Грци и Цинцари учесници Буне 1848 ⁄ 49.

Аутор: Мирослав Јовичин, историчар 

У широј јавности мало је познато да је током револуционарних годину и по дана 1848/49. године на страни Мађарске револуције, као и међу припадницима Српског народног покрета, учествовао известан број људи из круга Јелина – како из грчких земаља тако и родом из Угарске. Текст који следи жели да осветли овај историјски тренутак, стога ће представити последњег команданта Петроварадинске тврђаве са мађарске стране и неколицину познатих нам добровољаца, од неколико стотина Грка који су се борили и гинули на српској страни. Сви наведени актери ратовали су у непосредној, или широј околини Новог Сада.

Разарање града 12. јуна 1849. године

Када је бан Јосип Јелачић са царском војском, састављеном од шајкашких граничара, крајишке пешадије и немачке артиљерије из правца Каћа стигао пред Нови Сад, послате су претходнице које су освојиле северни и источни редут. Под притиском Јелачићевих трупа из града су се извукле хонведске јединице и прешле у Петроварадинску тврђаву. По једној верзији догађаја, када су прве банове јединице крочиле у варош, командант тврђаве генерал Пал Киш дискретно је поручио новосадским римокатолицима да беже из Новог Сада јер ће варош ујутру бити бомбардована. Док је током ноћи 11/12. јуна царска војска без борбе заузимала град, војници петроварадинског гарнизона су све до четири сата ујутро скелом и чамцима пребацивали новосадске и избегле темеринске Мађаре у безбедно окриље тврђаве. У јутро трагичног 12. јуна команда тврђаве није чинила ништа, чекала је да бан повуче први потез. Са првим јутарњим зрацима сунца банова артиљерија је, позиционирана код Соларе (на данашњем Тргу младенаца), по његовом личном наређењу кратко отворила ватру по понтонском мосту и брукшанцу.

Хагенов понтонски мост био је од виталног значаја за опстанак мађарског гарнизона у вароши и у брукшанцу, стога га је команда тврђаве у неколико наврата одлучно бранила од запаљених лађа, пуштаних низ матицу из српског логора у Каменици. Артиљеријски напад је био највећа опасност по мост, јер би његовим уништењем Нови Сад без много борбе пао у руке царске војске. Овај неуспешан и тактички неоправдан потез биће фаталан за Нови Сад, јер ће тек тада генерал Киш наредити да се узврати ватра и бомбардује уснули град. Две стотине топова је дуже од три часа запаљивим и распрскавајућим ђуладима бесомучно тукло по небрањеној вароши. Артиљерци су водили рачуна да се гађају искључиво српски квартови, док су на католичке четврти пазили. Истовремено су дејствовали и топови из брукшанца, где се благовремено склонио део новосадског католичког живља који није стигао да се пребаци у тврђаву.

Ердујхељи на страници 342. Историје Новог Сада кратко описује бомбардовање:

Као пљусак падајућих звезда, светлуцале су бомбе, које су над Новим Садом летиле и та варош постаде за неколико сахата жртва прождрљива огња. Становници јој се разбегли, а здања у пепо претворена (…) Јелачић је без сваког трезвеног размишљања нападао и натерао град (тврђаву), да топовима у млево сатре једну настањену и богату варош…

Чим су прве гранате почеле да експлодирају по кућама, авлијама и сокацима, велике масе народа су темеринским, кисачким, футошким и пирошким (руменачким) правцима почеле да беже ка излазима из града. Настао је кркљанац, орио се лелек и јауци, гинуло се на све стране, а бан је одмах повукао трупе уз канал изван града и домашаја мађарских топова. Новосађани из северних и источних квартова су се преко Подбаре извлачили према Каћу и Ковиљу. Дунав је тих дана био висок, па је вода у рукавцима досезала до темеринске капије, одакле је велики број људи чамцима стизао до Карловаца. Небрањени Нови Сад је био остављен на милост и немилост хонведима који су изашли из брукшанца, или су са тврђаве прешли понтон харајући град који је нестајао у пламеним језицима. Змај је у свом часопису Комарац 1863. године иронично писао како је бан 1849. године Нови Сад усрећио и да је Јелачић дао Мађарима прилику да изразе своју мржњу на рацки Нови Сад.

Анонимни сведок је свој доживљај бомбардовања Новог Сада описао у Бранику 1899. године. На самом крају сведочанства каже:

Трећи дан вратим се у Нови Сад и видео сам да је у вароши много опљачкано, чак и онде где је царска (Јелачићева, М. Ј.) војска била. Мађари су испадали из града (тврђаве, М. Ј.) ради пљачке, али су и сваки час бацали по коју гранату, да тако доврше ову пустош, коју њихови топови начинише у Новом Саду. После бомбардовања Мађари су из града од времена на време шиљали патроле у порушени Нови Сад и те су патроле хватале сваког Србина, који би се случајно нашао на улицама.

