Аутор: Мирослав М Јовичин, историчар
Први јелински дошљаци из Турске морали су да се у Новом Саду привикавају на потпуно нову животну средину од оне из које су потекли, на равницу, мочваре, комарце и Дунав, на туђи, неразумљиви свет другачијих навика и обичаја. Већина њих се на ове околности брзо прилагодила, вредно тргујући, радећи занате и богатећи се. Изузетно вешти трговци изборили су своје место у друштву, стекли лепа имања, куће и дућане у најлепшим деловима вароши; великим новцем помагали су школе, цркве и манастире, подизали задужбине и оснивали фондове за школовање напредних ђака православне вере. Чврсто ослоњени на своје патријархалне породице, синовима су остављали послове и капитал, али су их, као по правилу и школовали, како би богати и образовани постали део друштвене елите своје средине. Богати и сналажљиви, образовани и побожни, али лојални својој православној заједници, улазили су, представници прве генерације рођених Новосађана грчког порекла, у политички живот града и обликовале га. Друштвени значај ових људи показује чињеница да су у времену између 25. јула 1789. и 6. августа 1921. године, за 132 године, деветорица потомака новосадских Грка и Цинцара из осам различитих породица били бургермајстери, градоначелници Новога Сада.
Манојло Николић; Николићи
Овај угледни Новосађанин био је други и четврти по реду градоначелник Новог Сада. У Новом Саду је током XVIII века живело неколико грчко-цинцарских породица под истим презменом, Николићи. Најугледнија међу њима била је она најстарија породица којој су припадали митрополит Хаџи-Вићентије Поповић (или Викентије Поповић-Хаџијевић)[1] и градоначелник Новог Сада, први из грчког круга на тој функцији, Манојло, Емануило Николић.
Јелине Николиће, у Петроварадински Шанац, довео је Тома Николић, трговац који се у изворима среће као Тома Грк. Тома Грк се први пут спомиње у списима доста рано, 1721. године када му је стриц, карловачки митрополит Вићентије Поповић, завештао своту од 1.500 форинти.[2] Како Васа Стајић у Новосадским биографијама пише, митрополит Вићентије био је от предела македонског, из Јањева, (?) рода јелинскога, син даскала Лава.[3] Тома се обогатио тргујући и као градски хипотекар 1751. године добио је од града 125 јутара земље. Иако је имао жену у Турској, коју никада није превео у Нови Сад, на волшебан начин је успео да постане новосадски грађанин, да се обогати и друштвено афирмише. Умро је 1757. године и тестаментом је за свога универзалног наследника оставио сина Манојла.
Манојло је у младости стекао завидно образовање; поред српског и грчког,[4] говорио је и писао латински и немачки језик. Једно време је држао кафану и трговао разном робом. Од 1763. године почиње његов брзи успон у градској администрацији: крајем те године бива изабран у спољашњи сенат, Избрано обштество, да би одмах потом, 5. децембра заузео место Јакова Богдановића као касе перцептор, чиновника који наплаћује државни порез и рукује градском пореском благајном. Ово задужење је задржао и после маја 1765. године када су га изабрали за народног трибуна. Сенатор је постао 1778. године, а наредне године капетан градске полиције и коначно, исте 1789. године, 25. јула постаје градски начелник, consul.
Када је напунио 26 година беспрекорне службе, цар Леополд II му је подарио племство без таксе. На бесплатно стицање ове високе части и царске милости утицале су препоруке (атестати) фелдмаршала Женејна, дворског саветника Ловаса и још неких људи на високим позицијама у царству. Залагања ових људи за Манојла Николића била су резултат његових изванредних услуга које је држави чинио у време недавног рата са Турцима. Не знам о каквим се услугама ради, али дâ се предпоставити како је Манојло био аустријски конфидент. Помоћу своје родбине у Турској организовао је прикупљање информација о непријатељској снази и позицијама, те их је прослеђивао надлежним органима Аустрије.
Манојло Николић је био градоначелник Новог Сада у два наврата: од 1789. до 1793. године и од 1796. до 1799. године. У време свог првог мандата градоначелника 1792. године, Илирска дворска канцеларија га је именовала за председника Славонске земаљске комисије. Када га је просветни надзорник поставио за директора новосадске Грчке школе, кратко време је обављао ову дужност, али га као представника српског Магистрата новосадски Грци нису прихватили. Умро је 1810. године. Наследницима није оставио већег иметка, а и оно што им је завештао редуковала је инфлација 1811. године. Имао је синове Тому и Михаила и ћерке Ану, која је остала удовица у браку са Савом Вуковићем племенитим од Берексова и Сузану, удату у католичку породицу Роси, (Rossi).
Последњи мушки потомак Грка Манојла Николића, новосадског градоначелника, био је његов унук Матија Николић, који је одржао породичну традицију вршећи разне ниже функције у градској служби. Умро је 1866. године као економ града и комесар градске пијаце, не оставивши потомства. Ни Тома Николић са женом Јеленом није имао деце и после његове смрти ова породична линија је изумрла. Када су се ради решавања судбине грчког фонда 21. јула 1873. године састали чланови Грчке новосадске општине, појављује се Стеван Николић, Новосађанин јелинског порекла. Овај представник јелинске заједнице у складу са претходном констатацијом није био у сродству са породичном лозом Томе Грка.
***
Григорије Јанковић; Јанковићи
Григорије Јанковић био је градски начелник Новог Сад читавих дванаест година у континуитету, што је за време у ком је живео био рекордан мандат на овој функцији. Од четири новосадске породице са презименом Јанковић, угледом својих чланова издвајају се две: Срби Јанковићи из Херцеговине (којима је припадао књижар Манојло Јанковић) и Грци Јанковићи из које је потекао градски начелник Григорије.
Григорије Јанковић био је син трговца Грка Димитрија Јанковића, који се први пут појављује у магистратским списима 1760. године. Овај Димитрије није био једини Грк у Новом Саду са тим именом, презименом и занимањем, али га од имењака у документацији лако разликујемо, јер га по правилу увек налазимо у друштву са својим ортаком Костом Јовановићем, прадедом песника Змаја. Многе њихове заједничке послове испричаћу у чланку о Јовановићима, породици из које је потекао поменути српски песник. За једини посао који је наш Димитрије можда самостално одрадио, дознајемо из дозволе Магистрата од 24. јула 1767. године. Магистрат повољно решава молбу извесног Димитрија Јанковића да своју лађу усидри у Дунавац, одмах поред вашаришта, како би он из лађе продавао вино и друга пића за време трајања вашара. Годишња такса за ову дозволу износила је 15 форинти. Са великом извесношћу може се сматрати да је овај Димитрије био Костин ортак, јер су се њих двојица више пута бавили продајом или транспортом сремских вина сопственим лађама.
Димитрије Јанковић умро је 1783. године, нешто пре свог ортака Косте. Посао и ортаклук са остарелим Јовановићем преузима најстарији Димитријев син Григорије, али од 1789. он више није у трговини. Он је те јесени ушао у градску администрацију као најнижи чиновник, пристав сирочадског оца, (помоћник градског старатеља за сирочад и убогу сиротињу). За неколико месеци постао је старатељ, и тај посао је на задовољство сиромашних суграђана, радио крајње ревносно. На овим пословима Григорије је остао до 1810. године, да би се 29. јануара исте године нашао као изабраник за сенатора, а два дана касније на положају градског начелника.
