Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Живот Гаврила Принципа трајно је узидан у темеље версајског модела југословенске државе и версајског поретка, а онда и хладноратовске Југославије, док данас, свакако представља и духовно-културолошку и политичку вертикалу опстанка и есенцијалних интереса српског етничког колективитета, због чега је његово име остало толико „политички некоректно“. Да бисмо на исправан начин схватили ову тврдњу, потребно је да Принципу пружимо прилику да сам преко записа сопствених мисли нама открије ко је уствари био. Тако ћемо најбоље порећи сва тенденциозна и малициозна тумачења светске публицистике и политике о њему. Међутим, ту наилазимо на проблем, што осим стенографских белешки са суђења у Сарајеву, након атентата, није остало сачувано много извора који откривају мисли Гаврила Принципа. Сачуване су свега две или три песме, које је написао између 1910. и 1914. године, неколико писама пријтаљима и један новински чланак, један једини у његовом животу, који је објавио у локалним новинама 1913. године, када је извештавао са гласачког места на изборима за Босански сабор из насеља Хаџићи покрај Сарајева, а које представља веома професионално написано и живописно сведочанство. И то је све. Међутим, сведочанства његових сабораца и пријатеља из Младе Босне, говоре да он није био неки непросвећени нитков, већ изузетно образован, рекли бисмо начитан, деветнаестогодишњи гимназијалац, увек озбиљан, али са једном помало циничном шеретском цртом карактера коју је често употребљавао у надахнутим, понекад и ватреним вербалним обрачунима са политичким неистомишљеницима. Био је ђак, прво Трговачке школе у Сарајеву, потом гимназија у Тузли и Сарајеву, а потом и Београдске прве гимназије и од 1907. године, када је напустио родни Обљај, за могућности једног српског сеоског сина из ондашње Босне, посветио се заиста бројним путовањима. Једно време, живео је на сталној релацији између Србије и Босне, а постоје јаке индиције да је путовао и на даље дестинације.
Сматрамо да је сада тренутак да направимо једну малу и потребну дигресију. Још пре неколико деценија, тадашња Радио-телевизија Словеније, направила је прилог о једној варошици у словеначкој области Горењској, која се зове Подкорен. То је један од најлепших алпских градова у том делу Европе и конкретно екипа репортера пренела је причу о тамошњој знаменитости, о тзв. Разингеровој кући, која је у протеклих двестотињак година служила као локална гостионица и пошта. У наведеној кући постоји спомен-књига гостију, где се у датој евиденцији налазе и потписи значајних историјских личности који су ту боравили, попут Стјепана Радића или сер Хамфрија Дејвиа, енглеског физичара и хемичара, али и Гаврила Принципа, који је тада путовао ка Сарајеву преко Подкорена. Занимљиво је да поменемо да је потпис Гаврила Принципа у тој књизи гостију написан латиничним писмом, иако је познато да се потписивао углавном ћирилицом. Остаје такође и отворено питање када је он тачно боравио у Разингеровој кући, као и то одакле је он то долазио када је преко Подкорена ишао за Сарајево.
У развоју Принципове личности револуционара, његово социјално порекло остаје кључно. Принцип је био син босанских тежака, кметова, некадашњих војних граничара, васпитан у патријархалној средини, где је од најранијих дана био изложен утицају српске епске поезије и епског легендарног и митског схватања Косовског завета и Видовданске заклетве. Знамо да је још као основац, за одличан успех у школи, добио збирку српске јуначке поезије коју је радо читао, а у гимназијским данима у Београду, стихове о Видовдану и Косову помно је слушао у певању чувеног гуслара Петра Перуновића. Били бисмо крајње бесловесни, уколико бисмо подцењивали митолошке представе у поставкама идеја националних препорода. Не постоји ниједна нација која нема своје митове. Па погледајмо, у времену када се британска интелигенција и историјска наука труде да прибаве непостојеће историјске чињенице о тзв. легендарном, а заиста митском краљу Артуру и његовим „камелотским витезовима“, кнез Лазар, Милош Обилић и друге историјске личности Косовске битке постале су митске личности, а косовско предање митолошка представа. Постоји опасност да сличну судбину доживи и сам Принцип, уколико се његовим делом и наслеђу тог дела не буде посветила наука, те уколико га препустимо народном предању, које је једнако важно за духовну еманципацију националне свести, али није довољно.
