Аутор: др Љубиша Деспотовић

Проблем дефинисања и процене корпуса националне моћи неке државе је сложен, вишеслојан и вишезначајан процес. Он захтева комплексну анализу више чинилаца који га одређују (спољна политика земље, геополитички положај, економска развијеност, достигнути научно-технолошки развој, демократски степен односа у политичкој заједници, број припадника и квалитет оружане силе, културни и религијски комплекс односа, образовно-културна развијеност и сл.). Анализа и процена овако сложеног корпуса националне моћи једне земље утолико је компликованија јер се врши у контексту глобализацијског оспоравања националне државе, деинституционализације њених капацитета, економске десуверенизације, детериторизације, разградње националног идентитета, смањења војних ефектива, хибридног рата усмереног против одбрамбене моћи државе, специјалног информационог и информатичког рата и томе слично.[1]

Део суровог глобализацијског контекста у који је гурнута национална држава представља и чињеница опште пауперизације широких слојева грађана као последице економске и политичке десуверенизације држава. Повећање јаза између богатих и сиромашних на глобалном плану и све веће социјалне и економске неједнакости становништва на унутрашњем плану. Готово уништен средњи слој друштва (као фактора унутрашње стабилности и развоја) са тенденцијом дубље радикализације сиромаштва и егзистенцијалне несигурности. Приметна је такође све већа немоћ девастиране и десуверенизоване државе да обезбеди продукцију колико толико довољног броја производа и правичан процес редистрибуције социјалних добара и услуга што јој је једна од важнијих функција да би се и даље могла сматрати државом. Као последица генерисаних глобалних економских криза, нараста број економских губитника савремених транзиционих процеса, било да су они колективни или индивидуални. У таквим околностима нараста утицај недржавних актера на унутрашњем плану и доминација нових глобалних актера на међународном плану што све више доводи до урушавања и онако оспорене улоге међународних институција и поштовања норми и стандарда међународног права. Све наведено доводи до пораста хегемоније моћних који намећу процесе тзв. нове феудализације држава као директне последице њиховог разбијања и детериторизације кроз малигни сецесионизам и деконструкцију читавих регионалних структура а посебно на простору Балкана и бивше СФРЈ.

Ипак, најмалигнији по питању урушавања националне моћи модерне државе, по нашем суду је процес вазализације националних политичких елита које се стављају у функцију служења иностраним центрима моћи претварајући себе у тзв. олош-елиту, своју државу у протекторат а грађане у пауперизовану и дезоријентисану масу којој је намењена улога сервиса интереса страног капитала.

Како је до тога дошло, да ли је то неумитна судбина свих малих и средњих држава, особито у нашем региону, и колико то утиче на степен угрожавања националне моћи једне државе? Одговоре на ова питања можемо потражити у сфери дефинисања геополитичког и глобализацијског контекста означене теме. У првом сегменту рада покушаћемо да назначимо кључне промене које настају као последица деловања сила глобализације а у другом делу и конкретни балкански контекст геополитичке позиције Србије који у битном опредељује квалитет и сложеност њеног геополитичког положаја.

Један од главних обележја глобализованог света садржан је у сазнању да је дошло до повећања степена међузависности држава и нација, у пољима економско-трговинских односа, технике и технологије, културе, информисања и комуникација, међународне политике, и сл. Дефинисана међузависност структурисана је на начин који повећава степен условљености и упућености полупериферије и периферије у односу на економске и војне силе тзв. центра развијеног света. Последице тако успостављених односа могу се систематизовати и сагледати на следећи начин:

– дошло је до предоминације мегакорпоративног сектора, а пре свега у областима производње и дистрибуције хране, нових технологија, енергије, војно-индустријског комплекса, система масовних комуникација, финансијског капитала и сл.

