Грчка дијаспора II

Аутор: Мирослав М. Јовичин, историчар

Распростирање револуционарних идеја и појава грађанске класе у условима феудалног апсолутизма и идеолошке доминације католичке цркве наилазило је у западној Европи првих деценија XVIII века на низ друштвених и политичких препрека. И поред тога нове слободарске идеје и просветитељство нису се дали зауставити. Значајну улогу у стварању и ширењу грађанских слобода је током XVIII, па и првих деценија XIX века, одиграла контроверзна организација под називом слободни зидари или, једноставније, масони.

Потекла из зидарских еснафа средњег века, прво организовано друштво слободних зидара јавило се у Лондону 1717. године у новој организационој форми, у масонским ложама. Масонске ложе биле су основне ћелије слободних зидара, у прво време замишљене као тајне, затворене елитистичке организације за пропагирање и популарисање слободне мисли, те за узајамно помагање чланова. Слободни зидари поставили су духовно зидање за свој циљ, односно, морално подизање, облагорођивање и учвршћивање људи ради постепеног мисаоног и духовног уздизања и уједињавања човечанства. Кроз своје делатности масони су се залагали за верску толеранцију, за принципе личних слобода, братства и једнакости, обједињени скуп вредности који ће представљати идејну платформу и главна покретачка начела буржоаских покрета у Северној Америци и Европи.

Организовани на територијалном принципу (ложе по градовима, савези ложа по земљама и велика ложа на челу појединих савеза), масони се појављују као широко распрострањена, дубоко конспиративна друштва мистичних обреда која окупљају најугледније чланове заједнице. Тежећи конспиративном елитизму масонске организације су прихватале угледне и богате људе грађанске припадности, али и свештенике и племиће либерално-грађанских светоназора. Тајанственим ритуалима и затвореним местима свога окупљања масони су подизали баријеру између свих неподобних слојева друштва. Као носиоци идеја противних феудализму масони су били опасни за владајући апсолутистичко-феудални поредак, за круто-догматску организацију католичке цркве. И поред тога што су се масони јавно одрекли отворених буржоаских револуционарних метода и обрачуна, у прво време били су свуда прогоњени.^[1]

У Одеси је 1814. године основана Филики Етерија (Φιλική Εταιρεία) или Друштво пријатеља, тајна грчка револуционарна организација. Филики Етерија је најзначајнија друштвено-историјска појава у новијој грчкој историји, јер је њено постојање довело до највећих, епохалних историјских промена. Организација је представљала одраз најјаче жеље сваког Грка, а то је ослобођење од турског јарма и уздизање новог византијског царства. Чежња се појачала када је руска царица Катарина Велика показала да сања исти сан: протеривање Турака снагом руске војне силе из грчких покрајина и повратак Грка у свети православни Константинов град. Императорка је 1769. године послала своју флоту међу егејска острва и пешадију на Пелопонез, у намери да тиме охрабри Грке за општи устанак. Масовни ослободилачки покрет је изостао, па је тако маштовита и храбра, можда и хазардерска политика царице Катарине пропала, али је трасирала пут коначног грчког обрачуна са Турцима.

Пре појаве Друштва, у тајни живот богатих и утицајних Грка улази масонерија. Покрет и идеје слободних зидара дошли су са Запада и код Грка су пронашли плодно тле: сродну традицију богату езотеричним обичајима и симболима, као и склоност конспиративном удруживању и тајанственим обредима. Грци су слободном зидарству дали своју ноту, искористили га да поред залагања за личне грађанске слободе понесе и њима блиске идеје националне слободе. Схваћени као тајни национални покрет, слободни зидари брзо су прихваћени, о њима се причало шапатом и за кратко време међу Грцима су стекли широку популарност. По први пут у хеленском свету појавила се организациона платформа грађанске класе која је била блиска богатим трговцима и њиховом концепту слободног богаћења, али истовремено пријемчива и грчкој сиротињи јер је почивала на њиховој потреби за личном и националном слободом.

Нудећи задовољење потреба свих слојева друштва масонерија је, за разлику од Запада где је настала, у грчким земљама била прихватљива за готово све кругове и многи појединци су јој прилазили као ослободилачком покрету. Грци су обогатили масонски концепт својим вредностима, античким идеалима, неоплатоничарским универзализмом и елементима других класичних учења. Заузврат, масонска организација им је својим мистицизом и пирамидалном вишеслојном структуром послужила као узор када су оснивали своју револуционарну организацију. За разлику од католичког и протестантског Запада, масонски покрет је у Грчкој нашао многе присталице у свим носећим стубовима друштва. Био је прихватљив многим угледним људима, чак и конзервативном вишем свештенству православне цркве.

Савремена истраживања показала су да је ова звучна и тајанствена организација имала много већу улогу у формирању слободарских идеја код Грка него што се то у науци донедавно сматрало. Прва ложа слободних зидара код Грка је под млетачким утицајем основана 1782. године на Крфу, који је у то време био под влашћу Венеције (од 1386. до 1797. године). Ложа се звала Beneficenza и њу је под непосредном контролом држао огранак Велике ложе Вероне из Падове. Окосницу чланства ове ложе чинило је неколико Грка који су живели у северној Италији и студирали на падовском универзитету. Брже него што се могло очекивати оснивачи су успели да рашире масонску мрежу на читаву грчку дијаспору у Европи.

Грчки трговци, пословни људи и интелектуалци су по угледу на слободне зидаре, али формално изван њихове организационе структуре, формирали у Бечу 1790. године једну чудну и недовољно истражену организацију затвореног типа под називом Bon Cuisines (Добре кухиње). Организација је била чисто грчки продукт настао под утицајем Француске буржоаске револуције. Иако је оснивање Bon Cuisines било инспирисано увезеним идејама јакобинског покрета, чланство, управљање и финансирање организације било је искључиво грчко. Име је пажљиво бирано како би својом чудном неутралношћу заварало власти феудалне монархије и прикрило револуционарну природу организације. У то време у Бечу борави Рига од Фере, који покреће прве грчке новине Ефемерис и у новинама објављује патриотски страствене и запаљиве чланке.^[2] Према неким изворима ова организација је у потпуности била Ригино дело, који јој је дао карактер револуционарне заједнице, али ближих података којим би поткрепили ову претпоставку нема.

Идеолошка концепција Bon Cuisines установљена је под утицајима слободарских идеја грађанских револуција у Америци и Француској, али изван њихове организационе структуре. Сродна масонима, Кухиња је за основни задатак имала да међу Грцима у монархији пропагира и спрема национално и социјално ослобођање од Турака. У складу са својим револуционарним узорима организација је као највише идеале овог света пропагирала и величала националну, личну и социјалну слободу сваког човека. Bon Cuisines је у својим визијама видела распад светских империја и стварање држава слободних народа, што је и поставила као своје програмско начело.

Узвишене прокламоване амбиције Bon Cuisines очигледно одишу Ригиним стремљењима јер су надахнуте великогрчком идејом. Оне су налагале да се ослободилачки процеси међу хришћанима на Балкану изведу под вођством Bon Cuisines и њених Грка. Организација је имала великог, на моменте и одсудног утицаја на Грке и хеленизоване Цинцаре у читавој држави, координисала је активностима грчких заједница у Бечу, Пешти, Будиму и повезивала их са другим јелинским општинама широм монархије и подунавским кнежевинама. Оснивачи, стратези и чланови организације Bon Cuisines трудили су се да њихова организација стекне кредибилитет код највиших власти Хабзбуршке монархије како би грчка ствар придобила што више симпатија у највишим круговима царства.

