Аутор: др Милош Савин, историчар
Ђорђе Бранковић (1645-1711) је изузетно пикторесна личност српске националне историје новог века. Бранковића, пак не можемо посматрати само кроз призму српске историје, већ кроз њено преплитање са аустријском, мађарском, румунском, бугарском и турском историјом. По политичким и животним обртима, и авантурама у које је западао, могуће га је поредити само са Ђорђем Стратимировићем (1822-1908). Ипак, за разлику од Стратимировића, Бранковић уопште није био авантуристичког духа, напротив, био је веома опрезан и умерен, али околности и лични фантазам су бродили њиме. Бранковић је потицао из имућне породице која је стекла свој углед у североисточном Банату и западном Ердељу, учествујући у борби против османске најезде. Ова породица је у веку општег незнања покушавала да докаже да је у директној вези са лозом Вука Бранковића, његовог сина српског деспота Ђурађа Вуковића Бранковића (Ђурађ Смедеревац), односно праунука, Ђорђа Стефановића Бранковића (монах Максим Крушедолац, митрополит Максим) коме је мађарски краљ доделио титулу српског деспота, те сремске поседе Купиново, Сланкамен и Беркасово. Занимљиво је што је ова династија тек накнадно, у седамнаестом веку прозвана Бранковићима и по Вуку Бранковићу, од стране дубровачког бенедиктинца и историчара Мавра Орбинија. До тада су сви изданци ове породице носили презимена по очевом имену (Вуковић, Стрфановић…) и нису углавном ни препознавани као једнопрезимена династија. Незнајући за ове чињенице, још је едељски митрополит Лонгин, стриц Ђорђа Бранковића, јунака наше приче, почео да истиче сродство са поменутом средњевековном династијом. Лонгин се такође представљао и као Лонгин Коренић (Корјенић), с обзиром да је Младен, деда Вука Бранковића био управник Требиња, па се претпостављало да цела лоза води порекло из предела Корјенићи источно од Требиња, одакле свакако води порекло једно братство Бранковића. За поменуто братство не можемо поуздано рећи да има било какве везе са династијом Бранковића, с обзиром да се отац Вука Бранковића завао Бранко Младеновић, а деда који је управљао Требињем – Младен. Све и да су банатски Бранковићи потицали од Коренића, сасвим сигурно да нису били наследници лозе Вука Бранковића, евентуално су можда могли имати неког заједничког претка, који није био никакав истакнути средњевековни великаш.
Сем жеље да се посебно истакне породични углед, банатско-ердељски Бранковићи нису имали реалну потребу да се лажно представљају, пошто је њихова породица била у веома блиским везама са ердељским кнежевима Жигмундом Ракоцијем, Габором Бетленом, Габором Баторијем и Ђорђем I Ракоцијем. Јован, отац Ђорђа Бранковића, истакао се у војсци свог рођака, чувеног Ђорђа Раца (Ђорђе Србин). Јован се преселио из Липове у банатском Поморишју у Јенопоље (Инеа) у западном Ердељу (Трансилванија), где му се у позним годинама родио најмлађи син Ђорђе. Пошто су Турци преузели Арад, Липову и Ђулу, целокупно српско становништво је прешло у Јенопоље, сачинивши већину. Ердељ је био Мађарска кнежевина, вазално везана за Турску, са претензијама да преузме остатак Угарске од Хабзбурговаца. Након мохачке битке 1526. године, када је у борби против Османлија мађарски краљ погинуо, дошло је до сукоба око власти над Мађарком (Угарском) између Хабзбурговаца и Ердељског војводе Јована Запоље. Хабзбурзи су, користећи се пре свега правом јачег, преузели мађарску круну, што је са друге стране ојачало суверенитет Ердеља, који ради опстанка и тежњи да поврати све угарске земље под своју власт, преузео вазалне обавезе према Турцима. Ердељ је имао доминантни утицај у тзв. доњој Угарској, коју су освојили Турци, посебно у Банату где су још од 1438. године Срби били кључни елемент популације.