– успостављена је корпоративна модијализација као системски оквир глобалне контроле тржишта,

– остварена је доминација економског монопола глобализованих финансијских институција,

– такође, и информациони монопол глобализованих комуникацијских система моћи,

– све је израженије деловање нових облика нихилизма у сфери масовне културе и медијске манипулативности као сегмената опште деградације хришћанског система вредности и традиције,

– остварена је доминација глобалних елита и њихових регионалних и локалних трансмисија, које су директно стављене у функцију ширања моћи светског капитала, уз систематично занемаривање интереса националног нивоа државне власти и одговорности према властитим грађанима. О томе руски политиколог Панарин каже: „У епохи глобализма бити елитом значи имати чланство у некој тајној интернационали, која не изражава интересе сопствене нације. Савремена елита, како истиче Панарин, представља затворен међународни клуб који има сопствену корпоративну етику, која нема ништа заједничко са обичном грађанском и политичком етиком која обавезује на служење својој земљи, свом народу и држави.“[2]

– на делу је свеопшта демократизација система и односа на нивоу националних држава, све дубља криза демократије, те њено свођење на феудалне и кастинске форме и корпоративни облик представљања.

– економска десуверенизација држава је отишла далеко, па и корупција као системска метода контроле регионалних и локалних псеудо-елита (која служи као награда за њихово нечасно саслуживање глобалном капиталу корпорацијског, финансијског или војног комплекса моћи).

– радикализована је безпризорна експлоатација доступних природних ресурса и пролиферација полуције и контаминације планете, као последице неодговорне и похлепом мотивисане економске делатности корпорација,

– наметнут је као систем паразитски глобализам номенклатуре, и убрзани процеси успоставе новог светског поретка као њиховог крајњег циља.

Све до сада побројано показује да су се тзв. нови глобални актери (глобални финансијски капитал, глобалне корпорације, глобални медијски системи, као и ММФ, Светска банка, СТО, глобалне НВО и сл. организације) позиционирали као кључни субјекти који креирају не само нови поредак моћи него и динамику односа у њему, при чему је модерна национална држава попуно инструментализована у сегменту преосталих очуваних институционалних капацитета и стављена у функцију одржавања и развоја глобалног корпоративног сектора.

Као важна последица ових процеса у великој мери се јавља криза спремности државе да се и даље носи са таквом врстом проблема. Институционално осакаћена, функционално блокирана, политички делегитимизована, идентитетски прекодирана, правно дерегулисана, војно десеткована, економски осиромашена, „држава“ је све склонија да призна своју потпуну капитулацију.

Из овако скицираног глобалног контекста усмерићемо нашу анализу на маркирања неких од најважнијих обележја геополитике Балкана и Србије сагледаних кроз контекст деловања глобалних и регионалних сила. Набројаћемо само неколико важних и одређујућих карактеристика:

– Геополитички значај Балкана је велики, сталан и у неким деловима кључан за дефинисање међународног утицаја у његовом ширем географском окружењу: средња Европа, Медитеран, Блиски Исток, Мала Азија, Јадран, Црно море и сл. Стога је он јасно изражен у ставу да ко влада Балканом влада и Европом, јер је „Балкан улазно-излазна капија Европе за њен животни простор на Исток“.

– Већ најмање два века уназад на делу су прoцеси балканизације који су садржани у сталним територијалним прекрајањима и међунационалним и међурелигијским сукобима који су најчешће индуковани од стране ванбалканских фактора као делови политике владања овим регионом и даљом експанзијом у његова рубна подручја,

– простор Балкана је део јужноевропског бојишта на коме још увек има много пожарних тачака (БиХ, КиМ, албанско-македонски, албанско-грчки, бугарско-македонски, македонско-грчки и грчко-турски спорови). „Тако се данашња америчка стратегија приклонила Макиндеровој тези да превласт у Евроазији може да има само онај ко влада централним делом евроазијског простора. За достизање тог циља, балканска територија служи као чврста тачка ослонца. Контролишући Балкан, САД реализују још два важна циља: контролишу немачки транзит Дунавом са Блиским и Средњим истоком и преко савеза са Турском блокирају црноморске мореузе, чиме практично затварају излаз руске флоте у Средоземље.“[3]

