ГЕОПОЛИТИКА – ОСНИВАЧИ ГЕОПОЛИТИКЕ

Аутор: др Љубиша Деспотовић

Геополитика као наука и као војно-политичка доктрина, без обзира на сву наметнуту јој „опскурностˮ, још увек опстаје као довољно интригантна и занимљива тема, осим што је деведесетих година постала излизана у псеудонаучним и недоученим политичким расправама, које су код нас пословично добијале на медијском значају. Међутим, геополитика се у озбиљним научним круговима на западу и истоку етаблирала као сериозна академска дисциплина која се више од два века изучава на елитним академијама, како цивилног тако и војног профила. Сваки значајнији социјални мислилац, на мање или више експлицитан начин у свом опусу, тематски дотиче и овај важан аспект спољнополитичког и дипломатског деловања модерних држава. Као што ћемо касније видети, неки од њих су изучавању геополитичких проблема посветили своја најзначајнија дела.

Део разлога за тешко академско укорењивање геополитике, поред политичких (неакадемских) разлога лежи пре свега у њеној сложености и интердисциплинарности. У модерном конституисању геополитике као науке учествовало је више традиционалних академских дисциплина: социологијa, права, културологијa, војне стратегије, географијa, религије, економијa, етнологијa, историјa, демографијa, политикологијa и сл. Геополитика стога и поред свог синтетичко-генеричког карактера, представља један недовршени теоријско-методолошки концепт, који још увек лута за својим прецизнијим предметним одређењем. Тачније речено, та предметна недовршеност последица је сложености самих процеса који представљају предмет теоријског и истраживачког обухвата геополитике као науке. Такође, нису без значаја, ни мотиви за бављењем геополитичким феноменима, они се нису смањивали са очекиваним развојем науке и цивилизације, кao и претпостављеним прогресом. Упркос свим очекивањима, свет не само да није постао боље и безбедније место за живот, него није постао ни суштински другачији, него што је био. Модерна цивилизација није донела више мира, праведности и слободе. Напротив, агресивност је у порасту, патње су теже, грамзивост и егоизам распрострањени, а средства разарања неслућено и неконтролисано увећана.

 Један од разлога њеног теоријског посртања крије се и у тзв. идеолошким претеривањима којима су неки од истакнутих геополитичара често били склони. Нека од геополитичких учења била су инспирисана идејама које су често прелазиле границу политички прихватљивих ставова, инспиришући у практично-политичкој равни најекстремнија расистичка и шовинистичка поступања, која су за последицу имала ратове и тешке злочине. Повезаност геополитике са виталним интересима високе политике, особито великих држава често је утицала на њену методолошку недоследност, она је понекад и преко реалне потребе ишла за интересима практичне политике, прилагођавајући јој своје аналитичке садржаје и способности, жртвујући том приликом жељену, преко потребну научну и методолошку конзистентност и независност. Пречесто се геополитика доживљавала само као наука о владању, као „кратак приручник господараˮ, као наука о политичкој моћи, њеном стицању, употреби и ширењу, као нека врста обавезне империјалне лектире без које је немогуће отпочети процес покоравања света властитим интересима. Ипак, у свом савременом издању геополитика се одређује као „уџбеник власти, у коме се даје сажетак онога што треба имати у виду приликом доношења глобалних (судбоносних) одлука, као што су склапање савеза, започињање ратова, спровођења реформи, структурално престројавање друштва, увођење свеобухватних економских и политичких санкција, итд.ˮ. Геополитика стога није постала такозвана масовна идеологија, већ пре свега помоћна научна дисциплина чија се сврховитост пре свега налази у потреби усвајања оних знања која ће одређеним социјално-политичким инстанцама послужити за реалније планирање, стратешко промишљање, глобално позиционирање и вођење политике реалних циљева, који треба да исходују планирано задовољење парцијалних интереса моћи. Значај геополитике најбоље се може потврдити чињеницом да она, иако понекад не прихваћена у официјелним научним круговима и заједници класичних дисциплинарних подела науке, представља изузетно делотворну науку чији практично-политички значај односи превагу над неким њеним теоријско-методолошким недовршеностима и неодређеностима. Геополитика, као сложена синтезна наука, полако развија своје теоријске искораке ка конституисању нових дисциплинарних и субдисциплинарних поља (димензија). Реч је прво о примењеној геополитици (неки аутори је називају и апликативном геополитиком) која се конституише у теоријској равни геополитике са основним истраживачким задатком да анализира и синтетише нова сазнања, пре свега друштвено-географске факторе у комбинацији са политичким (културе, цивилизације, политичко-идеолошки, економски, институционални, безбедносни и сл.), тј. како ти фактори утичу на геополитичка понашања политичких субјеката (државе, идеолошки савези, војни блокови, странке, покрети и сл.) у одређеним специфичним геополитичким контекстима. Дакле, како су одређени политички, економски и слични проблеми настали као део геополитичких активности појединих међународних субјеката и како се исти решавају. Као даљи методолошки искораци у истом правцу, полако се конституишу и субдисциплинарна поља истраживања геополитичке феноменологије која се пре свега односе на поједине аспекте појединачног геополитичког понашања (активности) одређених политичких или социјалних субјекта. У том погледу навешћемо и конкретне примере могућих нових субдисцилина геополитике: геополитика идентитета, геополитика сиромаштва (као део економске геополитике), геополитика деструкције, геополитика интернета (сајбергеополитика), геополитика здравља у контексту геополитике глобализације. Затим, геополитика емоција и геополитика телевизијских серија[1], или геополитика хаоса, и сл.[2]