Док је био дете, Ђорђе је остао без оца, два старија брата и сестре, које је покосила куга. Одмах потом, фактички, губи и мајку која диже руке од борбе за њега, те одлази у манастир. Бригу о Ђорђу преузима његов старији брат, протопоп Симеон, потоњи ердељски митрополит Сава (Свети Сава Ердељски). Чувени српски историчар Јован Радонић је сматрао да је Ђорђе Бранковић од своје мајке наследио лакомисленост и фантазам без покрића. У Ердељу је доминантна вероисповест била калвинизам (мађарски реформати), коју су едељски кнежеви подстицали руководећи се старим принципм Cuius regio eius religio из немачких верских ратова. По овом начелу, владар је одређивао вероисповест својих поданика. За ердељске кнежеве калвинизам је представљао битно идентитетско упориште, које је требало да буде брана синергији хабзбуршке династије и католичке цркве. Поред Мађара који су већ били калвинизовани, постојао је огроман број православаца, Срба и Влаха (Румуна) које је кнез Ђорђе Ракоци желео што брже и ефикасније да калвинизује. Како се дотадашњи православни митрополит противио калвинизацији, Ракоци га је збацио, а на његово место поставио Симеона Саву Бранковића, верујући да ће Сава као флексибилнији и млађи временом постати отворенији према калвинизму. Такође Ракоцију је била значајна чињеница да се давнашњи ердељски митрополит Лонгин, стриц Саве и Ђорђа налазио у манастиру Комани у Влашкој и био пријатељ са влашким кнезом Константином Шербаном. Шербан је Ракоцију био изузетно битан због подршке у борби за пољски престол, на који је полагао одређена права, а тадашња Пољска, попут данашње Украјине, граничила се са Мађарском и Румунијом (Ердељ и Влашка). Устанком козачког вође Богдана Хмељицког у Украјини 1648, дошло је до озбиљне тектонике, која ће владавину пољског краља Јана Казимира (1648-1668) учинити фрагилном, све до абдикације. Ракоцију је пољска круна била од суштинског значаја, пошто је планирао да се уз помоћ пољсе војске ослободи вазалности Ердеља према Османлијама.
Митрополит Сава је водио посебну бригу о свом млађем брату Ђорђу, покушавајући да му обезбеди најбоље услове. Када је Сава, у присуству влашког кнеза, инаугурисан за митрополита, преузео је седиште митрополије у Ђули и тамо у митрополитском двору живео са својим братом. Ђорђе се у оваквом окружењу сусретао са бројним значајним људима свог времена, са којима је Сава одржавао контакте. Наводно је као дечак научио и турски језик, затим је овладао и мађарским, па румунским, латинским и на концу немачким. Када су турци прозрели Ракоцијев план, похарали су Ђулу и Јенопољ, а Ђорђе и Сава су се спасли бегом у ердељске планине. Турци су у Ђули свирепо опљачкали православну митрополију, укључујићи чак и гробља и костурнице, скидајући са остатака давно преминулих људи све драгоцености. Под османским надирањем у Ердељу је дошло до двовлашћа, протурски оријентисани Михајло Апафи је проглашен за кнеза, а Ђорђе II Ракоци је погинуо. Митрополит Сава је вешто балансирао између два кнеза, да би га Апафи на концу потврдио за православног митрополита Ердеља. Међутим без обзора на постављење Апафијево, у намери да од Едеља направе пашалук попут темишварског, османски освајачи су наставили да нападају Ердељ, заузевши тврђаву Велики Варадин (Орадеа Маре). Цела ситуација око Ердеља се прилично закомпликовала, упркос традиционалном ривалитету, према ердељским кнежевима, аустријски цар Леополд I је схватио да би пад Ердеља отворио пут даљем напредовању османске војске ка горњој Угарској, па је почео да шаље помоћ, оним ердељским снагама које су биле непоколебљиве у борби против Турака, што је довело до турске објаве рата цару 1663. године. Леополд је такође имао циљ да богати Ердељ као историјску угарску покрајину поново врати у састав