– „на Балкану се и данас опасно укрштају интереси ванбалканских сила. Балкански простор је изазов за америчке планетарне војне и економске позиције руске транс балканске визуре, немачку средњеевропску завесу од Балтика до Јадрана, Турску замишљену од Јадрана до Кинеског зида, италијанско-католички Spirta Verso Ioriente итд[4].“

– САД су стављајући под своју доминацију просторе КиМ-а, Македоније , Бугарске, и Албаније, оствариле директну контролу стратешки важних праваца као што су подунавски и моравско-вардарски правац, затим отрантски пролаз (врата), контролишући тако геополитичке интересе супарника[5] али и партнере унутар НАТО-а .

– Према Републици Србији се још увек води политика кодирана тзв. Бејкеровим концептом „преткумановске Србије“, који циља на нова територијална цепања земље, и њено просторно сакаћење до нивоа од око 50.000 километара квадратних које је по њиховим проценама и плановима сасвим погодна за потпуну контролу и даљу парализу земље. „Током овог прекомпоновања озбиљно је страдао вековни српски етнички простор. Срби су потиснути са запада и југа – од мора и косовско-метохијске равнице – са тенденцијом њиховог даљег сабијања ка језгру њихове нововековне државе настале на простору Шумадије и Поморавља. Здруженим деловањем атлантиста и средњеевропљана, Србија је током претходне две и по деценије поступно ослабљена, окружена земљама чланицама ЕУ и НАТО пакта и доведена у фазу „постдржавног животарења“: смештена у својеврсни „геополитички гето“, у процеп …“[6]

– на делу је стварање антисрпских савеза у региону, антагонизовање српских суседа и обећања територијалног ширења на конто српске нације, као награде за служење антлантистичким интересима.

– подстицање ширења и инструментализације радикалног ислама за остваривање интереса Запада у региону и шире у Европи, особито опасних по безбедносне интересе Србије.

– даљу окупацију државе економско-политичким мерама а војно додатно на простору КиМ-а. „За Србију Космет је окупиран од стране НАТО-а и никаква друга квалификација не долази у обзир…“[7]

– снажно потискивање руских геополитичких интереса из региона, чему је нажалост допринела и сама Русија, својом неодлучном политиком посебно у предпутиновском периоду власти. али и својеврсним геополитичким лутањем и конфузијом када је у питању регион Балкана а особито положај, статус и интереси Србије и српског народа.[8]

ЛИЦА И НАЛИЧЈА НАЦИОНАЛНЕ (НЕ)МОЋИ:

У оквиру дисциплинарног проучавања савремених међународних односа и геополитике учињени су бројни теоријски напори у покушају дефинисања садржаја синтагме национална моћ. Дефинишући пре тога сам појам моћи, многи аутори су стали на становиште да је то поседовање одређених капацитета да се издејствује одређено понашање које је усклађено са интересима и циљевима оног који ту моћ упражњава. Дакле, у првом плану су интереси, циљеви али и поседовање капацитета моћи који је подржавају. Политичка моћ пак представља реалне капацитете да се у оквиру једног друштвеног односа спроводи сопствена воља, упркос отпору. Испољавање (вршење) моћи може али и не мора да се остварује само присилом. У демократским друштвима моћ се ограничава уставом и законима. Моћ се често испољава кроз неколико битних функција: као моћ деловања (обухвата све видове активности у циљу промене фактичког стања или одржавања постојећих односа и поретка), као моћ одлучивања, моћ мобилизовања (бирачи, тржиште и сл.), моћ располагања (коришћење ресурса и ствари), као и моћ дефинисања посебно тематског односно владајућег дискурса.

