Аутор: др Александра Колаковић
Средином 19. века у Србији је настави француског језика придружена и настава француске књижевности. У истом периоду када се од 1841. године први Срби шаљу на Сорбону, а потом и на школовање у Лозану, Катедра француског језика, коју је водио професор Шарл Арен (Charles Arène), из гимназије прелази на Лицеј (1856) и учење француског језика добија још већи значај. Учење француског језика, као предуслов упознавања са француском културом, показало се као погодно средство везивања Србије за Француску. Добро познавање француског језика постало је императив младих Срба на прелазу два века, јер је омогућавао школовање у иностранству. Француски, као језик дипломатије и симбол културе, обећавао је каријеру у оквиру државног апарата и високе положаје. Највише се учио у грађанским круговима и међу омладином која креће у правцу слободних професија. Оснивањем Катедре за француски језик и књижевност на Великој школи 1897. године, као и активностима на покретању Дела (1895) и Српског књижевног гласника (1901), водећи српски интелектуалци, усмерили су српску културу ка француским узорима. Француска штампа: Le Temps, La Figaro,La Revue des deux mondes и Le Journaldes Debats била је пример како српски интелектуалци могу покренути српске књижевне часописе. Француски ђаци и франкофили: Милутин Гарашанин, Милован Миловановић, Богдан и Павле Поповић, Јован Скерлић, Гргур Јакшић, Миленко Веснић, Милан Грол и други су усмеравали путеве српске културе ка француским и трудили се да из француске културе српска усвоји најбоље.
Учење француског језика и школовање у Француској и Швајцарској допринело је да се значајан део српске елите крајем 19. века упозна са француским писцима, песницима и научницима у оргиналу. Они су постали, свесно и/или несвесно, трансфер знања и идеја које су долазиле из француске културе и науке на Балкан, међу Србе, не само у Србији, већ и ван матице. Француска држава је због својих политичких и економских интереса, посебно на прелазу из 19. у 20. век помагала курсеве француског језика, подсредством Француске алијансе, довођењем професора и финансијским донацијама француско-српским удружењима, која су пропагирала француски језик и културу. Упоредо, и политичка клима под последњим Обреновићем, а посебно касније под Карађорђевићима, која је Србију поред Русије све више приближавала Француској, помагала продор француске културе. Ипак, кључну улогу у прихватању француских културних модела одиграли су најутицајнији српски интелектуалци епохе, као и часописи Дело и Српски књижевни гласник. Богдан Поповић је покушао да на основу француске културе преобрази, оснажи и модернизује српску културу и друштво. Њега су следили ученици Јован Скерлић, докторант универзитета у Лозани, и Урош Петровић, париски докторант. Срби школовани у Француској су у директном или измењеном облику преносили културу и идеје париских интелектуалних кругова у Београд крајем 19. и почетком 20. века. Дело и Српски књижевни гласник потекли су из истог круга српских интелектуалаца блиских Радикалној странци или активни у оквиру исте. Оснивачи, уредници и сарадници поменутих листова: Светислав Симић, Илија Вукићевић, Милован Миловановић, Богдан Поповић, Стојан Протић, Драгољуб Павловић, Аца Станојевић, Лазар Марковић, Михаило Вујић, Риста Одавић, Јован Скерлић, Јаша Продановић, Љуба Јовановић, Љуба Давидовић, Сима Матавуљ, Исидора Секулић, Надежда Петровић и други, обележили су српску политичку, друштвену и културну историју на прелазу из 19. у 20. век. Настојање да се преко штампе оствари напредак српске културе, друштва и државе, био је заједничка карактеристика активности поменутих личности. Текстови објављени у часопису били су намењени пре свега образованим припадницима српског друштва, који су утицали на културне и идејне токове у Србији, као и на осталим територијама настањеним Србима.
