Аутор: Јованка Симић, новинар
Глумачку биографију Милке Гргурове краси 500 позоришних улога овенчаних многим наградама. Била је хероина и на позоришној и на животној сцени, а мање је познато да је била посвећена и књижевности. У најзначајнијим књижевним часописима с краја 19. и почетка 20. века њена прозна остварења представљала су смеле тематске искораке из ондашњих књижевних токова. Износила је „на видело врлине и мане личне, породичне и општечовечанске, а местимице и националне, у вези са оба пола, а особито женског света.“ Књижевни рад започела je преводима драмских дела са немачког и француског за потребе Народног позоришта у Београду 1870. године. Упоредо је писала и полемике о необјективним позоришним критикама.
Године 1875, када је основано Женско друштво у Београду, постала је веома активна чланица. Ово друштво је 1889. године установило Литерални одбор који се бринуо о преводима и књижевним радовима за часопис „Домаћица“, јер су у то време књижевна дела женских аутора ретко била прихватана и објављивана у листовима које су уређивали мушкарци. Но, 1892. године по основању Књижевно-уметничке заједнице Гргурова постаје једна од њених ретких чланица. Имала је привилегију да на сусретима чита своје радове и добија похвале књижевника.
У Београду се 1883. удала за Константина Алексића, бившег руског царског и гардијског официра, који се по окончању Српско-турских ратова настанио у Србији. Официрима је тада било забрањено да се жене глумицама, те је Алексић морао да упути посебну молбу српском двору да ступи у брак са глумицом. Дозволу за венчање добили су од краљице Наталије. Према сведочењу Гргурове, њихов брак је био веома складан и срећан. Константин Алексић подржао је своју супругу када је изразила жељу да се посвети књижевном раду и свесрдно ју је наговарао да написано и објављује.
Прву приповетку „Нада” објавила је у листу „Домаћица”(1894). Муж ју је храбрио да не диже руке од књижевности ни наредне године када је Књижевни одбор Коларчеве задужбине дао негативне осене њеном рукопису који је садржао 12 прича. Комплетан рукопис, нажалост, није сачуван. Велики ударац за Милку представљала је смрт њеног супруга 1896. године. Посветила му је збирку „Приповетке Милке Алексић-Гргурове“ (Државна штампарија Краљевине Србије, Београд 1897, 125 страна).
У наредне две деценије наставила је да пише и објављује приче и то најчешће у новосадском „Женском свету” али и у „Бранковом колу“, „Зори”, црногорској „Лучи”, сарајевској „Босанској вили”… Осим прича, писала је и полемичке текстове и преводе, путописе, некрологе… Своје доживљаје из Српско-турског рата (1876–1877), у којем је провела шест месеци као болничарка и за тај допринос одликована Крстом милосрђа, описала је у књизи „Из болнице 1876” (објављено у „Домаћици” 1895). Свом глумачком почетку посветила је наслов „Мој први деби” („Зора”, 1898) као и цртице из глумачког живота које је објавила у „Позоришном листу” 1901, а 1913. у сарајевској „Српкињи” објављена је њена „Аутобиографија”.
Истоветну упорност, али са много дубљим трагом, испољила је на позорници. У њеној биографији, коју је јавности предочило Српско народно позориште, забележено је да је била једна од највећих српских глумица које су тумачиле улоге трагичних јунакиња, те „да ју је ретко која од глумица до данашњих дана достигла , а и ако јесте, онда није премашила“. Њену глумачку каријеру краси 500 позоришних улога. Кратко време, свега четири године, почевши од 1864, Гргурова је провела у најстаријем професиналном српском театру, али је управо на тим „даскама“ у Новом Саду испекла занат и затим прешла на београдску сцену.
Рођена је у имућној трговачкој породици у Сомбору 14. фебруара 1840. године, као најстарија од троје деце, у породици која је потекла са салаша Лалић надомак Сомбора. Од детињства је учила да свира клавир, изучавала је немачки и француски језик и исказивала велико занимање за позориште и књигу. Доцније, као славна глумица, говорила је да је слутила да ће глума бити њен живот још у раним годинама детињства док је окупљала своје другарице и учила их да „декламују песме“, а најчешће стихове Јована Суботића, српског песника, адвоката и политичара.
Сомборски трговац Василије Коларовић запазио је њену лепоту и грациозност. Када је основана дилетанстска глумачка дружина замолио је њене родитеље да јој дозволе учешће у предстви. Милка је у представи била врло запажена. Даровиту Сомборку на сцени је запазио и Јован Ђорђевић, некадашњи сомборски жупанијски писар, доцнији књижевник и аутор химне „Боже,правде“, који је 1861. године у српској Атини основао Српско народно позориште. Чланица новосадског ансамбла Милка је постала 1864. године, када је била двадесеттрогодишњакиња.