Амерички геополитичар Н. Спајкмен у пресудне чиниоце националне моћи убраја: величину територије, број становника, рудно богатство, економско технолошки развој, финансијску моћ, етничку компактност и сродност, ниво социјалне интеграције заједнице, политичку стабилност, јак национални дух односно идентитет и сл. Наши аутори, М. Мијалковски и И. Ђорђевић справом констатују постојање материјалних и нематеријалних чинилаца националне моћи од којих су збирно најважнији следећи: територијални, природни, геополитички, демографски, економски, политички, технолошки, војни, обавештајни, и идентитетски.[9] За потребе нашег рада анализираћемо само неке од наведених аспеката националне моћи, у покушају да укажемо на топосе националне немоћи, као део антиномичних процеса који су довели до урушавања националне моћи земље и продубљивања безбедносних ризика по државу и грађане. Антиномичност националне немоћи Србије садржана је у чињеници да је управо политички фактор (државна власт, односно политичка елита) која треба да планира, гради и јача њену укупну одбрамбену безбедност и моћ као политичке заједнице, (на коју је обавезује уставно-законска регулатива али и политичка одговорност), постала најслабија карика и чинилац слабљења, урушавања и деградације националне моћи земље. Уместо да своју политику усклађује са „номосом“ Србије (духом народа, географским особеностима и законима ове земља) она је постала главни фактор њене антиномичности, дакле, против номосности како сам појам сугерише. Овде се појам номос користи у његовом геополитичком контексту и значењу.[10]

Анализирајмо онда тај тзв. политички чинилац националне моћи. У позитивном смеру посматрано „политички чинилац утврђује карактер националне моћи као релативно трајан одбрамбени програм – теоријске поставке и практична решења (усмерења) о кључним питањима одбране виталних државних вредности. Политички чинилац поставља захтеве и задатке у вези са одбраном националних вредности и истрајава на томе да буду јасно и садржајно формулисани у документима из области безбедности. (…) Политички чинилац настоји да обезбеди савезнике и пријатеље, (…) одлучује о отпочињању рата и закључивању мира, (…) присваја резултате победе“, а у негативном смеру „неадекватно поступање политичког чиниоца може да допринесе усвајању неадекватних ставова у документима из области безбедности државе, и тиме погрешно усмери припреме државних ресурса за употребу националне моћи, а крајњи резултат тога може да буде њихово неуспешно ангажовање ради отклањања безбедносних изазова, ризика и претњи виталним државним вредностима.“[11] Дакле, пресудна важност политичког чиниоца по стање и капацитете националне моћи, сасвим се јасно изчитава, без обзира да ли се ради о његовим позитивним или негативним учинцима. Из редова политичке елите попуњава се државни апарат, све најважније државне институције и функције. Стога је од пресудног значаја да се на чело државе изаберу њени најквалитетнији представници и да она води национално одговорну и независну спољну политику. То се нажалост, у нашој земљи у последњих неколико деценије није дешавало, а особито у последње две. Патолошки утицај на изборе у Србији, остваривала је ЕУ и САД, обезбедивши да на власт долазе политичке коалиције које су под контролом и које ће примарно спроводити њихове политичке, економске и геополитичке интересе.

Да се овде не ради о случајној политичкој појави потврђује нам и следећи став: „Политичким процесима у земљи не управљају национални кадрови већ представници других земаља, који организују промену влада, спроводе специјалне операције у циљу промене политичког система, усмеравања политичких странака, разбијању неподобних опозиционих странака и оснивања нових странака. (…) Последице агресије по политички развој Југославије и Србије испољавају се преко прилично лаке промене власти 2000, што је резултат операције коју су припремиле специјалне службе са Запада. Већ после тога је било много лакше уништити Југославију на чијем челу се налази нова послушна власт.“[12] Истинитост претходне констатације потврђују следећи наводи: Солана износи став: „Београд мора да схвати једну поруку. Нико не може да се одупре нашој вољи. Ако је наш циљ ширење на исток и овладавање енергетским ресурсима, једна Србија не може бити препрека на том путу. (…) Србе највише боли то што им је Косово отето.“ Сагласни су да ће уништена и потчињена Србија постати чланица ЕУ и НАТО, а они (НАТО челници) ће у потпуности контролисати политичке странке и политичаре у Србији. „Више неће бити никаквих искакања. Владе се могу мењати, али ће курс остати исти“[13] Закључио је Хавијер Солана тада генерални секретар НАТО-а, свој експлицитни исказ.