Власти су врло брзо прозреле праву природу ове организације и никада нису прихватиле Bon Cuisines и њено деловање. Због идеологије опречне владајућем феудалном поретку државе, грчка организација је сматрана превратничком и револуционарном, па је била под сталним надзором полиције и државних комесара за безбедност. Држава је све њене јавне иницијативе спутавала и забрањивала, тако да Кухиња није успела да развије ширу лепезу својих деловања. Од читавог пројекта остала је мала штампарија која је одштампала само пробне примерке новина које никада нису изишле. На непосредне везе Риге и Bon Cuisines-а наводи и чињеница да се њено присуство међу бечким Грцима гаси после смрти великог револуционара.

Масонске ложе са грчким чланством у Грчкој и у дијаспори задржале су устаљени ритуал слободних масона, али им је као специфично обележје уведен грчки ритуал иницијације. Више него на Западу масонске ћелије су биле праве ризнице знања у којима су се сабирали резултати и искуства грчког просветитељства. Поред образовне улоге ложе су представљале оперативне и обавештајне центре грчких револуционара. У њима су сакупљане информације и вршене анализе стања у свим деловима Грчке. Тамо су нарастали слободарски снови, али су се ковали и реални планови о почетку устанка, о његовом организовању и вођењу. Злата вредно у свим овим активностима било је присуство имућних Грка из дијаспоре, који су узвишеном циљу доприносили својим капиталом и личним везама по високим круговима европских престоница. Неколико месеци по избијању Француске револуције, већ крајем 1789. године, широм Ефтанисе (седам јонских острва уз западну грчку обалу: Крф, Лефкада, Кефалонија, Итака, Закинтос, Китера и Пакси) нове масонске ложе ницале су попут печурки. Како се архипелаг већим делом налазио под венецијанском влашћу, било је то једино место у грчким матичним покрајинама где се живело мирно и релативно просперитетно и где су се активности грчких масона одвијале несметано.

Неколико година пре коначног слома Наполеона и британског преузимања контроле над Крфом (1815), Дионис Ромас, водећа личност на острву, спојио је две постојеће ложе, Филогенију и Агатоергију у јединствену Велику анадолску ложу Грчке и Крфа. Овај догађај је покренуо даља удруживања масонских ложа у читавом хеленском свету, па су тако 1812. године Грци у Русији били спремни да на темељима тог искуства оснују једну нову, тајну и борбену организацију. Под покровитељством Јоаниса Каподистриоса,^[3] тадашњег министра спољних послова Русије, у Москви је окупљена грчка финансијска и интелектуална елита у јединствену масонску ложу у руској царевини. Ложа је у тренутку оснивања била чисто грчка и спрам изразитог грчког мистицизма названа је Феникс, по митској птици старих Египћана и античком симболу неуништивости који израста из сопственог пепела. У наредним годинама масонска ложа Феникс послужила је као база за формирање Филики етерије и политички оквир за покретање низа припремних деловања која су претходила грчком устанку.

Активности свих грчких масонских ложа у грчким покрајинама и у дијаспори биле су корисна увертира пред оснивање озбиљног револуционарног тела са историјским задатком да припреми општи грчки устанак. Тројица револуционарно расположених и борбених Грка су под окриљем богате грчке заједнице у Русији основали у Одеси 27/14. септембра 1814. године револуционарну организацију Филики етерија. Били су то Николаос Скуфас, четрдесетдвогодишљак из Арте, Скуфасов вршњак Емануил Ксантос са Патмоса и млади двадесетшестогодишњи Атанасиос Цакалов, родом из Јањине. Етерија је билa непосредан изданак масонске ложе Феникс у Москви. Њено прво чланство чинили су млади Грци, фанариоти из Русије и угледни људи из Грчке. Оснивачи Етерије одржавали су чврсте везе са сличним тајним друштвима, италијанским карбонарима и слободним зидарима из југозападне Европе. Ксантос је био члан ложе у Лефкади, Друштво слободних зидара Светог Мавра, док је Цакалов раније био оснивач друштва необичног имена, Ελληνόγλωσσο Ξενοδοχείο или Хотел грчког језика, неуспеле тајне револуционарне организације, коју је са Григориосом Заликисом основао у Паризу.^[4]

Филики Етерија основана је на дан Уздизања Часнога Крста, који је у православном календару повезан са чудесном победом Византије над аварско-персијском опсадом Цариграда 614. године. Престоница се тих дана нашла у великој опасности, али предање говори да је патријарх повео литију на одбрамбене зидине, носећи изнад главе икону Пресвете Богородице. Енергија чудотворне иконе дала је снагу браниоцима и фатални напад варвара је одбијен. С обзиром на симболику и значај датума за православни грчки народ, може се претпоставити да су оснивачи Друштва указали својим следбеницима на историјску улогу коју ће ова организација у блиској будућности имати.

Чланови Филики Етерије приликом иницијације добијали су златни прстен са угравираним логом ΦΈΔΑ, састављеним од почетних слова мотоа Φιλικος Ελληνων Δεσμος Αλυτος или Пријатељске везе међу Грцима не могу бити прекинуте. Структура чланства и службени вокабулар Друштва проистекли су из прожимања масонске праксе и православног црквеног ритуала и терминологије. Етерија је попут сличних и сродних езотеричних друштава тога времена била заштићена велом тајанствености и мистицизма, које су њени чланови са страхопоштовањем и без резерве прихватили.

Руководство које је имало највиши ауторитет у Друштву прво се називало Невидљива власт, да би 1818. године било преименовано у Власт Дванаесторице Апостола. Руководеће тело чинила су тројица оснивача и још девет најугледнијих чланова, свештеника. Када би нови члан положио заклетву и био инициран у Друштво добио би nomme de guerre, ратно или конспиративно име, које би обично била комбинација православно-византијске и античке традиције. Ратно име Георгиоса Папломатаса, секретара цариградске Патријаршије рођеног на Самосу, било је Ликургос Логотетис, тако да Ликургос асоцира на атинског законодавца, док је Логотетис (логотет) била висока византијска титула чиновника за државне финансије.^[5] Пријемом у Друштво новом члану омогућен је тајни пролаз кроз неколико нивоа чланства на крајње дискретан начин како би његово чланство остало тајно, али тако да ни он не би сазнао имена осталих чланова. Пирамидална организациона форма и ћелијска структура Друштва омогућавала је своме чланству потпуну дискрецију.

Сам почетак рада организације био је скроман и није много обећавао, све док је њени оснивачи уз пуно енергичног рада нису извели из анониме. За прве две године свога постојања Етерија је порасла на двадесеторицу чланова. Када су 1817. године почели да јој прилазе Грци из Влашке, Русије и Молдавије, међу којима и молдавски хосподар Михаило Суцос, Етерија се омасовила и постала озбиљна организација. Око Суцоса наредних година ће се окупити велики број знаменитих Грка и странаца, фанариота, интелектуалаца, трговаца, одважних родољуба, али и обичних сиромашних људи. Водећи међу члановима били су будуће вође устанка – Теодор Колокотронис, Одисеј Андруцос, Димитрис Плапутас и епископ Герман, митрополит Патре. Етерији су прилазили угледни странци, чинећи јој тако велику част и дајући организацији међународну димензију.

