Фрида Кало

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчар

Не сликам снове или ноћне море, сликам своју реалност.

Фрида Кало

Фрида Кало (Magdalena Carmen Frida Kahlo Y Calderon) је мексичка сликарка реализма, кубизма и надреализма. Рођена је 6. јула 1907. године у Којоакану, предграђу Мексико Ситија. Отац јој је био немачки сликар и фотограф јеврејског порекла Вилхелм Кало, а мајка католкиња Матилда. Њен отац је био благе нарави, затворен и повучен, свирао је клавир и читао немачке филозофе, док је, друге стране, мајка била неписмена, одлучна, практична, тврдоглава, незадовољна и углавном нерасположена жена. На свет је дошла непосредно након смрти Вилхелмове прве жене, тако да има две старије и три млађе полусестре. Дом у коме је рођена претворен је у музеј посвећен њеном животу, а познат је под називом Плава Кућа.

Много година касније променила је два кључна податка у својој биографији: почела се представљати само као Фрида Кало и тврдила је да је рођена 7. јула 1910. године, како би се тај датум поклапао са почетком Мексичке револуције. (Мексичка револуција је израз којим се описују политичка превирања, пучеви и серије грађанских ратова у Мексику, који су оквирно трајали од 1910. до 1920. године.)

Била је веома крхког здравља. Од дечије парализе разболела се са само шест година, због чега је девет месеци лежала у кревету и трпела несносне болове. Након опоравка, као последица болести, једна нога остала јој је краћа и тања од друге. Због тога је често била предмет подсмеха својих вршњака. Међутим, то је није обесхрабривало. Фрида Кало је била поносна и пркосна девојка. Не само да се није стидела својих недостатака, већ их је представила као своју предност. Презирала је показивање било какве слабости и никад није плакала. Мајка ју је потајно сажаљевала, али је од оца добијала огромну подршку и дивљење, која ју је охрабривала. Говорио јој је како је боља од других, јер је храбрија и паметнија. Од његових шест кћерки она му је била љубимица, која се једина и школовала.

Фридин отац је био Немац, док је мајка била Мексиканка, па отуда и њена љубав према различитим културама. Од уметничких дела, до уређења дома, у свему се могла прочитати и пронаћи љубав према њеном мешовитом пореклу. Тако на неким аутопортретима, сликарка себе удваја. Слика две Фриде у различитим хаљинама, једну у европској, другу у традиционалној мексичкој. Она је поносно носила традиционалну мексичку народну ношњу и свој дом испунила народним мотивима који најбоље одражавају културу земље из које потиче њена мајка.

Фрида Кало је израсла у немирну и енергичну девојку, која се шишала на кратко, носила панталоне и дружила се само са мушкарцима. Фалсификујући године свог рођења уписује средњу школу, али је тамо остала упамћена као девојка која је доста читала и била веома речита. Због тога је и била примљена у Савез младих комуниста, као једини женски члан. Вођа ове групе Алејандро Гомез Ариас, био је Фридин први момак, с којим је провела три године. Фрида је желела да заврши студије и постане лекарка како би била у прилици да помаже другима да избегну њену судбину.

Сви снови претворили су јој се у пепео када је 17. септембра 1925. године у судару између аутобуса, у коме се возила са дечком Алејандром, и трамваја, задобила тешке повреде. Дугачка метална шипка из аутобуса пробушила јој је стомак и изашла на другу страну. Десна нога била јој је преломљена на једанаест места, а стопало потпуно смрвљено. Кичма јој је била пресечена на три дела, а карлица такође здробљена, као и ребра и кључна кост. Лекари су сумњали да ће преживети, а ако се то и деси тврдили су да никада више неће ходати. Након месец дана проведених у болници, пуштена је на кућно лечење, где је месецима била заробљена у гипсу, од главе до пете. Кад су болови колико-толико уминули, мајка је осмислила помоћни штафелај и дала јој боје и платна да може да слика док лежи, а отац јој је наместио огледало на плафону, како би могла да види своје лице. Сликање ју је опуштало, а инспирацију је проналазила у јединој ствари коју је могла да види – сопственом лику.

