Французи о српским владарима и политичарима (други део)

Аутор: др Александра Колаковић

Негативна перцепција Обреновића у француској јавности није нестала ни након Мајског преврата 1903. године и трагедије на српском двору, коју је европска јавност осудила. Андре Бар, новинар листа L’Européen, у првом отвореном обраћању новом владару Србије – краљу Петру I Kaрађорђевићу, показује симпатије које није имао за Обреновиће. Несигурност Александра Обреновића и његова променљива природа владавине, на основу мишљења Француза, претила је да Србију одведе у супарнички блок сила. У Баровим текстовима који су преведени на српски као Мајска револуција у Србији, између осталог проналазимо његову мисао: „Трагедија која се тамо одиграла 29. маја није резултат силе, нити непромишљених будалаштина каквих преторијанаца, него је логична последица дуговременог очајања и неизбежан чин којим је народ, свестан својих права, у ништавило претворио господаре који су га уморили својим деспотизмом“. Иако је Бар нагласио да не оправдава државни удар 1903. године, веома је упечатљива реченица у којој каже: „у животу народа има тренутака кад убиство постаје дужност!“. Дакле, негативна слика последњег Обреновића у Француској остаје, док се полако надзире изградња позитивних представа о новом српском владару из династије Карађорђевић.

Познате су у српској јавности и често потенциране везе Карађорђевића и Француске, како краља Петра тако и његовог сина Александра, касније југословенског краља. У историји француско-српских односа као важан податак наводи се да је српски краљ Петар био француски ђак у престижној војној школи Сен Сир, као и да је учествовао, као француски војник, у Француско-пруском рату. Учешће у овом за француску нацију битном рату, обезбедило је краљу Петру I поштовање и симпатије. Ипак, шок који је изазвао Мајски преврат није означио и да су сви Французи попут Андре Бара одмах прихватили новог владара и писали афирмативно о њему, Карађорђевићима и Србији. Дуготрајан проблем са „завереничким питањем“ део је хипотеке коју је поред Србије морао да понесе и српски владар Петар I Карађорђевић. Иако је од његовог доласка на престо присутно све снажније француско политичко, економско и културно присуство у Србији, значајнијих текстова о српском владару ипак није било много до његове прве званичне посете Француској 1911. године.

Поменута посета српског краља Петра I Паризу новембра 1911. године значајно је допринела стварању позитивних представа о њему у француској јавности. Ова посета била је и прилика да му се уручи медаља за учешће у редовима француске војске у рату са Пруском. Тада и угледни Гијом Аполинер у часопису Mercure de France објављује текст „Chefs d’Etats“ („Шефови држава“). Афирмативни текст о сусрету с краљем Петром I Карађорђевићем приликом његове посете Паризу 16. новембра 1911. године био је посебно запажен, као и текстови који су публиковани у Le Figaro и Le Journal des débats. Посебна пажња у овим текстовима посвећена је улози коју је краљ Петар I Карађорђевић имао у изградњи демократских институција у Србији, као и остваривању сарадње и пријатељства између Француске и Србије.

Активну улогу у припреми посете краља Петра I Карађорђевића Паризу 1911. године одиграле су и слободнозидарске везе, које су биле дубоко укорењене од оснивања ложе Уједињење 1909. године и њеног стављања под окриље Великог Оријента Француске. Часопис Неимар сведочи да су „пред полазак нашега Краља у Париз упућена два Брата одавде у Француску са задатком да припреме посредством онамошњих Слободних Зидара француско јавно мњење за дочек Краљев у Паризу. И према добивеном извештају од стране слободних зидара постигнуто је толико, да је провејавало неопредељено мишљење, да лепшег и срдачнијег дочека од поменута није било донде у Паризу“. Српски масони су, поред утицаја на јачање веза Србије са Француском у периоду владавине краља Петра I, једним значајнијим делом формирали и слику династије Карађорђевић у француској јавности и дипломатији. Учешће у Француско-пруском рату, извештаји о развоју парламентаризма у Србији од 1903. године и подршка масона, основе су на којима је грађен портрет краља Петра I у Француској. Додатно је стварању позитивне слике краља Петра I Карађорђевића допринела и чињеница да је некадашњи француски студент, а те 1911. године министар, Милован Миловановић, био у његовој пратњи. Ово је доба када се у француској јавности запажа политичко, економско и културно везивање Србије за Француску.

Балкански ратови (1912–1913) утицали су на повећано интересовање за догађаје на Балкану, као и за информације о Србији, српском друштву и владарима. Ален де Пененрен, дописник листа L’Illustration, за време Балканских ратова имао је прилику да се лично сусретне с престолонаследником Александром Карађорђевићем. Бивши француски официр разговарао је с командантом Прве армије и престолонаследником Александром у присуству Фурнијеа, француског војног аташеа у Београду. Пененрен је публиковао ток разговора са престолонаследником Александром Карађорђевићем као новински чланак, а потом је у књизи 40 jours de guerre dans les Balkans. La Campagne Serbo–bulgare en juillet 1913 оставио оцену његове личности. Између осталог, Пененрен је истакао да је Александар Карађорђевић „обдарен извесним особинама, жив, окретан, интелигентан, знатно ревностан у раду и у разговору је давао знаке зрелости у суђењу, која изненађује“.

