Аутор: др Милош Савин, историчар
Од настанка идеје о покретању Југословенске академије знаности и умјетности (ЈАЗУ), оснивачи су потенцирали њен јужнословенски карактер. У првим правилима која је прихватио Хрватски сабор ( 29. мај 1861) основни задатак је формулисан у трећој тачки: „Сврха Југославјанске академије је њена потпора знаности и умјетности на славјанском југу међу Хрватима, Србима, Словенцима и Бугарима у народном духу и заједничкој просвјети“. Оснивач и покровитељ ЈАЗУ Јосип Јурај Штросмајер, као и први председник Фрањо Рачки су потврдили ову концепцију избором првих чланова (децембар 1866) међу којима су били два Србина ( Ђуро Даничић и Јован Суботић ) и један Словенац ( Јанез Блајвајс ), чак је за секретара изабран Ђура Даничић, један од најближих сарадника и следбеника Вука Караџића. Такође, утемељивачи ЈАЗУ су желели да се увећа број Срба чланова а међу кандидатима је, у првом плану, био Иларион Руварац, професор Богословије у Сремским Карловцима. Штросмајер и Рачки су овластили Даничића да обавести Руварца о намерама о чему га обавештава писмом (28. јула 1867) „Молим вас да наштампате гдје вам је воља расправу о којој год између онијех ствари којима се бавите, од прилике онаку каква је била она прије толико година о народнијем пјесмама ( мисли се на Прилог к испитивању србских јуначких песама). То вас молим за то да би наша Академија имала прилике у првој главној скупштини изабрати вас за својега члана. Увјерени будите да није само моја жеља, него свијех академика који раде, да би когод од православнога свештенства био члан. А ја не знам никога ко би тако достојан могао бити као ви“. Након покретања зборника научних текстова ЈАЗУ, Рад, Даничић се поново обратио Руварцу са позивом за сарадњу на који се он одазвао и објављено су три његова текста. План Фрање Рачкога је био да ЈАЗУ покрене велику научну едицију, по угеду на немачку, Scriptores rerum germanicarum, у којој су излазили одабрани текстови старих немачких извора са коментарима. Рачки и Даничић су разговарили о потенцијалним сарадницима који би били спремни и способни да се упусте у тако захтеван подухват. Из Србије су рачунали на Стојана Новаковића, највреднијег сарадника Рада и Старина, чије је мишљење Рачки посебно уважавао. Даничић и Новаковић су са одушевљењем прихватили ову идеју и обећали максималну сарадњу и предложили му да за тај посао анагажује и Руварца. Рачки, 24. маја 1875. пише Руварцу, у коме, између осталог, каже: „Академија мисли, кад неке друге послове обави, издавати Scriptores за југословенску повиест. У тај зборник спадали би србски љетописи и житија… Сви наиме љетописи, издани и неиздани, имали би се по кронологији поредати, те им само прибељежити извор. Стога ваљало би још поредати по реду србских владалаца… Ја бих паче овамо уврстио и изводе из житија, који би се ограничити имали једино на хисторијске догађаје, испустивши све аскетичке рефлексије… то би за науку било од велике користи. Ја, Даничић и Новаковић слажемо се у том да бисте ви, пречастни господине, били за тај, иначе мучан посао, најприкладнији, јер се оваковими споменици бавите. Ако се у томе слажете те усвојите овај мој приједлог, изволите ме обавиестити, те бисте се могли одмах латити тога посла, који изискује доста времена. Чим би тај посао био готов, Академија би га штампала, одредивши текако награду“. Руварац је био почаствован овим позивом и признањем, али због неприлика у којима се, у то време, налазио није био у могућности да се прихвати тако тешког и одговорног научног рада. У писму од 5. јула 1875. се захваљује на поверењу и образлаже због чега није у могућности да прихвати сарадњу: „…морам вам пре свега исповедити да сам по прочитању истога осетио чудно пријатно чувство, које нас обузима кад са знаменитим мужем, кога смо само из даљине пратити могли, у ближи додир дођемо. Радост би била још већа у чистија да ми је срећа та у део пала, док сам доконији и слободнији био; јер како данас ствари наше