Угарске, али овај пут под својом влашћу. Митрополит Сава, као веома способан и начитан човек, са талентима и знањима која су надилазила позицију митрополита Ердеља, много је радио на едукацији свог брата кога је спремао за позив дипломате. Ђорђе је, како би усавршио турски, био додељен као тумач и помоћник Јовану Дацу, ердељском великашу, који је био одређен за ношење данка Османлијама, крајем априла 1663. Како је Турцима допремљено нешто мање талира него што је било обавезно, они су целу делегацију, укључујући Ђорђа, заробили док не стигне остатак. Као талац у турском табору, Бранковић је био сведок, најпримитивнијим облицима људског понашања. У оваквој ситуацији, обрео се и у Темишвару, затим Београду, Осијеку, Нишу, Пироту, Софији, Једрену. С обзиром да је још од Осијека питање дуга било решено, као зналац турског, Ђорђе Бранковић је у Једерене доспео као зналац турског, у функцији тумача ердељског изасланика у османском царству, Петра Јанка. Како је Јанко убрзо умро од последица неумерене потрошње алкохола, Бранковићу није дозвољен повратак у Ердељ, већ је задржан да обавља све ердељске послове при турској порти до доласка новог капућехије. У оваквој позицији Бранковић је имао прилику да комуницира са најзначајнијим представницима османског државног врха. Следећи ердељски изасланик, Валентин Силваши, стигао је тек годину дана касније. Ердељски кнез који је био присиљен да ратује заједно са турцима против хришћана, потпуно је заборавио на Бранковића, који је представљајући Ердељ на Порти, живео као последњи сиромах. Упознавши бахатост и суровост турског деспотизма, видевши бизарне начине кажњавања других дипломата, Бранковић је схавтио да му је у кризним ситуацијама много боље да сачува живу главу, него да по сваку цену заступа интересе ердељског кнеза који га је делимично и заборавио. Хабзбурзи су били у дефанзиви, изгубивши стратешке позиције у доњој Угарској, пристали су на неповољан мировни споразум, пре свега због покушаја француске експанзије на подручју Светог римског царства немачке народности.
У поратном периоду Бранковић се као преводилац нашао у Истамбулу (Цариграду), са задатком да код богатих Грка и Јевреја обезбеди позајмицу, с обзиром да ратом уздрмани Ердељ није располагао адекватним средствима за данак османској држави. Пошто су поједини влашки црквени великодостојници озбиљно лобирали да смене митрополита Саву и заузму његову позицију, Ђорђе Бранковић је био додатно мотивисан, што је довело до пар одличних дипломатских акција, којима се представио Ердељском кнезу као особа од највећег поверења и одличан саветник у односима са Османлијама. Са друге стране Бранковић је покушавао да изгради слику о томе како је скроз турски човек на порти. Пошто су сиромаштво, агресивни калвинизам и вршљање влашких владика негативно утицали на приходе ердељске митрополије, по повратку из Цариграда Ђорђе одлази са братом Савом код московског цара, да тражи материјалну помоћ. Пре одласка у Москву, митрополит Сава и Ђорђе Бранковић су посетили у Варшави пољског краља Јована Казимира, који им је поверио политичку мисију да специјално писмо однесу московском цару Алексију Михаиловићу. Након Варшаве посетили су кијевског митрополита, а затим продужили до московске царевине. Цар Алексије је постао свестан потребе да се Русија модернизује и вестернизује како би преживела и трансформисала се у конкурентну државу. Државом је владао приличан јавашлук и малодушност са доминантним татарским примесама. Као брана московском цару, поставио се московски патријарх Никон, па је цар обезбедио подршку цариградског, васељенског патријарха. Након неколико успешних дипломатских мисија које је обавио за корист Ердеља, не мењајући званичну улогу, Ђорђе Бранковић темељно мења своје