Француско-српска удружења почетком 20. века

 Француско-српска удружења почетком 20. века

Аутор: др Александра Колаковић

О оснивању и делатности француско-српских културних удружења у Београду и другим градовима Србије, a фрагментарно и о делатности Француске алијансе (Alliance française), већ је писано (М. Павловић, Прилог историји Друштва за културну сарадњу Србија-Француска, Српско-француски одности 1904–2004, Београд 2005, 13–21; М. Поповић-Дреновац, Друштво пријатеља Француске у Шапцу – један вид српско-француских културних веза, Француско-српски односи 1904–2004, Београд 2005, 425–430; A. Kolaković, Various Aspects of the Emergence and Activities of Franco-Serbian Cultural Associations in Serbia before 1914, Studii de Stiinta si Cultura,  Volumul XII – Numarul 1 (44) 2016, 175–182).  Ипак, остало је неколико недоумица које се односе на правила и број ових удужења у Србији почетком 20. века, као и о чланству организација у време смене династија. Недовољно су осветљени и начини на које је Француска подржавала активности и чланове поменутих удружења, што је посебно значајно ако се има у виду да су француски културни утицаји били претходница или део економских и политичких. Стога смо се определили за представљање докумената који се чувају у Дипломатском архиву Министарства спољних послова Француске (Archives des Ministère des Affaires étrangères France). Додатни мотив јесте и што обриси културних утицаја које је ширила Француска почетком 20. века постоје и данас. Друштвo за културну сарадњу Француска–Србија, основано 2004. године, истиче да баштини традицију Француско-српског друштва из 1904. године.

У време империја и колонијалних планова преовладавала је свест да култура има моћ да обликује или трансформише неко друштво. Књига, текст, штампа и мисао стављени су у службу “цивилизаторских мисија” великих сила. Ослабљеног угледа након пораза у рату са Пруском 1871. године и без могућности већег утицаја у међународним односима, Француска се постепено окреће коришћењу културних утицаја. Неговање француског језика представљало је основу на којој су потом надограђивани сви остали француски утицаји у некој држави или делу света. Већ 1883. године основана је Француска алијанса као невладина организација, уз подршку угледних грађана Француске, која је започела мисију преношења француске културе. Међу члановима су биле бројне угледне личности (Луј Пастер, Иполит Тен, Ернест Ренан и други), као и великодостојници Католичке цркве и Јеврејске верске заједнице. До краја 19. века отворено је 250 школа за учење француског језика, организована су бројна предавања, конференције и изложбе.

На прелазу из 19. у 20. век, под патронатом француске државе и идеје зачетака модерне културне дипломатије, започео је и период појачане активности Француске алијансе у Србији. Извештаји о броју ђака гимназија и женских школа који су учили француски (од 6.748 ђака гимназија и женских школа 1.889 је учило француски језик), као и чињеница да у Србији није постојала ниједна француска школа нису били задовољавајући. У последњој деценији 19. века приступило се и слању научника у специјалне мисије како би се увећали комплетни француски  утицаји у Србији. Алфонс  Магру (Alphonse Magrou), а потом и Албера Мале (Albert Malet), дошли су у деликатне  дипломатске мисије, а званично за професоре будућем српском краљу Александру Обреновићу. Мале је помагао ширење француског језика и отварање француске књижаре у Београду. У извештајима које је слао у Париз  истицао је како се француски језик учи чак и у унутрашњости и да се „непосредно испоручују књиге у Београд, а месечна продаја се утростручила за две године“.

Прве иницијативе за покретање удружења у којима би се изучавао француски језик и неговала француска култура, појавиле су се крајем 19. века. У писму француског посланства од 5. јула 1891. године, говори се о оснивању још једног друштва у Нишу, по узору на београдско, а директор српских пошта Гроздић предлагао је оснивање Француског клуба.  Ипак, за сада доступни извори нам не откривају више о тачном датуму оснивања, чланству и деловању ових удружења. Сачувана документа сведоче да су почетком 20. века, дакле, у првим годинама владавине краља Петра I Карађорђевића, француског ђака из Сен-Сира и борца у Француско-пруском рату, постојала два удружења: Француски клуб и Réunion française de Belgrade (Француско друштво Београд). Француски клуб, чија је власница била Славка М. Х. Антоновићева обухватао је школу француског језика и читаоницу “где ће се чланови састајати, читати листове, и водити разговор на француском језику”. У правилима клуба из 1903. године предвиђено је и организовање јавних предавања и забава, а чланарина за редовене чланове износила је 5 динара месечно. Почасни председник био је др Милутин Д. Нешић, секретар Министарства иностраних дела Краљевине Србије, што говори о могућем угледу који је Француски клуб имао у српском друштву. Ипак, нису доступни подаци о тачном времену оснивања Француског клуба, колико је био активан, као и о томе да ли је ово удружење примало финансијску помоћ француске државе.