стоје, покрај ових невоља и неприлика које нас окружавају, тешко могу на књижевне ствари и мислити, а камоли започете послове продужити и довршити. За овај пут не могу дакле никако части пуном за мене позиву Вашем одговорити…“. Руварац, из пристојности није хтео да се жали, већ само наговештава да има проблема са тадашњим митропилитом-патријархом Прокопијем Ивачковићем који није успевао да очува српска школска права када је донет закон о школама. На несрећу, након пензионисања Ивачковића, Руварчев положај се погоршава, на место патријарха долази Герман Анђелић, вођа православних клерикалаца, који је био у сукобу са Рауварцем па му одузима катедру у Карловачкој гимназији и шаље га у манастир Гргетег. Због наведених разлога Руварац на неодређено време одложе и други предлог Рачког, у истом писму, извињавајући се, објашњава да не може да се прихвати ни приређивања летописа за Corpus Scriptorum већ ће послати неколико одломака које је до тада написао, па ако им је по вољи нека их искористе.
Рачки није био срећан због премештања Руварца у манастир, сматрајући да је његово место на катедри у, „Српском Сиону“, Карловцима. Као утеху му шаље на поклон Гесенову књигу Истирија славјанского превода симбола вере. Руварца је овај поклон обрадовао па му се у писму 8. децембра 1884. захваљује али користи прилику да жестоко критикује Панту Срећковића, утемељивача српске „родољубиве“ школе историографије. Руварац је огорчен и чињеницом да је Срећковићеву Историју српског народа, штампало Српско учено друштво. „И такав човек је професор на Великој школи, дапаче и ректор и члан Ученог друштва и председник историјског одсека. Шта мислите, каква је та влада београдска, која таквог незналицу трпи на професорској катедри…“ ( влада Милутина Гарашанина, образована 7. фебруара 1884) Рачки се слаже са Руварчевом критиком Срећковићеве Историје али није хтео да се јавно оглашава водећи рачуна о затегнутим међунационалним односима за време владавине бана Куена Хедерварија. Он му у писму од 17. фебруара 1885. образлаже, наводећи да га чуди да је то Српско учено друштво штампало: „Нама је овдје тешко писати критику, јер су, жали боже, такови одношаји између два братска племена, Хрвата и Срба, да би нам се зло узело кад би неповољну критику написали, а колико му драго оправдану и образложену. Али Ви можете то учинити“. Руварац прихвата предлог па у новосадском Нашем добу објављује два текста у којима оштро критикује Срећковићеву Историју. После првог текста, Срећковић је покушао да одговори али Руварац у другој критици документовано побија све произвољности. Полемика са Срећковићем је изазвала, међу тадашњим интелигенцијом, подељена мишљења. Руварцу сви признају да је велики зналац али му замерају оштрину која често прелази у иронију и сарказам. Те сепарате Руварац је слао Рачком на увид који их са занимањем прати па му се 27. јуна 1888. писмом захваљује и добронамерно саветује. Захваљује се што наводи и његова дела као извор а саветује му да се не узбуђује и не полемише превише са Срећковићем јер овај то на заслужује, јер ће време и чињенице показати ко је био у праву.
Руварац прихвата пријатељске савете и саглашава се са Рачким, у писму од 9. јула 1888. признаје: „Имате право приговарајући ми што сувише полемизујем и нападам у својим расправама и што се обазирем толико на оно што онај београдски таштеславни и празноглави Панта бронзука. Мрзим на шовинисте уопште, па сам мислио да ће што аснити ако српско перо изудара и испребија највећег шовинисту међу Србима“. Руварац је у праву када је Панту Срећковића обележио као „највећег шовинисту међу Србима“ јер нико од српских историчара није са тако националистичких позиција романтизовао и идеализовао српску прошлост као Срећковић. За разлику од њега Руварац пише студије на темељу докумената и историјских извора док се Срећковић у својој Историји српског народа начешће базира на предањима сматрајући да су легенде и митови историјски извори првог реда.
