредан помена свакако је његов следбеник Емерик Шопард који је у књизи Хроника сукоба цивилизација (2009) констатовао да је битка за интересе сопствене цивилизације најважнија од свих битака. Разматрајући савремене светске процесе као што су: експанзија ислама, глобалне амбиције Кине, опоравак Русије, национална, економска и геополитичка еманципација Латинске Америке, закључио је да је виталан интерес Европе склапање „природног савезништва са Русијом и Латинском Америком“. Шопард је заговорник „Европе нација“ чија се одбрана формира на њеним границама без Турске, али и присталица интензивирања европско-руских веза и стварања мултиполарног светског поретка. На овом месту указујемо и на радове политиколога Анрија де Гросовура који је аутор књиге Париз–Берлин–Москва: пут независности и мира у којој је на особен начин заступао кључне идеје француског континентализма, који своју перпективу види у удаљавању од Америке и у разним формама повезивања с остатком Евроазије. Као стручњак за економска питања веома је потенцирао пад учешћа Америке у светском БДП а који је почетком 21. века износио свега 25 процената. Предуслов за препород евроконтинентализма видео је у поновној афирмацији самоспознаје Европљана и јачању заједничке свести о истој историјској судбини и пореклу.
Евроконтинентализам
Савремене основе неокласичних идеја у геополитици ваља потражити у процесима који су започели шездесетих година прошлог века када је почела да се наслућује нова парадигма епохе глобализација која је на потпуно измењен начин дефинисала предмет истраживања геополитике као дисциплине која се бави изучавањем просторног и политичког. На тим премисама настао је евроконтинентализам – особен правац европске геополитичке мисли који упркос различитим правцима поседује и низ заједничких својстава. Најпре, то је тежња за геополитичком еманципацијом Европе од америчког утицаја, затим је ту идеја за што чвршћим повезивањем са Русијом (раније Совјетским Савезом) чије су ресурсне, просторне и војностратешке карактеристике једина гаранција независности Европе. Као што смо већ навели, Жан Тиријар је у том смислу заступао свакако најрадикалније ставове, залажући се за стварање једне „евросовјетске империје од Даблина до Владивостока“. И други евроконтиненталисти, мање-више, били су на трагу оваквих концепција, уз извесне варијације на тему које се пре свега односе на начин политичке организације „европског великог простора“. Нема сумње да је у складу са традицијама евроконтинентализма једина исправна геополитичка оријентација она ка Истоку, а што у политичком праксису значи ослањање Француске на Немачку и потом Немачке на Русију (Евроазију). Због тога није чудо да заговорници евроконтинентализма своје најбоље саговорнике налазе међу савременим руским евроазијцима. Та врста оријентације посебно је дошла до изражаја после разарања Совјетског Савеза, када се на међународној политичкој сцени поново појавила Русија.
Идеја евроконтинентализма, упркос медијској сатанизацији покрета и организација који баштине његове основе, у околностима свеопште драматичне кризе (која није само економска, него је и духовна – прим. аутора), заузима све више јавног политичког и интелектуалног простора на Старом континенту. Реч је о широком спектру личности, организација и покрета, који имају изразито евроскептичан став према конструкцији ЕУ – посебно њеној бриселској централи коју доживљавају „као филијалу атлантизма и новог светског поретка“. Отуда су ставови многих теоретика евроконтинентализма данас инспирација бројним организацијама које се залажу за унутрашњу трансформацију Европе и концепцију њене „ресуверенизације“ на новим основама.
Нема сумње да су неке од идеја евроконтинентализма наишле на одговарајући одјек у српској интелектуалној заједници, и то најпре у радовима великог сликара и публицисте Драгоша Калајића, а затим и у делима многих савремених мислилаца и теоретичара „трећег пута“, попут публицисте Бориса Нада, геополитичара Миломира Степића, политиколога Мише Ђурковића и других. Упркос одређеним међусобним разликама, заједничка нит која повезује ове ауторе заснована је на уверењу да су Срби, без обзира на утицај Медитерана, у својој суштини „народ копна“ који је своју трансисторијску мисију везао за судбину Великог континента.
ЛИТЕРАТУРА:
Миломир Степић, Геополитика. Идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд, 2016.
Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад, 2021.
Милорад Вукашиновић, Глобална перестројка,САЈНОС, Нови Сад, 2022.
Остави коментар