ГЕОПОЛИТИКА ИРАКA

Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић  

Ирак захвата средишњи део Југозападне Азије. Ова стара и традиционална држава граничи се на северу са Турском, на истоку са Ираном, на југу са Кувајтом и Саудијском Арабијом, а на западу са Јорданом и Сиријом. Ова нафтом богата држава на југу излази на Персијски залив. Две најважније реке које протичу кроз Ирак су Тигар и Еуфрат. Има површину од 437.552 километара квадратних. По најновијим проценама, у Ираку живи око 42 милиона становника.

Ираком доминира Месопотамија. Обухвата средишњи и источни део земље. Западно од ове регије пружа се Арапска плоча која се наставља на суседну Сирију. На североистоку земље, где су огранци Јерменских и Иранских планина, налази се област где већину становника чине Курди.

Ирак има три природна богатства која су уједно и његово проклетство: нафту, пијаћу воду и плодну земљу. Управо из тог разлога ова територија је увек пленила погледе највећих светских и регионалних сила. Тигар и Еуфрат имају значај какав има река Нил за Египат. Оне се спајају 30-ак километара од Персијског залива и уливају се као заједничка река Шат ел Араб.

Највећа налазишта нафте у Ираку налазе се у југоисточном делу земље, у околини града Басре. Следећа регија са нафтом је на североистоку земље, око курдских градова Киркука и Мосула.

На подручју Месопотамије је колевка људске цивилизације. Први познати народ на овом простору су Сумерци. Живели су на југу Месопотамије у другој половини IV миленијума пре нове ере. Најпознатији сумерски градови – државе били су Ур, Урук и Лагаш. Северозападно од Сумера се налазио простор цивилизације Акад са народом Акађани. Он је краткотрајно био уједињен са Сумером у Сумерско-акадско царство за време владара Саргона (24. и 23. веку пре нове ере).

Почетком другог миленијума пре нове ере на овом простору се појављује племе Аморита и оснива царство са центром у Вавилону. Старо Вавилонско царство је било на врхунцу моћи за време цара Хамурабија (18. век п. н. е). Овај владар познат је по томе што је донео први познати писани законик. Много векова касније, тачније у VII веку пре нове ере овим простором су завладали Асирци са центром у граду Ниниви. Као и остали народи овог простора били су изузетно учени, добро познавали технику обраде земље, математику, геометрију, астрономију и медицину. У Ниниви је постојала чувена библиотека коју је основао асирски владар Асурбанипал.

У VI веку пре нове ере народ Халдејци руше Ниниву и успостављају престоницу у Вавилону. Ново Вавилонско царство је било најмоћније за време владара Набукодоносора II. У граду је тада доминирала Вавилонска кула – храм посвећен богу Мардуку и градска капија посвећена богињи Иштар. У граду је постојала царска палата са Висећим (Семирамидиним) вртовима који носе назив по Набукодоносоровој жени. Ово царство није дуго постојало јер су га средином VI века освојили Персијанци. Највише остатака старе цивилизације је у Багдаду, Палмири и Дамаску.

У XVI веку Ирак заузимају Турци. Ова територија остаје под њиховом влашћу до краја Првог светског рата. Тада Британци добијају мандат над овом територијом. Ирак постаје независна краљевина 1932. године, да би 1958. био проглашен републиком. Од 1980. до 1988. године Ирак је ратовао са Ираном око излаза на ушће реке Шат ел Араб. Две године после завршетка овог рата, напао је Кувајт и био поражен од стране НАТО снага у операцији „Пустињска олуја”. Наредна инвазија на Ирак извршена је 2003. године у операцији „Ирачка слобода” када је збачен са власти председник Садам Хусеин.

Циљ свих ових ратова била је контрола над ирачком нафтом. Она се вади на простору где је велика густина насељености, на простору Месопотамије. Остале области су готово пусте. Арапи чине око 77% становника Ирака, а Курди чине око 17% становника ове државе. Око 98% становника Ирака су муслимани (62% су сунити, а 36% су шиити). Главни и највећи град је Багдад, а од осталих милионских градова су Басра, Мосул и Киркук.