мишљење. Узрок овоме је био превелики притисак ердељског кнеза Апафија на митроплита Саву, у намери да се спроведе калвинизација ердељских православаца. Са друге стране, порта је била незадовољна ердељским кнезом, као и цар и краљ Леополд I, који није могао да опрости Апафију то што се овај борио на турској страни у претходном рату. Хрватско-угарски великаши Франкопан и Зрињски, као и незадовољни угарски магнати, отпочели су планирање анти-хабзбуршке акције, ослањајући се на Ердељ. Пошто је завера откривена и крваво кажњена, бројни угарски политички емигранти су нашли уточиште у Ердељу и у Турској. Налазећи се на релацији између Ердеља и Цариграда, Ђорђе Бранковић је знао много о активностима ове анти-хабзбуршке струје. Апафи је послао Бранковића на порту да истражи и анализира могућност да османска држава помогне мађарске протестанте и друге анти-хабзбуршке елементе. Бранковић је, заједно са вођом мађарских дисидената, успео да организује тајни састанак са великим везиром, који је изразио симпатије према Леополдовим противницима. Апафијев циљ је био да искористи ситуацију како би постао владар целе Угарске. На путу ка Ердељу, Бранковић је отишао у посету влашком кнезу Гики, ког је почео да лобира да се заузме за питање православних у Ердељу, напомињући да је магнат Павле Белди почео да окупља опозицијију Апафију, која је више проаустријски, а мање анти-проправославно оријентисана. Задовољан постигнутим, у жељи да што пре отпочне конкретна акција против хабсбуршког цара, Апафи је послао Бранковића са делегацијом поново на турску Порту. Правдјући се здравственим проблемима, Бранковић се задржао у Букурешту, где је званично у име Апафијевих противника отпочео договоре са кнезом Глигорашком Гиком. На овим преговорима дошло је до споразума у узајамној помоћи браће Бранковић и влашког кнеза. Кнез је гарантовао да ће се због лојалности, старати о добробити и материјалном статусу Бранковића. Претпостављамо да је Гика био дубоко веровао у причу о племенитом пореклу Бранковића, а исту причу је убрзо по томе Ђорђе презентовао и Царском изасланику на порти Кристофу Киндсбергу. Пошто је са митрополитом Савом већ организовао да напусте Ердељ и ставе се у службу Цару Леополду I, Бранковић је решио да уради нешто велико за хабзбуршку корист, како би био сигуран у цареву будућу помоћ. Посредством грчког митрополита у Једрену, ступио је у контакт са царским изаслаником Кристофом Киндсбергом, коме је открио читаву антицарску конспирацију. Од Киндсберга је добио 25.000 дуката, обавезавши се да ће сачинити званичан документ којим ће цар бити обавештен о ситуацији. У документу који је сачинио, Бранковић цару скреће пажњу на своје порекло и први пут износи тезу, да ће у општем антитурском устанку он лично створити једну државу налик Хрватској, на граници са Угарском, у доњим крајевима од Београда (не дефинишући прецизно), где ће сви Срби и Власи стати под његову команду. Овај званични документ је царски изасланик задржао за себе, како би могао да уцењује Бранковића, односно да смањи његове финансијске захтеве, који су били огромни. Наравно, Киндсберг није желео да прекине сарадњу са Бранковићем, који је представљао драгоцен извор. Мимо Киндсберга, Бранковић је своје услуге редовно наплаћиво и Апафију, чији је представник званично и био. Целу причу је осујетила битка код Хоћима у којој су Пољаци поразили османску војску. У новонасталој ситуацији Турци су одустали од подршке мађарским дисидентима, трудећи се да сачувају мир са царем Леополдом. Неспорно је, међутим, да је цар лично био упознат са активностима Ђорђа Бранковића о идеји општег антитурског устанка на балкану, под царским покровитељством, али и са оценама Киндсберговим, да Бранковић драстично прецењује свој утицај и значај.
