Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Августа месеца 2021. године светска јавност са посебном пажњом је пратила дешавања у Авганистану. Америчке оружане снаге напуштале су ту земљу, након готово дводеценијске окупације, док су талибански борци победоносно умарширали у Кабул. Био је то велики тријумф те групе радикалних авганистанских муслимана, који не само што су одолели двадесетогодишњим покушајима Американаца да их униште, него су у рату против најмоћније силе света на крају изашли као победници. Слику апсолутног пораза САД-а тих дана најбоље су дочарале драматичне сцене покушаја хиљада Авганистанаца да се докопају америчких авиона, који су напуштали кабулски аеродром, не би ли се спасили од очекиване одмазде талибана. За то време геополитички аналитичари и стручњаци за међународне односе анализирали су пораз САД-а у Авганистану, а једно питање наметало се као најважније. Какве реперкусије ће повлачење Американаца из Авганистана оставити на позицију САД у међународној геополитичкој арени? Односно, представља ли „авганистанска катастрофа” крај или почетак краја глобалне америчке доминације?
Осврт на историју Авганистана, а нарочито борбу тамошњег народа против страних завојевача у прошлости, најбоље нам открива узроке неуспеха америчке војне мисије у тој земљи. Наиме, Авганистан је, због свог геостратешког положаја, неретко био на мети освајача. Током XIX века Велика Британија је у два наврата предузимала војне експедиције са циљем да овлада Авганистаном. Било је то време када су се у Средњој Азији сударали интереси две моћне империје, британске и руске, док је Авганистан представљао плен у том њиховом обрачуну познатом као „Велика игра”. Продор Русије према јужним морима, а у овом случају у Средњу Азију, плашио је званични Лондон. Зато су у овладавању Авганистаном Британци видели најбољу шансу да блокирају ширење руског утицаја на том простору и заштите Индију, свој најдрагоценији колонијални посед. Међутим, та сиромашна земља већ тада се показала као тврд орах за вишеструко војно и економски снажнију Велику Британију. Неприступачан планински терен доминира већином територијалног пространства Авганистана и увек је представљао оптерећење за освајаче, а најбољег савезника локалних бораца. Британци су релативно лако успевали да овладају малобројним градовима, али онда би се суочили са вишегодишњим упорним герилским отпором, за који нису имали адекватан одговор.
У XX столећу, поред још једне Британске експедиције на Авганистан, посебан значај имала је чувена совјетска инвазија 1979. године на ту државу. Наиме, одлука званичне Москве да започне војну операцију у Авганистану донета је као последица жеље да се подрже комунистичке структуре, које су успоставиле, али не и учврстиле власт у Кабулу. Сем тога, тадашње комунистичко руководство у Кремљу, предвођено Леонидом Брежњевим, видела је у инвазији на Авганистан прилику да кадрује унутар подељене авганистанске комунистичке партије. Тачније, да у Кабулу на власти учврсти себи потпуно лојалне политичке структуре. Инвазија је започела крајем децембра 1978. године. Захваљујући техничкој супериорности совјетска армија је веома брзо и ефикасно успоставила контролу над најважнијим комуникацијама и градовима у Авганистану. Међутим, поново се испоставило да је то лакши део посла. Убрзо се црвена армија суочила са огорченим и суровим отпором авганистанских герилских снага. Велику логистичку подршку авганистанском покрету отпора пружиле су САД. Стратези у Вашингтону у том рату видели су шансу да СССР ослабе максимално исцрпљујући њихове војне и економске потенцијале. Кључни савезник САД-а у борби против СССР-а у Авганистану био је Пакистан и њихова свемоћна обавештајна служба ИСИ. Управо је ИСИ кординисао акције са ЦИА и оперативно спроводио америчке планове на терену. Приоритет за пакистанаске и америчке обавештајно-безбедносне структуре представљало је наоружавање и финансирање снага отпора, али и прикупљање и обука добровољаца. Широм света, а нарочито у муслиманским земљама, регрутовани су добровољци за „свети рат” против комунистичких неверника у Авганистану. На тај начин сукоб у Авганистану попримио је верски карактер, а муџахедини су постали окосница бораца против совјетских снага.