Григорије Јанковић прошао је две рестаурације Магистрата и тек 1822. године био је смењен. Уживао је добар глас код обичног грађанства и међу колегама, градским чиновницима, што му је омогућило лепе позиције у градској власти. За свој успон у власти Новог Сада Григорије би морао да захвали очевом и свом ортаку, Костином сину Јовану Јовановићу, Кишјаношу. Док је још био богат и уважен трговац, Јован је на почетку Григоријеве функције на месту сирочадског оца 1790. године положио кауцију која је гарантовала поштено располагање новцем, опредељеним за сирочадска давања. Григорије ову милост неће заборавити и помагаће Јовану Кишјаношу да се запосли на пристојним местима у Магистрату онда када је овај потпуно пропао у трговини.
Градоначелник Јанковић се у трагична времена, непосредно по слому Првог српског устанка, исказао као прави српски патриота. О његовој племенитој улози приликом збрињавања српских избеглица у Новом Саду октобра 1813. године и набавци пасоша за избављање интернираног војводе Јакова Ненадовића, о чему ће бити овде још неколико речи. После пропасти устанка (октобар 1813) у јужну Угарску је прешло укупно 85.299 српских избеглица, од којих је један део нашао уточиште у Новом Саду. Услед недостатка архивске документације њихов тачан број је немогуће утврдити, али се поуздано зна чија је заслуга била за смештај и исхрану србијанских избеглица у Новом Саду. То је дело једног од најспособнијих чиновника новосадског Магистрата, тадашњег градоначелника Новог Сада, грчког сина Григорија Јанковића. Јанковић је сазвао српску црквено-школску општину Новог Сада, која је 2. октобра 1813. године под председништвом Јефтимија Атанасијевића, сенатора и иншпектора церковног, донела одлуку да се из општинске касе изда 500 форинти као помоћ ,,браћи србијанским избеглицама.“
Ову одлуку потписали су четрнаесторица Новосађана, градоначелник, тројица сенатора, свештеник и чланови општине. Међу потписаним члановима Српске црквено-школске општине, поред Јанковића наилазим на још тројицу Јелина, а то су Георгије Константиновић, Георгије Вулпе и Григорије Христић. Ангажман ових Грка и Цинцара у српској црквеној и школској општини Новог Сада у време најоштријих сукоба на релацији Срби-Грци поводом осамостаљења грчког општества, показује да су се наведена тројица определила за српску страну.
Најзанимљивији догађај из Јанковићевог дванаестогодишњег обављања дужности градског начелника било је успешно, али тајанствено организовано бекство устаничког војводе и попечитеља внутрених дела Јакова Ненадовића. Војвода Јаков је заједно са Карађорђем и још неколицином устаничких вођа с јесени 1813. године интерниран и затворен у Петроварадинској тврђави. Аустријске власти су се двоумиле око судбине пребеглих устаничких вођа: постојала је опасност да их као отоманске поданике испоруче Турској, што би значило њихов сигуран крај. Карађорђе је, највероватније, на интервенцију руског цара пуштен да оде у Грац, док је под надзором власти остао само војвода Јаков. Због све присутније опасности од његове предаје Турцима, неко из новосадских власти је на недокучив начин организовао његово избављење.
Према тексту из потернице коју је за војводом расписала петроварадинска Генералкоманда, сазнајемо да је Ненадовић побегао у ноћи 22. јануара 1814. године у непознатом правцу. Ту се у даљем тексту износе појединости овог бекства:
Исти, вероватно путује с лажним пасошем, који му је по свој прилици издао Магистрат Новог Сада. На истога треба свагде најстрожије припазити и у случају да га се пронађе одмах ухапсити и под стражом спровести Славонској генералкоманди.
Тада су у градској власти били варошки судија Јозеф Пауз, градски капетан (управник полиције) Франц Дајмек, велики бележник Андрија Клаћањи, фискал Михаел Штвртецки и Григорије Јанковић градоначелник. Сви набројани, осим Јанковића, били су Немци католици, који су на српски устанак и сва дешавања око њега гледали са нескривеним презиром. Међу њима треба издвојити Клаћањија, који је био Мађар и синовац Јаноша Клаћањија, великог пријатеља Срба и најближег сарадника покојног владике Јовановића. Према подацима којим располажемо, интернираном војводи лажни пасош могао је да изда сам градоначелник, или велики бележник Клаћањи. Највероватније да је то био заједнички акт, јер сваки важан документ типа пасоша, исписивао је велики бележник, а потписивао га је градски начелник. Пасош је вероватно гласио на неко туђе име, али је био потпуно ваљан и аутентичан документ, тако да нико од аустријских власти није могао да посумња у његову исправност.
Јаков Ненадовић је помоћу новосадског пасоша срећно прешао границу и отишао у Бесарабију, где је живео да 1831. године, када се вратио у ослобођену Србију кнеза Милоша. Био је припадник угледне и бројне фамилије Ненадовића из Ваљевске нахије, брат кнеза Алексе и стриц проте Матеје Ненадовића. Као истакнути борац против Турака током аустро-турског рата (1788–1791) одржавао је личне и непосредне контакте са аустријским царем Јосифом II, а за време Првог српског устанка је од руског цара Александра 1811. године добио орден Св. Ане другог степена и наследно руско дворјанство.
Јанковић се истакао и у културном успону града. У Нови Сад 1815. године долази Јоаким Вујић као директор једне дилетантске групе и тражи од градског начелника Јанковића одобрење да у добротворне сврхе приређује позоришне представе на српском језику. Градоначелник му је изишао у сусрет, па је Вујић организовао приказивање драме Црни Ђорђе која је код новосадске публике изазвала велико одушевљење. Градски цензор је протествовао против избора драме, јер је њена тема била сувише актуелна и властима монархије непожељна. Наиме, кратко време пре тога, у Петроварадинској тврђави је био заточен Карађорђе, према коме Метерних, као и према српском народу у целини, није гајио баш никакве симпатије. Тако је у Новом Саду, сматрале су званичне државне власти, била непожељна драма која велича устанак против легитимне турске власти и улогу Карађорђа. Реаговало је и Намесничко веће тако што је Бачкој жупанији упутило наредбу да се приказивање сваке представе са сличном тематиком забрани.
Мало се зна о приватном животу овог угледног новосадског градског начелника. Из његовог тестамента, који је писао пред смрт 31. маја 1831. године, сазнајемо да је Григорије Јанковић имао сина Димитрија и две кћери, Наталију и Марту. Димитрије је рођен 1810. године и школовао се у Новом Саду, а филозофију и права завршио је у Кежмароку (Кежмарок, данас у Словачкој). Говорио је више језика и до Буне је као професор предавао неколико предмета у новосадској гимназији. Умро је млад, као самац крајем 1849. године од компликација грипа. Наталија је остала млада удовица градског писара Петра Петровића, који је по мајци био Херцеговац пореклом од Стратимировића.
