Аутор: др Александра Колаковић
Дан државности Србије – Сретење и 185 година од успостављања дипломатских односа Француске и Србије које се обележава ове године, поводи су да још једном анализирамо саме почетке француско-српских дипломатских, економских и културних веза. Посматрајући стварање модерне српске државе значајну компоненту препознајемо у доношењу првог устава и школовању будуће српске елите. Француски утицаји ће у овом контексту бити пресудни и за каснија уставна решења, као и школовање правника на Сорбони, који ће крајем 19. и почетком 20. века преузети катедре факултета и кључна места у државном апарату, све до највиших функција министара и председника Владе. Стога је још једном потребно подсетити на период успостављања дипломатских веза Француске и Србије, трансфер уставних и правних идеја, као и знања које су по доласку у отаџбину тзв. Паризлије унеле у српско друштво и културу.
Кнез Милош је у периоду склапања Једренског мира (1829) свој план о обнови српског царства, изнео у друштву француског грофа Адолфа Карамана, који је као посебан француски изасланик пропутовао Балкан. Ипак, француско интересовање за Балкан, а тиме и Србе, у периоду од 1815. до 1848. године није имало већи значај у француској спољној политици. Француска је у поменутом периоду започела упознавање Балкана и његових народа, а Срби су постепено упознавали и прихватали њену културу. Са оснивањем модерне српске државе и доласком образованих Срба из Аустрије и Угарске, шириле су се и идеје француског културног круга. Везивање Срба за идеје које је афирмисала Француска револуција остављало је дубоке последице на даљи развој српске државе и друштва. Узроке брзог прихватања и ширења идеја Француске револуције међу Србима треба тражити у сличностима захтева Француске и Српске револуције 1804–1835. Српска револуција је имала сличан развој као и Француска револуција, од друштвених и политичких захтева на самом почетку, до дубинског преображаја на крају револуције, односно упоредни ток социјалне и националне револуције.
Жеља и потреба да се политичко и друштвено уређење доведе у склад са основним одредбама Декларације о правима човека и грађанина провејавају већ у првом уставу Србије тзв. Сретењском уставу (1835), у коме се могу уочити и одредбе ревидиране француске Charte (1830). Повеља из 1830. године представља уставно решење Јулске монархије у Француској и настала је компромисом између уставних монархиста и републиканаца. Настала је ревидирањем Повеље из 1814. године, а усвојена је са 219 гласова за и 33 против, те је важно нагласити да је није прогласио краљ, већ се краљ Луј Филип Орлеански заклео народу да ће, као „краљ Француза” поштовати Повељу. Вук Караџић је 1832. године послао кнезу Милошу писмо наглашавајући да би ваљало дати народу правицу или, као што се данас у Европи обично говори, конституцију, што аутократска схватања нису могла да прихвате. Међутим, избијањем Милетине буне, јануара 1835. године, када су истакнути захтеви за конштитуцију околности су се промениле и створио се простор за креирање првог српског устава. На Сретење, 15. фебруара 1835. године, Народна скупштина је изгласала Устав акламацијом. Писац устава био је Димитрије Давидовић, оснивач и уредник Новина Сербских. Сретењским уставом је ограничена ауторитарна и неограничена власт кнеза Милоша јер је садржао одредбе о подели власти (била је предвиђена подела власти између кнеза и Државног савета). Писац Сретењског устава, Димитрије Давидовић био је поштовалац француске уставности и на њега је утицало и учење Бенжамена Констана, чиме додатно уноси француски дух у овај први српски уставни документ. Остало је забележено и да је гроф Боа ле Конт, први француски званични изасланик у Србији, давао савете при изради Сретењског устава. Иако је Сретењски устав суспендован након непуна два месеца, ипак је значајан јер представља преломну тачку раскидања са традицијом неограничене власти и приближава, па у неким сегментима и прелази оквире европских устава тог доба.
Након стицања аутономије Србије (1830), велике силе шаљу своје конзуле у Србију, па након Аустрије (1836), Енглеске (1837) и Русије (1838), то чини и Француска (1839), која је за првог француског вицеконзула одредила Франсоа Диклоа. Поменути француски дипломата је одмах по доласку у Србију очигледно развио живу дипломатску иницијативу, јер је већ у мају исте године организовао сусрет француских племића и кнеза Милоша. Већ у тренутку стицања аутономије Србије (1830), поред политичке заинтересованости Француске за Србију кнеза Милоша, а касније и Уставобранитеља, француске дипломате и пословни људи уочавају економски значај Србије. Први Французи заинтересовани да се ставе у службу кнезу Милошу, Пјер Понсе, апотекар, и Анри Шалет, лекар, појављују се у Србији 1837. године. Други су тражили већу економску корист, па је тако кнезу Милошу 1838. године достављена понуда да се купе гвоздени пароплови ради извоза српске робе у Марсеј. Исте, 1838. године барон Кордон, државни инџинир Француске, почиње радове на изградњи пута од Мироч планине ка Поречкој реци. Вероватно су и економски интереси, праћени политичким, утицали да се почетком 1839. године отвори и први француски конзулат у Србији.
Значајну улогу у остваривању веза француског и српског друштва имала је настава француског језика јер је омогућавала остваривање везе ученог Србина са француском писаном мисли. Француски језик постаје обавезан предмет на Лицеју, касније Великој школи од 1839. године, када започињу систематичније набавке и превођења француских књига. Први професор француског језика на Лицеју био је Алексије Околски, потомак једне од најстаријих племићких породица у Подолији. Мајка му је била кћи аустријског генерала Саве Продановића, а школовао се у Варшави. Француски језик се учи у грађанским породицама, а био је привлачан и као језик дипломатије и књижевности. Познавање француског језика, такође је било важно за наставак школовања и усавршавања у Француској, као и за пословне људе јер су се економске везе Француске и Србије од овог доба развијале.
Ипак, најзначајнији преносиоци француског утицаја у Србији били су тзв. Паризлије (parisiens), тј. део српског образованог грађанства, који је школован у Француској. Прво планско школовање српских студената отпочело је од јесени 1939. године, а стипендиста српске владе тзв. благодејанаца, упућених на школовање у иностранство, годишње је било од 5 до 15, што за ондашњу Србију није било мало. Први државни стипендиста, који је био упућен у Париз (1841) био је Јован Мариновић, касније утицајни политичар и дуго година посебан изасланик за мисије у Паризу. За њим су у Париз као стипендисти стигли и Константин Николајевић и Филип Христић. Њима су се револуционарне 1848. године придружили: Димитрије Матић, Љубомир Ненадовић, Коста Цукић и Димитрије Црнобарац, а годину дана касније и Јеврем Грујић, Јован Ристић, Милован Јанковић и Миливоје Блазнавац. Поред стеченог стручног знања, њихов боравак у Француској утицао је и на њихово политичко образовање и ставове, које ће манифестовати по повратку у домовину. Пре свега, Срби школовани у Француској у току Револуције 1848/49. године, донели су дух национализма и либерализма у отаџбину. Са њиховим повратком у отаџбину започео је преображај српског друштва.
Остави коментар