Интересантно је да је Руварац исте године (1888) проглашен за редовног члана Српске краљевске академије наука и за дописног члана ЈАЗУ. Стојан Новаковић је иницирао Руварчев избор за редовног члана Српске академије. Проглашен на свечаној седници 22. фебруара 1888, Руварац је био дирнут овим чином о чему сведочи писмо у коме се захваљује на указаном признању. Даничић је још 1867. предлагао Руварца за дописног члана Југословенске академије, позивајући га на сарадњу, али он до тада још није објавио ниједан рад у Академијиним едицијама (Рад, Старине) што је била уобичајена пракса. Такође се претпоставља да су тадашњи чланови сматрали да би срспски научници прво требали да буду изабрани за чланове Српске академије па тек онда за чланове Југословенске академије. Након поменутог избора сви су услови били испуњени јер је Руварац већ објавио три запажене студије у Раду. Рачки 27. јуна 1888. пише Руварцу: „Наша Академија кани ове године поправити што је до сада пропустила не из немара или незанања, него силом околности. У Хисторичко-филологичком разреду закључено је, наиме, да Вас се предложи за члана дописника, јер за праве воли именовати оне који станују у њезину сиелу. Не знам хоће ли Вам то по вољи бити, те би радо знати Ваше мишљење, али надам се да нећете одбити тога с наше стране коликога толикога признања Ваших књижевних заслуга“.
Руварца је обардовало обавештење да је предложен за дописног члана ЈАЗУ, он није веровао ни да ће га изабрати за члана Српске академије знајући да, међу академицима, и у Загребу и Београду има пуно противника. У писму, 9. јула 1888. Руварац скромно одговара: „Не мислим да сам што до данас урадио и да ћу моћи одјако, ако ми бог живота даде, бог зна што урадити и заслужити јавно признање и одликовање због тих мојих ситничарских, фрагментарних радова… Мени је довољно, и ја сам блажен… што је Српска краљевска академија изабрала и мене за свога члана. Благодаран сам тој Академији за ту почаст, тим благодарнији сам што не мислим да сам достојан те почасти, па ћу исто тако благодаран бити и Југословенској академији, ако ме вољом и љубављу Вашом изабере за члана дописника. Но изабрала она мене или не изабрала – љубав остаје и ја ћу се и одјако радовати сваком вашем напретку као нашем рођеном“.
Иларион Руварац је на главној годишњој скупштини изабран а проглашен на свечаној седници 7. децембра 1888. за дописног члана ЈАЗУ. У писму од 18. децембра, обвештавајући га и честитајући му на избору Рачки каже: „Допустите ми очитовати наду да ћете од сада нашу Академију пером и савјетом још марљивије подупирати“, позивајући га да у било којој Академијиној едицији (Рад, Старине, Монумента) сарађује. Међутим, ни после смрти патријарха Германа Анђелића, Руварац није имао подршку ни могућности за несметан рад. У писму упућеном Рачком 17. децембра 1889. Руварац се жали и каже да му завиди што у „скромном дворцу на Каптолу“ може мирно радити док је он присиљен да све чешће одлази у Карловце где се „једим и протерујем и да напуштам свој посао, те не могу никако да доспем и да довршим своју расправу о српским летоиписима, коју сам наменио за Рад…“. Рачки је био тужан због ситуације у којој се Руварац налазио, у последњем сачуваном писму од 20. децембра 1889. покушава да га теши: „Не будите песимиста, што је болест нашег времена… у фрушкогосркој самоћи будите нам србским бенедиктом“.
На вест о смрти, некролог је написао тадашњи председник ЈАЗУ, Таде Смичиклас, један од чланова који су гласали за Руварчев избор за дописног члана Академије. По оцени Николе Радојичића: „То је пример стручно и топло написаног помена“.