Француске новине и часописи су од 1914. године и избијања Великог рата ширили представе Србије и Срба као хероја, при чему су објављивали текстове о јунаштву и фотографије Карађорђевића на ратишту, током обиласка војника и у вршењу дипломатских дужности. Упечатљиве су и илустрације краља Петра у рововима, дакле, краља који дели судбину обичног војника и грађанина своје земље. Ове представе су имале за циљ да подигну ратни борбени морал Француза српским примером, али су трајно обезбедиле позитивну слику Петра и Александра Карађорђевића у француској јавности. У току Великог рата Алфонс Магру је закључио: „Велика популарност краља Петра долази отуда што је он уистину монарх једног демократског народа и што води националну политику. И тако дванаест година откад он влада, Србија није више сазнала за сељачке побуне, дворске револуције и политичка убиства“. Дакле, позитивне слике владара преливале су се и на слику Србије као демократске државе.

Интересовање за Карађорђевиће, а посебно за њихове међусобне односе, показивале су и француске дипломате. Пјер Леон Карлије, француски конзул у Скопљу, писао је министру спољних послова Француске Шарлу Жунару у истом периоду и о односима унутар краљевске династије Карађорђевић. Барон де Шварц, секретар кнеза Алексе Карађорђевића, известио је француског конзула о хитном повратку кнеза за Београд по наредби „кнеза-наследника“ Александра због сусрета кнежева Алексе и Арсена Карађорђевића. Узрок узнемирености престолонаследника Александра Карађорђевића била је велика популарност краљевог брата Арсена у српској војсци. Неколико дана пре информације о сусрету двају кнезова, а који је могао по краља Петра и његовог наследника Александра да има и карактер завере, у српској штампи се говорило и о томе како је кнез Алекса „представник старије гране Карађорђевића, док краљ Петар потиче само од млађе гране“. Ово објашњава сумње и неповерење и наводну употребу вулгарних речи будућег српског краља Александра када је наредио кнезу Алекси да се врати за Београд.

Французи су писали и о најутицајнијим политичарима и државницима у периоду на прелазу два века. У својим мемоарским белешкама Албер Мале оставио је веома повољну оцену вође напредњака, бившег француског ђака из школе у Мецу, Милутина Гарашанина. Мале и Гарашанин су се упознали у децембру 1892. године. Мале Гарашанина описује као човека „у пуној интелектуалној и физичкој снази. Крупног лица уоквиреног прогушаним зулуфима, израза мирног и озбиљног, одлично говори француски“. Назива га и „бонапартистом из успомена“, ослањајући се на чињеницу да напредњаци нису заборавили интервенцију Наполеона III приликом протеривања Турака из тврђава, као и изразе захвалности које је кнез Милош упутио Наполеону III. Милована Миловановића Албер Мале ословљава са „мој друг Мило“, говори о његовој докторској дисертацији и привржености Француској, а за Миленка Веснића, који је од 1907. године био српски посланик у Француској, веровао је да је један од најспособнијих политичара. Јован Ристић, намесник малолетног српског краља Александра Обреновића и један од најутицајнијих политичара у Србији 19. века, такође је био интересантан Французима. Албер Мале писао је о Ристићу негативно, означивши га као намесника који је имао задужење да одгаји чак два српска владара (краља Милана и краља Александра), али да „није знао да одгаји сопствену децу: имао је три сина, сви мангупи“. Француски дипломата Патримонио наводно је поткрепио ово Малеово уверење речима да је Ристић „најспретније, најнеухватљивије створење, највећа лија“, као и „прворазредни глумац“ који је осмислио протеривање краљице Наталије. Очигледно је да су немачко образовање и аустрофилска политика утицали на ове негативне оцене, као и везаност за Француску и радикалске везе за позитивне оцене Гарашанина, Миловановића и Веснића. Ипак, потребно је указати и да је историчар Станислав Сретеновић писао о промењеној слици Миловановића код француских дипломата у периоду Анексионе кризе. Тада су у Француску стизале вести и о Миловановићевом неверству, бескрупулозности и хедонизму, а Леон Деко, француски посланик у Београду, тврдио је да се након путовања по Европи и посете Берлину 1910. године вратио као германофил. Узроци поменутих ставова о Миловановићу могу се само наслућивати, а крећу се од француске опрезности да српско питање не изазове рат у Европи до страха Француске од српског приближавања Немачкој. Потребно је, међутим, указати да су можда и измењени лични односи између Миловановића и Декоа узрок ових ставова или су у питању последице почетне фазе Декоове болести. Ипак, у предвечерје Балканских ратова у француској штампи опет су учестале похвалне оцене Миловановићевог рада. Посебно је током званичне посете краља Петра I Карађорђевића Француској истицано присуство Миловановића, „некадашњег француског студента“.

Поменути текстови о српским владарима и политичарима, као и мишљења која су француски новинари, научници и дипломате размењивали, градили су представе које су одређивале и слику Србије, као и билатералних односа Француске и Србије. Иако морамо бити обазриви да ли је реч о субјективним или објективним представама, као и да је процена личности питање образовања, као и личне способности појединца, ипак се не може умањити значај текстова француских интелектуалаца о српским владарима и политичарима, као и утицај који су имали у изградњи перцепције Србије у Француској. Чињеница је да је са афирмативним представама владара из династије Карађорђевић, као и политичара из радикалне странке, расло и политичко, економско и културно интересовање Француске за Србију. Упоредо, од доба Карађорђевића присутни су и дубљи француски утицаји у Србији до Великог рата, у свим сферама, као и касније у ратном и међуратном периоду.