После тешkе саобраћајне несреће и почетка дуготрајног опоравка, Фрида Кало одлучује да одустане од медицине и посвећује се интензивно сликарству. „Нисам болесна, само сам сломљена“, написала је у свом дневнику и додала „Хвала животу и што могу да га живим све док је у мени снаге да сликам“. У почетку највише је била заокупљена аутопортретима. „Сликала сам саму себе, јер сам пречесто сама и јер сам предмет којег најбоље познајем“, рекла је једном приликом. Од сто четрдесет три Фридине слике, педесет пет су аутопортрети. Захваљајући надљудској снази, пркосу и инату који су је одржали, поново је проходала када је имала деветнаест година. За време читавог живота патила је од тешких болова и дуже временске периоде проводила је по болницама. Оперисана је више од тридесет пута, а да би олакшала патњу одавала се дрогама и алкохолу. Након опоравка, породица је запала у финансијску кризу, због чега је Фрида морала да напусти школу и пронађе посао. Иако самоука, од свих послова једино је умела да слика.

На једној забави 1927. године упознала је Диега Риверу, највећег мексичког сликара, коме је објаснила чиме се бави, показала му своје слике и тражила његово професионално мишљење. „Твоје су слике тако посебне, тако мексичке. Даровита си и имаш стила. Мораш да наставиш са радом, али немој никог да опонашаш. Буди своја, довољно си добра и другачија“, рекао јој је Дијего, а њој је то био довољно велики мотив за рад. Од тада њих двоје редовно су размењивали мишљења, али он јој је остављао слободног простора за проналазак сопственог стила. Фрида је била одушевљена и заљубљена у Дијега. Убрзо су почели бурну љубавну везу, која је трајала до краја њеног живота. Са двадесет две године Фрида се удала за двадесет година старијег мексичког сликара и професора Дијега Риверу. Због саме чињенице да је Дијего много страрији од Фриде, њена мајка није одобравала такав брак, те се на њиховом венчању појавио само Фридин отац. Поред заједничке склоности ка сликању, они су били и активни чланови у Комунистичкој партији у Мексику.

У почетку овај пар имао је надимак „Слон и голубица“, а касније „Лепотица и звер“, због променљивости њихове везе. Њихов брак сматрао се неприкладним, јер је укључивао многе љубавне афере и преваре, које је Фрида умела да прикаже на својим сликама. У том периоду Дијегу је приоритет било сликарство и политика, а Фриди само он. Убрзо након венчања, које је одржано 21. августа 1929. године, Фрида је схватила да Риверина љубав према њој не искључује и његове везе са другим женама, међу којима је била и њена сестра. Чезнуо је за слободом и желео да поседује сваку жену, а то му је обезбеђивао неприкосновени углед. Физички је био непривлачан, али жене су се бацале у његово наручје. У Мексику је био Бог, као сликар, представник мексичке ренесансе и идеолог радничке класе. Његово политичко уверење није било искључиво према неистомишљеницима. Био је ватрени комуниста, али је флертовао са капитализмом и узимао њихов новац. „Био је кактус који успева свуда, на песку и камењу. А кад цвета, његови су цветови предивно црвени или жути као сунце“, овако га је описивала његова супруга. Фриду су болеле његове преваре. Правдала га је да је поседовање лепих жена плод његове уметничке природе, јер на тај начин проналази неопходну инспирацију за своју уметност.  Међутим, њено здравље бивало је све лошије. Током једне године имала је седам операција на кичми. У болници је провела девет месеци и сматрала је да јој Дијего дугује бар верност. Али, његов его и пословни бољитак био је пропорционалан броју жена у његовом животу. Фрида је била поломљена. Њено тело стајало је усправно захваљујући челичном оклопу које га је држало и без којег би се распало на ситне делове.  „Тако велики и значајан човек припада свима и сходно томе не може емотивно да припада само једној особи. Можда особама које осећају неизмерну страст према својој уметности не преостаје више страсти за људе“, овим речима Фрида је у почетку покушавала да оправда Дијегово понашање. Јавно говорећи да је његова уметничка природа таква, она је, заправо, олакшавала себи његове преваре.