Најмоћнији међу страним члановима био је руски император Александар I, који је здушно подржавао слободарске тежње Грка, обећавши им војну и финанасијску помоћ. Иако је са руководством Друштва комуницирао преко посредника, његово царско присуство у чланству подигло је популарност Друштва на митске висине, што је био позив многима. Међу првим странцима у редове Етерије ступио је вођа Првог српског устанка Ђорђе Петровић Карађорђе, који је у њеном чланству остао све до своје смрти 24. јула 1817. године.^[6] За Карађорђем Етерији су приступили још неки виђенији Срби, затим лорд Џорџ Гордон Бајрон, неколико руских конзула и многи други угледни странци.

Етерија је на своме почетку прошла кроз разна искушења, да би за седам година од оснивања, на почетку устанка од тројице оснивача нарасла на неколико хиљада чврстих родољуба, спремних на све жртве зарад слободе своје Грчке. Етерија је 1820. године имала 1.096 чланова и тада сели своје седиште из Одесе у Константинопољ, где до избијања устанка успешно ради у највећој конспирацији. Својим ауторитетом Филики Етерија је повезала и чврстим везама части и родољубља својих чланова спојила уздуж и попреко грчку дијаспору, од Цариграда преко Смирне, Александрије, Антиохије, Одесе до Беча, Будима, Пеште, Јашија, Крима, Трста, Венеције, Ливорна и Париза, обавезујући све родољубе на учешће у предстојећем устанку. Етерија је успела да за грчку ствар придобије симпатије јавности великих европских нација, па ће многи угледни Европљани на разне начине помагати грчки устанак.

Етерија је почетком 1821. године била на врхунцу своје масовности са око 10.000 људи. Поред неизбежних новчаних прилога за ратне припреме, Грци из дијаспоре су у својим срединама здушно обављали пропагандне послове, формирали обавештајне мреже и канале, набављали оружје, војну и санитетску опрему. И коначно, Филики Етерија је покренула Грчки рат за независност 22. фебруара 1821. године, када је руски генерал и царев ађутант Александар Ипсиланти на челу батаљона Света дружина са руске територије прешао реку Прут, ушао у Молдавију и ступио у борбу са турским пограничним снагама. Иако се први сукоб са Турцима завршио тешким поразом устаника, овај догађај је иницирао лавину бунта у самој Грчкој. Петробег Мавромихалис и Колокотронис већ су били спремни, па су 23. марта 1821. године у првој акцији ослободили Патру, у којој је следећег дана епископ Герман свечано објавио почетак рата за грчку независност. У крвавој балканској космогонији и ослобађању хришћана из вековног отоманског ропства, Филики Етерија ће после српске револуције у два устанка заузети кључно место.

***

Грчке колоније у Италији

Савремени историчари који се баве нововековном грчком дијаспором повезују њене стабилне почетке у Венецији као последицу крсташког рушења Византије 1204. године. После обнове царства под Палеолозима и појаве турске опасности, додатно јачају пословне везе грчких трговаца са Италијом. Као поданици византијског цара Грци су кроз политичко везивање Византије за католички центар моћи кроз унију са папом оснивали трговачка представништва и компаније у свакој већој италијанској луци још пре друге половине XV века. Била је то мера реципроцитета договорена са италијанским државама које су имале своје поседе, уживале разне пословне и административне повластице на тлу Византије. Трговачке повољности, лепоте италијанских градова и култура живљења у Ливорну или на обалама Јадранског мора, у Анкони, Венецији и касније у Трсту, биле су привлачне грчким трговцима и они су се у њима радо задржавали. У амбијентима материјалног и културног богатства који је био инспиративан, грчки трговци су финансирали своје школе, цркве и болнице и прихватали корисне тековине својих домаћина. Грчки интелектуалци и уметници су у таквим срединама били на самом извору напредних токова хуманизма и ренесансе, ствараних у италијанским градовима.

Падом грчких земаља под турску власт грчка дијаспора се почела ширити даље према Западу и средњој Европи. У грчке колоније у Италији пристизали су имигранти са јонских острва која су Турци преотели Млечанима и Ђеновљанима: Хиоса (1566), Кипра (1571), Крита (1669). Будући да је била један од центара хуманизма, Венеција је уз помоћ неколико генерација учених Грка у својој метрополи повела италијански свет у бескрајне лепоте ренесансе. Заузврат је сурово рационална Serenissima, за време док је господарила западном обалом Грчке, послужила Грцима као веза између грчких земаља и модерне Европе.

Постојање грчке заједнице у Венецији датира из доба Византије. Пад Цариграда током Четвртог крсташког рата (1204) у режији млетачког дужда био је разоран, како за град тако и за грчки понос и натерао је прве Грке да се населе у Венецију. Међутим, до повећања броја грчких колонија у Италији, њиховог привредног успона и пораста житеља долази после коначног пада Византије. Турско освајање Цариграда покренуло је велики избеглички талас, тако да крајем XV века грчка колонија у Венецији нараста на око 5.000 житеља. Грчки насељеници су се концентрисали у кварту Кастело, који су Венецијанци незванично звали Грчким квартом. Ова грчка колонија ће се у наредним временима толико уздићи да ће по економској моћи бити одмах иза цариградских фанариота. Оно што су у XVIII веку у културном животу грчке дијаспоре биле Дунавске кнежевине, то је по богатству била грчка заједница у Венецији.

Грци су у Венецију стизали из свих делова некадашње Византије. Врло сналажљиви и спретни, брзо су се привикавали на нове услове живота и уклопили у друштво домаћина. Све проблеме који би им се нашли на путу успешно би решавали колективним акцијама, али недаћа коју су муком решавали више од једног века била је немогућност слободног исповедања своје вере. Венеција је била најмоћнија поморска сила и вероватно најкосмополитскији град у тадашњем хришћанском делу Средоземља, али је њен дух ипак остао уско католички. Венецијанске власти су од половине XV века браниле грчким шизматицима православно богослужење, па су се Грци дискретно молили Богу у својим кућама. После Сабора у Фиренци 1439. године и пристанка цара Јована VIII да са Римом успостави црквену унију, званичан став власти у италијанским државама био је да су сви поданици византијског цара у канонском и литургијском заједништву са папом. Према том начелу Грци су сматрани за унијате и дата им је на коришћење католичка капела при цркви Сан Бјађа, у којој су имали право на католичку мису на грчком језику. И поред званичног става Венеције да је питање грчке цркве решено, Грци су били крајње незадовољни. Унију није прихватао нико међу свештенсвом и у народу, па венецијански Грци отпочињу снажну кампању за добијање своје цркве и права на православну литургију. Коначно им је у томе успело 18. јуна 1456. године, када је Сенат издао дозволу за изградњу грчке православне цркве.

Изградња храма почела је одмах, али ће се на зграду грчке цркве чекати више од стотину двадесет година. Почетком 1457. године Савет десеторице, највиши орган безбедности републике, без подробнијег образложења забранио је даљу изградњу грчког православног храма и сви радови на њему су стали. Грцима је остављена мрска могућност да наставе са богослужењем у католичком Сан Бјађу, али су они то одбили и вратили се тајним молитвама у својим домовима. Православне обреде су исповедали у породичном амбијенту, где су љубоморно чували језик, народно име и у грчком духу васпитавали своју децу. На њихову жалост, све тајне верске активности третиране су од власти као илегалне, па су крштења, венчања, сахране морали да обављају у католичкој капели, како би ови чинови имали легитимитет и били завођени у званичним књигама.