Након девет година исцрпљујућег рата маја 1988. године совјетска армија напустила је Авганистан. Резултат инвазије био је поражавајући за Москву. Хиљаде страдалих војника и огромни материјални и технички губици нису били довољни да се муџахедини поразе. СССР је скоро све време контролисао кључне градове, добио готово све значајније битке, али на крају је ипак изгубио рат. Једноставно речено, сломити герилски отпор Авганистанаца било је немогуће. Том конзервативном друштву у ком одлуке доносе племенске и верске вође, комунистичке реформе нису биле прихватљиве, као ни страна чизма на њиховој територији. Осим тога, Авганистанци су ратнички народ, који је навикао на суровост и сиромаштво, тако да нису били спремни на компромис или попуштање пред страним завојевачем већ на упорну борбу до коначне победе. Међутим, повлачење совјетске војске није донео мир Авганистану. Рат је настављен несмањеном жестином, само је овај пут попримио грађански карактер. Бројне муџахединске фракције, блиске Пакистану, Саудијској Арабији, САД-у или некој другој земљи, повезивала је само борба против спољњег непријатеља, односно СССР-а. Чим је те опасност нестала отпочела је немилосрдна борба за власт.
Победу су у том грађанском рату на крају однели талибани, група радикалних исламиста блиских војним структурама у Пакистану. Талибани, у преводу студенти или ученици, заговарали су успоставу исламске власти базиране на доследном тумачењу шеријата. Пошто се радило о релативно новој, организованој и снажној групи, која није била компромитована у крвавом грађанском рату, добили су широку подршку народа. Талибани су 1996. године заузели Кабул и успоставили власт у највећем делу Авганистана. Затим, на темељу строгог тумачење шеријата спровели су радикалан преображај друштва. Женама је забрањен рад и школовање, уведен је строг кодекс облачења, мушкарцима је ношење браде постало обавезно, забрањена је телевизија и интернет, а правни и политички систем усклађен је са начелима радикалног ислама. Међутим, иако су нови властодршци у Кабулу вратили Авганистан практично век уназад, ипак су донели и нешто што је тамошњем друштву било прекопотребно. А то је мир и какву такву стабилност.
Међутим, након 11. септембра 2021. године и терористичких удара на САД, власти у Вашингтону су одлучиле да предузму војну инвазију на Авганистан. За напад на САД, оптужена је Ал Каида, а талибани су означени као они који су им пружају уточиште и који су одбијају да њиховог вођу Осаму бин Ладена изруче Вашингтону. Самим тим, земља коју нимало случајно називају „Гробницом империја“, поново се суочила са нападом моћног спољног непријатеља. И као и сваки пут раније, сценарио се поновио. Америчкој војсци је требало око два месеца да овлада главним градом, највећим урбаним центрима и кључним комуникацијама, док су се талибани повукли у планине и отпочели герилски рат. Вођа Талибана мула Мухамед Омар наставио је да води отпор из земље, док се велики број талибанских лидера склонио у Пакистан где су наставили да делују под заштитом ИСИ-а. Најистакнутији међу талибанима у Пакистану био је најближи сарадник муле Омара Абдул Гани Барадар. Чак се претпоставља да је он, уз свесрдну подршку ИСИ-а, суштински водио талибански отпор, а не у планинама изоловани мула Омар. Ипак, након смрти муле Омара 2013. године на место вође талибана изабран је Актар Мансур, а не мула Барадар. Наиме, мула Барадар се у то време налазио у Пакистанском затвору где је провео готово осам година. Ни данас није потпуно разјашњено зашто је те 2010. године Барадар ухапшен од стране пакистанских снага безбедности. Претпоставља се да је разлог то што је на своју руку преговарао са Хамидом Карзаијем, председником Авганистана који је на чело земље дошао вољом америчког окупатора. Очигледно да је мула Барадар желео примирје са новим властима у Кабулу. Надао се да ће на тај начин талибански покрет добити предах и могућност да се ослободи потпуне зависности од ИСИ-а, која је сметала Барадару. Међутим, за Пакистанце, то и сувише аутономно деловање њихових штићеника није било прихватљиво. Самим тим, мула Барадар нашао се у затвору.
