Аутор: Живан Лазић
Гасоводи
Потешкоће око довршетка гасовода Северни ток 2 нису неочекивани, још су давнашњи амерички председници Џон Кенеди и Роланд Реган упорно покушавали осујетити сарадњу Европске уније и Русије на енергетском подручју, а напетости ће бити и у наредном периоду, када истичу гасни уговори између Русије и Пољске, односно Туркменије.
Приближава се крај године, ипак нико не може са сигурношћи рећи хоће ли гасовод Северни ток 2 бити завршен у давно одређеном року. Мада се на пучини Балтичког мора цеви уредно постављају у дужини и до три километра дневно, неизвесност је велика и исходи из одуговлачења Данске да дозволи изградњу кроз мали део своје економске зоне куда је пројектована траса.
Америчке похвале
За дуго неиздавања допуштења, није пружено аргументованије објашњења. Међутим, за овакво понашање влада из Копенхагена је добила велико признање од подпредседника САД, Мајка Пенса, приликом недавне еропске турнеје током обележавања осамдесете годишњице од почетка Другог светског рата. Том приликом Пенс је посетио и Варшаву и похвалио договор о градњи Балтичког гасовода, којим би годишње око десет милијарди кубика гаса морским путем из Норвешке, преко данске територије, пристизало у Пољску.
Већ и ова најновија епизода прецизно указује колики значај има гасна инфраструктура, а нису у питању само околне државе кроз које пролази гасоводи, нафтоводи или далеководи. Заинтересоване су и државе удаљене хиљадама километара, посебно оне најмоћније.
По морском дну
Но, шта је Северни ток 2 и зашто изградња овог гасног транспортног пута изазива дијаметрално различита мишљења, од истицања његове незамењивости у будућој европској гасној мрежи, до оспоравања већег економског значаја и указивања како он, наводно „Немачку одваја од осталих европских држава“?
Реч је о гасоводу близанцу Северном току 1, постављеном, упркос снажном незадовољству САД, 2011. године, којим се из Русије Немачкој директно испоручује 55 милијарди кубика гаса. На овај начин заобилазе се невоље, каквих је превише са неким од земаља преко чијих територија пролазе копнени гасоводи. Наравно, нема ни плаћања такси за транспорт преко територије одређене државе.
Као и старији брат близанац, Северни ток 2 је најдужи гасовод по морском дну; од Виборга на руској, до Грајфсверда на Немалчкој обали има 1.230 километара, исто толико је дуг и интерни гасовод којим руски монополиста Гаспром гас са Јамалског полуострва, из налазишта Бонавенково, допрема до извозне дестинације. Састављен је од 200.000 цеви, сваке дуге дванаест метара и тешке 24 тоне. Само челика ће се утрошити 2.450.000 тона.
Послован резон
У изградњи директно учествује 28 европских компанија, уз Гаспром финансијери су и шест највећих енергетских фирми, из Немачке, Холанадије, Француске, Велике Британије и Италије. Налазиште Бонавенково је по величини, са 4.900 милијарди кубика гаса, треће на свету, па је послован резон да се Европска унија, највећи купац гаса на свету, директно повеже са тако великим налазиштем, на релативно краткој удаљености. Тим пре што је Јамал саткан од гаса, на њему је чак 262 налазишта, од којих је Уренгој друго на свету по величини, са резервама 6.300 миљарди кубика траженог енергента.
Прича почење од купца, Европске уније; одавно, још између две светске војне, изградила је обухватну гасну мрежу. Гасификација је битно допринела опоравку Старог континента. Невоља је, међутим, што је на овом подручју мало енергетских сировина, па се показало да је и гаса недовољно.
Земљотреси припретили
Заправо, једино веће налазиште у ЕУ је код Гронингена, са 2.100 кубика гаса десето на свету. Међутим, у експлоатацији је још од 1963. године и у последње две, три деценије црпљење често изазива тектонске поремећаје. Када је јануара прошле године у околини Гронингена регистрован нови земљотрес од 3,5 степена Меркалијеве скале, влада Холандије је одлучила да затвори налазиште. Земља, коју само људском руком изграђени обалски насипи штите од налета водурине Атлантског океана, није у прилици да ризикује, па је после месец дана и почело смањивања црпљења гаса, како би се наредне деценије континуирано ишло у том правцу, све до потпуног превременог затврања 2030. године.