После пола века, 28. новембра 1498. године венецијански Грци основали су Братство православних Грка, које је формално регистровано као добротворно друштво, док је стварна улога друштва била очување православне вере и грчког заједништва. За заштитника Братства одређен је Св. Никола, а место окупљања остала је црква Сан Бјађо. Чланство је изабрало Савет директора братства са мандатом руковођења Братством од једне године. Савет се састојао од председника или gestaldа, који је био најутицајнији и финансијски најмоћнији члан заједнице, затим потпредседника или vicariа, па секретара – secretariа и још десеторице угледника. Накнадно је установљен буџет Братства, над којим је бдео одговорни благајник и правни заступник, sindico. Приходи Братства долазили су од добровољних прилога, годишњих чланарина и када је било то потребно, од посебних такси на грчке трговачке бродове који су под товаром упловљавали у венецијанску луку.

Грци су остварили право на православну цркву заслугом грчких најамника у дуждовој служби, stradiota. Страдиоти или стратиоти, као храбри и верни ратници Венеције су у честим биткама са Турцима стекли висок углед код власти, па се њихов захтев није могао одбити, ма колико шизматичан био. Грчки ратници су затражили да се одобри наставак изградње православног храма који ће бити посвећен њиховом заштитнику Светом Ђорђу, Άγιος Γεώργιος. Предлог је са највећом озбиљношћу размотрен, па га је сам дужд одобрио 30. априла 1514. године. Дозвола за изградњу цркве отворила је и суштинско питање вере, признање верских посебности и привилегија православним Грцима. Од папе Лава X (1513–1521) грчка заједница Венеције издејствовала је две буле којима је он признао право Грка на православну цркву, литургију и своје засебно гробље. Трећа була, добијена од папе Климента VII (1523–1534), гарантовала је Грцима верску независност изузећем из надлештва унијатског патријарха Венеције.

Изградња цркве Светог Георгија или Ђорђа, San Giorgio dei Greci, почела је у пролеће 1536. године на Грчком тргу или El Campo dei Greci, поред Грчког канала Rio de Greci. Грађевинске радове водила је рука мајстора Ђанантонија Киона, да би уз неке тешкоће црква коначно била завршена и освештана 1577. године. Снежно бели црквени торањ, који је због своје висине и виткости атипичан за грчке православне храмове, подигнут је касније и одвојен од централне грађевине храма дванаест метара. Временом се услед влажности тла и јаких подземних вода благо нагнуо и данас је накривљен ка југоистоку. За фрескописање храма Св. Ђорђа позвани су најбољи мајстори, па је чувену фреску Страшног суда живописао Јован Киприос. Исти мајстор предводио је зографски тим који је осликао иконостас на ком доминирају представе из Старог завета. Фреске са ликовима светог Симеона и синајских монаха насликао је чувени живописац критске школе Михаило Дамаскин.

Лепота и монументална чврстина грађевине, декорације ентеријера, као и живопис најбољих зографа тога доба одају велико богатство грчке венецијанске заједнице, као и њихову непоколебиву приврженост својој вери. Први православни парох грчке цркве у Венецији био је Гаврил Севирос, свештеник који је до тада служио у месту Филаделфија у Малој Азији. Отац Севирос је крајем шеснаестог века организовао школу грчких и латинских студија, за коју је Братство добијало новчана средства од градских власти. Уз цркву је поред школе био подигнут и женски манастир, чије је сестринство у традиционалном духу образовало женску децу патријархалних грчких трговаца. По угледу на свештеника Севироса, сви потоњи свештеници носили су придев филаделфијски и били су под непосредном управом цариградског патријарха.^[7]

Поред цркве, на истом тргу је у репрезентативном здању отворена венецијанска грчка академија, Collegio Flanginiano или Флангиниосов колегијум, установљена новцем који је грчкој заједници Венеције завештао Томасос Флангинис. Флангинис је био богати венецијански трговац и адвокат, рођен на Крфу. У Флангинисовој школи настава је трајала од 1664. дo 1905. године, са прекидом у време Наполеонових ратова и још у нека немирна времена. У том периоду образовано је и методички оспособљено око 550 грчких интелектуалаца и професора, од којих су неки током осамнаестог века били непосредни креатори Модерног грчког просветитељства. Међу чувеним наставницима Академије били су Евгеније Вулгарис, Јоанис Халкеус, Јанис Патусас и други. Образовни програм састојао се од филозофије, реторике, филологије, историје и логике.

Углед Флангинисове школе у образовном систему тадашње Италији био је висок јер се њен образовни програм уклапао у захтевне стандарде италијанског образовања. Студенти с дипломама Флангинисове школе имали су приступ престижном универзитету у Падови, на његове основне и докторске студије. Школа је остала упамћена по антологији поезије и прозе названој Цвеће побожности, састављеној 1708. године која представља компилацију радова неколико студената. Антологија садржи античке грчке и латинске епиграме, кратке лирске форме, оде посвећене Сапфи и сонете на италијанском језику. Од највећег значаја за проучавање историје грчког језика тога времена су прозни текстови и стихови из антологије, писани у димотики, наречју модерног грчког језика. Сачувано је обраћање руководства школе Сенату, под насловом Грчка покорност венецијанском Сенату, као и Патусасова Литерарна енциклопедија, писана у четири тома да служи као подсетник учитељима у грчким школама широм дијаспоре.

Од непроцењивог значаја за опстанак грчке речи и развој грчке културе у условима хировите туђинске власти било је грчко штампарство у Венецији. Прве књиге, инкунабуле, на грчком језику штампали су негрци. Пионир међу њима био је Латињанин Алдо Мануцио, у чијој је „Алдино“ штампарији током више од једног века, у његовом словном фонту италик, отиснуто преко педесет наслова грчких књига. Пристојан допринос развоју штампане грчке књиге дали су венецијански Срби, отац и син Вуковићи (Божидар и Вићентије, Вићенцо), чији су квалитетно декорисани дуборези после штампања српских црквених књига копирани и коришћени за штампање грчких религијских књига. Грчка штампа с краја XV и током XVI века бавила се списима античких грчких филозофа и драматурга, и у великој мери је допринела ширењу и богатству идеја ренесансе. Венеција постаје центар грчке литературе у другој половини XVII века, када штампарске радионице отварају Грци Николаос Гикис, браћа Димитриос и Панос Теодосиу и Николаос Сарос. Све до првих деценија деветнаестог века у овим штампаријама отискивани су радови савремених грчких просветитеља у Венецији Висариона Макриса, Мариноса Цане Буниалиса, Хрисаноса Нотараса и дугих.[8]

Од 1560, или 1566. године у Венецији је живео и сликао Доменикос Теотокопулос, Δομίνικος Θεοτοκόπουλος, чувени Ел Греко. Теотокопулос је рођен 1541. године у Ираклиону на Криту под млетачком влашћу и као грађанин Serenissimе стигао је у метрополу као младић. Његов дар је одмах уочен па је као иконописац ушао у Тицијанову радионицу, где израста у врсног сликара и вајара. Касније у свом стилу није крио утицаје Тицијана и Тинторета. Током своје италијанске фазе живео је на релацији Венеција-Рим и био ангажован од кардинала Алесандра Фарнезеа до почетка 1576. године, када је завршивши посао отишао у Шпанију. У Венецији је под утицајем великих италијанских ренесансних сликара израдио више слика, од којих је најпознатија Лечење слепаца из 1567. године. На својим сликама се потписивао пуним именом и грчким алфабетом. Надимак Греко, по коме га познаје читав свет, добио је у Венецији, а члан Ел пред надимком потиче из једног од венецијанских дијалеката. Ел Греко никада није заборавио своје грчко порекло, нити се у католичком свету одрекао православља.