Међутим, касније се и сама Фрида Кало упушта у љубавне афере. Једна од њих је била афера са Лавом Троцким, али и са многим женама. Након убиства Троцког, за које је била и сам оптужена, Фрида је говорила како никада нису били у романси. Међутим, посветила му је аутопортрет који се данас налази у Вашингтону. Тај аутопортрет, који је добио на поклон, Троцки је оставио на захтев своје супруге Наталије, када је напустио Плаву кућу 1939. године. Због велике душевне боли, беса и ситуације у којој се налази, отворила је живе ране од операција на кожи, како би душевну бол приказала физичком. Остала је забележена њена изјава да је у животу доживела две велике трагедије – прва је била саобраћајна, а друга је била удаја за Дијега Риверу. Саобраћајна несрећа јој је нанела физчке повреде, а Дијего психичке.

Бурна веза између овог пара и њени здравствени проблеми, оставили су велики емоционални траг у погледу душевне боли и уметничког стварања на Фриду Кало. У том периоду настала су њена најбоља аутобиографска дела. Додатну тугу, бол и патњу изазвало је и сазнање да не може имати децу, после четири побачаја. Ти побачаји су били последица саобраћајне несреће, која је задесила у младости. Најупечатљивије слике које су приказале њену патњу у потпуности и љубав према свом изабранику биле су „Лудо заљубљени“, „Сакаћење“ и „Сећање“. Након сазнања за љубавну аферу између Дијега и њене млађе сестре Кристине, Фрида слика слику под називом „Лудо заљубљени“. Затим настаје дело под називом „Сакаћење“, које је посвећено Дијегу који је волео њену дугу црну косу, а у инат њему она ју је одсекла. Кроз слику под називом „Сећање“ Фрида приказује своју одећу и прободено срце које лежи поред њених ногу, чиме жели да одбаци све што је везује за познатог сликара. Последица такве ситуације довела је до развода између Фриде и Дијега.

За њихов брак може се рећи да је био све само не складан, иако се састојао од љубави, али и веза са другим људима, креативности која их је спајала и мржње која је кулминирала разводом 1939. године. Тај развод је трајао само годину дана. Током 1940. године Фрида интезивно слика и излаже у Њујорку и Сан Франциску, где се разболева и поново завршава у болници. На наговор свог лекара, иначе доброг Дијеговог пријатеља, успоставља контакт са Дијегом  и поново закључују брак. Током целе болести Дијего је био са Фридом, али се такође виђао и са другим женама. Да би му се осветила, Фрида је чак обавестила новинаре о његовој вези са мексичком глумицом Маријом Феликс, па је дошло до јавног скандала. Њихов буран и страствен однос је прошао кроз бројна неверства, притиске због каријера, развод, поновно венчање, Фридине бисексуалне афере, боемски живот који је водила, њено лоше здравље и немогућност да има децу.

На Фридино сликарство снажно утиче мексичка култура, која се огледа у жарким бојама, симболизму, реализму и примитивном стилу.  Обожавала је боје. Црвена, наранџаста, жута и зелена су биле главне боје на њеним сликама. Трудила се и да њена одећа буде што колоритинија, а свежим цвећем је украшавала косу. На њеним сликама често се приказује мајмун, који у мексичкој култури представља симбол жудње, а којег она приказује као симбол нежности и заштите. Слика хришћанске и јеврејске теме, комбинује елементе из класичне верске мексичке заједнице са надреалистичким. Класичан пример мексичке културе огледа се у њеном „Аутопортрету са огрлицом од трња“. Слику је насликала 1940. године, након развода и стилски је урађена као мексичке верске слике. На слици је приказана огрлица која асоцира на Исусову круну и његову муку, а у њеном случају представља понижење  које је претрпела од мужа. На огрлици виси мртав колибри, који у мексичкој култури носе они који жуде за љубављу, а на раменима су приказана два демона као њени љубавници. Први демон је смрт у облику црне мачке, а други је ђаво у облику мајмуна.