Како је раскорак између домицилне производње и потреба био превелик већ од шездесетих година прошлог века, почео је увоз подморским гасоводом из Либије и Алжира до југа Италије, у мањој мери и гасним танкерима са свих страна света. Потрошња је непрекидно расла и тадашњој Европској заједници је стално мањкала огромна количина гаса.
Најпожељније фосилно гориво
Откуд толика потражња за гасом? Реч је о енергетски ефикасном гориву, чистом при употреби, при чему су, у односу на угаљ и нафту, еколошки поени уверљиво на страни гаса. Ови квалитети чине га најпожељнијим фосилним горивом.
Мада су знале да се на територији бившег Совјетског Савеза налазе огромне резерве гаса, европске државе су, у атмосфери Хладног рата два политички сучељена блока, опрезно испипивале терен за енергетску сарадњу са водећом земљом идеолошког противника. При изградњи централног совјетског нафтовода Дружба шездесетих година прошлог века, Европљани су се потајно надали да ће се траса продужити и преко гвоздене завесе, у Европску заједницу.
Кенедијева политика
Међутим, председник САД Џон Кенеди је америчким компанијама забранио продаје делова и опреме за совјетски пројекат, потом је забрана проширена и на стране фирме које израђују сложене технолошке системе по америчкој лиценци. Посебно је строг режим уведен при продаји компресора.
Било је то време затегнутих политичких односа, потпуне подељености на два блоке, а Сједињене Америчке Државе су само у војним базама широм Немачке континуирано имали преко 250.000 војника. Европљанима је постало јасно да од повезивања са руском енергетском инфраструктром нема ништа. Преостало им је да чекају боље дане, дотле интезивирају куповину нафте и гаса од земаља северне Африке и Блиског Истока. Критичари Кенедијеве политике касније су истицали да је помогла СССР овладати технологијом израде цевовода.
Никсонове финансијске вратоломије
Почетком осме деценије, међутим, долази до тектонског поремећаја. САД напуштају везивање долара за злато, са Саудијском Арабијом, дотадашњим непријатељем, постижу договор да ова, нафтом најбогатија, држава главни производ продаје искључиво у америчкој валути, те да вишак долара улаже у америчке хартије од вредности. Последице су биле свеобухватне, по цео свет, на берзама је дошло до увећања цена петроенергената и до четири, пет пута, тиме и гаса, чија се цена и тада одређивала на основу цене нафте.
Европски лидери повлаче одлучан и храбар потез. Повећавају наруџбе руских танкера са нафтом и почињу оријентацију на интезивније коришћење гаса. За тако нешти било је неопходно изградити и гасовод изузетних капацитета који би повезивао две до тада посве одвојено развијане гасне мреже, са различитих страна Гвоздене завесе. То је данашњи гасовод кроз Украјину, годишњег капацитета за транспорт 110 милијарди кубика гаса са истока на запад Старог континента.
Било је израза незадовољства Сједињених Држава, но Европљани су указивали на колосалне промене изазване напуштањем сталног паритета валута, израженог кроз фиксни однос 35 долара за унцу злата. У то време председник САД је био Џералд Форд, који се на најмоћнију светску политичку позицију нашао готово случајно. Наиме, на почетку другог мандата, републиканац Ричард Никсон је морао да оде са председничке позиције, био је такозвани импичмент изазван афером. На одговорну дужност устоличен је недовољно припремљени Форд.
Чедо КЕБС- а
Истовремено се одвијао и процес повећања сигурности и сарадње на целом европском континенту, крунисан познатим скупом у Хелсинкију и на њему основаном институцијом Конференција о европскпој безбедности и сарадњи, скраћено КЕБС. Било је то време отопљавања политичких односа и украјински гасовод је израз побољшаних односа између два блока. Може се рећи да је гасовод економско чедо политичког процеса познатог као КЕБС.