Месопотамија се може поделити на северни и јужни део. Северни део прекривају степе, па је ова област погодна за сточарство. За речне оазе и долине је везана земљорадња. Главни центар је град Мосул. Осим нафте, значајан је по кожној и текстилној индустрији. Јужна Месопотамија је прекривена плодним наносима реке Еуфрата и Тигра. Ово је најважнији ратарски регион. Главно седиште је град Басра који је центар нафтне и прехрамбене индустрије.

Ирак се налази на ширем подручју Римленда, унутрашњег прстена око „срца Евроазије”, ободног дела континента. На овом простору се прелићу интереси телурократских и таласократских сила. Сједињене америчке државе као водећа поморска сила се труди да контролише овај регион како би спречила било какав покушај главне копнене силе, Руске Федерације да изађе на топло море. Совјетски покушаји контроле Авганистана 1980-их година је била тежња да се пробије Римленд и тиме контролишу главни светски трговачки путеви. Отуда инсистирање Уједињеног краљевства да добије мандат над територијом Ирака после Првог светског рата. Као земља победница у рату могла је то да издејствује од Османлијског царства које је поражено. Новоформирани Совејстки савез је почетком 1920-их година гледао да се стабилизује изнутра, те самим тим није ширио свој утицај на Блиски исток.

Током периода Хладног рата, Сједињене америчке државе гледале су да ирачки народ придобију за себе. Ово није значило нужну контролу саме државе, колико спречавање потпадања ирачког народа под комунистички утицај. Претња ширења комунизма на овај простор је била велика. Совјетски савез је обухватао Грузију, Јерменију и Азербејџан, а један од главних савезника била им је Сирија. Амерички утицаји на Ирак остваривали су се преко Турске која је прихватањем Труманове доктрине добила огромну америчку економску помоћ и ушла у НАТО.

Иако је Иран после Исламске револуције 1979. године јасно и недвосмислено рекао да га не занима ближа сарадња са „политичким Западом”, али и комунистичким блоком, губитак контроле над овом државом је узбунио Сједињене америчке државе. Ирак је овде требао да одигра значајну улогу. Довођењем Садама Хусеина на власт у Ираку требало је да представља управо противника Ирана и човека који ће моћи да окрене контрареволуцију у некадашњој Персији служећи америчким интересима. Он је на састанку партије Бат почео да чисти своје нелојалне кадрове. Већини њих су била блиска комунистичка схватања и одржавали су контакте са Совјетским Савезом. Овим чином Садам Хусеин је побрао још веће симпатије у званичном Вашингтону. Американци су у Хусеину видели муслимана неоптерећеног религијом који жели да тргује ирачком нафтом.

У септембру 1980. године Ирак је кренуо у освајање иранске провинције Кузестан која се налази уз границу са Ираком. Ово је ирански део Месопотамије са огромним нафтним пољима, плодном земљом и ушћем Шат ел Араба у Персијски залив. Рат је потрајао осам година изазивајући тзв. „други нафтни шок”, пораст цене нафте на светском тржишту услед отежаног извоза и снабдевања. Ризик Хусеина се није исплатио. У ономе што је очекивао да ће да траје свега неколико дана, трајало је осам година. Иран је био спреман за позициони рат у којем је на крају изашао као победник. Уз прећутну подршку САД, ирачка војска је употребљавала хемијско оружје и сравнила је са земљом град Шираз, са великом рафинеријом нафте. Међутим, овај сукоб  био је и верски јер већину становника Ирана чине шиити.