Значајнију улогу у српском друштву имало је удружење Réunion française de Belgrade основано маја 1904. године с главним циљем да популарише француски језик. На основу сачуваног Статута, на основу кога је и детаљно дефинисано функционисање удружења (надлежности надзорног одбора, управа друштва, сазивање састанака, прибављања и контролисања финансија), стиче се утицак да је Réunion française de Belgrade настало на француску иницијативу и било контролисано преко француског посланика и чланова француске заједнице у Србији. Овоме у прилог сведоче и извештаји Луја Габријела Антоана Жозефа, виконта од Фонтена (Louis Gabriel Antoine Joseph, vicomte de Fontenay), једног од чланова удружења, који о Réunion française de Belgrade 1905. године пише да је окупљало припаднике француске колоније у Београду, са којима се дружило око 40 Срба. Поменуто удружење је по Фонтену, радило на ширењу француског језика, културе и пружању отпора “растућем германском таласу”. Свакодневна комуникација на француском језику и доступност француских новина, часописа и књига, били су средства којима је Друштво вршило своју мисију. Посебну подршку поменутој мисији дала је званична Француска пружајући јој финансијску помоћ која се временом увећавала. Са посредне помоћи преко католичке цркве прешло се на директно финансирање француско-српских удружења за шта је издвајано у првом периоду 200, а касније 300 франака годишње. Међутим, ако се пажљивије сагледа имовина и финансије удружења, као и разграната делатност у више градова Србије,  могуће је постојање више облика финансијске помоћи које нам на основу доступних докумената нису познате. Српски франкофили су на овај начин редовно читали  утицајне француске новине и часописе: Le Temps, Le Matan, Le Journal, Le Journal des Debats, L’Illustration, La Revue des Deux Mondes, La Revue hebdomadaire и друге.  Престижна француска школа политичких наука (L’Ecole des Sciences Politiques de Paris)  је преко новинара из Journal des Débats, Le Temps и L’Echo de Paris, као и француских дипломата пружила подршку раду удружења.

Зхваљујући бројним донацијама Réunion française de Belgrade успело је да за годину дана значајно прошири свој рад, увећа број часова француског језика за младе, као и чланство, које је у фебруару 1907. године бројало 139 чланова.  У списку чланова удружења, поред чланова француске колоније у Србији, уписана су имена дипломата (Жорж Беноа, француски посланик у Србији, Фернан Легран, конзул Србије у Лилу, Миленко Веснић, српски посланик у Паризу, Андра Николић, бивши српски посланик у Паризу), професора и српских студената у Француској (Богдан Поповић, Павле Поповић, Коста Кумануди, Данило Калафатовић и други), као и чланова јеврејске заједнице у Србији (Јаков Алкалај, Лео Азриел, Хаим Алкалај, Јаков Азриел). Удружење је имало посебан циљ да привуче међу своје чланство студенте Велике школе и Војне академије, који су плаћали симболичну чланарину од 1 динара, за разлику од других чланова који су месечно плаћали 5 динара, али су и давали прилоге од 35 динара (чланови-оснивачи) и 10 динара (остали чланови). Политичке дискусије, као и оне које су обухватале религиозне теме биле су забрањене. Ово је и прво француско-српско културно удружење за које имамо поуздане податке да је успело, пре свега захваљујући франкофилски расположеном чланству, да прошири своју делатност и у унутрашњост. Почетком 1907. године Réunion française de Belgrade деловало је у Крагујевцу, Ћуприји, Алексинцу, Крушевцу, дакле, и у градовима где није било колоније француских грађана.