Све у свему, Гаврило Принцип и његово дело били су карактеристични изданци свог доба или како је историјска наука детерминисала тај период, Принцип је био типичан изданак, продукт епохе империјализма, односно борбе угњетаних против те епохе и свега што је она носила са собом. Принцип је био, као што каже Ковић, много више Европљанин, него што је и тога био свестан. Постављамо питање из којих разлога. Зато што је дати период историје Европе обележило политичко насиље као легитимни облик политичке борбе. Са друге стране, важан елеменат те борбе био је отелотворен у „моделу атентата“, као израза политичког насиља. Припадници Младе Босне своју организацију нису тако називали. Наведено име, под којим су упамћени, дали су им каснији историчари и то по чланку Владимира Гаћиновића Млада Босна из 1910. године. Млада Босна се помиње и у једном тексту Боривоја Јевтића из 1913. године. Они су себе само звали омладинцима. Њихове непосредне инспирације биле су Млада Италија и Млада Белгија, и заиста, младобосанци су били легитимни наследници или исписници идентичних омладинских покрета и организација из целе Европе, попут Младе Италије, Младе Швајцарске, Младе Немачке, Младе Ирске, Младе Европе, итд. Све су ово била завереничка, национална, социјална, патриотска удружења омладина европских нација, која су под утицајем идеја италијанског револуционара, тј. младоталијана Мацинија, ницала у целокупном XIX веку, односно у времену буктања и заноса, као и полета европског романтизма. Младобосанци су били савременици Младохрвата, Младочеха, Младотурака. Шта им је свима заједничко? Револуционарни насилни методи борбе за националну и социјалну еманципацију, које су спречавали епоха империјализма и њени носиоци, односно полуфеудалне или империјалистичке велике силе, а заправо друштвене елите тих и таквих земаља. Погледајмо пример Италије и њеног односа према националном покрету италијанског народа у датом периоду. У Венецији 1912. године откривен је споменик Гуљему Обердану, који је 1882. године покушао да убије Франца Јозефа. Додуше, у тој намери није успео, ликвидиран је у покушају, али Италијани га проглашавају националним херојем. Дакле, политичко и социјално порекло Гаврила Принципа налази се у културним и историјским обрасцима Европе из првих деценија XX века, али и у тадашњој, па и данашњој Босни и Херцеговини.
У БиХ тада постоји типична колонијална управа Аустроугарске која се у тој земљи понаша као британска колонијална управа у Индији или белгијска у Конгу. Поништавају се апсолутно сва колективна права српског националног корпуса у БиХ, становници Босне се држе у социјалном, економском и просветном сиромаштву. Сам Принцип на суђењу каже да је починио атентат из освете због повређених социјалних и националних права јужнословенских народа у Аустроугарској. Он каже да је хтео да се освети због социјалне беде у којој аустроугарске власти држе сељаке, тежаке, чијем социјалном миљеу је и сам припадао у БиХ, затим због Велеиздајничког процеса у Загребу, што је представљало типично судско насиље над Србима 1909. године, што он изричито наводи, и на крају због тзв. изнимних мера генерала Оскара Поћорека, гувернера БиХ, такорећи војног диктатора који је декретом у том тренутку укинуо све српске политичке организације у БиХ. Дакле, Принцип је један млад човек који долази из једног колонијалног репресивног режима аустроугарске управе у БиХ, који затире комплетно историјско и културно наслеђе целе једне националне заједнице ради остварења својих политичких и привредних, у суштини колонијалних циљева. Излаз из таквог стања у коме се налазило ондашње друштво у БиХ, Принцип види у насиљу према таквом режиму, тј. насиљу путем којег се такав режим мора отерати са балканских пространстава, што би у крајњој мери омогућило уједињење јужнословенских народа у једну, јединствену националну југословенску државну заједницу, чију би политичку и друштвену, али изнад свега духовну окосницу или ослонац за такво ново друштво чинила достигнућа националне еманципације до тада постигнута у Краљевини Србији, првој балканској земљи парламентарне демократије, слободног сељачког поседа, општег права гласа, просвећених кругова интелигенције, итд. Први чин остварења тих замисли Принцип је видео у акту насилне смрти према репрезенту насиља над његовим народом.