Актар Мансур није дуго остао на челу талибанског покрета, убијен је у нападу дроном америчких снага безбедности 2016. године. Наследио га је садашњи лидер талибана, али и Авганистана, Хибатулах Акунџада. За разлику од својих претходника мула Акунџада није био истакнути војни комаданат. Шта више, важио је за верског поглавара чији углед није споран и код кога су по савете долазили представници различитих и међусобно супротстављених талибанских струја. У то време, као и данас најутицајнији команданти били су Јакуб Омар, син муле Омара и Сираџудин Хакани вођа моћне Хакани мреже. Ривалитет између поменутог двојца био је толико јак да је претио да разбије јединство покрета. Самим тим, избор муле Акунџаде за новог лидера талибана испоставио се као неопходан компромис, зарад очувања јединства талибанског покрета. Међутим, поред очувања јединства, пресудну улогу у победи талибана над надмоћним снагама САД-а, одиграла је пакистанска обавештајна служба (ИСИ). Управо је ИСИ био тај који је све време америчке окупације штитио, финансирао и наоружавао талибане, омогућавајући им да преживе и највеће ударе америчких оружаних снага. Очигледно је Пакистан под снажним притиском САД прихватио да подржи њихову војну интервенцију у Авганистану, али не и да се одрекне талибанског покрета у чијем стварању су сами учествовали. Такође, никако не треба занемарити ни финансијску подршку НР Кине талибанима. Наиме, званични Пекинг свакако није желео да САД трајно остане у земљи кроз коју пролази један крак стратешког кинеског пројекта познатог као Нови пут свиле. И на крају, када говоримо о разлозима успеха талибана, увек морамо истаћи и изузетну прилагодљивост тог покрета новонасталим околностима. Талибани су упркос двадесетогодишњем деловању у илегали успели да очувају не само своје борбене потенцијале, већ и порески систем, школство, институције одлучивања. Практично, наставили су да функционишу као паралелна држава, што им је олакшало повратак на власт.
Пошто за две деценије боравка у Авганистану САД нису успеле да униште талибане, повлачење је постало неминовност. Авганистан је постао „рупа без дна” у којој нестају стотине милијарди долара, бројна војна техника и хиљаде живота америчких војника. Вашингтон је, самим тим, тражио најбезболнији начин на који би напустио Авганистан, а очувао минимум достојанства и својих интереса у тој земљи. Зато су извршили притисак на власти у Пакистану да пусте мулу Барадара, за кога су очекивали да би могао бити човек компромиса. Односно, надали су се да би тај истакнути талибански вођа могао утицати на остатак покрета да се постигне нека врста договора са проамеричком владом у Кабулу. Тачније, Американци су планирали да талибане укључе у владу авганистанског председника Ашрафа Ганија. На тај начин, преко Ганија, САД би очувале какав такав утицај у новој политичкој архитектури Авганистана. Међутим, мула Барадар је очигледно био изузетно свестан свих околности у којима се он лично али и талибански покрет налазе. Иако је канцеларија за преговоре коју је водио Барадар била у Дохи, далеко од дешавања у Авганистану, искусни талибан није дозволио да буде изманипулисан. Знао је да се Американци повлаче из његове земље и да је тај процес неповратан. Такође, талибани су били ти који напредују на терену и које проамеричка влада у Кабулу не може зауставити. Зато је мула Барадар намерно одуговлачио преговоре и одбијао сваки компромис, знајући да време ради за њих. Преговори талибана и проамерички орјентисаних авганистанских власти безуспешно су вођени све до 2021. године када су талибани, у спектакуларној офанзиви, заузели Кабул и овладали највећим делом земље. Био је то тријумф који је запрепастио светску јавност, док је траљаво организовано повлачење Американаца целу ситуацију учинило још драматичнијом и сензацијоналнијом.