По званичним подацима, 12. јуна 1849. године у Новом Саду је од 2812 зграда пред бомбардовање, за становање остало 808, углавном оштећених, док су све остале за кратко време биле порушене и изгореле. Било је улица које су сасвим изгореле, нпр. Чивутска (Јеврејска), Каменички сокак, Алмашка улица са црквом и околним зградама, сва околина пијаце и још многе друге. Српски квартови су после бомбардовања били брдо развалина и нагорелог шута. Сви магацини са робом у православним квартовима су изгорели, а оно мало ствари што је претекло ватри било је развучено, опљачкано, или je накнадно уништено. Штета је била огромна, али њена званична и детаљна процена никада није извршена.

Бомбардовање Новог Сада било је кобно и за изучавање историје града. Изгорели су и нестали многи магистратски списи. У огњу и диму нестала је стара епископска резиденција (Стари владичански двор), пламен са њиме прогутао је старе црквене књиге, драгоцену архивску грађу, комплетну архиву Бачке епархије, дворску капелу с иконостасом Арсенија Теодоровића, као и бројне црквене предмете, чуване још од времена пре Велике сеобе. Уништена је и богата библиотека ученог епископа Георгија Хранислава, који је постдипломске студије права и филозофије слушао у Бечу. У неповрат су отишли и документи Патроната Велике српске православне гимназије новосадске, пропали су сви протоколи унијатске парохије, као и сви списи реформатске цркве Новог Сада. Такође је изгорела и зграда Грчке школе, а ватра је прогутала њено велико историјско благо, документацију грчке општине и школе, и у њима спискове имена и занимања свих чланова општине од настанка града, имена ђака током свих генерација, службене и личне забелешке учитеља, директора, тутора и епитропа школе. Међу ретким претеклим, али оштећеним објектима у православним деловима града била је Успенска црква, коју зачудо, није погодила ниједна запаљива граната. Такође су сачуване гркокатоличка (русинска) црква и зграда њене препарандије.

Ко је био џелат Новог Сада – Пал, Павле Киш?

Последњи револуционарни командант Петроварадина је, без сумње, морао био горљиви мађарски патриота, али се у скорије време намеће питање ког етничког порекла је био хонведски таборник Павле Киш (Kiss Pàl). Ова тема до скоро није међу нашим историчарима изазивала спорове и дилеме, јер је био наметнут став да је Киш, и поред карактеристичног мађарског имена, био Русин гркокатолик, али се однедавно у стручној литератури појавила теза која то оспорава. У часопису новосадског Филозофског факултета Истраживања (бр. 20 из 2009. године) објављен је рад др Ђуре Хардија под насловом „О генералу који је бомбардовао Нови Сад“ (стр. 267–274), чија основна идеја поручује да је заповедник Петроварадинске тврђаве пореклом био православни Грк (или Цинцар). Др Харди се том приликом ослањао на радове мађарских историчара, којих за период Мађарске револуције има неупоредиво више него код нас.

Не улазећи у мотиве аутора да истражи порекло генерала Киша, кренуо сам истим путем у мађарску историографију (радови преведени на енглески језик), где сам наишао на радове двоје историчара који потврђују Хардијеве наводе. То су монографија Габора Боне, Генерали и оружане снаге у борби за слободу 1848-49, Будимпешта 1987 (G. Bona, Tábornokok és törzstisztek a szabadságharcban 1848–49, Budapest 1987) и студија Изабеле Пап, историчарке која се бави Грцима у Мађарској, под пуним насловом Син грчког трговца из Диосега у Мађарском рату за независност; Павле Киш, генерал–хонвед, 1809–1867 (Izabella Pàpp, Kiss Pàl, honvédtàbornok 1809–1867, Zounuk 13/1998).

Када је избила мађарска револуција, многи Грци који су у унутрашњости земље живели више од три генерације Угарску доживљавају као своју отаџбину и узимају учешће у револуцији. Већина њих покрет помаже финансијски, док су се ратоборнији међу њима истакли као војници са оружјем у руци и успели да се домогну високих војних чинова и части. Павле Киш, син грчког трговца из Диосега у Бихарској жупанији, био је командант Петроварадинске тврђаве у трагично време – он је издао наредбу да се бомбардује и разори Нови Сад. За Србе је Киш симбол велике и непотребне трагедије, док је за Мађаре био командант претпоследњег револуционарног утврђења, који се предао царској војсци, чиме је заслужио велико поштовање нације.

Павле Киш је рођен у породици Грка (или Цинцара) у Диосегу, жупанија Бихар (данас Диосиг у Румунији) 1809. године.[1] Његов отац био је трговац мешовитом и турском робом, који се 1795. године, у време Франца I (1792–1835) обогатио и уздигао у ранг племића. Неки угарски Грци су последњих деценија XVIII века, највише током Наполеонових ратова, добијали племство као успешни војници, војни лиферанти, или су ово достојанство од Намесничког већа куповали као већ богати људи.