Вероватно најугледнија грчка фамилија у Венецији је била породица Маруцисових. Њихови преци су крајем седамнаестог века дошли из Паранитије у Епиру како би развили посао и разгранали своју трговачку мрежу. Прву генерацију Маруцисовиху Венецији чине четворица браће: Панос, Симон, Анастасије и Христодул. Браћа су радила заједно у оквирима истога предузећа тако што у прво време нису тражили нове правце и партнере, већ су одржавали трговачке везе са својим завичајем, Јањином. Компанија епирске браће трговала је свом робом која је могла да се набави на Медитерану: бојама, воском, хартијом, платнима, капама, марамама и чувеним мирисним сапуном из Алепа у Сирији, ћилиме су довозили из Турске, памук из Египта преко солунске луке, Кипра и Смирне, а кафу су допремали из Александрије.

Пошто су у наредним деценијама стекли добар капитал, Маруциси су проширили трговину са Француском, Холандијом и Енглеском и у потпуности овладали тржиштем Венеције. Какав ли су дар за трговину имали Маруцисови, када су успели да превазиђу сву млетачку конкуренцију у самој метрополи? Зарађени новац делом су улагали у робу, делом у некретнине по венецијанским поседима и у Епиру, а остатком стеченог капитала основали су прву грчку банку у Млецима. Успешним пословањем породица Маруцис је стекла велико богатство и читаво време док је су њени потомци живели у Венецији, све до укидања Млетачке републике 1797. године, били су чланови изборне управе грчке заједнице града. Одвајали су велике прилоге и помагали рад „Маруциос академије“ у Јањини.

Паносови синови су успели да уђу у француски дипломатски кор тако што је Анастасије био француски конзул у Јањини, а Христодул у Арти. Синови Христодула старијег окренули су се на североисток и трговали с Русијом, захваљујући чему ће Панос млађи постати руски дипломата у Венецији 1768. године. Од аустријске царице Марије Терезије овај Панос је добио племство у рангу маркиза, а од Катарине Велике звање витеза реда Свете Ане. Панос је био близак пријатељ генерала Алексеја Орлова. У Државном архиву Венеције пронађена је кореспонденција између Паноса и тројице браће у периоду између 1765. и 1766. године, којима их је Панос извештавао с пословних путовања у Брисел, Париз, Москву и Ст. Петербург.

Чувена породична вила Маруцис, која својом лепотом и данас краси предграђе Венеције, дошла је 1847. године као мираз Александре Маруцис у власништво њеног мужа руског принца Сергеја Сумракована накратко, све док је бахати Рус није изгубио на картама. Тада је вила прешла у руке италијанске породице Марчело. На присуство Грка у Венецији данас сећају многи културни остаци, грађевине, документи, имена тргова. У граду је смештен Хеленски институт за савремене грчке, византолошке и поствизантолошкке студије, али у Венецији нема више Маруциса, ни потомака других богатих Грка. Многи су се временом раселили, неки су се стопили с Италијанима, а неке од грчких породица су изумрле. Њихов капитал се прелио у неке туђе послове и на неке друге рачуне по свету. Sic transit gloria mundi!

У Венецији никада није живела већа колонија Срба, али су српски културни и духовни прегаоци одржавали живе везе с Венецијом, особито с венецијанским Грцима. Иако таквих примера има много, навешћу само један. Када је митрополит Стратимировић писмом са митрополијског властелинства у Даљу 18. октобра 1804. године тражио од горњокарловачког епископа Петра Јовановића Видака извештај о раду српске штампарије у Венецији,[9] као и мишљење о положају православне цркве у новим политичким околностима, он пита:

Извјестившесја о библиотецје и књигах греческија церкве во Венецији, добро би Ваше Преосвешченство содјелали били, јегда би и о оној иногда а негли и ниње и тамо стојашчеј Сербској типографији и књигах јејо точно и очевидно извјестившесја мене увједомили (…) Равње же желал бих, да би мја не токмо о зданију и богатству гречаскија во Веневији церкве, јелико паче о их правленију и отношенију ово ко патријарху константинополскому и православију ово же ко стојашчему иногда венецијанскому государству (…) Како наши Срби во Венецији и Анхони находјашчијсја и богослуженији и учености стојат? Колико их јест? Како с Грецима слагајутсја?

***

Трст

После победоносних ратова с краја XVII и током друге деценије XVIII века, Хабзбурзи су решили да економски оснаже обновљено царство, па је на све стране конкретним мерама с највише инстанце поспешиван привредни развој, посебно занатство и трговина. Од тог времена Трст је постао лука од највеће стратешке и привредне важности за царство. Аустријске власти су предузеле кораке како би се од најсевернијег града на Јадрану начинила велика трговачка лука, каква је пристајала моћној царевини. За избор Трста био је пресудан његов географски положај: смештен на крајњем северозападу Јадранског мора, у Тршћанском заливу, од евентуалног напада с југа био је заштићен Истром и ратном флотом у Пули.

Самим избором Трсту се насмешила лепа будућност, али је градић претходно требало доградити и новом инфраструктуром припремити за предвиђену улогу. У тренутку објаве слободне луке Трст у градићу је живело око 5700 становника, углавном романског порекла из Фурланије (слов. Јулијска крајина, М. Ј.). Како би Трст демографски и економски ојачао, власти у Бечу настојале су да привуку са свих страна вредне и предузимљиве људе, који би у граду живели, радили и подизали га. За све његове будуће житеље без обзира на њихову етничку, или верску припадност, царске власти су предвиделе висок степен аутономије којим су створени предуслови да град брзо напредује. Крајем XIX века Трст је израстао у велики космополитски лучки град са 156.000 житеља, с неколико пристаништа, огромним лучким капацитетима, бродоградилиштем и свим потребним финансијским и осигуравајућим услугама.

Годину дана после потписивања мира у Пожаревцу, цар Карло VI је 1719. године објавио декларацију о слободној трговини и поморству у царској луци Трст и она гласи:

Одобравамо трговцима и занатлијама свих народности да у циљу добробити њихових послова купе земљу под повољним условима и подигну своје домове, радионице и продавнице унутар зидова царског града Трста… Обећавамо свим ситним занатлијама и трговцима да ћемо им подарити привилегије, које ће увек бити поштоване, као што ће се поштовати и њихова лична, породична и национална права, каква до сада нису имали трговци ни у једном другом граду…[10]

Одмах по царској декларацији започиње колонизација Трста и његова економска експанзија. У граду се окупио конгломерат различитих народа монархије, Италијана Фурланаца, Словенаца с Карста, тиролских Немаца и других. Привучени низом трговачко-занатских повластица и ниским порезима, у Трст пристижу први трговци из Турске, Јевреји, Грци, Цинцари и Срби. После неколико деценија од настанка луке, град се толико изменио да га неко ко је био рођен у њему, па га напустио у време изградње првих докова, сада не би препознао. Лорд Стормонт, (Вилијем Мареј, први лорд од Мансфелда), посетио је Трст 1765. године и записао:

С бзиром на то да је једина царска (аустријска) лука с поморским капацитетима и можда највећа јадранска лука, јасно је због чега је у подизање Трста уложено толико новца, свакако зато што ће уложено вратити многоструко!

Захваљујући снажним везама са великом и моћном грчком дијаспором, али и због свог великог трговачког умећа, Грци су били веома пожељан елемент у младој луци. Подарени оваквом одликом нашли су се у великој милости цара Карла VI и његове кћери Марије Терезије, која је настојала да их привуче и насели у што већем броју. Као одлични трговци и дипломате Грци су у многим случајевима посредовали између Хабзбуршког и Отоманског царства, а током ратних времена одржавали су контакте са хришћанима у Турској и преносили информације. Ове и сличне услуге Хабзбурзи су ценили и знали да награде, па су Грци који би се населили у Трст добијали лепе повластице у трговини и самоорганизовању.

