Геополитика и хибридни рат

Геополитика и хибридни рат

Аутори: Милорад Вукашиновић и Небојша Вуковић

Људска врста, још док није познавала друге облике груписања и организовања, осим клана и племена, упуштала се у сукобе прожете насиљем и крвопролићем. Рат прати друштво као сенка. Није неуобичајено становиште да је рат један од основних феномена људског постојања. Још је старогрчки филозоф Хераклит тврдио како је рат (полемос) „отац свих ствари“. Према француском истраживачу Гастону Бутулу, оснивачу научне дисциплине полемологије, рат је оружана и крвава борба између организованих групација. Овако посматран, рат делује као препознатљива, уочљива и за дефиницију погодна појава. Ипак, последњих деценија, различити аутори, како на Западу, тако и на Истоку, сматрају да се рат све теже препознаје као феномен, као и да је његово мисаоно одређeње све изазовније и сложеније. У складу са тенденцијом замагљивања границе између категорија мира и рата, борца и неборца, фронта и позадине, током последње две деценије, у западној, али и незападној (руској, кинеској) стручној литератури, публицистици и периодици, појавило се мноштво прилога о феномену тзв. хибридног рата.

Реч хибрид упућује на појаву бастардне природе, настале укрштањем различитих врста. Хибридни рат био би оружани сукоб који у себи садржи одлике како „традиционалног“ односно конвенционалног рата међу државама са масовном употребом технике и људства, тако и црте герилског или партизанског ратовања. Познати теоретичар Питер Мансор, сматра да се хибридни рат може дефинисати као конфликт који укључује комбинацију конвенционалних и нерегуларних војних снага (герилци, побуњеници и терористи) и који може да укључи државне и недржавне актере усмерене ка постизању заједничког политичког циља. С обзиром на то да Повеља УН-а не дозвољава вођење нападачког рата и да се јавна мњења у савременим друштвима, у принципу, и углавном само декларативно, грозе рата, велике силе данашњице, због удовољавања суштински мртвим и неделотворним нормама међународног јавног права, и зарад креирања мирољубивог имиџа на глобалном медијском пољу, често прибегавају посредним облицима учешћа у ратним сукобима, односно хибридном рату. То прибегавање хибридном рату подразумева ангажовање не толико властитих материјално-техничких средстава и хуманих капацитета, колико туђих у виду различитих герилских покрета, терористичких група, верских (фундаменталистичких) организација, нарко-картела… Хибридни рат често воде тзв. симбиотички актери, који представљају спој више ентитета (рецимо, герилски покрет који је истовремено и криминална организација), и код којих је понекад врло тешко да се одреде њихове границе, облик и структура. Најпознатији репрезент симбиотичког актера који води хибридни рат јесте шиитски покрет Хезболах који представља истовремено и герилску (војну) организацију, парламентарну политичку партију у Либану, каритативно-медијски холдинг (болнице, вртићи, штампана и електронска гласила). Његови борбени капацитети квантитативно и квалитативно превазилазе моћи многих регуларних армија мањих држава у свету.

У хибридном рату основне категорије ратне вештине губе јасан профил, постају делом аморфне, иако се никада у потпуности не расплињују. Ипак, током одвијања хибридног рата, није могуће да се сасвим јасно разазнају фронт и позадина, борац и цивил, стратегијски, оперативни и тактички ниво ратовања. Хибридни рат често представља мешавину грађанског и међудржавног рата, у којем се у суштини сукобљавају две стране, иако често постоји и више од два актера који се међусобно боре за превласт.

