Геополитика неоевроазијства

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Почетком деведесетих година прошлог века у „постсовјетској Русији“ група интелектуалаца, окупљена око часописа Елементи и Дан, обновила је идеју „евроазијства“, пре свега у покушају да тако обједини различите националне и опозиционе струје ради што успешнијег супротстављања тадашњој прозападној структури власти у Кремљу. У то време неоевроазијство, засновано на идејама П. Савицког, кнеза Трубецког, Г. Вернадског , Н. Устрајлова (тзв. историјски евроазијци), прихваћено је као врло актуелна и сасвим примењива доктрина у измењеним међународним приликама насталим по завршетку Хладног рата, а које су породиле осећај трујумфализма Запада (САД) у светским пословима.

Мада неоевроазијство има неколико подврста (праваца), нема сумње да су највећу пажњу научне и шире јавности изазвали радови Александра Дугина. Објављивањем 1997. године капиталног дела Основи геополитике, I – II , овај аутор успео је да, у највећој мери, теоријски артикулише главни идејни ток „новог евроазијства“ и тако успостави кључне геополитичке координате за деловање Русије у 21. веку. Из богатог Дугиновог интелектуалног багажа издвајамо неколико кључних ставова за које нам се чини да у потпуности осликавају његово разумевање „геополитике неоевроазијства“. Насупрот теоретичарима „атлантизма“ који, попут З. Бжежинског, подручје Евроазије описују као „велику шаховску таблу“ где су САД у суштини доминантна сила, а Русија држава с извесном перспективом даљег распарчавања, Дугин изнова валоризује идеју о Русији „као средишњој земљи“ која има своју „метаисторијску мисију“ обједињавања Континента и стварања једне „евроазијске империје“.

Он прихвата идеју о „великом рату континената“ као географском садржају светске историје (дуализам копно – море), и из ове премисе извлачи закључак да на јединствени изазов Глобалне империје (САД), одговор неоевроазијства такође мора да буде глобалан. У геополитичком праксису то значи да крајњи циљ „новог евроазијства“ мора да буде „ослобађање Континента“, а што је једино могуће сталним слабљењем америчког утицаја у Евроазији, и последично у светским пословима. Упркос многим знацима опадања моћи Глобалне империје (економска и духовна криза, технолошко заостајање), водећи руски геополитичар допушта могућност постојања једне „глобалне међуреалности“, као прелазне етапе до успостављања „нове двополарности“ , што је свакако крајњи циљ неоевроазијства.

Дугин напомиње да су у периоду „глобалне међуреалности“ савезници неоевроазијаца сви који се супростављају планетарној доминацији САД (Запад против остатка света). Потенцијални следбеници овакве (неоевроазијске) геополитичке пројекције су заправо оне културе и цивилизације које не пристају да конвертују свој идентитет по обрасцу „постмодерног атлантизма“. Дугин као потенцијалне савезнике „Русије – Евроазије“ на западу означава „континенталистичку Немачку“ а на Далеком истоку „антиамерички Јапан“, док према Кини показује уздржаност због њеног учешћа у разним мондијалистичким интеграцијама, уз утисак да је, у међувремену, његова уздржаност према овој великој земљи нестала. На југозападу Континента кључна држава – савезник неоевроазијства  је „шиитски Иран“, насупрот „атлантизованим“ сунитским режимима – попут оног у Саудијској Арабији, уз врло важну улогу Индије, на којој, нарочито у својим радовима, инсистира други истакнути теоретичар неоевроазијства Александар Панарин.

Панарин је своје геополитичке теорије „освежио“ и оригиналном анализом класно- социјалног контекста краја Хладног рата, ослобађајући на тај начин неоевроазијство круте физичкогеографске мантре. Укратко, Панарин истиче да је основни закон геополитике (судар копна и мора), потребно допунити искуством претходне хладноратовске епохе у оквиру које су САД симболизовале свет богатих, а Совјетски Савез свет сиромашних. Након завршетка Хладног рата ова линија поделе додатно је заоштрена и као таква озбиљно урушава кохерентност свих друштава. Оно што се десило после краја Хладног рата била је у суштини  „светска економска контрареволуција“, тј. општепланетарни трујумф богатих у односу на сиромашне, па је све то произвело дубоке социјалне противречности које радикално мењају саму суштину геополитике, као дисциплине која се бави изучавањем односа просторног и политичког.

Због свега тога, неоевроазијци су у сталном трагању за одговарајућим моделима социјално-економског развоја, чије је основно полазиште садржано у промоцији концепције регионалне глобализације (Евроазијска унија) у оквиру које је, потпуно супротно Европској унији, свака држава – чланица овог савеза сачувала своју самосталност. Неоевроазијци су, поред тога, и у сталном промишљању о одговарајућим моделима политичког представљања, свесни чињенице да је концепт либералне демократије – управо на политичком Западу, доживео потпуни колапс (најбољи пример је однос америчке „дубоке државе“ према председнику Трампу – прим. аутора). На тим премисама настала је „четврта политичка теорија“ као идеолошка платформа која је подједнако удаљена од либерализма, фашизма и комунизма, као идеолошких „изама“ који су обележили 20. век.

За разлику од „евроатлантизма“ који простор на којем живимо (тзв. Западни Балкан) посматра као „периферију неолибералног капитализма“ и подручје где се завршава Европа (С. Хантигтон), „геополитика неоевроазијства“ овај простор види као кључну карику која повезује „Русију – Хартленд“ са остатком потенцијално „деатлантизоване Европе“ (Велика Источна Европа – прим. аутора). Отуда се у свим неоевроазијским геополитичким пројекцијама Србија (разуме се са Косовом и Метохијом као балканским Хартлендом), али и остале српске земље, доживљавају као један од најважнијих чинилаца у реализацији концепције „нове двополарности“ о чему сведочи низ актуелних стратешких пројеката (турски ток, Један појас – један пут) у оквиру којих је Србија незаобилазан фактор.

ЛИТЕРАТУРА: Александар Дугин, Основи геополитике, I –II, Екопрес, Зрењанин 2004; Александар Панарин, Савремени рат као борба богатих против сиромашних, Нова Европа, Београд 2007; Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад 2010; Миломир Степић, Геополитика: идеје, теорије, концепције, Институт за политичке студије, Београд 2016.