Аутор: др Александра Колаковић, виши научни сарадник Института за политичке студије
Након што се спустила завеса позорнице спорта и дипломатије, односно Олимпијских игара и Том Круз у стилу Немогуће мисије, олимпијску заставу однео у Лос Анђелес, у Француској се фокус усмерава ка политичком животу и (не)могућој мисији проналажења новог премијера. Период Олимпијских игара био је повод да француски председник позове на традиционално примирје зараћених страна широм света, а посебно у Украјини и Гази. Ипак, он је у духу олимпизма и традиције позвао и Французе на јединство и суздржавање од бурног политичког живота Француске. На моменте се овај позив може поредити са оним у духу Поенкареове политике Светог јединства у Великом рату. Дискурс који је користио и пре избора за Европски парламент и током парламентарних избора, као и након њих, у корелацији је са потребом да се Француска консолидује и политичка криза реши пред бројним међународним и унутрашњим изазовима и проблемима који јој прете, као и самој идеји Европске уније. Међународни углед Емануела Макрона оснажен је успешним организовањем Олимпијских игара, фокусом који је стављен кроз призму спортске дипломатије и спорта за одрживи развој, успехом у безбедносном погледу, као и чињенице да су француски спортисти освојили највише медаља до сада. Ипак, у ситуацији када се у Француској три политичке групације боре за политичку превласт и формирање владе, која ће међу првим задацима имати важну улогу креирања буџета за 2025. годину, биће тешко углед ојачати и на унутрашњем политичком плану, посебно међу екстремима. Или ипак француски грађани очекују умереног кандидата?
Непосредно пред Олимпијске игре, након дугих преговора, Нови народни фронт, групација левичарских партија, која је освојила највише посланичких мандата, истакла је свог заједничког кандидата. Луси Касте, државна службеница и економисткиња, кандидаткиња Новог народног фронта, коју за сада Емануел Макрон игнорише, недовољно је позната и утицајна у француској политичкој арени. Њена кандидатура представља изненађење, али јасно је да долази као резултат бројних компромиса које су четири партије левице – Непокорена Француска, Социјалистичка партија, Комунистичка партија и Еколошка партија – биле принуђене да реализују. Чињеница је да се ентузијазам оних који су подржали леве опције делом угасио, али још увек је оштрица уперена, не само ка Марин Ле Пен и Жордану Бардели, већ и ка центристичкој групи коју предводи Макрон. Луси Касте, долази након неуспеха Новог народног фронта да њен кандидат постане и председник парламента, као и након дугих преговора. Није била први избор и иако је завршила и престижну ЕНУ, као и актуелни председник, њена појава у политичком животу као активисткиње и особе која се брине о набавкама у граду Паризу и бори да француске јавне установе задрже средства која се у континуитету умањују или преусмеравају, недовољно је препозната у политичкој арени. Иако су партије левице посебно критиковале употребу члана Устава 49.3 који је коришћен у ранијем периоду, кандидаткиња Касте иако искључује сарадњу са Макронистичким табором, свесна ситуације у којој је Француска након избора, сматра да ако је потребно може бити решење и у наредном периоду.
Матињон, резиденција премијера Француске, морао би имати свог домаћина најкасније петнаестог септембра због представљања буџета. Иако се говорило о томе да су Французи заборавили политику, опијени монуметалним догађајем који су организовали, ипак, није све тако било мирно у парламенту и у политичком животу. Луси Касе је игнорисана, а делом оспоравана, док су упоредо помињана и друга имена која би омогућила да се влади не изгласа неповерење одмах. Након избора председнице и потом олимпијског примирја ипак су биле активне групе Нови народни фронт, Ренесанса и Хоризонт. Из табора председника Француске могу се чути оцене да до нове владе неће доћи пре краја августа, а можда и почетка септембра, као и да је за место премијера погодна личност са политичким искуством и неоспорним моралним ауторитетом. Ово је јасна назнака да се инсистира на кандидату даљем од екстрема на левој и десној страни политичког спектра што кандидатуру Луси Касте, иако она настоји да се прикаже као особа компромиса, чини недовољно реалном. Док Касте у свој програм кандидује повећање плата и праведније опорезивање, лидери других опција у потрази за кандидатима осуђују активности посланика и чланова Непокорене Француске, посебно у контексту сукоба у Гази и Хамаса.