У родитељској кући Наталија је стекла добро васпитање и образовање, необично богато за тадашњу женску децу. Знала је књижевни немачки језик, а имала је веште руке за женске радове. Као удовица у Новом Саду и Београду подучавала је девојачку младеж у читању и писању, учила их је немачки, а нарочито женским ручним радовима. Од 1856. године, захваљујући препоруци др Ђорђа Натошевића, Наталија је градским декретом наименована за учитељицу ручног рада при Српској основној девојачкој школи у Новом Саду. Наталија Петровић рођена Јанковић умрла је почетком децембра 1873, у осамдесетој години живота. Забележено је да су је испратили многи Новосађани и одали почаст тако реткој и заслужној старици. Овим речима се завршава некролог који јој је објавио лист Застава у броју 138. За најмлађу кћи Григорија Јанковића Марту нисам пронашао податке.
***
Георгије Константиновић; Константиновићи
Сенатор и градски начелник Георгије Константиновић важио је за једног од најчеститијих Новосађана. Новосадски Константиновићи су били део породице грчког порекла, чији је први представник и оснивач у Новом Саду био Константин Јефтић, по чијем су имену потомци узели српски облик свог презимена. Са истим презименом међу Србима са обе стране река Дунава и Саве било је и Грка и Цинцара, барем двадесетак породица које нису биле ни у каквом сродству. Неке од њих су презиме Константиновић узеле као ново, по имену неког од својих предака, оца или деде Костантина, док су друге фамилије своје завичајно презиме Костантинидис, или сличних облика посрбили заменом карактеристичних грчких суфикса за српско –ић. У Охриду су се у доба Краљевине Југославије носиоци презимена истог корена презивали Константиновић, у другој Југославији, Костатиноски. Поред Новог Сада, Константиновиће налазимо још у Ср. Митровици, Београду, Крагујевцу, Смедереву, док их са грчким обликом презимена има у Солуну, Атини, Лариси, а до погрома било их је доста и у Смирни. Породица Георгија Константиновића је спадала у прву групу, они су своје презиме узели у Новом Саду, по своме претку Константину Јефтићу.
За Константина Јефтића се у једном акту из времена Петроварадинског Шанца каже да је био militaris contribuens, варошки војни касир, (сакупљач пореза за војску); грађанин Новог Сада постаје међу првима, у пролеће 1748. године. Следећи помен овог новосадског Грка, чизмарског мајстора, датира 1782. године, када га у документу Магистрата налазимо као дужника грчком трговцу Насти Чолаку, коме је још од 1769. године дуговао 269 форинти. Три године касније дели се Константин, Коста са својом децом, са Јованом и Јефтом, трговцима, и са ћерком Аном. Уговор о подели имовине између оца Јефтића и његове деце добар је пример како су се деца грчких и још више цинцарских трговаца у Новом Саду посрбљавала: отац је документ потписао грчким, а деца српским потписима. Можда је у овом случају пресудну улогу одиграла Јефтина супруга Сара, Српкиња из Карловаца. Не знамо када је Јефта умро, али знамо да је био прилично дуговечан. Жени је оставио кућу у Новом Саду и виноград у Петроварадину, док је она од свога оца наследила кућу и виноград у Карловцима.
Старији Костин син Јован Константиновић био је врло учен човек, знао је да чита и пише латински и немачки, успешно се бавио бавио се трговином, те за њега кажу да је био добар трговац. Кад се оженио, затражио је и добио право грађанства и дозволу да води сопствену трговину. Као примеран грађанин, Јован је 1788. године изабран у спољни сенат. Наредних година видимо да има две куће и да је један од најбољих трговаца у Новом Саду и председник је честне компаније православних трговаца. Две године је био старалац православне болнице коју је водио беспрекорно, рачуне је полагао Магистрату без иједне примедбе. Исто тако поуздано био је и члан сирочадског и економског одбора.
Када се 1801. године рестаурисао Магистрат, за преседника Избраног општества (tribunus plebis) била су кандидована два кандидата: имењаци Јован Константиновић и Јован Јовановић Киш, Змајев деда. Са 33 гласа за и 13 гласова против, победио је Константиновић и на том положају остаће све до своје смрти 1806. године, када ће га наследити Змајев деда. Исправност и поштење су биле основна карактерна црта ове породице: Јефта, син му Јован и унук Георгије, Ђорђе, нису се ни са ким парничили, ни једна истрага није спровођена ни против кога од њих. О њима у магистратском архиву нема много аката, али је очигледно да су сва тројица, сваки у свом времену уживали висок углед, поштовање и поверење суграђана.
Нисам успео да пронађем податке када је Јефтин унук и Јованов син Георгије рођен. Зна се да је од 1789. до 1793. године учио католичку гимназију и претпоставља се да је две године ишао у разред са Лукијаном Мушицким, потоњим монахом и песником. Георгије је 1799. године заклети новосадски адвокат, а исте године се оженио унуком сенатора Мардарија Вујића, богатом Лојдом. Георгије је постао, што наследством од предака што миразом, прилично велик земљопоседник, јер је сакупио 257 јутара земље и виноград од 60 мотика. Осим што је био богат, Георгије је важио и за доброг адвоката и вредног човека. Био је радо виђен у високом варошком друштву, па је августа 1815. године изабран за сенатора. Истовремено је обављао послове фискала фрушкогорских манастира. Имао је веома лепу каријеру у Магистрату: новембра 1822. године Георгије је изабран за градског начелника Новог Сада, априла 1823. постаје велики биров (судија) града, а 1831. године биран је за доживотног судију, што је у варошкој хијерархији била највиша част и врхунски чиновнички домет.
Био је Георгије Константиновић и члан патроната Велике српске православне гимназије новосадске и често је у својој богатој кући приређивао лепа дружења и интелектуалне дебате. О овим кружоцима професор Магарашевић октобра 1819. године пише Вуку:
Управ сви професори и патрони гимназиални код Г. Константиновића на ручку били, и за цело после подне до вечери ни о чему другом кроз литературе наше, језика, списатеља и начина писаца говорили. Испрва смо у дебати пазили да ни домаћина, ни госте не вређамо, али на крају се проговорило сасвим чисто, без карактера и етикета. Напослетку је завршено речима, дај да пијемо и да Бог поживи нашег домаћина. Дебата је имала виши тон, јер је Шафарик, кои је до ентузијазма дошао био.
Константиновић је тестамент правио знатно пре своје смрти, 1831. године, када је харала епидемија колере, како сам каже, због ужасне болести холере, что у отечеству нашем свирјепствујуштеј, и даже до вароши ове приспејшеј…
Часни човек Георгије Константиновић се напрасно упокојио у ноћи између 7. и 8. маја 1834. године. Неки дан раније председавао је Магистратом као судија. Његовом смрћу породична линија ових Константиновића грчког порекла у Новом Саду је нестала, јер је Георгије имао само женску децу. Бављењем новосадским биографијама наилазио сам на неке друге Константиновиће цинцарског порекла, али ти Константиновићи нису били у родбинским односима са Георгијевом линијом.
Једна од кћери Георгија Константиновића, Софија, била је удата за новосадског физика Александра Димића, друга кћи Јудита је била супруга Константина, Косте Бајића, жупанијског асесора у Шопрону, потомка Јанка племенитог Бајића. Њихова кћи Јелена или Илка, остала је удовица српског краљевског пуковника Јеврема Марковића, рођеног брата социјалисте Светозара. Пуковник Марковић стрељан је због учешћа у војној побуни против краља Милана Обреновића, па је удовица Илка решила да освети смрт свога мужа. Страствена и чврста у својој намери, али невешта у руковању оружјем, покушала је атентат на краља Милана за време литургије у београдској Саборној цркви. Покушај је пропао и атентаторка је ухапшена. Према званичним извештајима полиције Јелена-Илка у затвору је извршила самоубиство, мада је остала оправдана сумња да је мучена и свирепо убијена.