Грчко (или цинцарско) презиме ове породице и време његовог напуштања и преузимања мађарског Kiss, остали су ми непознати. Породични грб Кишових имао је облик штита, који је по вертикалној оси био подељен на два поља једнаке висине. На горњем пољу централни мотив била је фигура крунисане жене, са гроздом у једној и птицом белорепком на другој руци. Ова два мотива у хералдичкој симболици представљају благостање. У доњој половини штита приказан је лав у пролазу, са уздигнутом десном руком у којој држи голу сабљу и вагом са златним тасовима у другој руци. Лав у хералдици симболизује неуништивост и високо достојанство онога кога презентује; уздигнута сабља је симбол борбеног духа, док се претпоставља да вага са златним тасовима представља успешног и моралног трговца. Штит је богато оперважен нојевим перјем као украсом, а поновљена и увећана фигура лава са сабљом и вагом доминира изнад штита. Ту је уобичајено капитално место за круну или кацигу, што је целој композицији давало марсијални карактер.

Павле Киш није наставио трговину, традиционалну породичну делатност, већ се определио за војнички позив. У Дебрецину похађа Калвински колегијум и 1828. године ступа у војску. Као царски официр у чину капетана приступиће мађарској револуционарној војсци на самом почетку Буне. До јула 1848. године Киш је био организатор и инструктор Мађарске националне гарде у жупанији Бихар, да би крајем лета задужио команду над 9. батаљоном Црвених шапки у логору генерала Ернеа Киша. У Банату је његов батаљон био прикључен 3. дивизији генерала Јована Дамјанића (Damjanich János), где је дејствовао у садејству са 3. батаљоном, кога је водио још један странац у дивизији, Немац Карл Лајнинген–Вестербург. Мађарска историографија са нескривеним емоцијама велича храброст и оданост великомађарској идеји ове тројице немађара: Србина Дамјанића, Немца Лајнингена (знао је тек неколико реченица и псовки на мађарском) и Грка Киша.

Током јесени, ова тројица воде са Србима крваве битке у јужном Банату. Од боја код Перлеза вођеног 6. септембра 1848. године, па до краја те године, на пољима око Томашевца вођена су три боја, после којих је Киш спалио село. После неуспешног покушаја да освоје Книћанинов логор код Ћуприје (7. новембра), Киш и Лајнинген са 12000 хонведа и мађарских добровољаца и 32 топа 23. новембра (5. децембра по новом календару), из три правца крећу на српске положаје у Орловату, где их са 4082 своја Србијанца и банатска граничара дочекује Книћанин и односи сјајну победу. До краја године српска војска је још једном поразила Киша на крвавоснежним улицама Јарковца, али је Мађарима пораз донекле ублажио генерал Дамјанић, пошто је у противнападу успео да поврати изгубљене топове. Јануара 1849. године Павле Киш је унапређен у чин потпуковника и постављен за Дамјанићевог заменика.

Након краткотрајног боравка у Араду, када је током фебруара 1849. године радио на утврђивању одбране тврђаве, Киш се крајем марта враћа у дивизију генерала Дамјанића да заједнички спремају пролећну офанзиву. Пролеће друге револуционарне године било је време великих и успешних војних акција Мађара. Почетком априла мађарске јединице нанизале су неколико важних победа над царском војском у централној Мађарској – 2. априла код Хатвана, 4. априла код Тапиобичкеа и 6. априла код Ишасега. Продором кроз лево крило аустријске формације код Ваца и Нађшалоа, хонведи и револуционарна гарда крајем априла разбијају тромесечну опсаду тврђаве Коморан (Komárom). У разбијању опсаде Коморана посебно се истакао сада већ пуковник Павле Киш.

Генерал Бем је последњих дана марта вратио раније изгубљене области у Трансилванији, док је крволочни генерал Мориц Перцел (Percel Mór) првих дана априла, после треће опсаде Сентомаша, сломио отпор Срба, ушао у варош и предао његов живаљ огњу и мачу. Затим је 7. априла заузео Чуруг, сутрадан Госпођинце, па се окренуо Тителском брегу у намери да покори последњу линију српске одбране и пређе у Срем код ушћа Тисе у Дунав. Чувши за покољ сентомашке нејачи, народ Мошорина и Вилова је избегао на Тителски брег и под ведрим небом направио збег. У одсудном часу Перцелу се као брана препречио млади вожд Ђорђе Стратимировић са својим шајкашима и добровољцима из Србије под Стеваном Книћанином и Миливојем Петровићем Блазнавцем. Положаје код Вилова је држао (и значајно допринео победи) мајор српске војске Јован Стефановић, касније носилац аустријског витештва са предикатом от Виловски. Бој је отпочео у четвртак 12. априла, да би сутрадан, на православни Велики петак, Срби извојевали победу, најблиставију од свих претходних током Српског народног покрета. После пораза и знатних губитака цела мађарска војска почиње да одступа, да би се под притиском шајкаша из Ковиља то одступање претворило у бекство. Села Мошорин и Вилово, као и избегла српска нејач, били су спасени, али су победу главама платили многобројни српски цивили у Жабљу, Будисави и Каћу.