Неслагања и специфичност односа између Рачког и Руварца
Познато је да је Иларион Руварац био непоколебљив заступник и бранилац историјске истине без обзира која личности или догађај је био у питању. Један од пријатеља и познаваоца Руварчевог рада Миахило Полит – Десанчић се, у предавању одржаном на комеморативној седници у Матици српској, дотакао се међусобних односа Рачког и Руварца. Наглашавјући да никада није било неке веће противречности између двојице великана, нити је било неке огорчене полемике, Полит је скренуо пажњу да је ипак било размимоилажења. Први такав случај се десио када је Рачки, у 7. књизи Старина, ЈАЗУ, 1875. објавио „писмо првовјенчаног краља србскога Стјепана I, папи Хонорију III, год.1220“. Наводећи то као „исправу, за коју се досле није знало, која се сада први пут износи и која ће исправити знатне погрешке у србској повести“. Руварац након тога пише критику у Старинама и упозорава да је то писмо већ објављивано. Рачког су погодиле Руварчеве асоцијације и коментари а посебно генерализација: „Не може се никако узети да учени и многозаслужни југословенски повесник за предпоменута дела својих једноверника није знао… морамо се само чудити истом господину и срећи његовој ‘која га западе, да изнађе једну исправу, која потврђује… тешњи одношај између Стјепана и римске столице’… та ревност, рекао би потписани, да је г. Рачког навела на танак лед. А ми Срби можемо се из тог прилога и предкоснуте појаве уверити да учена наша браћа хрватска, Рачки, Љубићи и Месићи, пишући згоде наши старих, имају исти смер и тенденцију коју су имали предходници им: Марво Орбини, Мрњавићи, Леваковићи, Крчелићи и Пејачевићи“.
Рачкога је највише погодило сврставање уз клерикалце и подржаваоце ватиканског империјализма али се није јавно оглашавао, већ се обратио заједничком пријатељу Стојану Новаковићу писмом 23. априла 1876. Признајући да је погрешио што није подробније испитао да ли је поменути документ раније објављиван и да је Руварац у том делу у праву, ипак скреће пажњу: „Госп. Руварац криво ми је учинио својом потвором. Погриешио сам тиме што нисам потање потражио је да ли је писмо Стјепана Првовенчанога на папу Хонориа III приоре издано… Руварац не има разлога потварати ме пристрасношћу или релеигиозним фанатизмом. Ни једном ни другом неће наћи трага у мојих историјских истраживањих. Био сам наумио одговорити г. Руварцу; али мислио сам се: к чему завада? И онако се ми Славени не можемо похвалити особито великом узајамном пријазности“. Као што се из писма може видети, Рачки је признао своју грешку али није хтео да нарушава успостављене добре односе, поготово у тренутку када су међунационални антагонизми били доведени до усијања због питања будуће припадности Босне и Херцеговине које је у том тренутку било актуелно. Као што Руварац није био православни, тако ни Рачки није био католички клерикал ни конзервативац, такође су обојица били веома далеко од религиозног фанатизма.
До другог разилажење између два великана долази неколико година касније, након Руварчеве студије О кнезу Лазару (Стражилово 1887. 1888.). У тој студији Руварац се критички осврнуо на ранија истраживања Рачког везана за учешће Хрвата у бици на Косову 1389. Рачки је писао: „Савезна војска србско-босанска под заповједи самога Лазара, дочим је босански одјел предводио Влатко Хранић а уз њега… бан Иван Хорват војевао“ (Рад, ЈАЗУ, 1869 ). Напомињемо да је Рачки цитирао оригинал на латинском из фурланских анала. Вјекослав Клаић је отишао корак даље у студији Повјест Босне о пропасти краљевства (1882) на основу фурланског анала, детаљније појашњавајући ова значајна историјска дешавања: „Кнез Лазар добро је знао што му прети (од турског цара Мурата I), зато се обрати за помоћ бугарском цару Шишману, угарском краљу Сигисмунду и краљу Стјепану Твртку. Ну од свих пружи му издашну помоћ једини Стејпан Твртко. Премда је баш у тај час смјерао коначно подложити даламатинске градове својој власти, сматраше ипак претећу навалу турску толи озбиљном, да је свога војводу Влатка Хранића одазавао из Хрватске, те га послао у помоћ кнезу Лазару. Босанској војсци придружи се и бан Иван Хорват, који се тада десио као бјегунац на двору босанском“.