Оснивачи и неки од главних теоретичара геополитике

Фридрих Рацел (1844–1904) сматра се једним од очева оснивача геополитике, не само немачке школе, него геополититике уопште. Још од своје докторске дисертације „Емиграција у Киниˮ, затим рада „Антропогеографијаˮ, па до свог главног рада „Политичка географијаˮ Рацел се континуирано и систематски бави темама које по свом карактеру у битном реферишу оно што данас подразумевамо под предметном одређеношћу геополитике. Рацел истражује еволуцију народа, везе које постоје између демографије и географије, утицај рељефа на културно-политичко формирање народа, и сл. Рацел истиче важност тла, за укупан развој и раст народа. За њега је кретање историје битно условљено тлом и територијом, а држава као крајњи и најважнији организам раста и развоја народа, зависи ће пре свега од рељефа, просторне величине и уређености државне територије. Рацелов органицизам се испољава и у појмовној равни, у појмовима простор (raum), животни простор (lebensraum), животна енергија, геобиосредина, и сл. Рацелов основни геополитички постулат лоциран је у ставу о држави као „живом просторном организму укорењеном у тлуˮ, у том сегменту свога учења Рацел нам се исказује као директни настављач немачког социолошког органицизма и Фердинанда Тениса као његовог најзначајнијег представника.

С обзиром да се држави приступа као живом организму који има своје законитости раста и развоја, као нужна геополитичка консеквенца тог става, јавља се концепција о неопходности њеног раста и ширења. То нужно производи једну колонизаторску логику, која подразумева потребу ширења територије, и њену експанзију изван постојећих граница. Не чуди зато примедба Рацелу да је написао један својеврсни „катехизис за империјалистеˮ. Сам Рацел никада није скривао своја националистичка осећања, али их он није нужно поистовећивао са нарастајућим немачким империјалним тежњама. Било му је важно да створи концептуално оруђе за схватање историје држава и народа усклађено са њиховим односом према простору. Боравак у Америци оставио је велики утисак на Рацела, те је битно утицао на успостављање другог важног постулата у његовој геополитичкој теорији. Запазио је да је код Американаца изразито присутно осећање и потреба за освајањем простора и ширењем државне територије. То је производило тежњу за сталним ширењем, што у коначном доводи до стварања светске геополитичке силе (weltmacht). Такође, то је условило и формирање схватања о значају мора као врло важног геополитичког чиниоца. Рацел је добро процењивао значај мора за постизање статуса велесиле, па је стога сасвим логично указивао на потребу јачања поморске моћи, наводећи примере историјске доминације поморских сила попут Шпаније, Португала, Холандије, и Енглеске. Исто тако наглашавао је да велике континенталне земље, каква је и његова Немачка, морају да граде своје поморске снаге и моћ, уколико желе да успешно парирају нарастајућим поморским силама.