Упоредо са радом Réunion française de Belgrade на ширењу француског језика и културе и Француска алијанса је средином прве деценије 20. века проширила број бесплатних курсева. Посебна пажња посвећена је летњим курсевима језика у Француској, који су били припрема за наставак студија на неком од француских универзитета. Као удружење за пропагирање француског језика и цивилизације, Француска алијанса је сарађивала са удружењима ученика и студената: Побратимство, Нада, Трговачка омладина, Подмладак из Крагујевца, као и са Слободном школом за младе девојке госпође Сладојевић. Истовремено, Срби школовани у Француској и ван учешћа у раду удружења као што су била Француски клуб и Réunion française de Belgrade уносили су у српско друштво промене, које су омогућавале прихватање француског културног и уметничког модела. Српски интелектуалци су у прихватању француских културних и уметничких модела видели пут јачања српске културе и изградње државе и друштва. Посебан значај у поменутом смислу имала је активност Богдана и Павла Поповића, као и Јована Скерлића. Основање Семинара за француски језик био је први корак ка популаризацији француског језика у Србији. Први наставник новог Семинара био је Богдан Поповић, а до промена у методици наставе француског језика долази и под утицајем рада Павла Поповића, који је написао Француску граматику за пети разред, која је до Првог светског рата била коришћена у настави француског језика за почетнике. У ово време, након дуготрајних припрема и исправки, публиковано је у издању Државне штампарије и друго допуњено издање општег речника француског језика Настаса Петровића, професора права на Великој школи, писца, преводиоца и члана Париског географског друштва. Настас Петровић је радио на припреми речника и публиковао делове 1875., 1883. и 1888., а први том  речника публикован је 1898. године. Рецензент другог издања речника био је Богдан Поповић. Поред овог речника Јаћим Н. Стевовић је публиковао Џепни српско-француски речник 1895. године.

Касније, у периоду од 1911. до 1914. године постојало је и треће француско-српско културно удружење. Société littéraire de Belgrade (Књижевно друштво Београда) су својим донацијама помагали: Општинско веће Париза, француски посланик у Србији Леон Деко (Léon-Eugène Coulard Descos) и кнез Ролан Бонапарта   (Roland Bonaoparte). Деко је био почасни члан Друштва, као и француски војни аташе пуковник Фурније и неколико француских банкара. На листи чланова из 1914. године био је и краљ Петар Карађорђевић, а активни чланови били су и: митрополит Димитрије, Иван Ђаја, Миодраг Ибровац, Милан Грол, Игњат Бајлони и Милан Вапа. Иван Ђаја и Милан Грол су уз Милована Миловановића (до 1912. године), Богдана Поповића, Јована Скерлића и Уроша Петровића били и чланови управног одбора. Почасни председник био је Ђорђе Павловић, председник Јован Жујовић, док су секретари били: Гастон Гравије и Милета Новаковић. Предавања, оснивање библиотеке и читаонице, бесплатни течајеви француског језика, уметничке изложбе, стипендије за летње курсеве Француске алијансе, награде за најбоље преводе са француског, сарадња уметничких и научних институција биле су области у којима је удружење деловало. Француски ђаци окупљали су се и заједно са француским пријатељима стварали основе за преношења духа француске културе у српску. Гастон Гравије (Gaston Gravier), лектор Београдског универзитета и Леон Деко, француски посланик утицали су да се по моделу француског Књижевног друштва Београда оснују француска литерална друштва у Шапцу, Нишу и Ваљеву. Потреба за француском културом, која је настала као резултат повратка све већег броја школованих са  француских школа, уочава се и кроз отварање поменутих француско-српских удружења у унутрашњости Србије. У Шапцу је 1910. године група шабачких интелектуалаца, коју су предводили генерал Димитрије Паић, Чеда Михаиловић, Душан Павловић, Милан Костић и Морис Аврамовић уз помоћ Гастона Гравијеа, Лакур Гејета (Lacour Gaiyet), члана француске академије и Жан Мижона (Jeanne Migeon) створила друштво Réunion française у које се одмах уписало 200 чланова. Ово удружење је обликом деловања наставило започете активности Réunion française de Belgrade. Оснивањем поменутих удружења и ван Београда француски  културни утицаји су постали снажнији и у унутрашњости.