У новосадској документацији повремено се у каснијим периодима јавља ово карактеристично јелинско презиме, на које сам наишао у периоду између два светска рата. Новосадски трговац Богдан Константиновић, са станом у Грчкошколској улици на броју 4 обраћа се Трговинско-занатској комори у Новом Саду 12. марта 1923. године за пословну помоћ. Тражи посредовање између њега и ортака, трговца такође цинцарског имена, Пајка Марковића из Пашићеве 37, са којим је држао заједничку продавницу шпецерајске и колонијалне робе. Пошто је између њих двојице дошло до пословног неспоразума, Константиновић нетипично за Цинцара жели да избегне суђење, непотребне судске и адвокатске трошкове и позива на сучељавање на Коморином суду части. Крај ове приче ми је непознат.[5]
***
Јован и Ђорђе Камбер
Камбери су радо истицали су своје грчко порекло, док Стајић за њих каже да су били Цинцари. Двојица представника ове породице, која је била међу најугледнијим новосадским фамилијама, служили су у Новом Саду као градски начелници. Њихов предак Георгије, средином XVIII века, дошао је са грчког Југа у Руму, где се оженио Евдоксијом, девојком из земунске цинцарске породице Карамата.
Будући новосадски адвокат и градоначелник Јован Камбер рођен је у Руми 1773. године. Завршио је права, а адвокатску диплому добио 1798. године; према податку из је 1807. године, он је био вице-фискал Сремске жупаније, а следеће године узнапредовао је као фискал спахилука у Турском Бечеју. За градског фискала Новог Сада постављен је 23. септембра 1816. године, од када га пратимо као Новосађанина. Купио је плац у Казанџијској улици, (данас Јована Суботића), на коме је подигао лепу и удобну породичну кућу. Брзо је напредовао у служби, па децембра 1818. године постаје сенатор. Много година је био енергични градски капетан, човек чврсте руке, силовит и бесан.
Јован Камбер је као варошки капетан 1837. године од Магистрата добио задужење за уклањање јавних кућа у граду. Оне су радиле у кафанама Код златне девице, Код руже, Код златног вола и у више крчми у Дунавској улици. Кампању против неконтролисаног и по здравље шкодљивог блуда у вароши покренула је војска. Бринући за своје војнике, Команда пешадијског пука Надвојвода Леополд обавештава Магистрат, да велики број венеричних обољења код војника не потиче од женских особа које су ангажоване при пуку у Тврђави, него од жена из вароши. Те цуре, које раде без контроле, налазе се по варошким крчмама, и њих војници радо посећују када одлазе у град ради куповине и провода. Контакте војника са овим женама је немогуће спречити уколико се не предузму заједничке мере војних власти и варошке управе.
Колико је ова сласна пошаст била штетна говори податак да су се и новосадски грађани у више наврата бунили на рад неких кафана и проституцију у њима. Тако 1837. године кројач Павле Смољановић упућује молбу да полиција испита рад крчме Код белог коња, као и сумњиво понашање крчмарице зване Дугачка Ката. Изричито тражи да се стане на пут проституцији и свим пратећим активностима које са њоме иду у овој крчми, као и у граду, јер се десило свирепо убиство проститутке. За ову акцију била су потребна додатна буџетска средства, па је израђен план наплате пореза, између осталог и за крчме, за 1837/38. годину, који су сачинили градски порезници Фунтак Антал и Петар Саранда. Како је ову врсту људског односа немогуће искоренити и забранити, варошки капетан Камбер је високим глобама и јавном стигмом успео да за извесно време проституцију протера у илегалу.
Поносан на своје хеленско порекло, Јован је приповедао да су његови преци стигли у Руму по заслугама које су стекли у ратовима са Турцима. Радо је истицао свога претка Грка који се 1566. године под командом Николе Зрињског, приликом одбране Сигета, борио и као мегдандџија победио чувеног турског ратника. Будући преке и плаховите нарави, често је долазио у сукоб са људима из своје околине и неколико пута је био суспендован из службе. Како је безуспешно покушавао да добије племство, био је изложен подсмеху својих противника, који су користили виолентност његовог карактера да би га дискредитовали. Када га је адвокат Ендреди јавно назвао сељачким сином и изругивао му се да није Грк већ vulgo Цинцар, Јован је одговорио како је поносан на то што је Србин, али истога порекла и рода као и Милтијад, Темистокле, Алкибијад и Аристид. Тако је настало једно од неколико страсних Јованових непријатељстава, које ће он брижљиво неговати и одржавати до краја свога живота.
У време док је Јован био заменик градоначелника Франца Ланга сежу зачеци градске расвете у Новом Саду. Реч је о два фењера на петролеум која су од лета 1839. године висила испред Градске куће и за чије је осветљавање са одржавањем био задужен неки Николић, уз плату од 5 форинти месечно.[6] Камбер је укинуо овај трошак, отпустио Николића и наредио да за паљење и гашење фењера ангажују сужње, осуђене на јавне радове. Јован Камбер је био градски начелник од 1843. године до 25. маја 1848. године, када га је приликом револуционарне рестаурације сменио Петар Зако од Бајше. Припала му је пензија од 500 форинти годишње. Своје прве пензионерске дане проводио је у винограду код Буковца, где се 1. октобра сукобио са неким Буковчанима и у том сукобу је у својој 75. години погинуо. Сахрањен је у породичну гробницу у Николајевској цркви, десно од улазних врата. Његова Јулијана из ктиторске породице Богдановић, умрла је 1867. године и сахрањена је крај њега. Њен портрет из зрелог периода, рад Јовановог синовца Петра Камбера, краси ходник галерије Матице српске. Од имања за њима су остале две куће, у Ћурчијској и Казанџијској улици, затим још два градилишта и виноград, све укупно процењено на 2.960 форинти сребра.
Јован је са Јулијаном, Јулијом Бошковић изродио седморо деце: Стефана, рођеног 1815. године, за кога знамо да је похађао новосадску гимназију, али да је није завршио и да је приликом бежаније из спаљеног Новог Сада 1849. године умро у Земуну; Јакова, који је такође похађао новосадску гимназију и да школу, као и Стефан, због обесног понашања није завршио. Јован је имао три кћери: Софију, удату Пасковић, која је била бака др Александра Рокнића, прозвана омладинска мајка, затим Марију, која се удала за новинара и штампара Данила Медаковића (њихов праунук био је академик Дејан Медаковић). Најмлађа кћи Јелисавета била је удата Штам у Бечу.
