Геополитика православља: украјински црквени раскол
Аутор: Милорад Вукашиновић
Одлука Васељенске патријаршије о покретању поступка признавања „аутокефалности Украјинске православне цркве “ отворила је многа веома сложена питања. Овде није реч само о манифестацији ривалства Цариграда и Москве – два духовна центра светског православља, већ пре свега о борби за овладавање простором који са становишта „сакралне геополитике“ има прворазредан симболички значај. Треба ли уопште подсећати шта за Русију значи Кијев, односно колико је у свести руског народа утемељена представа о Кијевској Русији – као Првој Русији која је преко кнеза Владимира Свјатославича 988. године примила хришћанство. Баш као и представа о Русији као „Трећем Риму“.
Занимљиво је да је тзв. „црквени раскол у Украјини“ подстакнут разбијањем Совјетског Савеза и стварањем самосталне украјинске државе. Временом је верска подела у Украјини прерасла у прворазредно политичко (геополитичко) питање. Током тзв. Наранџасте револуције 2004. године „украјинске цркве“ су се и политички поделиле. Већина је подржала тадашњег прозападног кандидата и каснијег председника Виктора Јушченка, док је канонски призната УКП – Московског патријархата подржала проруског кандидата, касније такође председника Виктора Јануковича који је свргнут са власти 2014. године. Већ тада се показало да је за украјинске сепаратисте „аутокефалност УПЦ“ неопходна ради заокруживања „украјинског националног идентитета“ који није довршен уколико је највећи број православних верника под канонском јурисдикцијом Руске православне цркве. Није никаква тајна да је протеклих година Цариградска патријаршија не само у Украјини, него и у другим деловима постсовјетског простора, настојала да успостави православне цркве одвојене од утицаја Москoвске патријаршије, што је утицало на стварање „паралелних црквених структура“ (Естонија, Молдавија) и продубило дубоко неповерење Москве према Цариграду.
Претензије Москве и Цариграда на превласт у светском православљу имају своје историјско објашњење. Патријарх Вартоломеј је последњих година инсистирао на историјској позицији Цариградске патријаршије која је утврђена на васељенским саборима. С друге стране јасно је да је Руска црква највећа у православљу и да самим тим жели посебну улогу и част. Она се осећа посебно одговорном за заштиту „словенског елемента у православљу“ што ситуацији у Украјини даје и то значење.
Руска православна црква одбацује аргументе украјинских власти и Цариграда да се на подручју ове државе понашала некооперативно. Свесна компликоване ситуације, Московска патријаршија је још 1990. године дала знатну аутономију Украјинској православној цркви на челу са митрополитом кијевским и целе Украјине који признаје руског патријарха за првојерарха ове цркве. Резиденција кијевског митрополита је у чувеној Кијевско – печерској лаври. Овој митрополији поред свих Руса припада и преко 20 милиона Украјинаца, што је чини најутицајнијом на тим просторима.
Насупрот томе, украјинска власт је уз помоћ расколничких структура протеклих година стварала ситуацију која је са аспекта канонског права потпуно неприхватљива. Све то омогућило је антируским елементима да практично управљају украјинским црквеним питањем. Поред једине канонски признате Украјинске православне цркве – Московског патријархата, на подручју Украјине делују још и расколничке Украјинска православна црква – Кијевског патријархата, затим Украјинска аутокефална православна црква и друге нерегуларне „православне“ структуре. Уз то, верску ситуацију додатно усложњавају и претензије Унијатске гркокатоличке цркве и Римокатоличке цркве, посебно на западу Украјине где су антируски сентименти највише изражени.
Украјинска криза драматично je ескалирала после државног удара 2014. године, што је проузроковало референдум о припајању Крима Русији, али и трагични рат на проруском истоку ове земље. Због ситуације у Украјини обједињени Запад (САД, ЕУ) увео је драстичне санкције Русији, уз сталне војне провокације украјинских сепаратиста (Азовско море). Отуда је за актуелни кијевски режим решавање тзв. црквеног питања уз помоћ Цариграда изузетно важно јер је у функцији даљег потискивања Русије са тих простора. Заједничка идеја Кијева и Цариграда је да се црквени раскол превлада организовањем сабора на којем би се ујединиле све „православне цркве“ у Украјини (канонска УПЦ – Московског патријархата, затим УПЦ – Кијевског патријархата и Украјинска аутокефална православна црква) у јединствену православну цркву (Украјинску православну цркву) која би „томос о аутокефалности“ добила не од Москве већ од Цариграда. У вези с тим, Цариградска патријаршија је укинула одлуку из 1686. године којом је Кијевска митрополија предата на управљање Московској патријаршији.
Због тога је РПЦ с правом огорчена на најновије одлуке Цариграда, чије деловање искључиво одговара интересима оних сила које желе да изазову поделе не само у Украјини него и читавом православљу. Већ сада је дошло до прекида „евхаристијског општења“ између Москве и Цариграда, уз сасвим основана прибојавања да би, према украјинском сценарију, Цариград могао да призна расколничке структуре и у другим православним земљама (Македонија, Црна Гора).
Угледни верски аналитичари (попут Александра Раковића) указују да се догађаји у православном свету морају тумачити у ширем епохалном контексту, и упозоравају да је од завршетка Хладног рата до данас на делу доктрина „религиозног интервенционизма“ коју и на постсовјетском и на постјугословенском простору предводе САД. Карактеристика ове доктрине је настојање да се, на различите начине, између осталог и изазивањем црквених раскола, разоре структуре традицоналних цркава (РПЦ и СПЦ) и тако уруши постојећи канонски поредак. На тај начин је објављен својеврстан рат православљу који је у многим сегментима гори од некадашњег утицаја комунистичке идеологије у православним земљама. За разлику од атеистичког комунизма данас се рат против православља води под изговором заштите људских права и демократије од наводно „агресивног руског империјализма“.
Да је уосталом реч о дугорочно планираној стратегији, сведоче и речи једног од корифеја западне политике Карла Билта који је поводом „украјинске кризе“ неуобичајено отворено изјавио да на том простору Запад ратује против православља које за нови светски поредак „представља већу опасност од исламског фундаментализма“.
Остави коментар