 Сматрајући себе Рацеловим учеником, Швеђанин Рудолф Кјелен (1864–1922) наставља његово учење, и први користи појам геополитике, лоцирајући је дисциплинарно као део политикологије. Он је геополитику дефинисао као „науку о држави као географском организму оваплоћеном у просторуˮ. Поред геополитике, као нови делови науке о политици, треба да се конституишу још четири нова неологизма. Екополитика која треба да проучава државу као економски организам и силу, кратополитка која треба да проучава облике владавине и власти, социополитике која проучава социјалне аспекте државе, као и демополитике која проучава динамичке аспекте међусобног односа народа и државе. Кјелен је развијао Рацелову идеју о континенталној држави експлицирајући је на немачком примеру. Он је усталио геополитичку максиму, по којој се интереси Немачке, као централне копнене и државне масе у Европи, супротстављају интересима такозваних западноевропских држава каквим је сматрао пре свега Енглеску, и Француску. Он позајмљује идеју о тзв. младим народима од Ф. М. Достојевског, сматрајући да су Немци као и Руси млад народ и да им је судбина умногоме подударна, као и да Немачка треба да шири своју просторно географску експанзију на средњоевропски простор крећући се ка идеалу континенталне државе великих планетарних размера. При томе је значајно напоменути да је Кјелен истицао један врло важан постулат геополитике да је идеолошки аспект од другостепеног значаја за геополитичке интересе државе.

 На трагу Рацела и Кјелена, Фридрих Науман је развио концепцију Средње Европе (Мitteleuropa) и њеном геополитичком значају за интеграцију немачког политичког простора. Тако је концепција средње Европе, од пангерманског постала и важан геополитички пројекат у којем је доминантни интерес био заједничка географско-политичка судбине овог региона, а не само његово етничко јединство. Тако се полако кристалисала геополитичка свест Немаца о њиховом положају и значају на просторима централне Европе.

Своје коначно конституисање геополитика је oстварила у лику и делу сер Хелфорда Џ. Макиндера (1861–1947), директора Лондонске економске школе и припаднику високих кругова енглеске политике. Географ по основном образовању, Макиндер је извршио постављање свих централних појмовно-категоријалних структура геополитике. У раду „Географска осовина историјеˮ Макиндер је поставио централне постулате геополитичке теорије. По Макиндеру у средишту света лежи централни континентални масив који он назива „срце светаˮ (heartland) eвроазијски континент. Евроазијски континент (срце света) је кључна територија у границама тзв. светског острва (world island) у који Макиндер укључује Азију, Африку и Европу. „У самом центру је „географска осовина историјеˮ или „осовински ареалˮ. Тај геополитички појам је географски истоветан са Русијом.ˮ Даље, следи унутрашњи или полупериферни полумесец ( inner or marginal crescent), то је простор приобалног простора евроазијског континента или такозвани унутрашњи полумесец, који је историјски представљао зону најинтензивнијег цивилизацијског развоја. Затим спољашњи или острвски полумесец ( outer or insular crescent), као спољашња зона у односу на централну континенталну масу. Историјски ток је показао да је из срца света стално вршен притисак на периферију од стране „копнених разбојникаˮ (Монголи, Хуни, Скити, Алани, и други) који су по Макиндеровом мишљењу недемократични, ауторитарни, хијерахични и нетрговачки народи. Из спољашњег острвског полумесеца притисак су вршили и „поморски разбојнициˮ – острвски народи. „Између та два цивилизационо-географска поларна импулса налази се зона „унутрашњег полумесецаˮ која је била најпокретљивија, будући двојака и стално на себи осећајући супротне културне утицаје, захваљујући томе постала је место приоритетног развоја цивилизација.ˮ (исто, стр. 50) Пример за то су Атина, Картагина, Египат, и слично.