Овде се заправо ради о створеној вазалној олош-елити, која је контролисана и корумпирана и која представља трансмисију у систему управљања виталним ресурсима и капацитетима земље у корист интереса спољног фактора. Стога је потпуно у праву наш признати стручњак у пољу науке о безбедности Р. Гаћиновић када у свом научном раду „Стратегија националне безбедности, стратешки документ државе“ аргументовано критикује њене важније мањкавости и недостатке, истичући да: „Стратегија националне безбедности својим текстом никада не сме деловати удварачки било коме, осим до краја у служби виталног националног интереса сопствене државе. Тај документ мора предвидети довољан број сопствених снага безбедности како би се успешно могла применити стратегија одвраћања и стратегија узвраћања. Међутим, овај документ процењује да: „У таквим условима међународно војно и безбедносно присуство у региону може да допринесе стабилизацији стања и спречи настајање конфликата“. Оваква теза је неприхватљива у „Стратегији националне безбедности“, јер национални интерес Србије није да на њеној територији господаре снаге НАТО пакта, већ да она својим снагама и системом безбедности обезбеди безбедност својим грађанима и да респектабилним системом одбране буде гарант мира на Балкану, а не вечити поданик страних трупа, што никада у историји српског народа није била пракса.“ [14] Изречена стручна оцена колеге Гаћиновића јасно критички интонира политичку позадину која стоји иза поменуте стратегије а чији недостаци нису последица нестручности њених војних аутора, него пре свега налога тадашње политичке власти да један тако важан документ за националну безбедност земље буде идеолошки уподобљен интересима страних ментора наше олош елите.

По истом принципу плански се деструирају и остали важнији сегменти функционисања државе и друштва, односно чинилаца корпуса националне моћи. У сегменту економског фактора националне моћи ствари су већ одавно отишле предалеко у правцу подривања наше економске суверености. Процеси деиндустријализације и разарања привредне основе наше политичке заједнице, и економска политика која је била на делу последње две деценије то јасно доказују. Радило се наиме, о политици палијативних решења, чији су главни елементи били: тренд даљег задуживања земље, ослонац на страни шпекулативни капитал, блокирање домаће тражње, запостављање домаћег привредног сектора поготово малих и средњих предузећа, не инвестирање у високо-технолошку привредну структуру, запостављање пољопривредне производње, недовољно улагање у науку и образовање, рестриктивна монетарна политика, подржавање монопола страног банкарског сектора и сличне мере. Дакле класичан репертоар мера из концепта тзв. геополитике сиромаштва намењених периферним друштвима које треба да остану сиромашна и неразвијена. „Економске политике својеврсног навођења и присиљавања читавих региона и земаља да се „специјализују“ за сиромаштво у процесима планске пауперизације, деиндустријализације и успорене модернизације, део су пројектованог исхода елита које глобализују у настојању да за себе сачувају привилегован економски положај. Оне теже да обезбеде несметано и неправедно присвајање туђег рада и ресурса, једном речју да очувају и ојачају властити монополски положај у глобализованој структури финансијске, економске, медијске, војне, и геополитичке моћи. На делу је на име једна својеврсна геополитика сиромаштва – плански концепт контроле економских токова пропадања оних региона и нација које су геополитички опоненти моћних геополитичких сила и њихових савезника, и обрнуто, значајно економско уздизање и убрзан економски развој региона и држава означених као пивот државе или државе стожери, чији је задатак регионално очување и унапређење постојећег геополитичког поретка моћи у свету“.[15]