Пошто „план А” није успео, односно талибани нису прихватили да деле власт са америчким пуленима у Кабулу, вашингтонским стратезима је једино остало да се уздају у „план Б”. Тачније, да ће, након доласка талибана у Кабул, саме прилике у Авганистану бити такве да ће помоћи остварење њихових националних интереса. Американци су очекивали да ће се талибани суочити са снажним унутрашњим отпором различитих племенских и политичких заједница и да ће традиционано подељени Авганистан постати поприште неког новог грађанског рата. Самим тим, тако нестабилна земља не би била безбедна за реализацију Новог пута свиле, али би постала идеално место за стварање нових радикалних исламских група, које би тежиле ширењу утицаја у региону. Тај извоз исламског екстремизма у суседство, свакако би погодио интересе највећих америчких ривала у међународној геополитичкој арени, Кине и Русије. Наиме, званични Пекинг већ има доста проблема са сепаратизмом Ујгура, мањинске муслиманске заједнице у покрајни Синђанг. Кинезима, самим тим, никако не би одговарало да Авганистан постане база из које ће Ујгури добијати подршку за своје деловање. Исто тако, ни Русима не одговара да исламски екстремисти из Авганистана дестабилизују власти у Таџикистану, Узбекистану, Киргистану, Казахстану и Туркменистану. Све те бивше совјетске републике, сматрају се делом руске зоне утицаја, а ширење исламског екстремизма ту реалност би могло довести у питање. На несрећу стратега у Вашингтону то се није десило. Тачније, талибани су брзо и ефикасно загосподарили највећим делом земље, сасекавши у старту сваку могућност за избијање општег грађанског рата и дестабилизацију земље. Такође, економски су се чврсто повезали са Кином, што говори у прилог томе да неће дозволити да се са њихове територије врши дестабилизација те земље. Исто тако, руска дипломатија се потрудила да успостави што боље односе са талибанима. Званична Москва их је од старта третирала као равноправне партнере, јасно желећи да предупреде сваки евентуални сукоб са новим властима у Кабулу.
Међутим, иако су САД доживеле војнички пораз у Авганистану, односно, нису успели да униште талибане и успоставе себи лојалну власт у Кабулу, суштински то није утицало на њихову глобалну моћ и статус доминантне силе. Наиме, САД су се плански повукле из те земље дубоко свесне да своје капацитете могу много боље искористити на неком другом месту. Да је којим случајем извлачење америчких трупа извршено под мање драматичним околностима, а не на врхунцу талибанске офанзиве, другачија би слика отишла у свет. Овако, јавност се фокусирала на сцене паничног бежања авганистанских цивила у покушају да се докопају америчких авиона на кабулском аеродрому. Управо те драматичне сцене створиле су у делу јавности погрешну слику о америчкој немоћи. Процене америчких стратега биле су да војска авганистанске владе може бранити Кабул који месец дуже или можда чак до краја те 2021. године. Да та процена није била погрешна, не би било ни тих слика панике и хаоса на кабулском аеродрому, а и перцепција америчког пораза не би изгледала толико трагично.
У сваком случају, САД су само неколико месеци касније показале да њихова глобална моћ није чак ни уздрмана повлачењем из Авганистана, већ да су спремни да задају болне ударце својим ривалима. Најбоље је то осетила Русија коју су САД само шест месеци касније увукле у рат у Украјини са циљем да исцрпљују њене економске и војне потенцијале. Истовремено, Американци су ту околност искористили да дисциплинују и потпуно потчине савезнике. До пре коју годину не само да се постављало питање сврсисходности НАТО-а, већ је проглашаван „клинички мртвим”. Данас, НАТО је живљи него икад од свог оснивања. Најављује се долазак стотина хиљада америчких војника на Стари континент. Многе европске земље, попут Немачке, наручиле су оружје од америчке војне индустрије у вредности од неколико стотина милијарди долара. Слично је и са енергентима из САД, који убрзано замењује руски гас. На тај начин, енергетски, војно и економски Европа све више постаје зависна од САД, претварајући се у обичну предстражу Вашингтона према Русији.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Михаило Јовановић, Република Авганистан. Рад: Београд, 1976.
Мирослав Лазански, Бин Ладен против Америке. Књига-комерц: Београд, 2001.
Who are the Taliban? https://www.bbc.com/news/world-south-asia-11451718
https://www.rferl.org/a/the-rise-of-mullah-yaqoob-the-taliban-new-military-chief/30805362.html
Остави коментар