Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Актуелна глобална епидемија коронавируса неочекивано је наметнула потребу за другачијим сагледавањем односа просторног и политичког што је, подсетимо, смисао сваког геополитичког истраживања од појаве ове дисциплине крајем 19. и почетком 20. века до данас. На који начин ће се у годинама пред нама политика опросторавати и шта ће у условима очигледног краха досадашње парадигме коју је диктирала неолиберална глобализацијa бити нови геополитички образац?
Једна група теоретичара (Срђа Трифковић, спољнополитички коментатор америчког палеоконзервативног часописа Хроника) сматра да под утицајем короновирусне кризе настаје једна верзија неовестфалског светског поретка у чијем је средишту национална држава. Они препород националне државе у међународним оквирима објашњавају као логичну реакцију на једну кризу која је егзистенцијалног карактера. На ризичност модела доминације тржишта над остатком друштва и последични прекид глобализације упозоравали су многи угледни теоретичари још деведесетих година прошлог века. Тако је С. Хантингтон писао о привременом трујумфу Запада у незападним културама и истицао становиште о неминовном преобликовању светског поретка у цивилизацијском кључу. Овоме додајмо да је терористичке нападе у САД од 11. 9. 2001. године описао као непосредну последицу краха још једне идеолошке утопије (идеологије глобализма) попут оних већ виђених у 20. веку. Коначно, једна од Хантингтонових хипотеза била је она о постојању држава – језгара око којих ће се окупљати мање државе које припадају истом културноцивилизацијском моделу. У извесној мери могло би се рећи да се садашње стање у међународним односима донекле поклапа са његовим предвиђањима.
Веома интересантан модел опросторавања политике у трећем миленијуму изложио је Карло Санторо с Института за међународна политичка истраживања у Милану. Реч је о моделу који се по обележјима може сврстати између мондијалистичког оптимизма Франсиса Фукујаме о крају историје и атлантистичког песимизма описаног у делу Самуела Хантингтона. Смисао Санторовог погледа на свет је у ставу о глобалним институцијама (попут УН) које је описивао као неделотворне јер одражавају застарелу логику двополарне хладноратовске геополитике. Отуда је предвиђао да ће се таква ситуација завршити раздобљем цивилизацијских катастрофа које ће се испољавати тако што ће најпре слабити улога међународних организација, затим ће јачати национализми у земљама некадашњег Варшавског пакта и Трећег света, што ће произвести хаотичне процесе, потом ће се десити дезинтеграција традиционалних блокова, распад постојећих држава и ратови ниског и средњег интезитета, a што ће погодовати стварању нових геополитичких творевина. На крају овог сценарија различити блокови ће увидети неминовност стварања нових међународних институција и једне планетарне државе.
Не улазећи овом приликом у детаље једног у основи футуристичког сценарија, пажњу свакако привлачи Санторов став о распаду постојећих држава и успостави нових геополитичких творевина коју је несумњино појава Ковида-19 додатно подстакла. Посматрајући свет из перспективе цивилизацијских катастрофа, човечанстство се налази на корак од свеопштег распада постојећих држава и тоталног економског краха који неће заобићи ни досадашње перјанице мондијалистичке глобализације, САД и Кину, где су у току жестоки сукоби између суверениста Трампа и Сија с проглобалистичким опонентима ослоњеним на подршку светске закулисе. Од исхода тог сукоба утисак је да умногоме зависи и опстанак ових држава у постојећим границама. Тако се председник Трамп суочава с отвореном побуном продемократских гувернера с обе стране америчке обале и све отворенијим исказима нелојалности најбогатијих држава, попут Калифорније или Њујорка. Кинески председник Си на сличан начин покушава да сузбије изливе незадовољства које подстичу утицајне партијске групације и кланови који стоје иза серије масовних социјалних протеста широм Кине, која је од почетка године суочена са економском кризом која прети да изнутра дестабилизује ову огромну државу. Веома слична ситуација је и у Русији, која је своју позицију донекле стабилизовала усвајањем суверенистичких уставних промена, али уз огромне отпоре шесте колоне која настоји да инструментализује различита незадовољства унутар руског друштва. Ништа боља ситуација није ни у државама ЕУ али и региону Западног Балкана којем прети дугорочна маргинализација у светским пословима, а што је непосредна последица модела колонијалне демократије који је овим државама наметнут после злочиначког разарања југословенске државе.
На самом крају, али не и најмање важно, вреди указати да је сценарио глобалне пандемије довео у питање основаност класичних геополитичких доктрина и њихов квазинатуралистички карактер учинио умногоме превазиђеним. Време и простор су постали међусобно испреплетени, што је проузроковало разбијање постојећих институција и идеолошке лојалности, нарочито некадашње средње класе, чија незадовољства прете да свет претворе у арену перманентне анархистичке побуне. Настаје друштво новог технолошког тоталитаризма у оквиру којег су сви исходи могући.
ЛИТЕРАТУРА: Посткатасторфални мондијализам професора Сантороа, у: А. Дугин, Основи геополитике, I , Екопрес, Зрењанин 2004; Милорад Вукашиновић, Рат за душе људе, ауторско издање, Нови Сад 2011; Срђа Трифковић, Континуитет хладног рата, Геополитика, Београд 2017.
Остави коментар