Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Када је средином 2020. године објављена књига Клауса Шваба и Тијери Малереа ‒ Ковид 19: велики ресет, широм света покренута је жустра интелектуална и политичка дебата која не престаје ни до данас. Разлоге за оволики ниво заинтересованости за једну књигу није тешко објаснити; наиме, и Шваб и Малере су чланови Светског економског форума у Давосу ‒ организације која последњих година важи за креатора кључних глобалних друштвених, економских и политичких тенденција и једну врсту неформалне светске владе у сенци. Не улазећи овом приликом детаљније у садржај ове књиге (која је написана на око 200 страница – прим. аутора), нема сумње да је идеја о „великом ресету“ очекивано поделила светску јавност. Пропоненти, а реч је углавном о проглобалистички настојеним медијима и личностима, у садржају ове књиге уочавају „нови хуманистички манифест за 21. век“ који детаљније разрађује концепције изложене у неким већ раније објављеним документима глобалне елите, попут Агенде УН 2030. Извесне, у основи безначајне разлике које примећују пажљивији читаоци, попут синтагме о будућем „инклузивном капитализму“ (досадашњи капитализам ваљда је био ексклузиван – прим. аутора) не доводе у питање суштинске футуролошке циљеве које је утицајна закулиса зацртала још пре неколико деценија ‒ шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Тако је Збигњев Бжежински у књизи Између двају епоха (1970) изложио ставове које су Шваб и Малере уградили у своје виђење великог ресета и тзв. постковид света.
О чему је заправо у то време писао Бжежински? Ослањајући се на радове католичког језуите Де Шардена, он је тадашња дешавања дефинисао „као процес брисања разлика између унутрашње и спољне политике“. С формалне стране политика је и даље деловала као у прошлости, али је унутрашња снага тог процеса моделирана деловањем оних снага чији утицај објективно превазилази националне границе. Под утицајем технологије и електронике формира се једно ново „технотронично друштво“ које се културно, психолошки, социјално и економски разликује у односу на претходно. У таквом амбијенту аутоматика и кибернетика замениле су машину којом је управљао појединац, а догодила се и промена друштвеног лидерства које је с племићко-аристократске прешло на нову урбано-плутократску елиту. У технотроничној ери десила се, насупрот индустријској ери, деперсонализација економске моћи, а слободан проток људи, робе и капитала постао је темељ нове глобалне економије. Уопштено, створен је један нов однос „између човека и његове глобалне реалности“ па је због тога потребно темељно преструктурирање светског поретка. На фону оваквих идеја свакако делују и творци „великог ресета“, користећи се изговором глобалне пандемије која је наметнула потребу за успостављањем нове друштвене, политичке, моралне и економске парадигме.
Занимљиво је да нови глобалисти не виде ништа спорно у примени пандемијског концепта закључавања и у будућности, посебно ако је реч о спречавању емисије штетних гасова и решавању проблема животне средине. Ту су свакако и теме аутоматизације, роботизације и екологизације производње, без објашњења твораца „великог ресета“ о томе колике би биле социјалне и економске последице једног таквог експеримента. Модел неоглобализма има и своју не толико експонирану геополитичку димензију, која се ипак у суштини своди на оживљавање новог хладног рата, у оквиру којег се свет манихејски дели на „савез демократија“ које предводе САД, и остатак држава које карактерише „ауторитарни“ модел друштвеног и политичког праксиса (Русија и Кина).
Шваб и Малере, као и неки њихови претходници, амбијент кризе тумаче на свој начин и предлажу успостављање „светске владе“ која би функционисала на начелима Великог концерта за 21. век, чиме би се избегла потенцијална неслагања великих сила и створиле претпоставке за мање формално и ефикасније решавање општесветских проблема. Ту су и предлози о укључивању мегакорпорација у процес управљања светским друштвом и приватизацији јавне сфере. Све то подразумева трансформацију друштвене свести на један виши ниво, уз напомену да би овим процесима управљала једна „просветљена елита“.
У књизи Рат за душе људи (2011) писао сам о томе да свету прети диктатура глобалних размера, као и да различити правци неоглобализма свој псеудолегитимитет црпе из тешке злоупотребе научних истраживања. У поменутој књизи навео сам и многе доказе о утицајима псеудорелигијског покрета Ново доба на доносиоце стратешких одлука на Западу. Наиме, деведесете године прошлог и прве деценије овог века биле су само етапа у процесу глобализације свести либералних елита, чија је једна од основних карактеристика „мистични занос који чак и ако се једном јави потреса читаву личност и његову свест”. Криза изазвана Ковидом 19 само је подстакла овакве представе о преуређењу људског друштва на новим мистичним основама. У средишту новог мистицизма је тзв. зелена економија.
За крај нешто и о критичарима који упозоравају да неостваривост утопија закономерно води стварању тоталитарне државе. У схватању следбеника неоглобализма, извор тоталитаризма је мистично веровање у ново доба које треба да наступи као резултат „духовне револуције“ човечанства. Таква искључивост неминовно отвара и поглавље о контрареволуционарима које треба уништити, притом је сасвим свеједно да ли „силама космичке енергије“ или другим, пре свега, војним средствима.
ЛИТЕРАТУРА:
Милорад Вукашиновић, Рат за душе људи, ауторско издање, Нови Сад, 2011.
Александар Гајић, Велики ресет. Покушај реанимације глобализма, необјављена верзија, Нови Сад, 2021.
Милорад Вукашиновић, Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад, 2021.
Остави коментар