Литература:

Гаћиновић Р. (2009) Стратегија националне безбедности стратешки документ државе, Национални интерес бр. 3. Институт за политичке студије, Београд.
Гускова Ј. (2010) Савремени геополитички положај Србије, као резултат активности спољног фактора у условима глобализације, у зборнику Србија у савременом геостратешком окружењу, Одбрана, Београд.
Гајић А. (2015) Између евроатлантизма и евроазијства – положај савремен Србије у посебном броју Културе полиса: Геополитчки положај Србије и Балкана између евроатлантизма и евроазијства, Нови Сад.
Деспотовић Љ. (2012) Српска геополитичка парадигма, Каирос, Сремски Карловци.
Деспотовић Љ. (2015) Геополитика деструкције, Каирос, Сремски Карловци.
Перишић С. (2015) Нова геополитика Русије, Одбрана, Београд.
Степић М. (2013) Геополитика неоевроазијства, ИПС, Београд.
Суботић М. (2008) Геополитичка стварност Срба, у зборнику Србија, политички и институционални изазови, ИПС, Београд.
Нишић С. (2002) Глобална сила и безбедност Балкана, ВИЗ, Београд.
Мијалковски М. Ђорђевић И. (2010) Неухватљивост националне моћи, Службени гласник, Београд.
Мирковић Т. (2012) Америчка војна стратегија, Одбрана, Београд.
Шушић С. (2004) Геополитички кошмар Балкана, ВИЗ, Београд.

[1] види: Мирковић Т. (2012) Америчка војна стратегија, Медија центар Одбрана, Београд.

[2] Нишић С. (2002) Глобална сила и безбедност Балкана, ВИЗ, Београд, стр. 161.

[3] исто, стр.26.

[4] исто, стр.28.

[5] види Перишић С. (2015) Нова геополитика Русије, МЦ Одбрана, Београд.

[6] Гајић А. (2015) Између евроатланстизма и евроазијства- положај савремене Србије, Култура полис, Нови Сад, стр. 4.

[7] Нишић С, стр. 49.

[8] види: Степић М. (2013) Геополитика неоевроазијства, ИПС, Београд.

[9] М. Мијалковски; И. Ђорђевић (2010) Неухватљивост националне моћи, С. гласник, Београд, стр.43.

[10] „У духу конзервативне немачке органицистичке социолошке традиције Карл Шмит креира идеју о исконској повезаности тла – простора и политичке културе једног народа. (…) У том циљу сковао је појам „номоса“, који треба да изрази сву сложеност и органску повезаност културне особености, духа народа, са његовим природним окружењем и географским особеностима. Тако су номос земље и номос мора не само различити геополитички ентитети, већ и у цивилизацијском смислу потпуно неспојиве појаве која једна са другом стоји у опречном односу.“ Деспотовић Љ. (2012) Српска геополитичка парадигма, Каирос, Сремски Карловци, стр. 22.

[11] исто. стр.58.

[12] Ј. Гускова, (2010) Савремени геополитички положај Србије, као резултат активности спољног фактора у условима глобализације, у зборнику Србија у савременом геостратешком окружењу, МЦ Одбрана, Београд, стр: 23–28.

[13] М. Суботић (2008) Геополитичка стварност Срба, у зборнику Србија политички и институционални изазови, ИПС, Београд, стр. 79.

[14] Р. Гаћиновић (2009) Стратегија националне безбедности, стратешки документ државе, Национални интерес бр–3. ИПС, Београд, стр.192–208.

[15] Деспотовић Љ. (2015) Геополитика деструкције, Каирос, Сремски Карловци, стр. 39.

ГЛОБАЛИЗАЦИЈСКИ И ГЕОПОЛИТИЧКИ КОНТЕКСТ БЕЗБЕДНОСТИ СРБИЈЕ

Остави коментар