Руварац је био скептичан у вез поузадности фурланског анала па је покушаво да га оспори, у почетку је претпостављао да су у косовском боју учествовали угарски краљ ( Жигмунд ) и Твртко ( рашки краљ или ти краљ Србљем ). Такође, Руварац наводи да је Јован Хорватовић ( Иван Хорват ) био после Николе Горјанског (старијег тога имена) мачвански бан, после одметник и вођа устаника у Угарској и у Словињу (Славонији), а не хрватски бан, као што га је назвао К. Јиричек, „нити је могао довести на Косово ‘kroatische Schwärme’, као што се Храцберг изразио. Или да није Талијан, који је записао ово у оним аналима, мислио на Ивана Плажину, ‘Crucifera’? Но мислио он на кога му драго, ја мислим да ће се на мутно то казивање тешко још ко позвати, кад пише о боју на Косову 1389… Хрвати дакле нису – били су на дому збуњени, па нису ни могли доћи браћи својој у помоћ…“. Рачки се није поколебао у свом уверењу да су Хрвати заиста учествовали у бици на Косову, мада није директно одговорио Руварцу на примедбе, али се, у посебној студији, осврнуо на покренуто питање. И Руварцу (О кнезу Лазару, стр. 331-333) се не чини се да су Хрвати помагали на Косову; али разлог није му основан. Он поред ранијих износи и нове аргументе наглашавајуће да је тај податак једино забележен у фурланским аналима он доводи у везу и друге догађаје који су томе претходили. „Незадовољнике у Хрватској, којим је на челу стајао бан Иван Хорват, подупирао је и Тврдко и Лазар. У то им доба бијеше средиште у Босни, а главна подпора босански краљевски двор. Из Босне и подунавске Србије проваљивали су у Хрватску, Славонију и Срем. Почетком 1389. добио је краљ Сигисмундо извјешћа ‘да су Иван Хорват и Иван од Плажине са својим присташама одлучили уљести у Славонију и ондје шкодити колико иоле могуће…’ Тврдко је послао војску под Владком Вуковићем Лазару у помоћ: што је дакле у том невјероватна, ако се је и Иван Хорват са својом четом, која је криж узела проти невјерником („cum crucesignatis“), придружио?… Од свих дакле оних савезника кнеза Лазара, о којих турски писци причају, остали су само Бошњаци с четом хрватскога бана Ивана Хорвата и може бити Зећани с Ђорђем Срацимировићем“. Поред овога, на ову тему је Фрањо Рачки одражао предавање на свечаној седници ЈАЗУ, 27. јуна 1889. поводом 500-година Косовске битке на којој је рекао: „Данас је 500 година од крваве битке на Косову пољу. Што се и наша Академија данас сјећа тога догађаја, доказује да држи својим задатком следити на пољу науке све важниј у прошлости хрватскога и србскога народа, те знанствено је објаснити, колико може и знаде“. Руварац је овом расправом био импесиониран па му је у писму од 17. децембра 1889. честитао и одао признање: „Нестрпљиво и грозничаво разрезао сам и прелистао последњу књигу и у њој Ваш Бој на Косову и са смиреним срцем рекох себи: слава господу и хвала, срдачна и топла хвала начеонику, покретачу, мудром родољубу, неутруђеном трудбенику и вазда за реч у своје доба доколном беседнику и без страсти и пристарсја а широкога срца историку!“