О Павлу, Паји Камберу знамо да је дипломирао права 1838. године и да је био заклети адвокат, али да није адвоцирао. Последње године живота провео је болестан од последица мождане капи, под бригом млађег брата Ђорђа. Умро је у Будиму почетком 1870. године, у болници за умно поремећене. За собом није оставио потомство. Ђорђе, Ђока Камбер, најмлађи изданак из брака Јована и Јулије Камбер, у Новом Саду је, као добар ђак, завршио гимназију 1838. године, а у Прешову је 1847. године дипломирао права. Као и брат Павле, био је заклети адвокат, али није много радио у адвокатури. Као многи млади Новосађани тога времена, захваљујући богатству које су им родитељи стекли и наследили, башкарили су се огрезли у декаденцији. Један од њих био је и Ђорђе Камбер, који је за време Баховог апсолутизма провео на мајчином салашу, где се проводио са многим угледним људима тога времена. Од 1861. године и прве Милетићеве рестаурације новосадског Магистрата, Ђорђе улази у градску власт, у два кратка наврата као градски капетан и трећи пут нешто дуже, као градоначелник.
Када је комесар Аст 1867. године суспендовао Милетића, Ђорђе Камбер је вршио дужност градског начелника. Ђорђе ће своме граду и мађаронској струји служити све до марта 1879. године, када се због слабог здравља и породичних прилика (живео је сам, као пустињак) повлачи из службе. На изборима одржаним за државни сабор 1881. године, Ђорђе гласа за мађарског кандидата, опата Бендеа, а против Србина (опет грчко-цинцарског порекла), Тоне Хаџића. Исте године Ђорђе се кандидује за Карловачки народно-црквени сабор, као Милетићев противник. Тиме је успео само да поништи своју лепу младост, да против себе окрене сву новосадску српску јавност која га се гнушала, па је ушао у Змајеве стихове као отпадник од Српства. Подједнако разочаран и својим избором и неразумевањем околине, Ђорђе Камбер 1884. године напушта јавни живот и повлачи се у мир свога салаша. Без порода, остављен од већине пријатеља, Ђока Камбер 17. маја 1891. године умире од срца у 70. години. Његовом смрћу забележено је нестајање јелинске породице Камбер у Новом Саду.
Коју реч више о Софији Пасковић, рођеној Камбер. Рођена је 1809. године и била удата у чувену српску кућу цинцарског порекла Пасковића у Вуковару. Као имућна велепоседница радо је помагала многе сиромашне, посебно даровите ђаке. Основала је Фонд Ђоке Пасковића 1. јуна 1871. године. Жеља добротворке била је да се фонд назове по њеном мезимцу сину Ђорђу Пасковићу, који би се активирао када његова ефектива нарасте на 12.000 форинти. Основни услов за добијање стипендије из овог фонда је да ученици ма коју струку уче, но изабрани за питомца могу бити само такви који се искажу да су Срби православне вере из Новог Сада, Осека или Вуковара, да су од сиромашних родитеља, умно и телесно здрави, непорочна владања и способни за науку. Софија, Соса Пасковић је умрла 16/28. јуна 1874. године у Бечу.
У Руми је 1782. године рођен Андреј или Андрија, рођени брат Јована Камбера. Уписао је први разред човечности новосадске католичке гимназије у јесен 1795. године. Једанаест година касније поднео је две дипломе Магистату ради публиковања: прву, доктора медицинских наука и другу, о довршеним ветеринарским студијама. Дипломе је стекао на студијама у Пожуну, Пешти и Бечу; у Пешти му је нуђена професура на универзитету, под условом да се покатоличи, што је он, увређен, са индигнацијом одбио. Ђорђе Рајковић, који је са Андрејевим сином Петром похађао гимназију и добро познавао доктора и прилике у његовој породици, овако га описује:
Био је доктор Андреј Камбер средњег раста, очију више плави´, образи му још и у старости као ружа румени, глас танак, симпатичан… Волео је доктор музику, кућа му је увек била пуна птица певачица и он би из певнице, неданимице слушао њино лепо појање…
Први пословни ангажман доктор Андреј је нашао 1806. године у лечењу Јелисавете, удовице новосадског трговца, Грка Насте Чолака. Његов петогодишњи труд смрћу пацијенткиње је остао неплаћен, па се доктор за наплату својих потраживања обратио Магистрату. Тражио је да му се по тадашњем курсу исплати 32.850 форинти, што није добио. Пре 1811. године Андреј се оженио Цинцарком Катарином, или Екатерином Каулици, кћерком књижара и књиговесца Дамјана. Доктор Андреј Камбер, побожан и добар члан новосадске српске заједнице, остаће упамћен као трагик по две ствари: првој, коју карактеришу маратонске судске парнице са својим пријатељем и ортаком Петром Гвоздановићем и неверном супругом Катарином, што ће због својих пикантних склоности бити главна тема у вишим варошким круговима; и другој, својој трагичној смрти за време бомбардовања града.
Када су се пред судом 1833. године разилазили ортаци Петар Гвоздановић и др Андреј Камбер, на видело је изишла једна голицљива и опскурна прича, пуна детаља из интимног живота породице Камбер: госпођа Екатерина, Катица је пред судом сведочила у корист противника свога мужа, тако што је признала измишљени мужевљев дуг према Гвоздановићу. Крајем године Андреј покреће и бракоразводну парницу, која ће потрајати десет година и током које ће доктор својој жени плаћати годишње 1.000 форинти за издржавање. Изводио је он сведоке, углавном женине слушкиње, које су на суду сведочиле да се лепа Камберовица помешала у безакони живот с Петром Гвоздановићем сообраштенијем, и овога у одсуствију свога мужа у кућу дозивала… Говориле су оне и да госпођа Камбер свога законитог мужа трује неким црним бубама, које је Гвоздановић добио од Швабице Трежике, познате развратителнице. Нису црне бубе биле ефикасне и нису оне коштале др Андреја главе.
Ни једна од ове две личне парнице др Камбер није завршио за живота. Обе су биле пресуђене у његову корист почетком четрдесетих, али су на апелационим судовима остале и после његове смрти, када су постале беспредметне. Октобра 1848. године писао је Андреј Камбер свој тестамент, из кога дознајемо да је у порти Светојованске цркве имао спремну породичну гробницу, у којој је већ био сахрањен његов син Павле. Својим законитим наследницима, синовима Петру и Јовану и кћерима Марији и Јелени, оставио је своје две куће, готовину у износу од 1. 400 форинти, 133 дуката, намештај и сребрнину, те многа потраживања у меницама и обвезницама.
О погибији доктора Андреја Камбера, Ђорђе Рајковић пише:
… приликом бомбардовања Новог Сада (12. јуна 1849. године) потегне он у Варадин да се избави; али када је стигао код такозваног брукшанца, спопадну га непријатељски војници и исеку на комаде… Исти дан погибе и његов млађи син Јован: погоди га ђуле из напереног топа с Варадина и однесе му обе ноге. После неколико сати, у мукама издахну.
После Буне, 1850. године, у званичном попису жртава бомбардовања Новог Сада, стоји и званична верзија смрти доктора Камбера. Покушао је Андреј да се са Василијем Вуковићем, корпоралом (поручником) градске полиције, склони у брукшанац, уместо да се као сви остали Срби и троје његове деце спасавају у Срему, Ковиљу или Каћу. Вуковић, иако Србин, додворавао се Мађарима и чак је писмено тражио да га сматрају Мађарем, па је навео Камбера да заједно потраже склониште међу његовима у Брукшанцу. Тамо се благовремено склонило католичко становништво, које је било обавештено да ће град бити бомбардован, још док су Јелачићеве трупе марширале ка вароши. Када су се Вуковић и Камбер појавили у утврђењу, суграђани католици су их потказали посади. Војници из посаде су их дочекали псовкама, опљачкали и искасапили, а измрцварена тела побацали у Дунав.
