Гедеон Дунђерски – деда Геца

Аутор: др Милош Савин, историчар

Као што је речено много пута до сада, породица Дунђерски важи за једну од најзнаменитијих српских породица са територије данашње Војводине. Њена улога у развоју српског грађанства у Хабзбуршкој монархији иде до те мере да је она, за велики број људи, постала синоним за добростојећу и угледну српску породицу. За такав статус породице Дунђерски заслужан је велики број њених изданака који су, упркос честим променама државних граница и ратовима, скоро век и по ширили богатство, а самим тим и друштвени утицај. Да би се схватило колику тежину има историја Дунђерских, ваљало би вратити се на њихове почетке, када је управљање породичном задругом преузео Гедеон Дунђерски. То је било време када се Дунђерски ни по чему нису разликовали од других српских породица у јужној Угарској.

Све до почетка 19. века историја Дунђерских се заснива на породичном предању и хипотезама истраживача ове теме. Претпоставља се да су се Дунђерски, дошавши у ове крајеве, прво населили у Суботици. У историјским списима суботичког Магистрата, Дунђерски се првобитно бележе са презименима Дунђерин и Дунђер, по занату којим се вероватно бавио неки њихов предак: дунђер, зидар или тесар. На пописима у Потиској крајини презиме Дунђерин је забележено 1737. и 1739. године, када су међу суботичким граничарима записани Недељко и Живан Дунђерин. Ови Дунђерски су у Суботици били врло проблематичног понашања и сушта супротност њиховим каснијим потомцима. Од фебруара 1747. године забележено је више тужби Магистрату против њих због туче, преваре у вези са стоком и насилничког понашања, док су 1764. године браћа Јован, Теодор и Симон Дунђерин учествовали у некој тучи која се завршила смртним исходом. После овога, због низа разних лоших дела која су почињена током претходних година, чланови породице Дунђерски су одлуком суботичког Магистрата протерани из града 1764. године, а њихова целокупна имовина је заплењена. Према породичном предању, из Суботице је у Сентомаш дошла удовица једног Дунђерина са два своја сина и за једног од њих се верује да је у питању Аврам Дунђерски, који се јавља почетком 19. века.

Аврам је био типичан представник српске патријархалне породице из јужне Угарске, који се под неразјашњеним околностима обогатио. Постоје неколико верзија: да је пронашао ћуп са златом које је паметно искористио; да је током последњег аустро-турског рата спасио живот једном Турчину који му се богато захвалио. Заједно са рођеним братом, Аврам је са таквом вољом и вештином обрађивао своје поседе да је утицао и на остале сентомашке паоре који су почели да се угледају на њега, због чега је Сентомаш предњачио по квалитету својих пољопривредних производа и био на добром гласу у тадашњој Бачкој. Иако се сматра родоначелником породичног стабла Дунђерских, оно ће се даље гранати примарно на потомке његовог сина Гедеона, који је најзаслужнији за привредни, а касније и друштвени успон ове породице.

Гедеон Дунђерски је први изданак ове породице о којем се може пружити већи број веродостојних података. Рођен је 1807. у Сентомашу, данашњем Србобрану, као најстарији син Аврама Дунђерског. Његово право име је било Јован, међутим, на Ђурђевдан исте године у Сентомаш је дошао бачки епископ Гедеон Петровић, како би освештао нови српски православни храм Светог Богојављења Господњег. Пошто је слава Дунђерских била Ђурђевдан, Аврам је са својим првенцем присуствовао овом чину, након чега је епископ пожелео да крсти једно мушко и једно женско дете. Не зна се како је избор пао на Аврамовог сина, којем је епископ дао своје име. За ратарску кућу Дунђерски ово је несумњиво представљало велику почаст и привилегију. Након Гедеона, Аврам добија млађег сина, Нестора – Нецу, а у свега једном извору спомиње се и Арон. Наставио је да умножава свој иметак и да припрема своје синове како би једног дана могли да га замене. Тек након што је шеснаестогодишњег Гецу оженио четири године старијом Персидом Летић из Ченеја, Аврам је умро 1823. године на свом имању.