Посебну карактеристику хибридног рата представља његова тзв. неборбена димензија. Према Џону Мекуену, хибридни конфликти су ратови пуног спектра (full spectrum wars) и са физичким, и са концептуалним димензијама. Поред уобичајене конвенционалне борбе на „традиционалном“ бојишту, у хибридном рату води се и специфична политичко-психолошка борба чије је поприште становништво државе (његова свест, наклоност, симпатије). Док се према властитом становништву упућују поруке које треба да ојачају његову кохезију, према непријатељевој популацији шаљу се сигнали који су усмерени на слабљење његове воље, и чак, на стварање симпатија за идеју коју заступа емитент.  У најновијим ратовима, дакле и оним који се најчешће дефинишу као хибридни, попут рата између Израела и покрета Хезболах 2006. године, циљеви попут уништења непријатељске војске и освајања супарничке државе који се претежно реализују у физичкој димензији рата (убијање људи и материјална деструкција), често уступају место, односно губе приоритет у односу на реализацију потчињавања воље непријатеља. То никако не значи да физичка димензија рата, изражена кроз употребу кинетичке силе, ишчезава из савремених сукоба. Реч је само о њеној другачијој примени – фокус тактичко-оперативне употребе борбених састава није увек усмерен на дејства која производе највеће губитке непријатеља, већ најзнатнији медијски одјек, најдубљи психолошки утицај и најдалекосежније дипломатско-политичке консеквенце. Укратко, на дејства потчињавања воље. Другим речима, у хибридном рату, на рачун физичке димензије рата, увећава се значај моралне и менталне димензије борбе.

Најпознатији хибридни ратови, према мишљењу више страних аутора, јесу они између Израела и покрета Хезболах 2006. године, рат на истоку Украјине 2014. године, као и текући рат у Сирији који је започео 2011. године.  Може се констатовати да и текући рат у Јемену, у великој мери може да се поистовети са обрасцем хибридног рата. Ови ратови, како је већ наглашено, представљају јасан пример релативизације основних категорија ратне вештине – грађански рат лако постаје међудржавни и након кратког времена опет задобија форму унутрашњег конфликта; борац се камуфлира у не-борца, да би при новим повољним околностима поново постао борац; једна локација може у релативно кратком периоду да више пута буде и фронт и позадина; цивилна материјално-техничка средства понекад се лако конвертују у војна, и када послуже новој сврси, поново постају цивилна. У хибридном рату, терористички акти, посебно напади бомбаша-самоубица, имају не само психолошки, већ и врло опипљив тактички, па чак и оперативни значај за исход оружаног сукоба. Посебну и врло маркантну одлику хибридног рата представља тзв. сајбер ратовање пошто су и информациони системи такође постали бојиште на којима се такође ,,ломи одлука“ о томе која ће страна бити победник, а која губитник.

Хибридни ратови, одвијају се на подручју тзв. европског ратишта. Појам ратишта тиче се географског простора у коме се водио, води или може бити вођен рат, заједно са целокупним ратним потенцијалом, његовим изворима и свим другим вредностима, чини ратиште. Синтагма ,,европско ратиште“ не односи се само на Европу, већ и на Северну Африку, Блиски исток, Медитеран, део Арктика и наравно Руску Федерацију до Урала. Европско ратиште је један од најопштијих појмова војне географије, једна од најважнијих категорија геостратегије. Европско ратиште се простире на преко 26 милиона квадратних километара (сама Европа преко 10,5 милиона км²) и простор је са најзнатнијом концентрацијом материјално-техничких средстава и људства под униформом.

Дакле, сви до сада регистровани хибридни ратови (на југу Либана, у Источној Украјини, и у Сирији) одвијали су се, или се још одвијају на територији европског ратишта. Зашто је то тако? Због географског положаја, као и свеукупног значаја (економског, саобраћајног, технолошког, демографског и духовног) европског ратишта, за водеће силе данашњице веома је важно да контролишу неке од његових кључних тачака. С друге стране, с обзиром да због изванредног значаја тих тачака увек постоји ризик од ескалације која би могла да доведе чак и до употребе нуклеарног оружја, хибридни рат, како је описан у претходним пасусима, представља скоро па идеалан начин да се употребом силе, али ипак у ограниченом опсегу, бране властити интереси и истовремено поништавају туђи. У барем два од три наведена примера хибридног рата, уколико изузмемо локалне снаге, ратујуће односно супротстављене снаге су САД и Руска Федерација (у Украјини и Сирији). Обе стране користе одређене моделе деловања из хибридног рата, свака на свој начин, и са различитим успехом. Страх од претеране ескалације сукоба и склизнућа у нуклеарни рат, приморава велике силе данашњице да делимично прикривају или маскирају своја ратна прегнућа, ангажују туђе војне снаге и капацитете (тзв. посреднички ратови), приватне војне компаније, врше дубинске и свеобухватне кампање (дез)информисања – речју да воде хибридне ратове. Зато може да се очекује, да ће и у деценијма које следе, хибридни ратови представљати један од најчешћих modus operandi великих сила, али и оних слабијих актера међународних односа.