Андреј Камбер је девет месеци надживео свога брата Јована, а погинуо је истога дана када и његов син Јован. После погибије тога сина, за њим је остало још троје деце: Петар и Марија су већ били пунолетни, док је малолетна Јелена по повратку из избеглиштва остала као сироче под јуриздикцијом власти Новог Сада. Петар је већ био изучио за сликара и после Буне је радио као молер (зидни сликар). Зна се да је за потребе Магистрата израдио заставу монархије, коју су истакли на згради Магистрата када је цар Франц Јозеф посетио Нови Сад. Израда заставе је коштала 23 форинте сребра, по рачуну који је Петар поднео Магистрату септембра 1852. године.
О њему се још зна да је 1855. године живописао правослану цркву у Крчедину, а три године касније и цркву у Баноштору. Петар је умро напрасно крајем 1860. године као пуки сиромах. Сестра Марија се после Буне удала за Хенрика пл. Гонжаровског, Пољака који је кратко време служио као новосадски градски инжењер. Праксу је отпочео у Француској, радио је у Енглеској и Угарској, да би за време Српског националног покрета 1848. године, за плату од 90 форинти месечно, служио у српској војсци као инжењер са чином капетана. Истакао се у борбама против Мађара изградњом добрих фортификационих објеката по Банату и код Сентомаша. У граду је Гонжаровски службовао до краја 1851. године, када је са породицом заувек отишао из Новог Сада.
***
Павле Јовановић; Јовановићи
Последњи новосадски Србин, вршилац дужности градског начелника у време Буне, и први градоначелник после Буне био је Павле Јовановић, отац великог српског песника Змаја. Када би се тражила најславнија и најзнаменитија личност Новог Сада, тешко да би и једна од њих могла озбиљније да се приближи песнику Јовану Јовановићу Змају. Као чувени лекар и дечји и родољубиви песник за све потоње генерације, Змај представља грандиозну културну личност не само за културу Новог Сада, већ и читавог Српства. Многа су пера, оштрија од мога писали о њему, тако да се овде нећу бавити Змајевом величином и делом, већ бих се позабавио само његовим прецима и пореклом.
Прво јасно појављивање првог новосадског Змајевог претка, прадеде Константина, Косте Јовановића, у новосадској документацији налази се у извештају Магистрата Намесничком већу о примљеним грађанима с почетка 1768. године. Том приликом се извештава како је Константин Јовановић, бакалски трговац родом из Македоније, примљен за грађанина Новог Сада 15. јануара 1767. године. Не знамо када је, ни из ког места из Македоније Константин дошао у Нови Сад, али је стигао доста пре 1760. године, када му се родио син Јован. Био је Грк или Цинцар, коме је грчки језик био једини, и намеће се закључак, како све до женидбе није знао српски језик. Чак и када је научио да говори матерњи језик своје жене, опет је писао само грчки, јер српско писање није никада савладао. Младом самцу требало је неко време да заради довољно новца како би основао породицу. Оженио се Српкињом, што је утицало да се већ његов син Јован осећа Србином. У зрелим годинама Коста се званично одрекао породице из које је потекао, тако да се после његове смрти, из Македоније, нико није јавио као законити наследник. У званичној изјави којом се одриче изворне породице назван је maiorenus Graecis, (пунолетним Грком).
Пословни пут Константина, Косте Јовановића може се посредно пратити пре његовог формалног појављивања у документима и званичним цедуљама. Годинама пре 1760. спомињу се на више места новосадски трговци, Грци Димитрије Јанковић и његов ортак Koста. Дуго је идентитет Косте био непознат, јер се није наилазило на његово презиме, да би се у каснијим списима утврдило да је једини Јанковићев ортак био и остао Константин Јовановић. Њих двојица, duorum Graecorum, добили су од Намесничког већа 1760. године посао да снабдевају војску месом. У Суботици су покуповали сву рогату стоку која је била у понуди и проследили је војсци. Како је Седмогодишњи рат трајао већ четврту годину и аустријској војсци су требале велике количине хране, предузимљиви Грци су решили да искористе добру прилику и зараде лепе новце. Двојица Грка џелебџија, Димитрије Јанковић и Коста Јовановић у овој трговини имали су потешкоћа са суботичким властима, али су после судског процеса са њима ипак стекли приличан капитал.
Поред трговине стоком, ортаци су трговали вином, житом, просом и кукурузом. Косту и Димитрија налазимо у хрпи судске документације, у којој су подједнако имали улоге тужилаца и тужених, услед различитих дугова и лоших пословања. Приликом једног потраживања неких узгајивача говеда из Каћа, ортаци нису имали новца да исплате дуг, па је Димитријев син Григорије морао да заложио своју кафану. Међу Новосађанима је било чувено парничење између двојице ортака и наследника капетана Рајковића, који је за живота овим Грцима позајмио 1.000 форинти. Рајковићеви наследници, Јефтимије и Софија, добили су спор на суду, али судска одлука није могла да се спроведе јер су се ортаци формално разортачили, па судски извршитељ није знао од ког ортака да наплати дуг. Спор је коначно био завршен после много година, када је вредност дуга услед инфлације била обезвређена.
Када је Димитрије Јанковић умро, у послу са Костом наследио га је син Григорије. Јанковићи, међутим, нису били једини ортаци Косте Јовановића. Са трговцем Томом Ускоковићем имао је Коста чак три лађе, од којих се једна звала Туркиња. Овим лађама ортаци су Савом у Хрватску, у Јасеновац и Карловац транспортовали житарице и дебеле свиње. Да се лађе не би из Хрватске празне враћале товарили су храстову грађу из славонских шума, коју су прослеђивали тиским аласима за њихова пловила. За славонску храстовину посебно је био заинтересован жабаљски скелеџија, јер је за ово племенито дрво имао купце по Банату. У белешкама из септембра 1779. године видимо да је из Хрватске доносена зарада у различитим валутама, кремницерима и цесарским дукатима, ординарима, у цекинима, суферинима и талирима, све укупно 4.424 рајнске форинте. Пшеницу су ортаци млели у Каменици, па су брашно продавали по Срему, све до Вуковара и Осјека.
Коста и млађи Јанковић разним врстама брашна су снабдевали и неког Сака Мехмеда из Београда, а од њега преузимали восак и мед, које су даље препродавали лицидерима у Темишвару и Сегедину. Шербет (карамел), који је можда сам пекао, Коста је продавао Грку Јанаћу у Ади, у приличним количинама. Интересантан је један рачунски лист из 1779. године, у који је вероватно Јован за оца Косту написао: 1779 аугуста 30 го дадо Ђурђу да исплати момке кои су дошли са четири лађама у Венецију 75 фор, на основу кога се претпоставља да су Јовановић и Ускоковић трговали директно са Млецима. Све рачуне и трговачке књиге писане српским језиком водио је син Јован, док их је Коста потписивао својим грчким потписом. У ортачким односима са Ускоковићем Коста сам води своју интерну евиденцију о платама радницима као и о разним рачунима, пишући их лепим, исписаним грчким алфабетом.