Поред политичких, друштвених и економских тема, Дело и Српски књижевни гласник пружили су широк простор културним садржајима. Информације о дoгађајима у Европи, пре свега у Француској, која је била синоним за културу, заузимале су значајно место у српској штампи, а посебно у часописима који су инсистирали на култури као еманципаторском фактору Срба. Дела француских књижевника, уметника, интелектуалаца и публициста, преведена или приказана у белешкама, подстицала су изграђивање француско-српских веза. Већ први уредник Дела, Илија Вукићевић, швајцарски ђак и српски књижевник под утицајем француских симболиста, као франкофил директно препоручује француску књижевност, посебно дело Виктора Игоа речима „хватајте се његових мисли, смелих, дубоких, често ђенијалних. Поклоните се тим продуктима моћног духа; поучите се великим истинама[…] напојте се на том врелу, из кога истичу симпатије за човечанство и вера у његов спас“.
Овај велики француски књижевник посебно је цењен у Србији јер је у свом чланку Pourla Serbie подигао глас против турског насиља. Виктор Иго је 1876. године изабран за сенатора Сене на листи Републиканске Уније, стога је његов протест против турских злочина над Бугарима и Србима имао посебну тежину. У тексту написаном 29. августа 1876. године инсистира да је дошло време да се подигне глас и да људска савест проговара како би Европа, а посебно Француска, заштитили хришћанске народе. Када ће се окончати мучеништво тог јуначког малог народа? Време је да цивилизација изрекне величанствену одбрану да се настави даље. Ми, народи, владама налажемо да забране даље ширење злочина … Оно што се дешава у Србији указује на потребу за Сједињеним Државама Европе. Нека владе у расколу уступе место сложним народима. Завршимо већ једном са убилачким империјама. Укротимо фанатизме и деспотизме пише између осталог Иго, чиме улази у срца српских интелектуалца, оснажује њихове националне планове и веру у буђење и помоћ Француске. Далековиди Иго, који у овом тексту истиче да оно у шта се не може сумњати пред свим гнусобама које се одвијају у Србији, јесте да је Европи потребна европска националност, једна влада, једно свеобухватно братско суђење, демократија у миру са самим собом, утиче на генерације српских интелектуалца да се осете делом Европе и улива веру у француску подршку даљој националној еманципацији.
Публиковањем рада „Виктор Иго и ренесанс француски“, Дело је обележило стогодишњицу рођења човека, који по сарадницима часописа „у себи носи идеал свога века, потребу за друштвеном правдом и политичком слободом“. Уредништво Српског књижевног гласника такође је неговало култ поштовања Виктора Игоа међу српским интелектуалцима. Поред превода дела Виктора Игоа, сарадник часописа Добросав Ружић написао је и текст поводом обележавања стогодишњице рођења великог француског књижевника. Дело је пренело својим читаоцима и како је Иго препознат као „највећи“ представник француског духа и да је његово „дело трајно као природа и као само човечанство“. Скерлић је у оквиру Српског књижевног гласника обележио и стогодишњицу рођења Виктора Игоа („Сто година од рођења Виктора Ига“, Српски књижевни гласник, књ. V, св. 4 (1902)).
Богдан Поповић и његов ученик Јован Скерлић, утицали су на саржај часописа Дело у првом периоду излажења. Отворено су дали предност француским културним утицајима, а од 1901. године заступали су још одлучнији став у Српском књижевном гласнику. На примеру критике Радована Кошутића „Узроци препорођају књижевне критике (студија из француске књижевности)“, објављеној у Делу, Поповић је демонстрирао своје одлично познавање француске књижевности, а посебно се осврнуо на Иполита Тена, Декарта, Расина и Молијера, ствараоце радо читане међу српском елитом. Поводом смрти Александра Диме Сина, Поповић је написао некролошку белешку за Дело, што је било уобичајено приликом смрти и других великих писаца и у Делу и у Српском књижевном гласнику. У оквиру Српског књижевног гласника Поповић је поред уредничког посла писао критике, приказе и белешке међу којима су: „Lavie à Paris, par Jules Claretie“, француски поглед на немачку литературу „Histoire dela littérature allmande, par A. Bossert“, „Госпођа Бовари од Г. Флобера“, као и читуља поводом смрти Емила Золе.