Истовремено када и Грци, у Трст стижу Срби из Далмације, Истре и нешто мање из Херцеговине и Босанског ејалета. Срби су се као и Јелини бавили трговином и првих деценија су на основама здраве конкуренције сарађивали и пословали, а на основама личних пријатељстава равноправно су се држали с једноверним Грцима. Војновићи, Куртовићи, Гопчевићи, Квекићи, Николићи и друге српске породице Трста оставиле су снажне трагове свога постојања. Како би се заштитили од конкуренције, али и од мешања с католичким становништвом, Јелини су са Србима основали тршћанску заједницу 1734. године. Оснивач Грчко-илирске (Грчко-српске) заједнице Трста био је првак Грка Николаос Маинати, предузимљиви трговац и некадашњи гусар са Закинтоса. Православна, грчко-српска колонија је живела у пристојном заједништву и у релативној слози под званичним именом Communitas Greca, Грчка заједница. Овде је придев грчка одређивао религијску, православну, али не и етничку припадност чланова групе.

Православна заједница Трста живела је у јединству неколико деценија. Најјаче везе између Грка и Срба одржаване су у верском животу, док су остале друштвене активности, као што су школство, административно уређење заједнице и своја пословања, обе стране организовале посебно. У заједништву са Грцима и Цинцарима, Срби су прво подигли капелу, а затим и прелепу цркву Светог Спиридона. Такође су заједнички основали православну црквену општину, која је формално потпала под надлештво српског горњокарловачког митрополита. Царске власти су одредиле надлештво српској митрополији над тршћанским православцима из практичних разлога: Горњокарловачака митрополија је била најближи православни црквени центар Трсту у оквирима Војне крајине и под непосредном контролом Беча.

Када је царица Марија Терезија 1751. године дала гаранције на верске и политичке слободе грчким насељеницима који се одрекну турског и прихвате суверенство Аустрије, широм царства долази до првих неспоразума у српско-грчким заједницама. Прве зађевице међу тршћанским православцима избиле су око цркве. Тршћански Грци су 1770. године, после скоро две деценија неслоге око цркве, опет предвођени већ остарелим Маинатијем, захтевали потпуну и коначну сегрегацију од Срба. Тада су на видело изашле економске, језичке и културне разлике између ова два народа, које су била исувише велике да би се верско заједништво одржало. До коначног разлаза између Грка и Срба дошло је после доношења Патента о толеранцији, када су старе српске привилегије остале безвредне.

Према Олги Херинг-Кацијарди, професорки историје на атинском универзитету, παροικία,[11] грчка популација у Трсту је до средине осамнаестог века била веома малобројна. Када су 1749. године пристигли нови Грци у град, њихова заједница је осетно порасла и тада ју је сачињавао 21 члан; седам година касније колонија нараста на 149 Грка, а пред разлаз са српском заједницом 1782. године, у Трсту је стално живело 277 Грка. Грчка парохија ће бити најбројнија у врема Грчког рата за независност захваљујући техничком прираштају, доласком бројних избеглица. Између 1822. и 1823. године у Трсту је живело близу 3500 Грка. Наредних година овај број ће опадати, тако да се средином XIX века величина грчке заједнице у Трсту стабилизовала на око хиљаду душа. Све време постојања грчке заједнице у Трсту, са Грцима је живео и мали број Цинцара.

Када су се сместили у космополитском амбијенту слободне луке Трст, Грци су настојали да своју парохију и животно окружење уреде спрам својих потреба и обичаја. Живели су у најлепшем делу града који се звао Терезијана, подизали су простране спратне куће од камена монументалних фасада; у времену заједништва са Србима заједничким напорима саграђена је црква Св. Спиридона. Грчке радње, магазини и тезге ницале су у сваком кутку града, док су у својој четврти Терезијани отварали кафане са својом храном и ентеријером који их је подсећаона завичај. Своју територијалну посебност Грци су заокружили куповином земљишта за своје гробље на брду Монтуца. Најпознатији и најбогатији тршћански Грк био је Димитриос Карциотис, Demetrio Carciotti, родом с Пелопонеза. Између 1799. и 1806. године Карциотис је подигао своју чувену палату, Palazzo Carciotti, која се протезала на читав један градски кварт. О томе да је у Трсту било још знаменитих Грка сведоче низ грчких имена улица, палата, и квартова: Јанис Андрулаки, или Giovanni Andrulaki, Јанис Хаџикоста или Giovanni Hatzakosta, Kирјакос Катрариос или на италијанском Ciriaco Catraro, банкар који је подигао зграду Тршћанске берзе за промет акција, породица Галати у чијој се палати данас налази администрација провинције Трст.

Манусиси су основали дечју болницу и са чувеном браћом Рали били су фондатори знаменитог легата за културне ствараоце, РАС. Ове две породице су биле међу оснивачима тршћанског поморског осигуравајућег друштва Lloyd Triestino. Поред трговине и банкарских занимања, многи тршћански Хелени бавили су се политиком. Крајем осамнаестог века прихватили су идеје француске револуције и били у контакту с револуционарним организацијама у Бечу, Одеси и грчким острвима. Као сви њихови сународници и они су се залагали за ослобођење свих балканских народа од отоманске власти под вођством Грка. Слободарско деловања Грка у Трсту било је најактивније у време када је ту боравио и радио Рига од Фере. Грчки револуционар је у пролеће 1798. године ухапшен у Трсту и спроведен до Београда, где је предат Турцима на погубљење.

Грчко друштво у Трсту је живело самоорганизовано у свим друштвеним сегментима, укључујући и просветне делатности. Прва грчка школа у Трсту је на иницијативу грчке општине отворена релативно касно, 1801. године, под покровитељством супруге аустријског цара Франца II, царице Марије Терезе Напуљске. Школа је подељена у два раличита образовна нивоа: у нижој школи су припремани ђаци за више школовање и овој групи су проучавани следећи обавезни предмети: грчки језик, култура, православна веронаука. Настава на вишем образовном нивоу одвијала се на италијанском и немачком језику, који су били службени језици у Трсту и обавезни за увођење студената у италијанско друштво под аустријским режимом. На владајућим језицима учила се аритметика, географија и историја.

Тршћанска школа је издржавана донацијама богатих грчких породица, а из истих извора оснивани су добротворни фондови за потребе сиромашних чланова заједнице. Особито су често покретане добротворне акције и донаторске вечери у време Грчког рата за независност, када су прикупљена средства давана за рањенике, сиротињу и избеглице који су остали без домова. У тајности су скупљани прилози и у војне сврхе, куповало се оружје, муниција, завоји и храна за борце у отаџбини. Утицајни и заслужни Грци лобирали су у корист грчких устаника у високим круговима града, покрајине и у самом Бечу. Солидарност са својим народом у борби за слободу била је света обавеза свих способних људи у грчкој дијаспори, а тршћански Грци су се њоме посебно истицали.

Први сукоби Грка и Срба унутар тршћанске православне општине избили су у цркви, због свештеника, црквене благајне и богослужбеног језика. Градске власти су желеле да се ствар изглади унутар заједнице, па су од завађених страна захтевале компромис. Слога је привидно успостављена када су се прваци споразумели да обе стране имају своје свештенике који ће држати службу на својим језицима наизменично, сваке друге седмице. По истом принципу обележавали би се и празници, тако што би се празничне литургије служиле оним богослужбеним језиком који је те недеље био актуелан.