Пошто његов брат није имао потомства, Аврам Дунђерски је својим синовима у наследство оставио 60 ланаца земље, чиме их је учинио богатим паорима. Гедеон је након женидбе имао могућност да се одсели у Нови Сад, али то је одбио решен да настави очевим стопама. Након очеве смрти, имањем је чврстом руком руководила њихова мајка, да би млади Гедеон – Геца потом постао глава породице. Због тога су их многи савременици ословљавали са „Гецини”. Живели су у истом домаћинству које је функционисало као породична задруга. Живело се умерено, постило се средом и петком током свих постова. Породица се истицала динарским особинама: споља су били лепог изгледа, високи и снажни, а дубини душе племенити, интелигентни, предузимљиви и стрпљиви. Гедеон лично је такође био вредан и штедљив, привржен традицији и породици, али и веома строг. Синови, синовци и њихове жене су Гедеонову вољу прихватали беспоговорно. Он је у кући био прави деспот, што је за то време било сасвим нормално, али је домаћинством управљао и својим личним примером. Одувек, па и касније у старости, први је устајао у рану зору, а са послом је завршавао последњи, касно увече. Иако се због неписмености тешко сналазио у јавним пословима, па га је у суду и градској кући заступала стрина Нека, Гецу Дунђерског то није спречило да стекне огромно богатство које ће његовим потомцима омогућити лагодан, па и раскалашан живот. Заједно са братом Нестором, Гедеон је испрва обрађивао своје поседе, након чега је постепено почео да купује земљу. На тај начин је, вредним радом и добрим газдовањем, увећао своје имање на хиљаде ланаца. Поред иметка, Гедеон је ширио и своју породицу. Са својом женом Персидом имао је шесторо деце: синове Александра, Новака и најмлађег Лазара, као и кћери Еленку, Мацу и Стану. Међутим, период када је породица Дунђерски била у успону на сваком пољу убрзо је прекинут.

Револуција која је у Француској избила фебруара 1848. године, одразила се с пролећа и на Хабзбуршку монархију, па је дошло до пада тврдог реакционарног Метерниховог режима и почетка низа грађанских и националних револуција. Револуционарни талас у Мађарској почео је чувеним говором Лајоша Кошута на Пожунском сабору 3. марта 1848. године. У овом говору Кошут је изнео свој аграрни и национални програм, који је садржао две битне тачке: ослобођење кметова и образовање мађарске владе. Са њим на челу Угарски сабор је упутио своју депутацију цару у Беч. Док је депутација боравила у Бечу, у самој Мађарској покренуле су се масе. Пештанска револуционарна омладина, коју су предводили Петефи, Вашвари, Јокаи и Бујовски, организовала је 15. марта велике демонстрације и формулисала је свој програм од 12 тачака. Под утицајем ових догађаја Беч и Горњи дом Угарског сабора прихватају одлуку Доњег дома о укидању кметства. Такође, 17. марта је образована мађарска влада са Лајошем Кошутом у центру пажње као министром финансија. Срби на територији данашње Војводине су се такође покренули: у почетку су стали уз мађарске захтеве, али је уследио разлаз. Мађари су заступали принцип једног политичког народа у Угарској – мађарског, док су Срби тражили да се призна њихова посебност. Мађари су априла 1848. у Пожуну одбили српске захтеве, након чега ће Срби наговарати митрополита Јосифа Рајачића да закаже скупштину, што је он и учинио за 13. мај 1848. године. У међувремену ће избити побуне у неким српским срединама, а на чувеној Мајској скупштини при узаврелој атмосфери, проглашена је Српска Војводина, митрополит Рајачић је проглашен за патријарха, а за војводу Стеван Шупљикац. Након што су српско-мађарске супротности ескалирале у отворени рат, породица Дунђерски није могла да не дели судбину сопственог народа. Почетком 1849. године долази до велике мађарске офанзиве у Бачкој под командом генерала Мора Перцела. Након Сомбора, Врбаса и Бечеја, мађарске трупе су опселе Сентомаш. У редовима српске војске која је бранила град нашли су се и Гецини синови, Александар и Новак. Том приликом једна граната погодила је цркву у којој је Геца Дунђерски крштен, али ју је свештеник Јован Ковачевић изнео из цркве и бацио на сигурно, где је експлодирала. Међутим, Сентомаш је пао у мађарске руке 3. априла након чега је читава имовина Дунђерских опљачкана и уништена. Гедеон и Нестор су још раније избегли у Голубинце, где су тешко живели. Нестор је од последица сиромашног живота убрзо умро, док је Гедеон једва преживео. Када је оружје утихнуло, породица се вратила у Сентомаш и на разореном имању морала је почети од почетка. Земља је била једино што им је преостало, па је развијен њен култ који је по значају био раме уз раме са националним идентитетом и православном вером.