Лајош Кошут је високо ценио војничке способности, патриотски жар и људске особине пуковника Киша. У једном од својих писама каже да је опште познато како је Пали Киш један од најхрабријих војника у земљи.[2] Као награду за изузетне заслуге у мађарским успесима током пролећне офанзиве, мађарска влада је 14. априла 1849. године унапредила пуковника Павла Киша у команданта Петроварадинске тврђаве. Киш ће команду над тврђавом преузети знатно касније, јер је имао да заврши своју улогу око ослобађању Коморана, а и ствари са претходним командантом Петроварадина су се искомпликовале. Тврђаву је неколико дана пре Кишовог именовања добио на командовање Миклош (Ердујхељи га именује српском верзијом имена, Никола) Перцел. Миклош је био братанац Морица Перцела, генерала који му је поверио команду, без одобрења владе у Пешти. Амбициозан и славољубив, разочаран што губи привилегију да командује јужном тврђавом, млади Перцел се оглушио о наредбу владе и одбио да преда команду. Тек после интервенције министра правде Шебека (Саве) Вуковича, који је нескривено фаворизовао Киша, Перцел је попустио и коначно је Киш примио заповедништво. У писму Кошуту 5. јуна, овај помађарени Србин пише:

Павле Киш је спреман да учини све за земљу, и стога молим да се он не дира са ове позиције све до краја рата. Задовољство и понос које овај човек доживљава узвишеношћу свога положаја нема граница.[3]

Истом приликом Вукович предлаже да се Киш произведе у чин генерала. Међутим, Кошут је још 28. маја из Дебрецина упутио наредбу о именовању Павла Киша у чин генерала, хонведског таборника, са функцијом команданта армије.[4] Ситуација на фронтовима, слаба комуникација по командним линијама, као и отежан пренос информација, учинили су да министров предлог буде учињен осам дана после званичног именовања.

Одмах по прузимању дужности Киш је приступио неопходним мерама како би се осигурао од опасности које су претиле тврђави, мосту, брукшанцу и гарнизону у вароши. Довољно искусан у формирању одбране опсађених фортификација, првих дана по пријему команде извршио је детаљну инспекцију положаја у тврђави, у Петроварадину и у брукшанцу, где је појачао посаду и издао упутства за одбрану. Ова тактички тешко одржива целина била је почетком јуна нападана даноноћно, простора за деловање јединица у одбрани било је све мање. Са запада су тврђаву нападали из српских логора у Каменици и Буковцу, а некадашња линија додира у Рибњаку, у време доласка Киша за заповедника, била је чврсто у српским рукама. Одатле су више пута слали запаљене лађе без посаде, пуњене шалитром и барутом, да би ношене матицом допловиле до понтона, запалиле га и уништиле. Сваки пут су посаде из Подграђа и брукшанца на време успевале да склоне средишње барже и пропусте пловеће буктиње. Мост је све време конфликта остао неоштећен. Последње недеље априла почели су свакодневни српски напади на Петроварадин из правца Карловаца, тако да се зона деловања мађарских патрола скратила са потеза Пуцкарош надомак Текија и капеле Марије сњежне, где су се од краја априла налазиле најистуреније мађарске страже. На северозападу Јелачић је најурио мађарске предстраже између Кисача и Новог Сада и био надомак вароши. У напетој атмосфери, не чинећи први никакве кораке, Киш је ишчекивао напад Јелачића који се приближавао.

Почев од Васе Стајића, сви који су се бавили историјом Новог Сада и били на становишту да је Киш био гркокатолик и највероватније Русин, своју претпоставку базирају на чињеници да су гркокатоличка црква Св. Петра и Павла и њена парохијална зграда биле поштеђене разарања. По њиховом мишљењу, Киш је својим артиљерцима наредио да гађају прво стратешке, а затим насумично одабране циљеве у православим деловима вароши, али је, наводно, био изричит да се ова црква поштеди, из поштовања према храму своје вероисповести. Први податак о томе да је Павле Киш гркокатолик, или грчко–сједињене вере, износи новосадски православни свештеник Павле Стаматовић у писму упућеном Магистрату 18. новембра 1849. године. Прота тражи од Магистрата да додели зграду унијатске парохије (Плебаније, прекопута гркокатоличког храма Св. Петра и Павла), за потребе православне конзисторије и за привремене станове тројици српских новосадских прота, јер је Бачкој епархији и Српској православној општини у бомбардовању изгорела сва покретна и непокретна имовина. Прота Стаматовић напомиње да је

обшти глас да су овдашњи суграђани наши Унијати здраво несрећу нашу подпомагали и да је бунтовнички командант у Варадину Киш као унијат цркве православне разорити или попалити дао онда када је једну само унијатску цркву са парохијалним домом без најмањег вреда у цјелости сачувати умео.[5]