Алфонс Доде, Емил Зола, Ги де Мопасан и други француски књижевници превођени су на српски језик или се о њиховом стваралаштву писало на страницама Дела и Српског књижевног гласника. Први превод једног књижевног дела француског аутора у Делу је прича Најстарија Жила Леметра. Овим Леметровим делом створена је постепена доминација дела француских књижевника у часопису. Касније ће у сваком броју српском читаоцу бити презентована по једна песма, прича или роман са француског говорног подручја, што је, ако се изузме руска књижевност, пре свега преводи Лава Толстоја, била права реткост, јер је књижевни део у часопису био намењен домаћим ауторима. Српски књижевни гласник био је још доследнији у наметању француских књижевних узора пред српског читаоца. Књижевници чија су дела публикована на страницама часописа, попут Мопасана, Диме, Дидроа, Буржеа и Превоа, били су узори генерације српских књижевника, који су стварали на прелазу два века. Поповић је Диму назвао не само највећим француским, већ и европским драматургом 19. века, а у истом периоду Дело је објавило више превода текстова француских књижевника.
Као критичар Јован Скерлић је био ђак француске школе, тражио је више унутрашње вредности, а савршеност облика и израза постављао је у други план. Водећи српски књижевни историчар и критичар, образован у Лозани и Паризу, иако је у Делу сарађивао кратак временски период, утицао је на продор француког духа у српску културу. Скерлић је публиковао запажен текст о роману „Кућни хранитељ” Алфонса Додеа, последњи роман Додеов и „Поглед на данашњу француску књижевност“. Скерлић је у Делу објавио и два веома занимљива прилога о оснивању Народних универзитета у Француској и други чланак који прати рад професора Огиста Ренара (Auguste Renard). Сарадник и покретач већег броја листова, посебно је плодоносан у периоду када се прихватио уредништва над Српским књижевним гласником у оквиру кога је остварио кључан утицај на формирање српске књижевне критике. Скерлићеви чланци о Просперу Меримеу и Шарлу Нодјеу публиковани у Српском књижевном гласнику 1901. и 1904. године, објављени су под насловом Француски романтичари и српска народна поезија 1908. године у Мостару. Овим се Скерлићев утицај ширио и ван граница Србије. Скерлићеви текстови били су снажан подстрек да Војислав М. Јовановић три године касније публикује капиталну студију La „Guzla“ de Prosper Mérimée (Hachette, 1911), која је садржала попис француских превода српске народне поезије и текстова о њима. Текст „Уништење естетике и демократизација уметности“, објављен у Српском књижевном гласнику 1903. године поводом посебног штампања Скерлићевог предавања истог наслова, само је један од примера како је истакнути интелктуалац утицао на усмеравање токова у српској књижевности и критици. У овом контексту важан је текст из Српског књижевног гласникао новом таласу књижевне критике у Француској („Млада критика у Француској“, Српски књижевни гласник, књ. VIII, св. 6 (1903)). Паралелно са наведеним активностима, Скерлић је превео и текстове Колективизам Жила Геда и Патриотизам и интернационализам Жана Жореса.
Крајем 19. и почетком 20. века, захваљујући утицајима Француске алијансе, оснивања курсева француског језика и деловању француско-српских удружења, као и значајном броју Срба школованих у Француској и Швајцарској, дошло је до продора француске културе у Србију. Водећи часописи тог доба Дело и Српски књижевни гласник, покренути 1895. и 1901. године, под утицајем уредника и сарадника, а посебно браће Богдана и Павла Поповића, као и Јована Скрелића, објављивали су преводе и критике најпознатијих француских књижевника. Посебна пажња посвећена је личностима и делима Виктора Игоа, Иполита Тена, Александра Диме, Емила Золе и Ги де Мопасана. Они су прихваћена међу водећим српским интелектуалцима епохе као примери којима би српска књижевност и српска култура у идеалним условима морали да теже. Бројни преводи ових аутора, њихов улазак на позоришну сцену српских позоришта и фондови српских библиотека данас такође сведоче о дометима културних утицаја с прелаза два века. Француски културни утицаји, унети под утицајем браће Поповић и Скрерлића, постали су трајна нит уткана у српску културу и билатералне односе две земље, а посебно политичко-економска савезништва и стратешка опредељења Француске и Србије.
Остави коментар