Геополитика и Хашки трибунал
Аутор: Милорад Вукашиновић
Хашки трибунал је крајем 2017. године, после 24 године рада (основан Резолуцијом 827 Савета безбедности УН-а, у мају 1993. године), формално окончао своју мисију. Мада ће се неки важни жалбени поступци (нпр. случај Караџић) водити пред Резидуалним судским механизмом, који је правни следбеник Трибунала, утисак о раду ове институције која је несумњиво била инструмент антисрпске геополитичке прекомпозиције постјугословенског простора неће се битније променити.
Критичари рада Трибунала углавном су указивали да је реч више о политичкој, а мање о судској (правној) институцији која је настала непосредно после завршетка Хладног рата, у атмосфери коју је карактерисала потпуна доминација Запада (САД) у међународним односима. Наглашен политички карактер хашких суђења није новина у историји, посебно ако је реч о променама епохалног карактера. Наиме, феномен политичких суђења могуће је пратити у дугом историјском континуитету од антике, преко средњег века, до новијег датума. Сетимо се крвавог обрачуна са лујевским режимом после Француске револуције, суђења у Совјетском Савезу након Октобарске револуције, или процеса који су вођени на нашим просторима 1945/46. године. Њихово заједничко обележје (политичких суђења) јесте намера да се кроз осуду старог режима стекне једна врста историјског легитимитета за промене које су се догодиле. Занимљиво је да су ово питање озбиљно разматрали и Американци још средином осамдесетих година 20. века у оквиру лабораторије своје спољне политике ‒ Савета за иностране послове. Кључно питање о којем се дебатовало односило се на начин осуде комунизма као система. Једна струја у Савету заговарала је да се Хладни рат оконча на спектакуларан начин, тако што би био формиран суд попут оног за нацисте у Нирнбергу, док је друга група чланова ове организације сматрала да у свакој од комунистичких држава треба спровести суђења на унутрашњем плану, и на тај начин ове државе превести у западни победнички систем.
Као што је познато, ни једна ни друга идеја нису остварене, јер планери западне политике нису могли да предвиде феномен „горбачовизма”, тако да је упоредо са самораспуштањем Совјетског Савеза и Источног блока, практично дошло до амнестије комунистичких лидера. Овај утисак нису изменила ни извесна суђења на унутрашњем плану, попут суђења Ериху Хонекеру, које је убрзо завршено, а некадашњи лидер Источне Немачке пуштен је да умре природном смрћу у изгнанству у Латинској Америци. Дакле, уместо формирања суда који би се бавио осудом комунизма, у мају 1993. године формиран је само суд за бившу Југославију, и то на изричито инсистирање Клинтонове администрације.
Занимљиво је да је правничка професија углавном била против формирања овог Трибунала. Разлози су вишеструки. Најпре, Савет безбедности као извршни орган УН-а није имао надлежност да формира овај трибунал, а када је већ заживео, видело се да он искључиво суди за „секундарне злочине” који су се десили током ратних разарања, док се не бави начином на који је разбијена СФРЈ, која је, подсетимо, била једини легални субјект међународног јавног права. Наиме, у том случају, била би јасна одговорност западних сила за процес разбијања Југославије, што је према нирнбершким принципима дефинисано као „злочин против мира”. Да не говоримо о НАТО агресији на СРЈ 1999. године када се за злочине западне војне алијансе овај Трибунал огласио ненадлежним.
Данас као цинизам звуче речи главног тужиоца Сержа Брамерца да је један од циљева Хага било помирење народа бивше Југославије, али да Трибунал такву намеру није остварио. Данас, када нам је позната пракса Трубунала (Срби су осуђени на више од хиљаду година, док за злочине над Србима готово нико није одговарао), велико је питање да ли је такав циљ уопште икада био зацртан. На овом месту вреди указати на један неочекивано отворен текст који се непосредно после смрти председника Милошевића у Хагу појавио у гласилу светске закулисе ‒ Њујорк тајмсу. Позивајући се на добро обавештене изворе, лист је указао на три кључна циља због којих је основан Трибунал. То су: „уобличавање историје балканских ратова деведесетих година 20. века”, затим „подстицање Срба да обуставе порицање злочина” и „приближавање српског друштва остатку Европе”. Дакле, сва три циља су изразито политичка и немају никакве везе са помирењем народа бивше Југославије.
Као аутор ових редова, осећам потребу да укажем на цивилизацијски аспект хашких суђења, који није довољно истакнут у нашој јавности. Подсетимо, у свету се од 1945. до 1990. године догодило између 150 и 200 ратова, а злочини су били неупоредиво већи него на простору бивше Југославије. Ипак, ни за један од тих ратова није формиран суд, осим за простор некадашње Југославије. Дакле, формирањем Хашког трибунала брутално је погажена Конвенција о недискриминацији УН-а, а пракса овог „суда” показала је да је један од његових скривених циљева било гажење цивилизацијског достојанства једног народа (српског) који је стварао европску културу и цивилизацију. О том аспекту хашких суђења свакако би требало размислити.
Остави коментар