Но, запреке даљем проширењу сарадње брзо су обновљене. Почетком девете деценије, Русија је градила гасовод са свог највећег гасног налазишта Урогој, такође на Јамалу. Било је то време када је Пољска увела ванредно стање, па је Роналд Реган протумачио да је иза свега притисак Совјетског Савеза. Упорно је истицао да је на САД и земљама НАТО пакта да онемогуће било какво јачање совјетске војне моћи, и оно које би дошло новцем од увећаног извоза гаса у Европу. Био је толико упоран, пун претњи за оне које се оглуше о позив, да су Европљани одустали од намере повезивања са издашним пољем, а гас са овог налазишта и данас се усмерава ка домаћој, руској, потрошњи.
Тек на самом почетку новог миленијума је довршен још један гасовод из Русије за Европску унију, преко Белорусије и Пољске, капацитета 37 милијарди кубика. Пре осам година пуштен је и Северни ток 1 капацитета 55 милијарди кубика. Ово су три главне гасне спојнице између две половине континента, уз још неколико скромних цевовода интерних у бившем Совјетском Савезу, према балтичким државицама, свакој понаособ, Финској, Молдавији.
Мањак сто милијарди кубика гаса
Но, евроунијска потрошња се непрекидно увећава. Гас није скуп, не прља, па се Европљани све више ослањају на овај енергент. Током две протекле сезоне је увезла 383, односно 374, уз домицилних цирка по 90 милијарди кубика гаса. Ранијих сезона је Норвешка била далеко највећи испоручилац гаса, но већ дуже време не може да прати раст потрошње и сада допрема тек 33 одсто укупног ЕУ увоза. Удео Русије је скочио на 42 одсто евроунијске увозне количине. Удео Алжира је спао на девет одсто, док се око 16 одсто увози гасним танкерима из двадесетак држава, највише, 40 одсто, из Катара.
Како и Алжир и Норвешка полако смањују производњу, тиме и извоз, док се домицилна производња унутар ЕУ готово гаси, предвиђа се да ће 2032. године Унији недостајати још око 100 милијарди кубика гаса. Природно је да се оријентише на гас из Русије и набавке ТНГ танкерима. Због смрзавања на минус 162 степена Целзијуса, када се преобрази у течност и смањи запремину за шест сотина пута, транспорта у отежаним условима и регасификације, ТНГ је бар 30 одсто скупљи спрам гаса допреманог цевоводима.
Мало алтернативних могућности
У таквој ситуацији Европска унија покушава да се гасоводима повеже и са другим државама са великим резервама драгоценог енергента. Међутим, политичке прилике на дуже време онемогућавају ширење сарадње са Либијом, док су се резерве Азербејџана показале знатно мањим него што се рачунало. Ипак, започета је изградња гасовода који би се надовезао на постојеће азербејџанке и грузијске како би из налазита Шах Дениз у Каспијском језеру у Европу пристизало десет милијарди кубика гаса. Истина, у будућности капацитет новом трасом, преко Турске, Грчке, Албаније, Црне Горе и Хрватске до, по дну мора, југа Италије би се увећао на шеснаест, потом и двадест и три милијарди кубика. Ипак је реч о релативно скромним количинама, питање да ли довољним да задовољи потреба макар држава кроз које пролази.
Постоје и планови да се десет милијарди кубика допреми из налазишта у близини Кипра, али око овог лежишта има спорова између четири државе – Грчке, Кипра, Израела и Турске, од којих свака сматра да полаже право на црпљење. Капацитет евентуалног гасовода такође не би премашивао десет милијарди кубика, готово безначајно за евроунијске потребе.
Рат у Сирији, те безброј конфликтних тачака на Арабијском полустрву су учинили јаловим сваки план да се гас из Катара до Старог континента усмери цевима. Из сличних разлога нико ни не помиње набавку гаса из Ирана, после Русије и Катара државе са највећим резервама. Преостаје још Туркменија, четврта држава по богатству гасом.
Сан о Туркменији
Европска унија је својевремено полагала велике наде у ову бившу републику Совјетског савеза. Но, када је председник Русије, Владимир Путин, 2003. године са бившим председником Туркменије Нијазовим потписао уговор о закупу већег броја налазишта и транспорту гаса у Европу преко Русије, трасама дефинисаним у совјетско доба, а чији је рок важења 25 година, наде су се одложиле на дуже време. У међувремену, Кина је изградила троцевни гасовод са туркменијских лежишта којим се годишње снабдева са 40 милијарди кубика, а Туркменија десет милијарди транспортује у источне крајеве Ирана. Мада је својевремено од Туркменије куповала и 40 милијарди кубика, последњих година Русија је потражњу преполовила, а две државе скупа са Ираном имају план да се пробију на тржишта Пакистана и Индије.