Проблематика косовске битке је до данас остала једно од најтежих и најсложенијих питања које није до краја расветљено тако да се још увек воде полемике и још увек мотивише историчаре на истраживања. Поменимо да се много касније Петар Томац, аутор значајне студије о овој проблематици, критички осврнуо на Руврачеву студију подржавајући ставове које изнео Рачки, он каже:“ За Сигисмунда и Твртка знамо из других извора да нису били на Косову, али за Ивана Хорвата све околности говоре да је могао бити…Питање је критике да се одвоји зрно од кукоља. Мислим да се Руварац, тај проницљиви критичар, овога пута подао сувише својој урођеној скепси…“. Са друге стране Руварац није био једини који је оспоравао учешће Хрвата у боју на Косову. Станоје Станојевић помиње само Влатка Вуковића „који је довео босанску војску“. Сима Ћирковић истиче да је „сигурно да су на страни бранилаца на Косову били и босански одреди, вероватно под заповедништвом војводе Влатка Вуковића… општи удео босанске војске остаје непознат као, уосталом, и скоро сви најбитнији моменти ове велике битке.“
У јужнословенској историографији се провлачи још једна теза о учешћу Хрвата у бици на Косову. По том мишљењу, на челу Хрвата на Косову није био Иваниш Хорват већ Иван Палижна. Ову претпоставку је изнео Владимир Ћоровић у својој Хисторији Босне, где каже: „Твртко је од првог часа сагледао опасност и одмах упутио на Косово, на место одлучне борбе, своју војску са најбољим својим војводом, Валтком Вуковићем… Уз ту војску присто је и краљев други савезник и пријатељ, Иван Палижна, са својим крсташима. Из тог учешћа види се најбоље колику је важност Твртко давао овој борби“. Ову хипотезу је подржао и Михаило Динић уз малу резерву: „Осјећајући да је Босна исто тако угрожена као и Србија, Твртко је и војнички помагао кнеза Лазар. Обуставио је освајање Далмације и упутио у Србију своју војску под војводом Влатком Вуковићем. С Босанцима је дошао, како се чини, и један одред Хрвата под баном Иванишем Палижном“. У још дубљу анализу упустио се Едуард Перичић, постављајући конкретно питање на кога се мисли, у фурланским аналима, под именом „Johanne Banno“? Он каже да је тешко са сигурношћу тврдити о ком се Ивану ради, да ли је то био Иваниш Хорват или Иван Палижна, јер су обојица носили титулу бана, Хорват мачванског а Палижна хрватско-далматинског. „Опредијелио бих се ипак за Ивана од Палижне, јер је он с једне стране као приор крижарског реда био по дужности позван да се бори против непријатеља кршћанског имена, како се тада говорило, а с друге стране, он не само да је био некоћ бан као Иваниш Хорват, већ је фактично такву власт вршио бар на оном територију који је могао контролирати уз Тврткову помоћ, а то изузев градова бијаше готово цијела Хрватска и Далмација. К томе је као Твртков савезник и истомишљеник највјеројатније био и иницијатор босанског ангажирања у косовској бици“. У прилог овој хипотези Перичић наводи да је по другим изворима баш у то време бан Ладислав од Лучанца напао и освојио Клис, у Далмацији, те да након овога није позната никаква противакција, што потврђује да је Палижна вероватно био одсутан из тих крајева. Перичић наглашава да је „у ово вријеме душа свих војних операција у Хрватској, против Сугисмунда био управо Иван од Палижне“. Без обзира која је од ових теза ближа историјској истини, ко је Хрвате предводио у косовској бици, битно је да су на страни кнеза Лазара били Босанци и Хрвати у једном од најзначајнијих и најсудбоноснијих догађаја у историји јужнословенских народа. Када се сагледају повремена неслагања и размимоилажења у ставовима Руварца и Рачког најобјективнији коментар је дао Т. Смичиклас: „Не слажу се у којечем, али се међусобно поштујуж“. Уочљиво је да и онда када се нису слагали, па чак и када су имали потпуно супротне ставове, нису прелазили границе пристојности. И један и други су избегавали личне полемике и пазили да не повреде сујете и осетљивост другог. Ако се упореди број њихових несалагања са бројем идентичних