Ансамбл СНП-а гостовао је по многим варошима Аустроугарске, те је Милка дебитовала у Винковцима 19. јула 1864. улогом Љубице у комаду „Мејрема“ Матије Бана, који је у то време сматран нашим Шекспиром. Потом је играла Ану у Суботићевој трагедији „Немања“, па Чучук Стану у Драгишићевом комаду „Хајдук Вељко“… У биографији „Свитања и сутон Милке Гргурове” Вере Црвенчанин (Музеј позоришне уметности 2003) наведено је да је Матија Бан на гостовању СНП-а у Београду 1867. био очаран снагом Милкине улоге у „Мејрими“. Срочио је овакву критику: „Госпођа Гргурова одиграла је са тако жарким чувством и фантастичним полетом, каквога још не видесмо на бини нашој.“
Једна од преломних година била је 1868. када је СНП гостовало у Београду. Кнез Михаило, одушевљен новосадским глумцима, позива Јована Ђорђевића да и у Србији оснује стално позориште. Прихватајући позив као част и изазов, управник Ђорђевић са собом одводи половину новосадског ансамбла, укључујући и Милку Гргурову. Тако је, седам година после оснивања првог српског тетара у Новом Саду, у Београду основано Народно позориште у којем је Гргурова провела наредне 34 године. Играла је у водвиљима и лаганим комедијама, а како су се године на сцени низале, добијала је све сложеније драмске улоге због којих је постала омиљена и код публике и код критике. Ниском упечатљивих рола израсла је у „ненадмашну трагеткињу 19. века“ у време када је глума била првенствено мушки посао. Публика и критичари били су одушевљени њеним креацијама у „Ромеу и Јулији“, „Дездемони“, „Јованки Орлеанки“, „Марији Стјуарт“, „Отелу“…
Поводом двадесетпетогодишњице њеног театарског рада, 1890. године српска краљица Наталија послала јој је својеручно писмо у којем је, осим осталог, написано: „Честитајући Вам дан Вашег јубилеја, ја само желим то да још дуго времена будемо имали задовољство да Вам се дивимо.” Куриозитет је да је у трагедији „Федора“ Викторијена Сардуа Милка Гргурова главну ролу играла у хаљини краљице Наталије.
Као своје најдраже улоге издвајала је Андријану Лекуврер (према истоименом комаду Скриба и Легувеа, о француској глумици с почетка 18. века) и краљице Јаквинте, коју је Драгутин Ј. Илић за њу написао. У тој роли се опростила од београдске публике 1902. године када је пензионисана на лични захтев због болести грла. Крочила је на сцену поново на позив Српског дилетантског позоришног друштва из Мостара 1912. године. Био је то последњи наступ велике глумице Милке Алексић Гргурове.
Међу признањима за њен глумачки рад су и Ордени белог орла, Светог Саве и Данилов крст четврог реда. Велика награда биле су и речи Бранислава Нушића: „Понос наше сцене, пред чијом је појавом свако младо срце затреперило, чија је реч са позоринице звонила као кристално звоно, чија је игра изазивала дубоко узбуђење и чији је крик потресао душине дубине!“
Последње године живота провела је усамљена и заборављена. Милка Алексић Гргурова упокојила се 25. марта 1924. у Београду, у свом скромном собичку који се налазио у дворишту здања Народног позоришта. Свештенство на опелу у београдској Вознесењској цркви предводио је српски патријарх Димитрије. Тужна поворка застала је пред Народним позориштем са чијег се балкона беседом посвећеном одлазећој примадони српског глумишта опростио тадашњи управник, а над њеном хумком опроштајне речи изговорио је генерал Стеван Хаџић, лични изасланик краља Александра. Почива на Новом гробљу поред свог вољеног супруга Константина Алексића.
ЛИТЕРАТУРА
Енциклопедија Српског народног позоришта
Коста Димитријевић: Милка Гргурова, српска Сара Бернар, у годишњаку „Даница“ (2011)
Славица Гароња Радованац : Књиженство, теорија и историја женске књижевности на српском језику до 1915.г.
Боривоје С. Стојковић: Великани српског позоришта, Београд-Ваљево (1983)
Вера Црвенчанин: Свитања и сутон Милке Гргурове, Музеј позоришне уметности, Београд (2003)
Остави коментар