За собом је оставила око две стотине изванредних слика, цртежа и нацрта, који су осликавали њена животна искуства и доживљаје, њен физички и емотивни бол и њену исцрпљујућу везу са Дијегом. Нацртала је педесет пет аутопортрета. Уместо да пише о себи, она је себе портретисала. То је био њен начин самоспознаје. Аутопортрет је его документ, сведочанство о радозналости субјекта према самом себи. Оба елемента личности, и физички и психички, упадљиво су присутна на аутопортретима Фриде Кало. То је оно што их чини специфичним, вибрантним и подстицајним за анализу. Тела су код ове сликарке нарочити битна. Она своју главу ставља на тело срне, своју главу ставља на тело бебе која сиса. Сиса је „отворена“, виде се њени нерви, њена набреклост. Све је натуралистички до границе непријатности за посматрача. Своје срце она ставља у своје руке, оно је њена палета којом слика портрет свог доктора. Портретише се са поломљеном кичмом, тела потпуно шупљег. Њена стопала, деформисана, прецизно налакираних црвених ноктију, вире из каде пуне симбола њеног живота. У наручју су мајмунчићи и папагаји, на леђима су два дуга реза од операције, над устима је сплачина хране коју болесница треба да прежива док лежи у болници. Из ових радикалних искустава посматрач може да схвати сав ужас вишемесечне непокретности.

Прву самосталну изложбу имала је 1938. године у галерији Јулина Левија у Њујорку, где је добила добру критику. Годину дана касније добила позив од Андреа Бретона и одлази у Париз, где излаже пар својих слика. Музеј Лувр је тада купио слику под називом „Оквир“, која је заправо један од њених аутопортрета. Слика „Оквир“ представља прво дело из Мексика двадесетог века, изложено у тако познатом музеју.

Године 1953. одржала је једину изложбу у Мексику. Пошто је у време отварања изложбе била у веома лошем здравственом стању, доктор јој је забранио да присуствује отварању. Међутим, Фрида то никако није хтела да дозволи, па је на изложбу стигла у амбулантним колима, а затим су је четири мушкарца изнела и на кревету сместила да дочека поклонике њене уметности. Један локални кртитичар је изложбу описао овако: „Немогуће је раздвојити живот и рад ове изванредне особе. Њене слике су њена биографија.“ Управо из тог разлога је њен рад био толико различит од рада њених савременика.

Фрида Кало је вишеструко присутна у нашем времену. Комерцијализација њеног лика била је масовна, брза и брутална. Њен лик данас дражи посматрача својом необичном појавом, тоалетом, накитом и фризуром, нестандардним за западни облик улепшавања и украшавања жена. Лик ове уметнице се ужасно много експлоатише и циљано уклапа у неолибералне тржишне процесе.

По својим убеђењима, Фрида је била комунисткиња. Познат је њен исцртани мидер, са српом и чекићем. Познат је и њен портрет Стаљина, као и аутопортрет са Стаљином. Презирала је америчко индустријско друштво. Њен супруг Дијего Ривера сукобио се са Рокфелером, чији хол је исцртавао, а који је касније срушен, због проблематичних левичарских амблема присутних на великом муралу. Познато је Фридино активно учешће у Комунистичкој партији Мексика, њено учешће у штрајковима, протестима, учешће у писању памфлета, програма и говора. Уствари, Фрида није волела белце, САД и капитализам. Дословно је рекла: „Уопште ми се не свиђају грингоси. Врло су досадни и сви имају лица попут непечених пецива.“  Уместо да је осуђује, бели феминизам ју је пригрлио и често се њен лик данас приказује светлијим и лепшим него што је уистину био. Тако је Мател (произвођач лутке Барби) креирао Фриду светлије боје коже, а британска премијерка Тереза Меј носи наруквицу с њеним ликом.