Коста је био вешт трговац, знао је да заради новац на разне начине. Држао је кафану и бакалницу Код златног крста, а ни давање зајма под интерес није му било страно. Пошто се добрано обогатио, желео је то да прикаже свету. Као сви Грци и Цинцари који би се обогатили, купио је Јовановић за 2.800 форинти кућу од богатог сенатора и трговца Михаила Рашковића, на лепом месту у Лебарској улици, у самом срцу Новог Сада. Тако је постао први комшија Исаку Исаковићу, сину из Сеоба познатог нам Вука Исаковича. Поред богатства, трудио се Константин Јовановић да га суграђани поштују као исправног и поштеног човека. Свој углед међу Новосађанима Коста је заокружио тако што је 1777. године изабран за тутора Алмашке цркве. Иако је рођен у Македонији и рођењем био Грк, можда Цинцар, није се Коста уопште уплитао у борбу Грка и Цинцара за својем општество и школу. Умро је у јесен 1787. године и сву своју прилично велику имовину оставио сину јединцу Јовану.
Јован Јовановић (старији) рођен је 1758. или 1759. године у алмашком крају, на Подбари, где је и одрастао. Када је стасао за школу, у Новом Саду још увек није било грчке школе, али се зна да је говорио и писао грчки (1789. године је био пренумерант за две књиге на грчком језику). Њега, као ни његовог оца не налазимо на списковима Грка који траже своју школу и цркву, а из каснијих извора дознаћемо да се он у потпуности осећао Србином. Јован је похађао латинску гимназију у родном граду. Са завршених студија, највероватније филозофије, које су дуго трајале и много коштале, враћа се у Нови Сад и у Магистрату две године волонтира као почасни писар. Када се 2. јула 1788. године пријавио на попуну Избраног општества, своју пријаву је потписао са Johan Joannovics Kiss. Mагистрат гa je примио у Избрано општество и од тада је Јован Јовановић, или Кишјанош, у сталној градској служби. Јован је 1790. године, још увек као богати трговац и угледни чиновник, положио кауцију за постављање Григорија Јанковића, његовог тадашњег ортака, на положај сирочадског оца. Много година касније, када Јовану није ништа ишло глатко у животу, помагао му је бивши ортак, потоњи сенатор и градски начелник, Григорије Јанковић.
Јован Јовановић се као трговац није прославио. Сав иметак који је од оца наследио, изгубио је лошим проценама и лакомисленим трговачким трансакцијама. У неким подухватима није имао довољно среће, а изгледа ни преко потребну енергију и интуицију. На почетку рата Аустрије са Турском 1791. године, закључио је Кишјанош врло повољни уговор са Ратним комесаријатом за ерар да снабдева војску воденим путем. Својим лађама је спровео више транспорта у најгоре зимско време, када су воде Дунава и Тисе биле више залеђене, него пловне. Држава је била финансијски оптерећена због рата па није исплаћивала обавезе, али је Јован због лошег стања у државној благајни прошао без и најмање зараде, јер је авансе за набавку робе давао из своје личне касе.
Његово пословање красиле су и ужасно лоше процене. Када је на пример, у Банату 1795. године владала глад, сви трговци су лиферовали храну у Банат, једино се Јован окренуо Срему, али је тамо баш у јесен те године, све до 10. децембра, харала страшна куга. Цела област је била блокирана, па су његови бродови натоварени житом и стоком, месецима били укотвљени на Сави. Како су на тим лађама живели војници и пандури који су стражарили на реци, сва роба и многи инвентар са њих је нестао. Изгубио је доста времена, живаца и новца, а штета са лађа тек му је била делимично надокнађена судом. Захваљујући пословном угледу покојног оца Косте, Јован је са многим богатим трговцима улазио у ортаклук, али су послови пропадали као да је био уклет. Дужан на све стране, од Карловца све до Темишвара, он је из године у годину све више арчио наслеђени капитал и бесповратно пропадао. Повериоци су му преузели земљу, кућу, а бродови су на добош, за мале паре, продати у Хрватској, за намирење дуга болници у Вараждину. Све до 1825. године тужиће га повериоци за неплаћена дуговања. Новца више није било, јер је Кишјанош још крајем осамнаестог века изгубио све оно што му је отац Коста дуготрајном и вештом трговином оставио.
Неуспешни трговац и нижи чиновник новосадског Магистрата Јован Јовановић Кишјанош, био је ожењен Маријом Грујић из Будима. Због великог пожара у будимском кварту Табану 1810. године о њеном пореклу се не зна готово ништа, само се касније испоставило да је Марија била из богате и угледне српске куће Грујића из Табана. Грујићи су били међу наследним чуварима Леополдових Привилегија које су пештански и будимски Срби добили и чували у цркви на Табану, где су изгореле у пожару. Познаваоци ове породице сматрају да је веза са Грујићима дефинитивно посрбила Јовановиће грчког порекла. Јован није успевао да заради готово ништа, јер су стари дугови као усуд ишли за њим и отимали сваку тешко зарађену крајцару. Упао је у ковит зачараног круга, наново правећи нове дугове.
Поред силних дуговања, види се да његова породица није оскудевала, вероватно због Маријиног мираза, који она није дала ни близу мужевљевим пословима. О Марији у позним годинама пише и др Илија Огњановић Абуказем, али врло мало. Забележио је како је ђак који је служио код Јовановићевих, послужујући их на Велики петак омрсио шунком малог Јоцу (будућег песника Змаја) и како је на овај пропуст Јоцина баба Марија бурно реаговала. Син Павле се Кишјаношу и Марији родио 6. новембра 1799. године, а кћерки Катарини не знамо тачан датум рођења. Зна се толико да је рођена много после брата и да је 1837. године она још увек била млада девојка.
О Кишјаношу још понешто. Затражио је Јован Јовановић Кишјанош племство, које му је одобрено 1791. године, али тада он није имао да плати армалну таксу од 1.500 форинти. Тако је ова ствар мировала двадесет година. Молио је касније Јован да му Магистрат изда уверење о томе како је изгубио доста капитала лошом пословном срећом током последњег аустро-турског рата, те да су га ортаци варали и војска на Сави покрала. Навео је многе сличне пословне неуспехе, све то да би му се такса на племство опростила. Коначно је успео у томе, па је Магистрату достављена ова белешка: Јовановић Јован новосадски сенатор, добио племићку диплому 28. септембра 1810. године. Постаде тако Јован Јовановић Кишјанош царски поданик племенита рода и празнога џепа.
Кишјанош је био доживотни члан црквене општине од 1788. године и тутор Алмашке цркве пре и после 1792. године. Када је епископ Јовановић обећао фонд за издржавање српске националне, уместо краљевске гимназије, иако дубоко у дуговима, Кишјанош нуди прилог за нижу српску гимназију, а двадесет година касније потписује облигацију за српску гимназију у Новом Саду. Своју каријеру у градским службама завршава на прилично високом месту актуара, судског деловође. Јован Јовановић Кишјанош је као старац изашао пред Магистрат 19. априла 1831. године и одрекао се чланства у општеству, молећи да се на његово место кандидује његов син Павле. Жеља му је испуњена и Павле Јовановић је почетком 1835. године изабран за сенатора. Тако је стари Кишјанош могао безбрижно да склопи очи 18. марта исте године. Сахрањен је у порти Алмашке цркве.