Са приближавањем године 2028, када истиче дугогодишњи уговор између Русије и Туркменије, могу се очекивати интезивније евроунијске тражње за туркменијскиом налазиштима, тим пре што је годишњи извозни потенцијал ове државе безмало 160 милијарди кубика. Међутим , у овој држави неће се сучелити само интереси Русије и Европске уније, већ и Кине, можда и Индије. Стога није мало оних који сматрају да ће бити и већих напетости. Након изненадне смрти дугогодишњег председника- апсолутисте Нијазова, на новоизаброном туркменијском руководству је да правовремено изнађе путеве додатног развоја индустрије фосилних горива, избегавајући конфликте са било којим ривалом.
За снабдевање енергентима постоји и препрека у виду Каспијског језера, у чијој околини је, иначе, више од половине туркмеинејских налазишта. Географија упућује да гасоводи усмерени ка Европи морају ићи дном највећег језера на свету. Међутим, још није постигнут потпун договор између пет прибрежних држава, Ирана, Русије, Азербејџана, Туркменије и Казахстана, а из совјетских времена на снази је уговор о забрани изградње подјезерских цевовода. Августа прошле сезоне, пак, новим договором прецизније и потпуније су дефинисана правила коришћења језера, чини се да се полако отвара могућност подводног транспорта.
Улога Пољске
Пре него што Европљани буду поново причали о туркменијским налазиштима, отвориће се питање у вези са енергетском политиком Пољске, која троши око 18 милијарди кубика, од чега десет увози из Русије. Но, власти ове државе намеравају да се у целости ослоне на друге добављаче, па су пре четири сезоне у луци Свиноујсце изградили постројења за регасификацију утечњеног гаса капацитета пет, а кане повећати на седам и по милијарди кубика. Ту је договор око изградње Балтичког гасовода, којим Пољаци планирају заменити руског добављача норвешким. Оба пројекта големо су суфинансирана новцем из бриселске касе.
Пољаци, такође, реализацијом плана Три мора намеравају и инфраструктуром повезати Балтик са Црним и Јадранским морем. Циљ амбициозног пројекта је да све бивше источноевропске државе руског добављача замене неким другим. У том смислу планирају азербејџанска налазишта преко Грузије и дном Црног мора повезати са Украјином, потом Пољском. Показало се, пак, да су азербејџанске ресерве недовољне за свачије маштарије, а Азери су се окренули изградњи гасовода којим би Европу снабдевали јужним правцем.
Како крајем 2021. године истиче десетогодишњи уговор о снабдевању гасом између Пољске и Русије, из Варшаве је већ јављено да неће продужавати, шта више неће са руском страном потписивати никакаков нови гасни споразум. Ослањају се на нове добављаче, мада набавка ТНГ кошта 35 до 50 одсто више него што је цена руског енергента из гасовода. Потпуно или делимично ослобађање зависности од руског гаса планирају и балтичке државе, те Румунија, чија је будућност у новооткривеним налазиштима у водама Црног мора. Остаје нејасно, хоће ли Варшава потписати макар уговор о транспорту гаса за западније државе ЕУ преко Пољске, што може бити предмет озбиљног спора.
Фукушима као опомена
Европа развија стратегију развоја обновљивиг извора енергије, пре свега из ветро и соларних енергана, али покушава умањити потрошњу и кроз трајан програм побољшања енергетске ефикасности. Мада је примаран циљ избацити из употребе угаљ, те драстично смањти рабљење нафте, рачунало се да ће се смањити и потреба за гасом. Заправо, идеал је друштво без употребе фосилних говора, како је недавно истакнуто и приликом доделе Нобелове награде тројици хемичара чији су радови на развоју литијум- јонских батерија створили темељ за реализацију идеала.