С обзиром да је бранио стратешке интересе спољашњег острвског света, Макиндер је за главни геополитички задатак англосаксонске политике одредио осујећивање стратешког савезништва Немачке и Русије, као централне копнене зоне евроазијства, као и стратегије сила спољашњег полумесеца да се што већи део простора приобаља heartlanda откине и стави под контролу острвске цивилизације. „Није тешко разумети да је управо Макиндер ударио темељ основне намере у англосаксонској геополитици, која је кроз пола века прерасла у геополитику САД и Северноатлантског савеза, да се на било који начин осујетити сама могућност стварања евроазијског блока, стварање стратешког савеза Русије и Немачке, геополитичко јачање heartland-a и његову експанзију. Постојана русофобија Запада у XX веку није толико идеолошког колико геополитичког карактераˮ и зато Макиндер, са немалом стрепњом, упозорава „шта ће се десити са силама мора ако се велики континент једном политички обједини да би постао окосница непобедиве армадеˮ.

Практичан учинак Макиндерове геополитичке теорије остварио се већ код склапања Версајског мировног уговора. Он је успео у намери да се између Немачке и Русије створи санитарни кордон тзв. лимитрофних држава које су требале да осигурају да неће доћи до стварања континенталног савеза две земље, а да се притом Западној Европи осигура позиција тзв. приобалне базе за поморске силе (англосаксонски свет).

Алфред Мехен (1840–1914) спада у ред најважнијих креатора америчке геополитичке доктрине. Високи официр америчке морнарице, Мехен је своје главне геополитичке радове посветио истраживању и осмишљавању значаја мора и стварања поморске силе (sea power). Као главно средство вођења геополитике и остваривања поморске силе, Мехен је видео у трговини, док је моћна ратна морнарица само гарант и заштита таквих настојања. Поморска сила је за Мехена посебан облик цивилизације, који има све неопходне претпоставке за планетарно ширење, запоседање и остваривање светске превласти. Мехенове геополитичке идеје биле су прихваћене од стране америчке политике, особито председника Т. Рузвелта, а врхунац своје експанзије, доживеће у току другог светског рата, као и у време хладноратовске доминације америчке спољне политике. Мехен је био ватрени поборник председника Монроа и његовог става о ширењу америчког утицаја најпре у зони америчког континента, а затим и на остатак света. „Мехен је сматрао да Америка има „поморску судбинуˮ и да се та „Мanifest Destinyˮ (испољена судбина) у првом ступњу састоји из стратешке интеграције читавог америчког континента, а потом и успостављања светске превластиˮ. Мехен је, не само пројектовао и најавио планетарне претензије и успон Америке као светске поморске силе, него и таквих планова, као што је тзв. стратегија анаконде, која је подразумевала овладавање ободним деловима азијског прстена од стране атлантистичких структура, те стезање чврстог обруча око евроазијског џина – Русије, као и њеног потискивања од топлих мора према хладном северу. Јачање моћи америчке државе и њено стратешко савезништво са Великом Британијом, требало је да обезбеди да се код противника деси управо супротно. Слабљење државе и спречавање стратешког партнерства највећих евроазијских држава, Русије, Немачке, Кине и Јапана што је атлантистичка геополитичка машинерија веома успешно чинила током двадесетог века. Амерички геополитички приоритети, како их је видео и одредио Мехен, а у практичну политику преточили председници Монро и Рузвелт и данас су основне идеје водиље америчке спољне политике.