Пошто никакве повратне информације од цара Леополда није добијао, Бранковић је отишао у влашку, где је кнеза Гику заменио нови кнез Шербан Кантакузин, са којим је Бранковић био у некој врсти „рођачких“ односа. Шербан и његови преци су, слично Бранковићима, лажирали своје порекло тврдећи да су потомци византијских Кантакузина. Један од влашких великаша, син Шербанове сестре, презивао се Бранкован, што су Бранковићи искористили доказавши да је Бранкован, близак рођак Бранковића, такође наводни потомак српских деспота. Митрополит Сава је искористио своју позицију за располагање огромним богатством. Доласком новог калвинистичког старешине Михајла Тофеиа, и побуном дела румунских владика, митрополит је доведен у веома фрагилну ситуацију. Оптужен је за проневеру црквеног богатства, те за блудничење. Док је првонаведено било сасвим извесно, друга примедба је више фабрикована и није описивала митрополита Саву у датом тренутку, била је конструкт ослоњен пре свега на његову развратну свештеничку младост. Таман што је Сава на ургирање Ђорђа уз кључну помоћ кнеза Шербана успео да се спаси одузимања митрополије, до Апафија су стигле информације о сарадњи браће Бранковић са противницима ердељског кнеза. Митрополит Сава је ухапшен, а на његово инсистирање, Ђорђе Бранковић је хитро напустио Ердељ и прешао у Влашку, где је топло дочекан и заузео позицију близу самог кнеза. Одмах потом, Ђорђе је постао и влашки агент на порти, што је обилато користио да још чвршће контакте са ердељским и угарским дисидентима, који су му обећали да ће када поразе Апафија поново устоличити митрополита Саву. Бранковићевим посредовањем, вође ердељских дисидената су пактирале са кнезом у Букурешту, а убрзо је постало јасно да предстоји и нови, аустро-турски рат. Свестан да је ослобођење Срба и осталих балканских хришћана могуће само у случају озбиљног сукоба Османлија и Хабзбурговаца, Ђорђе Бранковић је почео да формулише своју идеју о Илирику и себи као деспоту Илирика. Себе је видео као деспота круновине у статусу, попут Угарске или Хрватске, која би обухватала скоро све пределе од Црног до Јадранског мора, али и данашњу Војводину, затим Славонију и друге области које су свакако већ биле под круном Хабзбурга и било је мало вероватно да би се они икад одрекли свог непосредног утицаја. Бранковић је, како би учврстио своју причу, тврдио да се у Једрену још 1663. године срео са српским патријархом Максимом, који га је миропомазао за српског деспота. Главног претендента на престо, Владислава Чакија, Бранковић је такође убедио у ову причу. И Шербан и Чаки и Бранковић су рачунали да би сврставањем уз Леополда остварили велике амбиције, занемарујући традиционалну хабзбуршку грамзивост. Због овога су максимално код аустријског посланика на порти лобирали једни за друге, максимално преувеличавајући међусобне домете. Пошто је био у тешкој позицији услед могућности да истовремено дође до напада од стране Турака и Луја XIV, Леополд I је рачунао да му је свака врста помоћи потребна, па су његови саветници примили горофа Чакија, који је презентовао низ писмених докумената већ припремљених у Букурешту, које је царска власт требало да прихвати. У овом корпусу налазио се и захтев да се оба Бранковића прогласе угарским баронима и да се Ђорђу призна право на балканске земље. Како је Свето римско царство било у дефанзиви, па Балкан тренутно није био у царској сфери, Леополд је све прихватио и прогласио Ђорђа за угарског барона. Тако је Ђрђе Бранковић пред сам почетак Великог бечког рата (1683-1699.) добио племићку титулу. Рат је био немилосрдан, а Турци су стигли пред сам Беч. Страх од пада Беча је обузео цео хришћански свет, с обзиром да би на тај начин, било омогућено османско напредовање у западну Европу. На инсистирање римског папе, међухришћанска трвења су престала, а направљен је договор о подели Балакана између Венеције, Француске и Аустрије. Опсада Беча је била сурова. Влашки кнез Шербан је