Од почетка постизборне кризе у Француској, Емануел Макрон сматра да нема опције која може да влада самостално, дакле ни левичарска, иако је освојила највише мандата не може да обезбеди стабилу већину. Његова идеја ближа је креирању коалиције која већ постоји у другим европским земљама, а која је до сада била присутна у новијој политичкој историји Француске. Габријел Атал, премијер у оставци два дана након краја Олимпијских игара је, с циљем да се пронађе компромис и успостави коалиција која би формирала владу, послао писмо свим паралментарним политичким актерима, осим члановима Националног окупљања и Непокорене Француске. Фокус је на образовању и здравству, као и сузбијању криминала. Ревизија јавних финансија Француске је међу шест тачака мапе пута, што је једна од осетљивих тема ако се има у виду укор Европске комисије због кршења буџетских правила Европске уније. Стога је из перспективе председничког табора Француској потребан премијер који би био привлачан и левици и десници, или би најмање могао да прихвати партнере и са левог и са десног центра, као и да балансира у оквирима кохабитације са предедником уколико нису из исте странке.
У поменутим околностима почела су да се појављују имена која су већ дуго присутна у француском политичком животу: Гзавије Бертран, Бернар Казнев и Мишел Барније. Потенцијал Казнева, као бившег социјалисте (од 2022. године, након што су Социјалисти ушли у савез са Непокореном Француском) проналази се пре свега у искуству и чињеници да долази из левог спектра и да може бити прихватљив и за делове удаљене од Непокорене Француске или за неке од чланова Непокорене Француске који су своје политичке каријере започели у табору Социјалиста. Казнев је на крају мандата Франсоа Оланда био на функцији премијера од децембра 2016. до марта 2017. године. Човек који је најкраће био премијер у историји Француске изразио је спремност да се врати у Матињон. Ипак, ризик да понови кратак мандат и да се Влади изгласа неповерење постоји јер са својом групом није имао успеха након изласка из Социјалистичке партије. Друга личност која се помиње као потенцијални кандидат долази из табора десног центра и конзервативаца. Реч је о Гзавије Бертану, локалном лидеру са севера Француске од 2016. године и некадашњем министру здравља и рада у доба Жака Ширака и потом Николе Саркозија. Бертран је успео да се супростави расту Националног окупљања у свом региону што га уз државничко искуство, кандидује за место у Матињону. Десничарски Фигаро је већ истакао да је Бертран спреман за ову позицију, као и да је кандидат кога радо прихватају Макронисти. Оно што је дискутабилно за успех ове опције јесте што би нова влада укључивала само центристички и традиционално десни блок партија, што би уз танку већину (213 места према 193 места Новог народног фронта) омогућило да Нови народни фронт крене ка неповерењу. Мишел Барније, такође политичар дуге и богате каријере, а посебно у оквирима Европске уније, био је европски преговарач за Брегзит и сада француски кандидат за комесара ЕУ, стога и не чуди да је такође једно од помињаних имена. Иако је оштро критиковао француског председника, његово европско искуство и чињеница да је препознао у ранијем периоду рањивост Француске и о томе отворено разговарао у тренуцима кризе, чине га погодним решењем.
Ипак, до финалне одлуке Француска ће сачекати још неколико недеља. Да ли ће влада експерата бити једино могуће решење или влада ограничена до термина када би се наредне године опет могли расписати избори, сазнаћемо ускоро. Оно што је већ сада јасно јесу чињенице да је формирање владе Француске комплексан процес са неизвесним исходом која год личност компромиса буде изабрана. Ограничени капацитет за спровођење политичких идеја будућег премијера или премијерке не само да ће вероватно довести до брзог изгласавања неповерења, утицати на перцепције председничког мандата Емануела Макрона, већ ће и креирати позиције за председничке изборе 2027. године. Нека од имена која се сада помињу као могући премијери, такође могу бити кандидати 2027. године који можда неће ући у званичну резиденцију француског председника, али ће утицати на крајњи резултат и чињеницу да ли политички брод Француске више иде на леву или десну страну.
Остави коментар