Фриду не смемо посматрати само површно, кроз њен стил, јер то поткопава њену етничку припадност, њезину способност и принципе, све што је она уствари била. Она је била једна изразито чулна жена, невероватно храбра и либерална за своје доба. Њена изражена егоцентричност и њена изражена ексцентричност биле су утемељене. Савремени феминизам је пригрлио Фриду за своју икону. Али, Фрида Кало је више била револуционарка, него феминисткиња. Она није била немоћна болесница коју муж вара, а која се, у сврху неке емотивне надокнаде, само фотографише, у овом случају портретише. Она је волела да се и фотографише, али не пропуштајући прилику да поред себе стави скулптуру из периода преколумбовског Мексика. Емотивни и физички проблеми Фриде Кало су, свакако, били значајан део њеног живота, условили су одређена емотивна расположења која су присутна у стваралаштву ове жене, као мотив или као наговештај, али никако нису полуга захваљујући којој се објашњава њено дело.

Године 1953. Фрида је добила гангрену десног стопала. Принуђена да ампутира ногу испод десног колена, она бива потпуно везана за кревет, јер због прекомерне количине лекова против болова у комбинацији са алкохолом, није могла да одржи равнотежу и да се креће. Тужна и дубоко несрећна у свом дневнику је написала: „Стопала, па шта ће ми, када имам крила и могу да летим…“ Била је јако депресивна и неколико пута је покушала самоубиство. Десет дана пре него што ће умрети, по пљуску и забрани лекара због упале плућа, четири сата је заједно са Дијегом учествовала на уличним демонстрацијама комуниста. Неки чак мисле да једноставно више није желела да живи. Ипак, не можемо са сигурношћу рећи да се убила, јер званична аутопсија никада није урађена.

13. јула 1954. године Фрида Кало је умрла са сaмо четрдесет и седам година. Последња записана реченица из њеног дневника гласи: „Надам се да је одлазак радостан и да се више никада нећу вратити.“

Њена схрана је, као и ексцентрични живот који је водила, остала дубоко урезана у сећања оних који су јој присуствовали. Наиме, Фрида је током живота изразила жељу да се њени остаци спале, па се тако окупило много рођака, пријатеља и обожавалаца, желећи да присуствују кремацији. Фрида им је приредила незабораван опроштај. У једном тренутку је букнуо стравичан пламен из пећи за спаљивање, Фридино тело се усправилo, коса у пламену јој је летела око главе, а пре него што су се врата пећи затворила, учинило се да су јој се усне искривиле у заводнички осмех.

Годину дана након Фридине смрти, Дијего је њену родну кућу, познатију као Плава кућа поклонио држави Мексико, надајући се да ће та кућа постати музеј. Иначе, славни уметник Дијего Ривера, смрт Фриде доживео је као најгори дан у животу, те он умире само три године после ње. Његова последња жеља била је да се Фридин и његов пепео помешају и остану заједно и после смрти. Породица није испоштовала његову последњу жељу. Плава кућа је претворена у Музеј Фриде Кало 1958. године и ту се данас налази урна Фриде Кало. Поред њених слика, чија је вредност данас већа од слика било које друге уметнице, у Музеју се налази и просторија у којој је Фридин живот потпуно реконструисан помоћу предмета и ствари из њеног живота.

„Имала сам обичај да мислим да сам ја најчуднија особа на свету, али опет, размишљала сам, има толико људи и сигурно постоји неко попут мене, неко ко се осећа чудно и ко има недостатке попут мојих. Замислила бих ту особу и замислила бих да она постоји и да је стварно тамо негде и да размишља о мени, као и ја о њој. Па, надам се да си сада негде тамо и читаш ово, и кажеш, да, истина је, ја сам овде и једнако сам чудна као и ти.“