Кроз деловање француских клубова од почетка 20. века, Француска је створила основу за дубља француска културна зрачења. Истовремено, увећани су и француски економски и политички утицаји у Србији. Французи су се залагали и за покретање једног славистичког часописа у Паризу, који би окупио научнике и политичаре с циљем да допринесу бољем познавању у Европи словенских народа и њихових тежњи. Немачке дипломате у Србији биле су забринуте због све присутнијег учења француског језика, које су посебно подстицала француско-српска удружења, стога су закључивали да су „образовани Срби стално заведени француском културом“. Иначе, паралелно са оснивањем удружења у Србији дошло је и до зачетака оснивања француско-српских удружења у Француској. Она су у прво време имала студентски и словенски карактер. У време анексије Босне и Херцеговине, Ернест Дени је схватио опасност која је Србији долазила од стране Аустроугарске. Заједно са Албером Малеом, Огистом Говеном, Емилом Оманом и другим француским интелектуалцима текстовима у штампи, предавањима и говорима против Аустроугарске подржао је Србе. Са циљем да се продуби културна и научна сарадња са словенским народима Дени је остао један од оснивача Француско-словенског удружења 1908. године. Ипак, на француско-српске односе значајнији утицај имала су културна удружења настала у Србији. Културна дипломатија је дакле, већ у овом раном периоду свог постојања показала своје моћи. Настала прво као привремени клубови за учење или усавршавање познавања француског језика, удружења су се од 1904. године систематично и плански развијала, мењала своје програме и правила. Укључивањем француских дипломата и најугледнијих српских државника, политичара, дипломата и професора стекла су заштиту и помоћ обе државе. Њихови чланови су већ у првим годинама владавине краља Петра I Карађорђевића подржали продор француске културе видевши је као претходницу спољнополитичким плановима Француске на Балкану, као и везивању Србије за Француску, које је било прво економско, а потом и политичко. Поред поменутог потребно је имати у виду и утицај масонских веза на настанак и деловање ових удружења. Како се утицај у Србији није могао вршити преко католичких мисија и Јевреја, као у другим земљама, француске дипломате очекивале су од масонских веза убрзано ширење француских утицаја. Посете и студирање на француским универзитетима и оснивање француских литерарних удружења, које је подржавао француски посланик Леон Деко, поред ширења француских утицаја имале су за циљ да зауставе до тада присутне пангерманске и панславистичке утицаје на продручју Балкана.

ДОДАТАК

ПРАВИЛА ФРАНЦУСКОГ КЛУБА[1]

Члан I

У Београду се образује „Француски клуб,“ ради изучавања француског језика и културе.

Члан II

Да би се циљ могао постићи, клуб ће установити: школу за изучавање француског језика; читаоницу, где ће се чланови састајати, читати листове, и водити разговор на француском језику. Сем тога, приређиваће јавна предавања, забаве, итд.

Члан III

Члан клуба може бити сваки грађанин.

Члан IV

            Редовни су чланови и они, који плаћају сваког месеца по 5 (пет) динара и уписнину 5 (пет) динара. Уписнина са једномесечним улогом, мора се при упису одмах платити.

Члан V

            Чланови имају права посећивати читаоницу, јавна предавања, забаве итд.

Члан VI

            Часови клуба су свакодневно по распореду, који ће се одредити, сем: недеље, и празника.

            Читаоница је свакодневно отворена, од 10 часова пре подне до 9 увече.

Члан VII

            Управу клуба сачињавају: почасни председник, почасни потпредседник, директорка – власница клуба, наставници/це.

Члан VIII

            Дужност је директорке клуба, у споразуму са почасним председником, потпредседником да набавља листове, прописује правила за читаоницу и школу. Да примају и искључују редовне чланове, да уопште воде најстроже старање о напретку клуба.

Члан IX

Дужност је директорке клуба, да представља и заступа клуб у свим његовим пословима, да потписује сву прeписку и да извршује све потребе клуба, као: плаћање стана, наставника/ца, листова, итд.

Члан X

            Дужност је наставнице да заступа директорку у њеном одсуству.

Члан XI

            Дужност је редовног члана:

а) сваки редован члан дужан је, да се у стану клупском креће у границама највеће учтивости;

б) за време предавања да се одржава мир, како се не би наставник/ца прекидао/ла у свом раду;

в) што је могуће редовније долазити на часове;

г) да се слушају наредбе директорке клуба, почасног председника, потпредседника, и наставника/ца.

Члан XII

            Сваки престаје бити члан овога клуба кад не буде платио/ла одређен редовни улог унапред.

Београд, 12. октобра, 1903. год.

Директорка – власница клуба,

Славка М. Х. Антоновићева.

[1] Правила Француског клуба су публикована 1903. године као посебно и двојезично (српско-француско) издање штампарије Савић и Комп., под насловом Правила Француског клуба Statuts du Club Français. (АМАЕ, Serbie, Nouvelle Série, vol. 24, Serbie, 1897–1914, Direction Politique Série B Carton 70 Dossier 4 Serbie Affaires diverses, Club Français de Belgrade 1904.)