Павле Јовановић Кишјаношев је своје школовање започео у Новом Саду, где је завршио основну школу и гимназију. После информативног вакуума од десет година, Павле се појављује у документима тек 11. новембра 1822. године, када је Магистрату пријавио своју диплому правника, стечену у Пешти. Од тога дана, па све до јануара 1835. године, адвоцирао је Павле у парницама вођеним пред Магистратом као адвокат одређен по службеној дужности. Био је човек благе и питоме нарави, предан своме позиву, па је као правни заступник био веома тражен, а као човек код својих суграђана омиљен. Како су говорили његови савременици, био је сувише мекана срца да би се од адвокатуре обогатио. Његово изузетно владање дуго је служило за пример новосадским адвокатима, јер за дванаест година праксе никада није био тужен за отимање новца и пљачку странке, никада није увредио суд, нити му је судија одузимао реч. Као изабрани сенатор Павле је неко време адвоцирао, али се пред поплавом адвокатских диплома повукао из овог посла и живео од сенаторске плате.
Павле Јовановић је био један од образованијих људи свога времена. Током каријере своја акта је писао латинским, мађарским, српским и на крају, немачким језиком. Његове правничке текстове на српском језику красио је леп и за оно време архаични славеносрпски језик. Многи га сматрају заклетим противником Вукових реформи, али је он био без икаквих амбиција и страсти према тој ствари, само се налазио под јаким утицајем свога кума, ригидног Јована Хаџића (Светића). Хаџић је био један од бројних учених Новосађана који су се противили Вуковом посељачењу српског језика, и изнад свега страховали од унијаћења, које је наводно ишло после језичке реформе. Увек уз кума као сенка, Павле се до краја живота служио старим писмом и правописом који је учио у школи. Био је познат по своме архаичном стилу у кореспонденцији, писао је старим српским дијалектом Новог Сада.
Павле се кандидовао за градског начелника у фебруара 1840. године, али је са пет гласова више на ту функцију био изабран Јован Камбер. У градским политичким приликама његов пораз је прокоментарисан као успех, јер за мало изгубити од великана Новог Сада, какав је био Камбер Јоца, може се сматрати као победа. Видели смо какву је Павле имао неславну улогу у летњим данима 1848. године, за време свога првог начелства Новим Садом. Аналитичари онога времена и прилика у Новом Саду слажу се да је своју личну и националну част подредио снажном легалистичком пориву, који је као велику потребу у своме млаком и неборбеном бићу носио. Када се 7. септембра 1849. године тврђава предала царској војсци, пожурио је из Ирига натраг у попаљени град. Заштиту му је због лошег односа суграђана, као реакцију на његово учешће у мађарском магистрату, пружио мајор Дука. Војна команда је настојала да организује чврсту цивилну власт у вароши, па је понудила начелство града Јовану Хаџићу (Милошу Светићу). Када је он то одбио, чекало се још око месец и по дана док новопостављени врховни жупан Исидор Николић није именовао Павла Јовановића, претходног Србина градоначелника без заклетве. На месту градоначелника Павле је остао наредних годину дана.
Када је у Војводини почело организовање привременог судства, које је по први пут било одвојено од управне власти, Јован Хаџић је именован за председника обласног суда. Узео је он свога кума Павла Јовановића за приседатеља, али како по новој подели власти његове две функције нису могле заједно, разрешио га је велики жупан 14. октобра 1850. године дужности на месту градоначелника. Три и по године Павле је замењивао председника суда Хаџића када год је за то било потребе. Тако је на пример, 3. јула 1852. године био је присутан на свечаном ручку у Петроварадину приређеном у част цара Франца Јосифа, који је застао у Новом Саду обилазећи пету круновну област, Војводство Србију и Тамишки Банат.
Решењем од 24/12. марта 1854. године Павле Јовановић је пензионисан. Четири године је отац песника Змаја уживао у својој пензији, али није мировао, већ је био активни члан Патроната српске гимназије. Под утицајем свог амбициозног и сујетнога кума, Павле је уз благонаклоност владике Платона Атанацковића ушао 1852. године у овај престижни круг новосадских Срба. При крају свога друштвеног и животног деловања Павле је 1858. године обављао кратко време дужност директора српске гимназије.
За своју животну сапутницу Павле је узео Марију, миражџику из Сентомаша, из куће школованог економа Павла Гаванског. Задовољан зетом сенатором, стари Гавански је младенцима купио велику кућу у Лебарском сокаку, (данашњој Милетићевој улици), која је коштала 10.000 форинти, али је кућу за сваки случај оставио на свом имену. Нестала је кућа и све у њој током бомбардовања Новог Сада. Поред Змаја, Марија и Павле су имали још четири сина и једну кћер. Породица је живела складно и у слози, али не задуго. Павле је у пролеће 1850. године постао удовац, када је његова тридесетшестогодишња Марија умрла од грипа. Изгледа да се удовац као угледан и богат човек веома брзо снашао. У кућу је довео младу и лепу Мађарицу Елизабету Сили, која је званично, пред децом и светом, обављала посао домаћице све до Павлове смрти. Посебно се најмлађи Павлов син Корнел везао за тетка Ержику, која ће уз њега остати и када дечак постане сироче, и он ће је од миља звати тантика. Змајев отац Павле Јовановић умро је 23/11. септембра 1858. године. На оставинску расправу дошао је син Јован, Јоца Јовановић, подбележник Магистрата и као једини пунолетан од четворице Павлових синова заступао је браћу Ђорђа, Димитрија и Корнела. Деца су укупно наследила 17.050 форинти: 500 од оца, а остатак из наследне масе покојног деде Павла Гаванског.
[1] Вићентије Поповић (Јањево ? – Карловци 23. октобра 1725.), епископ будимски од 1708. године, митрополит карловачки од 1713. године па до своје смрти.
[2] Васа Стајић, Новосадске биографије, том II, свеска трећа, стр. 247.
[3] Митрополит Викентије Поповић Хаџијевић је био митрополит карловачки до своје смрти 23. октобра 1725. године и сахрањен је у манастиру Крушедол. Рођен је у породици грчког учитеља у Јањеву, а замонашен је у Пећкој патријаршији. За будимског епископа је био изабран 7. јануара 1708. године, а на привилегијалном сабору у Карловцима 6. маја 1713. године био је изабран за митрополита карловачког, као народни кандидат и фаворит патријарха Мојсија Рајовића.
[4] Када је од стране Магистрата Николић био постављен за директора Грчке школе, чланови грчке општине су му добродошлицу пожелели на грчком језику, као што је и његов куртоазни одговор такође био је на језику предака.
[5] Архив Војводине, Ф 92, кутија 125 1244/1923
[6] Са осветљавањем ширег подручја граског центра почело се 1841. године, када су неки становници улице Златне греде на своју руку извешали фењере на своје куће. Све до Буне постепено су осветљаване поједине улице, да би се 1861. године у граду напустио петролеум као гориво за фењере и прешло се на фотоген. Од 1872. године градско осветљавање држи под закупом Прво сапунџијско друштво Новог Сада.
Пошто даље, у годинама које следе, бледе све везе ове породице са њеним јелинским пореклом, овде ћу престати да се бавим Јовановићима. О великом српском песнику Јовану Јовановићу Змају можда ће у неким другим обраћањима бити речено, барем делић од онога колико то чика Јова Змај заслужује.
Остави коментар