Видал де ла Бланш (1845–1918) оснивач је француске географске школе, али и творац посибилизма као једног од посебних рукаваца геополитичке теорије. Критикујући наводна Рацелова претеривања у истицању значаја тла, Де ла Бланш сматра да су за политичку историју народа и држава значајна два аспекта, просторни (географски) и временски (историјски). По њему, просторно-географски чинилац представља само потенцијалност, могућност, али не и нужно одређујући чинилац геополитичког положаја и судбине једног народа и државе. Сматрао је да је Немачка због свог државно-народносног потенцијала и централног положаја у европској копненој маси стешњена, па самим тим и најопаснија за своје суседе, особито Француску, стога он потпуно отворено заговара стратешко приближавање Француске атлантистичким геополитичким формацијама. Насупрот њему у Француској се конституише други правац који заступају адмирал Лавал и генерал Де Гол, који се може сматрати германофилским, а који заговара стварање стратешког савезништва Париза и Берлина, а онда и Москве, као централних држава евроазијског копненог масива.

Американац Николас Спајкмен (1893–1943) други је по важности за стварање америчког геополитичког модела и стратегије. Геополитику је сматрао за најважније средство у вођењу спољне политике, оштро критикујући немачку геополитичку школу и њихове ставове о праведним или неправедним границама, сматрајући их за „метафизичке којештаријеˮ, залажући се за тзв. утилитаристичку концепцију геополитике, помоћу које би САД требале најбржим путем да успоставе светску владавину. Спајкмен настоји да изврши ревизију тзв. Макиндерове геополитичке формуле, истичући да је за светску владавину важнија позиција rimland-а од heartland-а, при чему се под тзв. rimland-ом подразумева приобални простор евроазијског континента, са средишњим положајем медитеранских цивилизација гледано из историјске перспективе. Спајкмен је предложио да се Мекиндерова геополитичка формула – „Онај ко контролише Источну Европу, има превласт над heartland-ом, онај ко доминира над heartland-ом, доминира над светским острвом, онај ко доминира над светским острвом, доминира над светомˮ, замени његовом – „Онај ко доминира над rimland-ом, доминира над Евроазијом, онај ко доминира над Евроазијом држи судбину света у својим рукамаˮ (исто, 64). Спајкменов значај за америчку геополитику лежи у чињеници да је он предвидео и пројектовао најважније геополитичке процесе након Другог светског рата, а међу њима посебно, стварање НАТО пакта, сужавање суверености модерних држава, светску хегемонију САД, и сл.

Карл Хаусхофер (1869–1946), један је од значајнијих немачких геополитичара због чијих ће ставова и идеја, геополитика изаћи не само на лош глас као псеудонаучна дисциплина, него што је још горе, важити за „мизантропску, фашистичку и канибалску теоријуˮ. Његове везе са нацизмом ишле су преко његовог ученика Рудолфа Хеса, мада је у једном тренутку био и у директном познанству са А. Хитлером, па су постојале сумње да му је помагао у писању Моје борбе. Иако и сам контроверзна личност која је прешла пут од „пријатеља до непријатеља нацизмаˮ, Хаусхофер у суштини никада није у потпуности и до краја делио са њима сва њихова уверења и идеје. Хаусхофер је као учен човек добро знао да се у геополитичким круговима атлантиста Немачка доживљава једнако непријатељски за њихове интереса као и Русија. Стога је без икакве дилеме настојао да у својим радовима истакне потребу раста и јачања немачке државе. Под тим он није подразумевао само економски и индустријски раст, већ и војно јачање, културни развој, као и територијалну експанзију. Хаусхофер је тачно предвиђао будућност Немачке која ће бити у сукобу са геополитичким интересима атлантистичког запада и њиховим државама предводницама, а то су у Европи биле Енглеска и Француска, као и прекоморска Америка. Геополитички одговор по Хаусхоферу на овај изазов било би стварање континенталног савеза између Берлина, Москве и Токија. „Евроазију је немогуће угушити све док њена два највећа народа – Немци и Руси – на сваки начин теже да избегну међусобни сукоб сличан Кримском рату или оном из 1914. године, то је аксиом европске политике.ˮ(исто, стр.70). Савезништво Немачке и Русије, довело би до стварања „новог евроазијског пореткаˮ, као и територијално проширење Немачке на рачун неруских азијских пространстава. На примеру Хаусхофера се поновило да је важно и не мешати геополитичке интересе са идеологијом. „Националсоцијалистички расизам је улазио у директну противречност са геополитиком, или тачније, посредно је подстицао Немце на супротну антиевроазијску таласократску стратегију. (…) Та политика се стално колебала између таласократске линије споља оправдане расизмом и антикомунизмом (антисловенски став, напад на СССР, подстрекавање католичке Хрватске на Балкану, итд.) и евроазијске телурократије засноване на чисто геополитичким принципима (рат са Енглеском и Француском, пакт Рибентроп — Молотов, итд)ˮ. Но оно по чему ће Хаусховер засигурно остати запамћен у геополитичкој теорији јесу његови ставови везани за тзв. „источну судбину Немачкеˮ и њен трајни геополитички интерес који је окренут евроазијству.