Хајде да дозволимо себи да се уз помоћ штурих чињеница бавимо претпоставкама и потражимо могућност да је Павле Киш доиста желео да као православни Грк или Цинцар сачува русинску цркву. Долазећи у Петроварадин свакако је био обавештен да у Новом Саду има црква са грчким богослужењем, али сходно ратном стању, критичној ситуацији и свом кратком боравку нити је могао, нити имао времена да је потражи и да се у њој Богу помоли. У архитектонском погледу и својим положајем исток–запад гркокатоличка црква се као грађевина уопште не разликује од православних цркава у Новом Саду. Док је посматрао Нови Сад дурбином са палисада тврђаве, таборник Киш вероватно није разликовао унијатску од варошких православних цркава, посебно не од Николајевског храма, који јој је просторно најближи. Претпоставимо и то да се генерал (или још увек пуковник) код својих ађутаната распитивао за друштвени значај свих маркантнијих грађевина, па тако и за верску припадност сваке варошке цркве, али какве одговоре је добио, то не знамо. Може бити да је од изговореног görög kàtolikus templom од свог извештача чуо само görög templom, па погрешно закључио да је од гркокатоличке, русинске цркве, у питању грчка црква. Као њен одани следбеник, али и као господар живота и смрти над свиме живим и неживим преко реке, Пал Киш је одлучио да ту цркву у предстојећој апокалипси поштеди. Ова хипотетичка реконструкција није у потпуности професионала реакција једног историчара, али како уз постојеће врло климаве факте немамо чврст чињенични одговор, задовољимо се овом сагом, зачињену прихватљивом дозом слободе интерпретирања.

После серије тешких пораза Мађара од експедиционе руске војске и војне предаје код Вилагоша (данас Ширија код Арада), 13. августа 1849. године у Угарској престају сви видови оружаног отпора. Међутим, и после коначне предаје, услед немогућности протока информација, три тврђаве са мађарским посадама још увек су се држале: гарнизон у удаљеном Мункачу (данас Мункачево у Закарпатској Украјини), тврђава у Коморану и Петроварадинска тврђава. Пуковник царске војске Лазар Мамула стигао је у другој половини августа у Нови Сад, затворио Петроварадин са новосадске стране и позвао генерала Киша на предају. Блокиран у тврђави још од краја јуна и без икаквих вести из Пеште и са осталих бојишта, Киш није знао за најновије догађаје, па о предаји није хтео ни да чује. На поновљени позив постаје сумњичав и шаље официра за везу у Темишвар да се поуздано увери о целокупној ситуацији.

По повратку гласника Киш је сазнао страшну истину: мађарска револуција је пропала предајом у Вилагошу, гарнизон у Мункачу у међувремену се предао Русима, опстојавају само тврђаве Коморан (предаће се почетком октобра) и Петроварадин. Сазнање о мађарској пропасти код генерала Киша изазива очај и малодушност, те је 29. августа донео одлуку да преда Петроварадинску тврђаву са посадом, брукшанац и новосадски гарнизон. Званична предаја је према војном протоколу, после неопходних припрема, извршена од 5. до 7. септембра 1849. године. О овом догађају пештански лист на немачком језику Пестер цајтунг (Pester Zeitung) пише:

Када су се из петроварединског града изаслане особе потпуно увериле да је устанак угушен и с тиме се вратиле, предао се град 5–ог овог месеца ц. к. војсци са свим оружјем и свом ратном опремом на милост. 8.000 људи местне посаде положили су 7–ог т. м. оружје и заклели се, да ће бити верни његовом величанству цару. Ц. к. војска је у 12 сах. ушла у град.[6]

После предаје, сви војници и подофицири су царском одлуком амнестирани и средином октобра демобилисани и пуштени на слободу. Читав официрски кор, посадни и штапски официри петроварадинског гарнизона, њих око 180, били су притворени у Горњем граду, о њиховој судбини одлучивало се у Бечу. Седмог новембра, тачно два месеца након предаје, стиже за сужње спасоносна вест којом су сви били помиловани и ослобођени. За разлику од њих, дванаесторица генерала и један пуковник који су се предали код Вилагоша, међу којима су били Кишеви саборци Дамјанић и Лајнинген, пред преким судом су осуђени и 6. октобра обешени у Араду (тзв. Тринаесторица арадских мученика). Премијер независне Мађарске Лајош Баћањи је са још неколицином политичара и револуционарних делатника стрељан у Пешти.

Генерал Павле Киш био је последњи ослобођен и помилован, и он никада није одговарао за почињена зверства, за паљење села и егзекуције нејачи у јужном Банату, као ни за уништавање Новог Сада и убијање незнаног броја његових житеља. Главу и официрску част спасило му је писмо које је после бомбардовања Новог Сада писао мађарској влади у Пешти. У писму се наводно осећало присуство великог стреса и кајања генерала због масовне несреће коју је изазвало бомбардовање. Он се вајкао да му је војничка логика налагала да ватром одговори на напад Јелачићеве артиљерије како би се сачувао мост, комуникација од пресудног значаја за опстанак тврђаве. Кишева војничка каријера завршила се 7. новембра 1849. године, и док је са пристаништа брукшанца ступао на палубу мађарског пароброда којим ће отпловити за Пешту, пратио га је несносан смрад палежи иза баре и аветињски патрљци спаљене вароши, остаци јуначког чина једног хонведског генерала.

После 1850. године Павле Киш је живео на свом поседу у потиском месту Тисафиред, где се 1854. године оженио богатом Маријом Бернат, двадесет четири године млађом девојком, према тврдњи Папове, такође грчког порекла. Пар се упознао и загледао за време Буне. Тих дана док се мађарска војска спремала за битку код Тапиобичке, Киш је са још неколицином официра живео у кући њених родитеља. Марија и Павле венчали су се у православној цркви са грчком литургијом у Карцагу, обред венчања обавио је свештеник Јован Поповић (Popovics János). Изродили су петоро деце, од којих је двоје преживело. Прилично имућан, јер је Марија у мираз донела велико имање, Киш се истицао у хуманитарним акцијама против последица велике суше која је 1863. године у Великој равници проузроковала вишегодишњу несташицу хране и глад међу најсиромашнијима.