или блиских ставова можемо закључити да су се много више слагали него што су се размимолилазили. Посебно се уочавају истоветни ставови о произвољним тврдњама појединих турских историчара, нарочито Нешријине Историје Османове династије, на кога се често позивао Панта Срећковић. Руварац и својој расправи О кнезу Лазару овако коментарише Нешрију и Срећковића: „Све луде скаске и приповести турске о боју на Косову, које је глупави Турчин Нешрија у почетку XVI века скупио и записао, све су то дакле наше Панте усвојиле и за сушту историјску истину примиле…“. Руварац је такође уочио да Нешријине приче, о многобројним Лазаревим сваезницима у Косовској бици, нису тачне и да су далеко од истине. Рачки је Руварчеве ставове поткрепио додатним аргументима и детаљнијим објашњењима: „…Лазар није могао рачунати на помоћ Македоније, Тесалије, Епира, Арбанаске… Други зет Лазарев, бугарски краљ Шишман у Трнову, могао је још мање припомоћи свом тасту, а тим и источном кршћанству. Могуће је, паче и вјероватно, да се је о томе радило… Али Мурат је ову добровољу и склоност предусрео наглом провалом у Бугарску, да јој спојење са Србијом учини немогуће…Напокон Угарска не само што није била вољна подупирати Србију проти Турчину, него се је усупрот, јер је она и хрватске незадовољнике и Бошњаке подупирала, проти њој спремала на рат… Из свега тога бјелодано слиеди да се на Косову са Срби ниесу бориле ни бугарске, ни арабанаске, ни влашке, ни угарске чете; пак да су овај савез измислили само Турци, како би се побједа њихова проти толиким ‘невјерником’ приказала у сјајнијем свијетлу“. Колико су Нешријини подаци непоуздани и нетачни најбоље говори његова прича о броју људи које је кнез Лазар окупио под своју команду: „У кратко Лазар свима неверницима посла човека, тражећи помоћ. Помагачи му дођоше из Влашке, и из Угарске, и из Чешке, и из Арбаније, и из Бугарске, и из Млетачке. Тако се неверници сакупише да од тада после није тако штогод догодило. Кажу да се неверника искупило на броју 500.000 људи“. Међутим сва новија истраживања показују да је тај број чиста фанатазија, да је преувеличан и једноставно немогућ. Према прорачуну Петра Томца на Косову је било око 40.000 Турака наспрам 25.000 Срба. Овај податак се по некој реалној слици тадашњег друштвеног и војног уређења може узети као најприближнији истини, мада има аутора, као што је Гавро Шкриванић који процењује да је Срба било свега 10.000 до 15.000 док је са Турске стране било између 27.000 и 30.000. Различитост у темепраменту, стилу, језику и животном путу се сплетом околности одразила и на одјеке о смрти двојице великана. Смрт Фрање Рачкога је ожаљена не само у Хрватској него и свим јужнословенским земљама док је смрт Илариона Руварца имала двојак карактер. Његови ученици и следбеници су писали о њему у суперлативима а његови противници су га још јаче нападали пишући разне памфлете свесни да им више не може одговорити. Загребачки каноник и гргетешки архимадрит су по свом менталитету били слика и прилика средина из којих су проистекли, али су ипак смогли снаге да се уздигну и превазиђу своја окружења. Можемо закључити да у њиховом раду и достигнућима нема раеалигиозног фанатизма, ни мистицизма, ни метафизичких апстракција што их издваја и уздиже изнад њихових претходника. Такође можемо рећи да су се и Рачки и Руварац највише борили против националистичких и шовинистичких страсти у својим срединама и да су ова два великана прокрчили путеве новој школи историографије на овим просторима.
Остави коментар