Познат превасходно као правник и политиколог, Карл Шмит (1888–1985) нам се у радовима „Земља и мореˮ и „Номос земљеˮ намеће и као значајан геополитички мислилац. У раду „Политичка теологијаˮ Шмит надопуњује своје геополитичке ставове, критиком либералне концепције правне државе и људских права, истичући своју идеју о праву народа (volksrechte), која пледира на право народа на своју духовну, политичку, историјску идентитетску особеност као и на тзв. културну сувереност. У духу конзервативне немачке органицистичке социолошке традиције, Карл Шмит, креира идеју о исконској повезаности тла – простора и политичке културе једног народа. Читава социјална реалност, укључујући и државу, продукт су те битне геополитичке везе. Овакве Шмитове идеје ће у једном значајном делу инспирисати нацистичке идеологе, иако су оне од истих, такође, примене и са великом дозом скепсе и критике. У том циљу сковао је и појам „номосаˮ који треба да изрази сву сложеност и органску повезаност, културне особености духа народа са његовим природним окружењем и географским особеностима. Тако су номос земље и номос мора, не само различити геополитички ентитети, већ и у цивилизацијском смислу потпуно неспојиве појаве, која једна са другом стоје у опречном односу. Потпуно у складу са макиндеровском сликом о сукобу интереса таласократије ( поморске силе) и телурократије (копнене силе) и Шмит силе копна назива Бехемот, а силе мора Левијатан.

Посебно значајна Шмитова геополитичка идеја – теорија, везана је за појам великог простора (grossraumа), који у себи садржи идеју империјалне тежње ка ширењу у просторном смислу, како народа тако и његове најважније политичке појавности – државе. Просторно ширење државе не подразумева само политички, већ и економски и технички аспект распростирања њене моћи, од града државе, преко државе – територије, до државе – континента. Тако општа геополитичка реалност изнова показује сталну сукобљеност англосаксонског (поморског) и континенталног, копненог евроазијског масива који показује тенденцију раста, који ће пре или касније задобити димензије планетарног сукоба, чији исход би требало по Шмиту да буде прелазак са континенталне на светску владавину. Тако је глобализацију, иако је није изричито именовао у суштинском смислу, Шмит свакако наговестио као доминантан геополитички процес савремене цивилизације.

Литература:

1. Деспотовић, Љ. (2012). Српска геополитичка парадигма, Каирос, Сремски Карловци.
2. Деспотовић, Љ. (2022). Политика на размеђи власти и моћи, ИП Национал, Нови Сад.
3. Дугин, А. (1997). Основи геополитке, 1 и 2, Екопрес, Зрењанин.

[1] види Мојси, Д. (2012). Геополитика емоција, Клио, Београд, и Мојси, Д. (2016). Геополитика телевизијских серија, Клио, Београд.

[2] види Рамоне, И. (1998). Геополитика хаоса, Институт за геополитичке студије, Београд.