У међувремену, Пал Киш је оболео од неке тешке, тада непознате и фаталне болести, услед које је трпео велике болове. Умро је у болници у Пешти 27. маја 1867. године и уз војничке почасти сахрањен је на гробљу у Тисафиреду. Православну погребну церемонију и опело вршио је свештеник Поповић. Православни Јелин Павле Киш је својим активним учествовањем у историји Новог Сада стекао право на видно место у књизи о Грцима и Цинцарима Новог Сада.

Грци и Цинцари из Тисафиреда и других места из Саболч–Сатмар и Бихарске жупаније припадали су грчкој православној парохији у Карцагу. Свештеник Поповић је тамо служио грчку литургију преко четрдесет година (између 1852. и 1896. године) и према историчарки Изабели Пап, није био једини свештеник са тим презименом у Карцагу. Она у историјском часопису Honismeret (1994/4), у чланку „Надгробни споменик Јована Поповића, грчког свештеника у Карцагу“ (Popovics János karcagi görög pap síremléke) наводи још и Јосифа Поповића (Popovics József), који је такође био грчки свештеник.

Из копије листа црквене књиге венчаних грчке православне цркве у Карцагу за 1854. годину налазимо да су се те године у овом храму, уз службу свештеника Јаноша (Јована) Поповића, венчала три пара:

– 18. фебруара пред Богом су се сјединили Павле Киш, стар 45 година, православне вере (g. n. e. – görög nem egyesült, грчко-несједињени), друштвеног положаја земљопоседник, рођен у Диосегу, живи у Тисафиреду, са сведоком (кумом, вероватно Србином) Давидом Рапаићем, венчао се са Маријом Бернат, старом 21 годину, православном, рођеном у Тисафиреду, где и живи, са сведоком (кумом) Кле (?) Ђерђом;

– 2. маја, Јожеф Михајловић, стар 34 године, православне вероисповести, по занимању трговац, рођен и живи у Кишујсалашу, са сведоком Рач Демеом, венчао се са Маријом Мартон, старом 16 година, православном, рођеном у Тисадержу, живи у Кишујсалашу; Маријина кума-сведокиња била је Ана Витковић (вероватно Српкиња);

– 24. октобра, Пап Јанош, стар 28 година, православни, по занимању пољопривредник, рођен и живи у Весту, са сведоком Ласлом Путићем, узео је за жену Александру Табаковић, православну, рођену у Сентешу, живи у Весту, са сведокињом Аном Путић.

Грци добровољци у Српском народном покрету 1848/1849.

Ово је прилика да споменем још један интересантан и важан детаљ из Српског народног покрета који до сада у нашој историографији није био посебно обрађиван. То је присуство Грка добровољаца, који су из грчких покрајина долазили у Српску Војводину да би као борци учествовали у Српском народном покрету. Ради се о православним занесењацима и храбрим авантуристима који су стизали мотивисани да се боре за победу православне, једноверне браће. Овде ћу накратко да изађем из оквира наше теме, јер већина Грка добровољаца никада није боравила у Новом Саду, али су као борци српске војске били везани за његову непосредну околину, за Карловце као средиште покрета, за логор у Каменици и за страже на линији сукоба у Рибњаку. Ови Грци су војевали широм Српске Војводине. Податке о њима пронашао је и проф. Славко Гавриловић у чланцима оновремене српске штампе, као и у документима архива Главног одбора Српске Војводине. Чланак о грчким добровољцима проф. Гавриловић је објавио у Зборнику за историју Матице српске, број први, из 1970. године.

Први помен о Грцима-добровољцима налазим у документу који је датиран у јесен 1848. године. Тада је извесни Константин Ст. Зега, Цинцарин пореклом, дошао код родбине у Банат (прве Зеге су се из Влахоклисуре преселиле у Ново село код Панчева 1782. године) и пријавио се добровољно у српску војску. Да је Костантин био храбар и добар ратник, показао је одмах у првим борбама, да би прави подвиг начинио у чаркама око Беле Цркве, када је Мађарима сам отео два топа. Остао је у Банату и дуго био популарни председник општине у Новом селу. Његов старији син Михаило је од оца наследио одважност и ратнички дух, па је као младић шездесетих година XIX века постао ађутант младог црногорског кнеза Николе. Као књажев повереник добровољно је прешао у побуњену православну Херцеговину, где се 1861. и 1862. године са војводом Луком Вукаловићем борио против Турака. Неколико пута је са живописно одевеном црногорском пратњом долазио да обиђе родитеље у Ново село, што је фасцинирало локално српско становништво. После српско-турског рата Михаило је прешао у Русију, где је 1911. године умро. Спомиње га аутор чланка у Србском дневнику, објављеног 9. јануара 1862. године:

Око Луке (Вукаловића, прим М. Ј.) има више мудри и војнички изображени официра, при њему је као секретар Михаило Зега, који му војску доста добро организује…

Непосредно пред рат 1875. године Михаило је једно време боравио у Новом Саду, када је по овом делу Војводине врбовао добровољце за босанско-херцеговачки устанак и сакупљао материјалну и финансијску помоћ за српску војску. Када је Србија ушла у рат са Турском, Константинов млађи син Никола је наставио породичну јуначку традицију, прешао у Кнежевину и пријавио се у српску војску. Истакао се храброшћу и војничком луцидношћу у борбама 1876–78. године, посебно онда када је са четом својих добровољаца ослободио Врање.[7] Иако посрбљени, Зеге су дуго славили имендан, да би тек 1858. године под утицајем Михаилове и Николине мајке Јелене почели да славе Св. Стевана. Јелена је била Српкиња из породице Србинац, родом из Врањева, једног од два насеља из којих је настао Нови Бечеј.

Следећи Грци добровољци у Српском народном покрету 1848–49. јављају се у списима Протокола заседања Главног одбора у Карловцима, одржаног 19. септембра 1848. године. У Протоколима је забележена вест стигла из Земунског окружног одбора – да је капетан Јоанис Христодуло из Грчке са својим друштвом стигао у Смедерево, одакле се спрема да пређе у Војводину. Главни одбор је решио да овај одред грчких добровољаца упути под команду пуковника Бобалића. Неколико дана касније, војвођански лист Вестник донео је следећу информацију о Грцима-добровољцима:

Чули смо да је г. н. Јоанис Христодуло из Атине јавио да ће са множином доћи к нами, и жели за своју једновјерну браћу у Србској Војводини војевати. Кажу да се већ у Смедереву налази. Ми га с братском љубављу очекујемо на јуначку свадбу. Види се из овог благородност Грка, и засведочавају да им јошт крв стари слободни Јелина у жилама бије.

Ми знамо нашу јелинску браћу уважавати. Они једну с Југославенима будућност имају. До год се србски народ не утемељи, догод у Војводини ил’ на Балкану туђа шева пева, донде и самом Грку мач спавати не сме. Одсад ћеду се они који су једним интересима скопчани боље упознати.

Наредни податак о Грцима добровољцима, овог пута о Леониди Капетанидесу, стиже с краја новембра 1848. године, у писменом обраћању Капетанидеса патријарху Рајачићу. Допис је преведен на српски језик и такав предат патријарху:

Ваша светости!

Разумјевши да је народ србски у име Бога за спасеније своје народности и за утврђење своје народности на оружје устао, похитао сам и ја као Грк и по вјери, оној најтврђој свези која разне по крви и језику народе скопчава, искрениј пријатељ српскиј из далека овамо у средину народа србског, да у његовој светој борби участвујем и ствар србску по могућству мом подпомажем.

Ево два месеца и пол како се овде у Војводини бавим у служби, готов свагда и одсад у бој гди год нужда или обстојателства рата позову ме. Но, будући да сам за све ово време без плате служио, а сада су ми се средства издржавања исцрпла, притом одело дотрајати почиње, а ваља ми се за зиму и с топлијим аљинама снабдјети, то се усуђујем Вашу Свјетлост најпокорније молити да би она благовољела мени плату опредјелити и наредбу учинити да ми се издаје, а ја ћу србскиј ратник и служитељ, куд год заповедили будете, у бој ићи и као филосрб с највећим одушевљењем и приобрјетеним искуством војевати.

Љубећи вашу свету десницу, остајем с најдубљим страхопочитанијем и совершењејшом преданости

Решење је стигло сутрадан и било је неповољно за молиоца:

Дати проситељу 10 фр. сребра, пак му казати да одлази у Београд.

Дру Јакову Живановићу, попечитељу иностраних дела:

Вама се господине препоручује да истога Леониду на благородан начин, који ћете Ви најбоље погодити, оправите у Београд.

(Последње има се истом господину саопштити)

Из истог времена, почетком децембра 1848. године, потиче и једно писмено обраћање грчког капетана Јована Деча патријарху Јосифу Рајачићу и оно гласи:

Високопочитајемиј господине!

Прилажем вам списак од плате моје и моји момака с том учтивом молбом да би изволели исти 65 форинти с истим момком писмо доноситељем Михаил Вица послати доброту имали:

У Карловци 2. декем. 1848.

Капетан Јован Дечо

У прилогу писма капетан Дечо наводи списак имена бораца своје јединице, Списак платиј од слободниј војника грчки од 15. до 30. ноемврија 1848. и новца који се на име плата потражује. За: капетана Јована Деча, обичне војнике Ђорђе Стефан, Стефан Марино, Анастас Георгију, Атанас Василиу, Арсеније Христо, Коста Зиси, Васил Никола, Михаил Вици, Јоан Кара Јањи, Димитрије Јоану, потражилац тражи укупно 65 форинти сребра. Код Деча је секретар и преводилац био Јован, трећи син Саве Поповића, новосадског комесара полиције и комораша. Јован Поповић је пореклом био чисти Јелин, по оцу унук Цинцарина Константина, док је са мајчине стране имао блиске везе са Камберима.