Свештеничке плате је према постигнутом договору требало да исплаћује заједничка православна општина Трста и предвиђено је да буду једнаке за оба свештеника. Такође је договорено и да се бирају четири тутора која би се старали о цркви, по два Србина и два Грка. Грчку службу је у почетку служио прота Дамаскин Омеро, или како га налазим у списима Илирске дворске депутације (ИДД) ‒ Хомерос, док Срби за своју славјаносербску литургију нису добили свештеника пароха. Словенску службу је вршило неколико калуђера које је митрополит горњокарловачки постављао и често мењао. Грци су под притиском градских отаца били приморани да прихвате споразум, али је већина њих остала незадовољна. Стога су убрзо упутили представку царском двору, у којој се тражило да се у Трст не прима више српски свештеник нити да се држи појница на словенском језику. Грци су у овој заједници очигледно били јачи фактор, ако не бројем онда економском снагом, јер су у цркви имали свештеника, а Срби само калуђера.

Договор и напета слога су кратко трајали. Грци су 1755. године израдили да уз помоћ интрига проте Дамаскина протерају српског калуђера из Трста. Истовремено су повели судски поступак да тршћанску црквену општину издвоје из састава Горњокарловачке епархије, са жељом да је подвласте неком од грчких митрополита на Леванту. Извештај о суђењу је стигао до Беча, па су Двор и Илирска дворска депутација 1757. године прекинули судски поступак и одредили да сви тршћански православци остану под јуриздикцијом српске Карловачке митрополије.[12] Грци су исказали велико незадовољство због ове одлуке, жалили се властима и тужили суду, али је царица после дванаест година потврдила припадност тршћанске православне општине Горњокарловачкој епархији. Чак је и горњокарловачки владика Данило Јакшић дошао у Трст како би смирио завађене стране, али је помирење опет кратко трајало.

Грци су на превару поново истиснули српског свештеника и неовлашћено, мимо процедуре и без одобрења горњокарловачког владике, обратили се Бечу са два захтева. Тражили су од Илирске дворске депутације да им се дозволи да се практикују њихови „од давнина православни обичаји и традиције, да се сахрана одвија јавно и том приликом тело покојника у отвореном ковчегу, од куће до гробља улицама носи“. Други захтев је такође био верске природе, потакнут све чешћом појавом бракова између Грка и католикиња: тршћански Грци су тражили да се законом одреди васпитавање деце из мешовитих бракова, тако да сваки родитељ у духу своје вере васпитава дете свога пола. У одговору из Беча стоји да се овом захтеву не може удовољити јер је Трст ипак католички град и ове промене би реметиле односе Беча са Светом столицом.[13]

После више година дефанзиве, Срби су успели да се коначно изборе за своју словенску литургију на празнике Божић и Ускрс, као и за црквени часопис на српском језику. Српско читање јеванђеља у Цркви Светога Спиридона толико је расрдило Грке, да су се најтврдокорнији међу њима заклели да у цркву више неће ући докле год се тамо буде вршила словенска служба. Спор је окончан судским решењем из 1782. године, тако што је у власништву српске општине остала Црква Светог Спиридона и сва пратећа имовина. Читава српска православна заједница је у верском погледу остала у оквирима Горњокарловачке епархије.[14] Грци су себи између 1784. и 1795. године подигли нови храм који су посветили Светом Николи и Светом Тројству. Ипак, ни после издвајања из православне заједнице са Србима и изградње сопствене цркве, тршћанским Грцима није пошло за руком да се у верском погледу ставе под јуриздикцију неког од грчких митрополита. Илирска дворска канцеларија (ИДК) је 1791. године донела одлуку да обе тршћанске заједнице, српска и грчка, као једна црквена општина са два храма буду у надлежности српског епископа у Карловцу, односно српског митрополита у Сремским Карловцима. Иста одлука садржи и забрану да грчки калуђери из Турске долазе у Трст „јер изазивају сукобе и баве се недоличним и недозвољеним стварима“.[15]

Последњих година XVIII века у грчким континенталним покрајинама харала је сурова оскудица хране, негде и права глад. Многи грчки калуђери су долазили у Аустрију и Угарску, у градове са богатим грчко-цинцарским заједницама и скупљали новчане прилоге, наводно за помоћ братијама својих манастира. Понашали су се прилично бахато и агресивно, али су их сународници некако трпели. Са Србима су због већ поремећених односа ови калуђери често долазили у сукоб, посебно у богатом Трсту, Пешти и у још неким местима пештанске епархије у надлештву владике Дионизија Поповића. Стога је реаговала Илирска дворска канцеларија тако што је недисциплинованим монасима декретом било ускраћено гостопримство у монархији. Илирска дворска канцеларија је препоручила владару да се Грцима, због њихове респектабилне економске снаге, трговинских и дипломатских веза, допусти и омогући да своје свештенике доводе из Турске, али уз поштовање обичаја и свих закона државе.[16]

Црквеним осамостаљењем Грка нису се покидале везе са Србима, нити су престали конструктивни односи и културна сарадња два православна народа у Трсту. У писму митрополиту Стратимировићу писаном 5. априла 1798. године, српски парох у Трсту Викентије Ракић се жали да не може да набави жељене књиге:

Истина да су људи (тршћански Срби) богати от српске нације не има нигди овима подобни ни равни с богатством. Али сви своју ишчу, а не има ни једног Закхеја који би Исуса искао. Тражио сам код грчке церкве церковниј историја и свешченства и другиј трговаца, пак неће нитко ни да зна за такве књиге, него ћу поручити у Венецију […] Него молим да би сте ми ону грчку граматику послали, што сам је ја написао, могу је овде са Грков исправити, па у Венецију послати…[17]

Тршћанска грчка православна Црква Св. Николе архитектонски је подељена у три литургијске целине: олтар са три апсиде, основни брод и балкон за вернике и хор. Црквени под је поплочан црно-белим мермерним плочама. Између улазних врата и средишње куполе основног брода, у којој је представа голуба као Светог духа, као и између куполе и олтара, висе два раскошна кристална свећњака са по дванаест разгранатих кракова. Свећњаци су дискретно постављени на левом бочном зиду и осветљавају велику икону Светог Николе, која је централна ликовна представа у храму. Дуж бочних зидова у низу су постављене столице за вернике. Део иконостаса је сликао непознати сликар, али стил подсећа на радове чувене Јонске сликарске академије Панајотиса Доксараса. На другом делу иконостаса доминирају иконе критске, венецијанско-критске и руске иконописне школе. На зидној површини између великих прозора с витражима ређају се фреске евангелиста и светих апостола. На левом зиду је фреска Светог Јована Крститеља, а на десном је Христос са децом, обе фреске су радови италијанског мајстора из Пирана, Ћезара дел Аква, рађени 1821. године. Исти мајстор осликао је и простор изнад десних побочних врата, где је слика Аврама како дочекује анђеле. Међу најлепшим живописом у цркви су две иконе на којима је Свети Никола и Света Катарина, с позлатом коју су руски златари даровали храму 1848. године.