Али, не тако давно догодила се несрећа у јапанским нуклеаркама у Фукушими. Инцидент је битно утицао да Немачка из корена промени енергетску стратегију; на велики притисак зелених, одлучила је да током наредних двадесетак година одустане од производње нуклеарне енергије. Прецизније, угасиће поред двадесет и три преостале термалке и седамнаест нукелеарних електрана. Са друге стране, бар у прелазном раздобљу до половине века, када се очекује нов развој ОИЕ, мораће да повећа количину гаса, пре свега за изградњу гасних електрана којима се производи струја када нема ветра или је недовољно сунчеве светлости, па су соларне и ветро енергане без ефекта.
Прљава Америка
Тако је у Немачкој дошло до повећања годишње потрошње гаса са некадашњих 80 на око 98, а у наредних пет, шест сезона рачуна се да достигне чак 135 милијарди кубика. Најразвијенија европска држава је и далеко највећи потрошач гаса на Старом континенту, па је разумљиво њено инсистирање на поузданом снабдевању, што укључује изградњу гасовода као традиционално најсигурнијих начина допремања енергента, при чему је транспорт цевоводом и еколошки много прихватљивији од поступка утечњавања и регасификације. Јоште к свему, и знатно јефтинији.
Пројекције бројних института предвиђају даљи раст евроунијске потрошње гаса, уз стовремени пад и домицилне производње и увоза из Норвешке и Алжира, вишедеценијских снабдевача. Стога се очекује мањак од стотинак милијарди кубика, те су многи заинтересовани да кроз велика врата уђу на најлукративније тржиште. Пре свих на ово подручја рачунају Сједињене Америчке Државе, пошто су пре пет година почеле да гас ваде спорном фракинг технологијом, те достигли 740 милијарди кубика годишње производње, док је потрошња око 715 милијарди.
Како је еколошки покрет у САД далеко испод ангажовања и утицаја европских зелених, Обама је лако придобио знатан до америчлке јавности за прљаву технологију. САД силно атакују на европске државе да купују баш њихов, мада прескуп, утечњени гас, позивајући се на НАТО партнерство, традициноалне односе. Користе се економским притсцима, па је прошлог лета Трамп убедио председника Европске комисија Јункера да предложи чланицама куповину америчког гаса, зарад пристанка америчког председника да не уводи додатне царине на увоз европских аутомобила.
Од нове године Амери су безмало утростручили извоз утечњеног гаса у ЕУ, ипак укупне овогодишње колличине тешко да ће надмашити осам милијарди кубика. Ситно, али озбиљан раст је започет.
Поткрадања гаса
Најактуелнији гасни спор Русије је око транспорта преко Украјине. Такође, и око руског извоза у суседну државу, прекинут крајем 2015. године. Има основа повезати спор са ситуацијом око Донбаса, у којој Русија подржава две побуњене регије.
Међутим, озбиљних проблема око транспорта гаса било је и раније, тачније од изборних догађања у Украјини 2004. године, када је на чело Украјине дошао одавно већ заборављени украјински економски емигрант са каријером у САД, Виктор Јушћенко. Мало шта доброг је учинио за родну груду, али је до разјарености подстакао антируску кампању.
Ваља се подсетити да је пре ових догађања руски годишњи транспорт преко украјинских гасовода надмашивао стотину милијарди кубика. Но, током 2005. године Руси су се жалили на нередовно плаћања украјинског Нефтогаса за купљени гас, те поткрадање количина гаса намењеног извозу у удаљеније земље. Спор је 2010. године окончан одлуком Арбитражног суда у Стокхолму да Нефтогас руском Гаспрому врати 12,1 милијарду кубика гаса.
Свађе и спорови
Спорови у вези са транспортом се увећавају и 1. јануара 2006. године долази до тродневног прекида транспорта преко Украјине. Унија притиска челнике две државе и транспорт се обнавља, али већ зиме 2009. године долази до дужег, тронедељног прекида руских испорука ка западу Старог континента. Поново је Унија притиснула и Украјину и Русију, гас је потекао гасоводом. Међутим, свађе око цене транспорта када се у односу на договерену смањују или повећавају количине гаса, премештени су у суд. Истовремено се и обнављају оптужбе на украјинска поткрадања руског гаса. Свака страна је тужила другу, а Арбитражни суд обједињује процес, док јавност искључује са праћења суђења. У суштини, суд фебруара месеца у оба случаја потврђује наводе тужилаца, а при процени штете утврђује да је украјинска страна оштећена за две и по милијарде долара више, те Гаспрому пресуђује да своту уплати државном украјинском оператеру Нефтогасу.