Паралелно са обновом, у домаћинству Гедеона Дунђерског временом је било све више људи. Поред њега и Персиде, ту је живела и породица његовог брата о којој је бринуо, као и синови са својим породицама. Како су године текле и имовине је било све више, па је прва подела извршена 1858. када се оженио Несторов син Петар, који је формирао нову породичну задругу. Наредна подела извршена је неколико година након смрти Новака Дунђерског, тек када се 1876. оженио његов син Милан. Ова два случаја нас упућују на то да су удовице остајале у домаћинствима све док се најстарији син не ожени. Приликом исте поделе свој део имања добио је и Александар, чиме је породична задруга престала да постоји. Било је потребно осам година да Гедеон прихвати Александрову жељу за осамостаљењем. Гецину тугу због тога најбоље је разумео његов најмлађи син Лазар, који је наставио да послује заједно са оцем, одржавајући тако привид породичне задруге.

Деда Геца, како су почели да га зову, за неколико деценија је успео да удесетостручи наслеђени земљишни фонд: са четири стотине на четири хиљаде јутара земље. Иако је 1856. остао удовац, Геца је обрађивао свој део земље и трговао даље храном и стоком. Поред тога, он је од стечене готовине финансирао подухвате својих синова. Александар је тада почео да се бави сточарством, а новац је улагао у поседе око Сентомаша и Бечеја, где ће се одвојити његова грана породице. Новак се бавио унапређењем пољопривреде, док је Лазар, након неуспешних студија права, отишао корак даље у проширивању иметка, бавећи се трговином пољопривредним продуктима и касније индустријом. Гецини синови ће наставити са умножавањем капитала и у њихово време породица ће достићи друштвени и економски зенит.

Пред крај живота Гедеон се попут многих богатих Срба окренуо задужбинарству. Он је 1883. године установио „Гецину закладу”, односно фонд намењен стипендирању српских ђака из Сентомаша, тачније Србобрана. Темељ задужбине је била завештана сума од 35.000 форинти. Од приноса на тај новац, испочетка је сваке године примало по 500 форинти четворо стипендиста, с тим да се Геца обавезао да се та сума повећа када се повећају и приходи од главнице. У тестаменту је одредио да се стипендисти фонда бирају међу србобранским ученицима српске православне вере и да о томе треба да се изјасни србобранска црквена општина, а да о њеним предлозима коначну одлуку донесе Матица српска. Ако у Србобрану не буде кандидата који испуњавају прописане услове, Геца Дунђерски је наложио да их нађу у другим српским местима у Бачкој. Гедеон је имао специфичан однос према просвети. Без обзира на сву способност којом је обезбедио велико богатство, он је због своје неписмености врло добро знао колико образовање значи. Ту свест је покушао да пренесе на своје синове, па је најмлађег Лазара послао на студије права, али је тај подухват био неуспешан. Међутим, одређена симболика се може пронаћи у чињеници да је најобразованији изданак породице Дунђерски био Лазарев син, а његов унук, Гедеон – Геда, који је постао доктор правних наука.

Гедеон Дунђерски је умро 1883. године у Србобрану, чиме је формално озваничен крај традиционалног начина живота у породичној задрузи. Деда Геца је сахрањен на православном гробљу поред своје супруге Персиде. Лазар Дунђерски је наредне године изнад њиховог гроба саградио лепу капелу посвећену Светом великомученику Георгију, крсној слави породице Дунђерски. Капелу је Лазар предао на употребу и власништво Српској православној цркви. У крипти цркве налази се гробница за све чланове Лазареве гране породице Дунђерски, укључујући Геду и знамениту Ленку, због чега се та капела назива и Ленкина капела. У њој је сахрањено укупно тринаест чланова деда Гецине гране породице Дунђерски.