Међу малобројним Цинцарима у Трсту неко време је живео и радио новосадски Цинцарин Михајло Анастасијевић. Михаило се родио 1740. године у Новом Саду у породици Анастаса, мануфактурног трговца. Отац му је пред Турцима бродом избегао из Београда 1739. године и на аустријској страни на Дунаву код Сурдука опљачкаше га некакви сремски разбојници. Однели су пустахије сву робу и покретну имовину а лађу запалили и пустили низ матицу, тако да је Анастас као пуки сиромах доспео у Петроварадински шанац. Недуго затим, од силног једа за губитком имовине, умро је млад, када је Михајлу било три године. Дечак је изучио трговину код новосадских Грка па је још као момак отишао у Трст, где је радио у Ризнићевој радњи. За време Аустријско-турског рата 1788. године добио је од војних власти монархије лиценцу да буде лиферант за аустријску војску. Овај посао га је винуо у трговачке висине и обогатио толико да је постао један од богатијих Новосађана.[18]

Међу тршћанским трговцима био је још један српски Цинцар, Константин Коста Панић. Био је најстарији син Ђорђа Пане, учио је школу у Београду и запослио се у трговини код Дуке Пешике. Вредног и способног послао га је Дука 1836. године у Трст код свога сина да изучи италијански језик и вештину савременог вођења књига. Константин се вратио у Београд 1842. године и уз пристанак Дуке осамосталио се у послу и остао повезан с млађим Пешиком, тргујући платнима и памуком. Сличних примера у којима се види да су и наши крајеви, пречански и србијански, били у систему трговинске мреже Грка и Цинцара било је доста.

[1] Мирослав М. Јовичин, Синдикати кроз историју, Нови Сад 2010, 17.

[2] Klimis Mastoridis, Ephemeris and the First Steps of the Greek Press, Hyphen, no.3, Winter 1999, e book in English.

[3] Каподистриос је био први народни владар независне Грчке од 1827. до 1831. године, када је убијен у атентату. Све до своје смрти налазио се на челу московске ложе Феникс. Истим именом назвао је прву грчку монету, али је његовом смрћу била рођена драхма.

[4] Хотел грчког језика била је тајна организација основана 1814. године у Паризу, са истоветним циљем као и све претходне грчке тајне организације: да мобилише, образује и припреми Грке у дијаспори за одсудни устанак. Уз помоћ Грка из Француске, Цакалов и Заликис су успели да прикупе око 40.000 комада разног оружја и да га допреме до Пелопонеза, Епира и Македоније. Велике заслуге за финансијски успех ове акције имао је париски трговац Стефанос Хацимосхос, док су фанариоти и принц Димитрије Ипсиланти поред финансијске помоћи, организовали набавку и транспорт наоружања. Симбол организације је била скраћеница ΦΈΔΑ, (Φιλικος Ελληνων Δεσμος Αλυτος, Пријатељске везе међу Грцима не могу бити прекинуте), који ће Цакалов предати Филики Етерији.

[5] У административном систему православне цркве логотет је правни заступник патријарха, патријаршије или митрополита.

[6] Карађорђа је у Етерију ритуално увео руски племић Михаило Леонарди, пореклом Грк са Крима. Карађорђе се приликом пријема заклео на вечну верност и љубав према грчком народу и обећао да ће грчкој ствари несебично помагати. То се збило у Јашију јуна 1817. године, свега месец и по дана пре Вождове смрти. Истом приликом Леонарди је Карађорђу обезбедио пасош и средства за повратак у Србију, са задатком да подигне народ на устанак. Организацију око Карађорђог путовања, преласка границе и везе са Вујицом Вулићевићем преузео је Јоргакис Олимпиос, добровољац у Првом устанку и побратим Хајдук Вељка и муж његове удовице Стане, чувени Капетан Јоргаћ. Прешавши границу Карађорђе је затражио везу са Милошем Обреновићем, коме повратак Вожда није одговарало из више разлога, па је припремио његову ликвидацију. После убиства Карађорђа у Радовањском лугу кнез Милош је предао Вождову главу Турцима у Београду. Глава највећег турског непријатеља послата је султану у Цариград, где је са посебном пажњом препарирана и спремљена за султанску ризницу. Хетеристи су врло брзо ступили у преговоре са султаном и за велики новац откупили главу свог важног члана. Од тада се Карађорђевој глави губи сваки траг.

[7] Млетачка република је после Карловачког и Пожаревачког мира завладала читавом Далмацијом. Све православне Србе на том подручју је у црквеном погледу потчинила грчком филаделфијском архиепископу у Венецији. Мелетије Типалди је први филаделфијски архиепископ који је 1690. године званично прихватио унију. За покушај унијаћења православних Срба у Далмацији послужио му је Никодим Бусовић, парох из Шибеника ког је 24. јуна 1693. године Типалди поставио за епископа далматинског. Према католичким изворима, Никодим Бусовић је још 4. септембра 1692. године у Венецији исповедио католичку веру. Иако је његово хиротонисање од стране Типалдија изазвалу негодовање калуђера манастира Крке и Арсенија III, унијатски патријарх Венеције га је ипак потврдио за епископа 1695. године. Након тога, Никодим Бусовић ипак напушта унију и покајнички се враћа православљу.

[8] Klimis Mastoridis, The First Greek Typographic School, Hyphen, vol.1, no.2, Autumn 1998, e-book in English

[9] Венеција тада више није постојала као држава, јер је Наполеон уништио њен суверенитет октобра 1797. године. Венеција ће после мира у Кампо Формију, од 1797. до 1814. године, два пута прелазити из француске у аустријске руке. После слома Наполеона, Венеција са северном Италијом постаје домен Хабзбурга и део Аустријског царства.

[10] Olga Hering-Katsiardi, The Greek Community of Trieste (1751‒1830), vol. I, Athens 1986, p.8

[11] На грчком језику парокиа, парохија, означава грчку заједницу која привремено борави у туђој земљи. Иако су једно време живели у формалној заједници са Србима, појам парохија се односи искључиво на грчку заједницу.

[12] Архив Војводине, фонд Илирске дворске депутације, Ф 12 кутија 1323 (62) бр 1.

Илирска дворска депутација се бавила пословима који су били називани илирскима, тј. тицали су се православног становништва земаља круне Светог Стефана, посебно црквене провинције Карловачке митрополије. Територијално је била надлежна за просторе Славоније, јужне Угарске и будуће Војводине. Марија Терезија је прво основала поверенство за верска питања православних Срба, Илирску дворску комисију 1745. године, коју је 1747. заменила Илирска дворска депутација. Илирску дворску депутацију ће одлуком цара Леополда II од 20. фебруара 1791. године заменити Илирска дворска канцеларија, а њу ће Франц II после 16 месеци постојања укинути 1792. године. ИДК је била једина званична институција Срба у Хабзбуршкој монархији, спона између Карловачке митрополије и царске власти, нешто као министарство за Србе и послове у вези са српским питањем. Под њом су били митрополит и владике, као и надзорници школских округа. Њен председник је био царски повереник и до 1790. године хрватски бан, Мађар гроф Фрања Балаша од Ђармата (Ferenc Balassa de Gyаrmath), а једини Србин дворски саветник био је владика Петар плем. Петровић. Канцеларија је била смештена у палати кнеза Лобковица у Бечу; укинута је због великог противљења мађарског племства.

[13] Исто, F 12 кутија 1326 (64), бр 5.

[14] Највећи појединачни легат Српској школи при овој цркви је оставио српки трговац Јован Милетић из Трста. Од своје укупне оставштине, која је износила 109.734 форинте, овај турски поданик је тршћанској Илирској школи оставио 24.000 форинти.

[15] Исто, F 12 (7) 5/95.

[16] Исто, F 12 (37) 5/ 93.

[17] Славко Гавриловић, Из књижевно-историјске преписке митрополита Стратимировића, прилог, Зборник Матице српске за језик и књижевност, Матица српска, Нови Сад 1967, 272.

[18]Д. Ј. Поповић, О Цинцарима, 321.