Неспорно је утвђено да је власник недовољно одржавао гасовод у међувремену амортизован 90 одсто, па су се техничке караткеристике погоршале. Ствари су се заоштриле након што су почетком 2014. године рускојезични региони Донбаса почели одвајање од Украјине, не прихватајући уличну промену централне власти. Војни сукоби се некако, уз бројна кршења споразума, прекинути, обе стране, Украјина и Донбас, су задржали оно што реално контролишу. Цео случај је утицао и на неспоразуме око гаса, те Украјина из протеста крајем 2015. године прекида купивину гаса од Русије, док је транспорт руске робе намењен Унији настављен, уз несмањене приговоре две стране једна другој.
Наде у лицитацију
Но, како десетогодишњи споразум истиче крајем децембра, поставља се питање транспорта гаса у наредном периоду. Украјинска страна је истакла да не прихвата садашње услове још мало актуелног уговора и предложила је нов почетни предлог.
Невоља је што су Укаријина и Русија предуго заузимале потпуно супротна становишта. Украјина је предлагала нов уговор на десет година, с тим да би руска страна годишње минимално транспортовала 60 милијарди кубика гаса, уз надокнаду од три милијарде долара. Шта више, руска страна би ову своту плаћала и ако би транспортовала и мању количину.
Са друге стране, Русија, уздајући се у правовремени завршетак Северног тока 2, истиче да би украјинским правцем транспортовала највише 20 милијарди кубика, уз доста нижу цену. Дуго није било помака, да би на последњим преговорима у Бриселу, Александар Новак и Алексеј Оржељ, министри за нафтну привреду Русије, односно Украјине, приступили неочекивано конструктивно. Мада су и даље различитог виђења о разлозима спора, обојица су се сагласили да се транспорт обави на основу европског права закупа гасовода стеченог на лицитацији са најмање два учесника. Да би се применило, неопходно је да Украјина евро регулу угради у сопствено закодавство, а рок је 1. децембар. Потом би уследила лицитација, на којој би Русија могла да закупи који хоће обим и рок закупа. Могла, би, међутим и да остане без закупа.
Отац Џон и син Хантер
Договор, за који у Унији сматрају да може водити до решења прихватљивог по обе стране, није радо дочекан код већег дела на последњим изборима пораженог украјинског политичког естаблишмента. Данима су трајали протести, потом демострације, све је додатно заоштрено отворењем случаја Хантера Бејдена, сина познатог америчког демократског сенатор Џона, по многима противкандидата председнику Доналду Трампу на долазећим изборима.
Отац Бајден се оптужује да је вршио притисак на бившег украјинског председника Парошенка да смени државног тужилаца који се упустио да истражује корупцију унутар фирме Буриска, највећег украјинског произвођача гаса, у чијем је Управном одбору намештеник био син Хантер, мада без искуства у нафтној привреди. Бивши, доста ратоборни, први човек Украјине је удовољио молби.
У међувремену, на евроунијским изборима већину места у парламенту освојили су посланици склони оштром приступу у односима са Русијом, сличан је и састав нове Европске комисије, својеврсне владе Уније. Остаје да се види како ће се ствари даље развијати, но, извесно је биће напето бар колико и до сада.
Суд умањио капацитет гасовода
Да ће Москва морати рачунати на отежано снабдевање Уније потрудио се и европски суд. Мада, решавајући пољску жалбу, није променио одлуку Европске комисије да се Трећи енергетски пакет не односи на Северни ток 1, судије су пресудиле да копненим гасоводом Опал руски Гаспром може да транспортују у обиму половине капацитета. Цака је у томе што се по приспећу у Грајсфорг, гас из Северног тока 1 усмерава управо на Опал. Практично, суд је за трећину смањио капацитет активнопг морског цевовода, извесно је да ће исто ограничење бити и за будући гасовод „брат близанац“.
У причу око недаћа при ширењу европске гасне мреже уплиће се и изградња гасовода Турски ток, бледе копије давно замрлог Јужног тока. Реч је о гасоводу чија је основна улога да државама југоистока Европе, далеко најрањивијим на застоје испоруке украјинским цевоводом, омогући алтернативну руту снабдевања. Но, Европска унија би волела да се нови цевовод искористи како би се југоисток наслонио на још једног снабдевача гасом, не само Русију.