Решење на захтев капетана Деча стигло је 8. децембра. У лаконској одлуци је стајало: Нека се исплати. Документ је написан у Земуну наведеног дана, а потписао га је патријарх Јосиф лично.

Децембра 1848. године у борби код Сарваша близу Осјека рањен је, како у извештају стоји, грчки официр Лука Јовановић, који је био капетан над сербијанским самовољцима, који је убрзо затим умро у импровизованој војној болници у Шиду. Да ли се радило о правом Грку који је изменио презиме посрбивши га, или о Словену из Грчке или Македоније, није могуће поуздано утврдити.

Теофил Димић у чланку Читуља 1848. године, објављеном у Застави 19. маја 1898. године помиње три грчка јунака: Леонидеса Капетакондиса, Доцу Јовина (вероватно Јована Деча) и Василија Николајевића, додајући да су њихова имена можда апокрифна (подметнута). По јунаштву, он на прво место ставља Васу Грка, Василија Николајевића, односно Николаидиса. Димић из листа Напредак, који је излазио у револуционарно време, преноси како је априла 1849. године у борби са хонведима између Каменице и Мајура једном Грку топовско ђуле одбило ногу изнад чланка. Овај је имао снаге и срца ножем својим и руком својом висећу на кожи ногу одсећи и разговарајући са пратиоцима дошао је у шпитаљ. Димић тврди како је то био Васа Грк и цео догађај овако описује:

Васа је рањен приликом једног нападаја на Пуцкарошу (између Петроварадина и Карловаца, М. Ј.). Картеч му је пребио кост више чланкова и њега је ландвер Марко Бивак на кркачи из ватре изнео, и када су га на носилима до пиваре донели, Васа је зажелио мало ракије, те када се напио, он је на мојим очима потегао иза појаса нож и себи је ногу ампутирао, месо одсекао, без да је уздахнуо, премда други још живи очевидац ландвер Венда Шипошић тврди да је чуо како лелече. Може бити, кад је нога после истечене многе крви оладила.

Драга омладино наша, сети се и овог туђинца, грчког, који је кости своје међу нами оставио.

Толико бих могао да кажем о Грцима из Грчке, добровољним ратницима у Српском народном покрету 1848–1849. године.

У својој национално-ослободилачкој борби војвођански Срби нису били остављени без помоћи сународника са стране. Поред војничке и новчане помоћи из Кнежевине Србије и моралне Његошеве подршке, Српски народни покрет су, између осталих, новчаним прилозима помагали и Срби из Дубровника, Загреба и Трста. Имамо извештај да су тршћански Срби и неколико Грка, послали 1/13. новембра 1848. године 3000 форинти сребра хранитељу касе народне, посрбљеном Цинцару Петру Шпирти[8] у Земуну. Шпирта је руковао овим фондом чија су средства била намењивана по приоритету који је утврђивао сам патријарх. Главни одбор Народа Србског обратио се Шпирти 25. маја, на самом почетку покрета, са молбом да се одобри позајмица од 10000 форинти за народне потребе. Молбу су потписали сви чланови Одбора, са председником Ђорђем Стратимировићем и потпредседником Петром Јовановићем.[9]

[1] И. Пап у свакој прилици за Киша каже да је Грк, док је Г. Бона изричит и за ову породицу каже да је пореклом из Македоније, да су Македо–аромуни (Цинцари). Обоје се слажу да је Павле Киш био православне вероисповести.

[2] Izabella Papp, The Son of a Merchant in Dioszég in the Hungarian war of Independence, Pàl Kiss, honved-general 1809–1867, Budapest 1997, 108.

[3] Исто, 109.

[4] Бона наводи да је Киш у генерала унапређен 19. јуна, након бомбардовања новосадске вароши и одбијања напада царске војске под Јелачићем (Др Ђура Харди, „О генералу који је бомбардовао Нови Сад“, Истраживања, 20, Нови Сад 2009, 270). Папова то негира факсимилом оригиналног писма са текстом унапређења, послатог из Дебрецина 28. маја 1849. године.

[5] В. Стајић, Грађа за културну историју Новог Сада, Нови Сад 1947, 216–217.

[6] М. Ердујхељи, Историја Новог Сада, 343 (превод аутора).

[7] Д. Ј. Поповић, О Цинцарима, 371. Током бављења овом темом нисам ни у једном документу пронашао податак да је у Новом Саду живео становник са презименом Зега, али се на Алмашком гробљу, у непосредној близини гробљанског параклиса, налази гроб у коме почивају Александар и Радмила Зега.

[8] Спирте су били Цинцари који су у Земун дошли у другој половини XVIII века из Катранице (Пирги, данас у северној Грчкој). Касније је једна њихова грана прешла у Ковиљ, где се део породице писао као Шпитре, док је други део, да би звучали више српски, узео презиме Митровић, према свом претку Димитрију. Кратку историју своје породице саопштио ми је Ђорђе Шпирта из Новог Сада.

[9] Рукописно одељење Матице српске, документ М. 3. 585.