Све заједно рекли бисмо да је атентат и његов исход био плод озбиљне организације омладинских револуционара из Младе Босне, потпомогнутих од стране Црне Руке из Србије, која им је пружила логистичку и материјалну помоћ, обезбедила и дотурила оружје, али без одобрења званичне Србије и са њеним противљењем, даље страшних пропуста у самој организације заштите престолонаследника и његове пратње приликом посете и игре невероватних случајности које нико није могао да предвиди. О другим аспектима који су допринели атентату, о умешаности аустријских и европских војнообавештајних и безбедносних служби у самој завери можемо само да спекулишемо.
Да ли се Принцип касније покелебао? Вероватно јесте у заточеништву и о томе нам сведочи др Ото Егерт, мобилисани чешки лекар у аустроугарској војној служби, који је учествовао у лечењу леве руке Гаврила Принципа крајем 1916. и 1917. године у Терезину. Касније ће Принципу та рука бити и ампутирана. Др Егерт је сведочио да је Принципа затекао у тешком здравственом и психолошком стању. Прво је боловао од туберкулозе костију, умирао, окован у букагијама у самици и није се он поколебао у својим националним и социјалним начелима и политичким идејама, али је осећао гризодушје због масовних смрти људи на фронтовима, сматрао је себе одговорним за покољ најбољих синова и кћери свих европских нација. Али није могао знати да је пуцњем у Фердинанда заправо стао у ред првих српских војника који су стали на браник својих кућних прагова пред навалама аустроугарских и немачких цивилизаторских експедиција и своје мисије ширења наводно европске цивилизације над српским етничким просторима започели само месец дана након Сарајевског атентата и то у Мачви, Поцерју, Западној Србији, Срему, у Источној Босни, где је тада судбина Србије била исписивана крвавим мастилом на безбројним лешевима тек процвалог цвета српске младежи пале на Церу, Колубари, Дрини. У такве „цивилизаторе“ Принцип је испалио своја два метка, али од којих су, нажалост, страдали и многи невини. Борба против таквих „цивилизаторских мисија“ од 1914. године определила је комплетан духовни и ментални склоп структуре српског етничког колективитета за сва времена, много више него што је то учинила косовска легенда или светосавско учење, који и представљају неки морални оквир тих духовних и менталних опредељења и структура српског етноса у тадашњем, па и у данашњем времену.
Уколико се одрекнемо тог права Принципа и права на слободу мученика из ’14, како можемо данас очекивати да нама неко обезбеди право на правду, која може само да се заснива на слободи. Колико Принципово дело представља сегмент овог вредносног система и духовне вертикале српства говори нам и фактицитет да је Принцип испалио метке за које је био уверен да ће бити последњи које ће неки Србин испалити у било кога. Веровао је да тим пуцњима он заправо брани мир – светски мир. Наравно, био је у великој заблуди. Тешко да мир можемо одбранити мецима, али и то је доказ става да је Сарајевски атентат био продукт духовно-културолошког и социо-политичког стања у коме се друштво уопште, (ако нешто такво постоји, са чим се не би сложили социолози) налазило на почетку претходног столећа. У аманет данашњим генерацијама, тај чин насиља и убиства, оставио је уверење да само мир, а не рат и насиље, може гарантовати тешко стечену слободу за коју се и Гаврило Принцип жртвовао, јер данас без мира и та слобода може бити доведена у питање.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Војиновић, Милош, Политичке идеје Младе Босне, Филип Вишњић, Београд, 2015.
Гаћиновић, Радослав, Млада Босна, Evro book, Београд, 2018.
Група аутора, Сарајевски атентат 1914, Филип Вишњић, Београд, 2014.
Дедијер, Владимир, Сарајево 1914, Књиге Обрадовић, Београд, 2014.
Ковић, Милош, Гаврило Принцип – документи и сећања, Прометеј, Нови Сад, 2014.
Остави коментар