Трећи енергетски пакет
Идеје да нови снабдевач буде Азербејџан се изјаловила због недовољних количина гаса, док се план преузет од некада много рекламираног пројекта гасовода Набуко, чији би почетак био на Туркменијским налазиштима, показао утопијом. Сада се као решење нуди снабдевање утечњеним гасом из терминала у грчкој луци Александропулос. Међутим цена гаса би била безмало педесет одсто скупља спрам цене коју Србија плаћа досадашњем добављачу.
Практично, једина реална могућност је изградња другог крака гасовода Турски ток, први је недавно пуштен у рад и из Русије гасом снабдева Турску. Нови крак, годишњег капацитета 15,75 милијарди кубика, би из Црног мора водио у Бугарску, па преко Србије и Мађарске до Аустрије. Проблем је што је на делу кроз Србију, сувласник гасовода, и то педестједноодстотни, већински, Гаспром, уједно и испоручилац гаса.
По Трећем енергетском пакету, није допуштено да исто правно лице буде власник и гаса и гасовода. Како је Србија потписник пакета (Русија није), сматра се обавезном поштовати све, па и ову еврорегулу. Србија не би била прва држава у чијем случају би регула била заобиђена. Ипак, ствар је у рукама бриселске бирократије.
Поглед према Азији
Догађај ће бити и старт гасовода Снага Сибира својевремено заказан за 20, па померен за 1. децембар. Реч је о почетку руско-кинеске гасне сарадње, до данашњих дана готово занемарљиве. Цевоводом дугим 2.400 километара би се годишње 38 милијарди кубика гаса испоручивали у источни, далеко најнасељенији и најразвијенији, део најбројније земље. Изградња је почела пре четири године, онда када су се „запалиле“ свађе ока транспорта украјинским транспортом, а САД и поједине европске државе почеле да стопирају градњу Северног тока 2. Русија је одговорила окретањем Азији, па је у плану још и гасовод за годишњу испоруку 30 миллијарди кубика у западне крајеве Кине, најављен за 2025. годину.
Међутим, цена гаса на кинеском подручју је нижа него у Европи, мада последњих сезона расте. То је мање профитабилан посао од испорука Европској унији, али је перспективан. Русија га је уклопила у највећи државни енергетски пројекат након совјетских времена, а састоји из у годишњем транспроту цирка 67 милијарди кубика гаса са налазишта у Јакутији. Полазни циљ је побољшање ситуације у ретким градовима ове регије где температура зими пада и на минус 62 степена Целзијуса.
Перспектива кинеског тржишта
Део гаса се усмерава на прераду у новоизгађени комплекс на прераду, потом се 38 милијарди кубика са Чанадољских поља код пограничног града Благовешћанскоје усмерава према Кини. Остатак иде на крајњи исток Русије, у петрохомејиски комбинат у Владивостоку, а скоро 12 милијарди кубика је намењено за утечњавање и танкер-испоруку Јапану, чиме би Русија утростручила продају гаса „Земљи излазећег сунца“.
Многи у свети, и у Русији, не виде велику добит од извоза у Кину, но Кина из еколошких разлог одустаје и од хипетрофираног рабљења угља и од покушаја фракингом повећати домицилну производњу гаса. Резултат је увећање годишње потрошње на 220, са амбицијом да за пет година достигне и свих 350 милијарди кубика. Домаћа производња је испод сто милијарди и не очекује се већи раст. Очито, Кина ће убрзо постати највећи светски купац и добро је правовремено се позиционирати на галопом растуће тржиште.
Гориво два века
Гас је свакако био гориво друге половине двадесетог века. Упркос другачијим намерама појединих моћних држава, остаје најактуелнији енергент и током текућег столећа. Енергија је увек под посебном паском политике, она најпожељинија и највише. Стога ће гасна мрежа остати под великим утицајем дешавања на политичкој сцени, чија ће изградња умногоме зависти од глобалних политичких односа. Управо изградња украјинског гасовода говори нам да се највреднији капацитети реализују када су односи глобалних и регионалних моћника усаглашени и коректни. У другачијој политичкој консталацији све је много грубље, а највреднији пројекти се одлажу ад акта.
Остави коментар