Како би се у јавности оправдао за пораз, Садам Хусеин је покренуо офанзиву на северни део Ирака како би сузбио утицај већинских Курда. Свет није реаговао. Две године од завршетка сукоба са Ираном, Садам Хусеин је напао Кувајт. Сматрајући га одметнутом ирачком територијом, наставио је обрачун са нелојалним суседним лидерима. Главни повод за рат била је оптужба Ирака да Кувајт укосо буши нафту дуж заједничке границе и да, иако нафтна бушотина излази са кувајтске стране, да је то нафта испод ирачке територије. Такве оптужбе никад нису доказане.

У августу 1990. године покренута је инвазија Ирака на Кувајт. Савет безбедности Уједињених нација донео је Резолуцију 660 у којој је осудио напад Ирака и затражио хитно повлачење њихових трупа из Кувајта. Економске санкције Ираку су донесенe у наредној Резолуцији 661. Главна брига Сједињених америчких држава била је ширење геополитичког утицаја Ирака на регион. Освајањем Кувајта Садам Хусеин је добио границу са Саудијском Арабијом, директно угрожавајући њихова нафтна поља. Хусеин је почео користити реторику усмерену против Саудијске Арабије, називајући их нелегитимним чуварима светих муслиманских градова Меке и Медине. С обзиром на тешњу сарадњу Саудијске Арабије и САД, Хусеинова претња је била велика.

До марта 1991. године ирачка војска је поражена и била принуђена да се повуче из Кувајта. Садам Хусеин је наставио да влада, углавном оштром реториком против својих суседа, Ирана и Саудијске Арабије. Године 1998. под оптужбом да користи оружје за масовно уништење, Ирак је бомбардован од стране НАТО војске, али је Хусеин остао на власти. После немилих догађаја од 11. септембра 2001. године, Садам Хусеин је био један од означених и одговорних за терористичке нападе у Њујорку. Администрација Џорџа Буша Млађег у оквиру спољње политике борбе против тероризма покренула је у марту 2003. године операцију „Ирачка слобода”. Борбе НАТО војске са снагама Ирака су трајале три недеље, након чега су престале. Садам Хусеин је ухваћен у децембру исте године, суђено му је, а обешен је три године касније.

Данас ирачка власт тесно сарађује са САД. Америчке трупе су распоређене по једном делу територије Ирака, у највећој мери штитећи нафтна поља из којих се црпи ово „црно злато” намењено америчким потрошачима. Чести су напади прошиитских војних структура на америчке базе у Ираку. После најновијег рата између Хамаса и Израела, напади на америчке базе су учесталији. Могућа је будућа конфронтација између НАТО-а предвођеног Сједињеним америчким државама и Ирана. У том случају, сукоб би лако могао да се прошири на суседни Ирак. Територија Ирака може бити искориштена као полазна основа за могућу инвазију на Иран. Ако се то догоди, Ирак може бити увучен у грађански рат где шиитски елементи неће мирно гледати инвазију „политичког Запада” на њихове муслиманске истомишљенике у Ирану.

Ирак се ослободио власти тзв. Исламске државе Ирака и Леванта. У највећем обиму она је обухватала просторе Арапске плоче (западног дела Ирака и источног дела Сирије). Пре свега интервенцијом руске војске, на позив Башара ел Асада, војна моћ ИСИЛ-а је готово уништена.

Ипак, цела територија Ирака није безбедна. Питање је да ли ће икада бити. За улазак у Ирак на више од 90 дана држављанима Србије је потребна виза. Добија се у амбасади Ирака у Београду, али то није гарант уласка, с обзиром да коначну одлуку доносе пограничне власти. Посебна виза се добија за северни део Ирака, Курдистан.

Безбедносна ситуација у Ираку је сложена. Држављанима Србије се предлаже да не иду по Багдаду без присуства домаћина, а постоји и тзв. „Зелена зона” у хотелима „Бабилон” и „Ал Рашид”. Регион Курдистана је релативно безбедан, али се ни ту не препоручује самостално кретање и кретање изван познате средине. Препоручује се да држављани Србије који дођу у Ирак буду у константној комуникацији са амбасадом Србије у Багдаду.