учествовао у њој као турски вазал, али је управо захваљујући његовој двострукој улози, град кришом снабдеван, до доласка пољског краља Јана Собиеског који га је ослободио. Контраофанзиви Леополд је ослободио Аустрију и значајне делове Угарске. Због обавеза према савезницима морао је да пређе и на Балкан, што га је излагало великим трошковима. Слом османске силе је био огроман, посебно узевши у обзир чињеницу да су почели сукоби у Анадолији, која је имала приоритетни значај за османско царство. Дошло је и до државног удара, атентата и смене султана. Влашки кнез је схватио да превелико аустријско напредовање може да му такође уздрма позицију, па је овласто Ђорђа Бранковића да одржава паралелне односе и са руским политчким чиниоцима. Бранковић је ступио и у везу са српским патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, веома способним човеком и успешним лидером. Чарнојевић је Бранковићу дословце продао диплому која потврђује његово деспотско порекло. Аустријска војска је потиснула Турке и продрла дубоко на Балкан, придобивши на своју страну Србе под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем. Услед опасности од француског напада на Аустрију због непоштовања договора о подели Балкана, што би угрозило аустријски продор на Балкану, дошло је до састанка цара Леополда и барона Бранковића, који је цару предложио да се од целокупне територије европског дела османског царства и остатка Балкана формира Илирик, односно Илирска деспотовина, под влашћу аустријског цара. Илирик би обухватао црноморску и јадранску обалу, и целу међутериторију. По плану барона Бранковића, Илириком би управљао лично он као деспот Илирика, а изнад себе имао само цара. Бранковић је затражио од цара и значајну помоћ у средствима и оружију. Аустрија која је до тада побеђивала у рату, помогнута само Србима под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, била је суочена са француским нападом са запада, па је благонаклоно гледала на Ђорђа Бранковића. Уместо за деспота, Бранковић је проглашен за аустријског грофа. Овим вештим маневром, цар му је указао највећу част, али му није испунио тражено. Међутим Бранковић је ову титулу сматрао великим успехом. Аустријски циљ је био да борбу против Турака препусти Србима и другим источним хришћанским народима. Бранковић је упутио проглас тзв. илирским народима „Ради избавленија народа нашего Сербо-Босанског и Бугаро-славенскаго језика“, потписавши га као деспот Илирика и Тракије. Бранковићева прокламација је имала добар одзив у Банату, међутим генерално је крахирала. Аустријски безбедносни кругови су сазнали за право Бранковићево порекло, а испоставило се да је он паралелно са аустијским царом одржавао и блиске односе са Русијом од које је очекивао помоћ. Пошто је за сарадњу са Русима сазнала аустријска обавештајна служба, Лудвиг Баденски, командант аустријских трупа на турском ратишту, на превару је позвао Бранковића у Кладово ради наводне координације здружених снага и ухапсио га. Како би га одвојили од базе после више места, аустријски безбедоносни кругови су Бранковића пребацили у Беч и Чеб (данашња аустро-чешка граница) са доживотним одузимањем слободе. У почетку су му биле одузете титуле, али му их је цар поново вратио, схвативши да му је Бранковић, лишен слободе и даље потребан. До обрта у Великом бечком рату је дошло 1689, а заједно са Аустријском војском се, у страху од одмазде, повлачио и велики број Срба из Старе Србије. Аустријски цар Леополд I је 1690. путем привилегија прихватио захтеве Срба, те им омогућио да се масовно населе северно од Саве и Дунава, гарантујући им црквену аутономију, право на слободан избор свог војводе и ослобађање од феудалних дажбина. Срби су Аустрији били потрбни ради одбране од Турака. Великом сеобом 1690. године пресељено је између 200 и 400.000 Срба. На овом простору је и пре сеобе живео огроман број Срба. За српског Војводу је изабран управо гроф Ђорђе Бранковић. Цар је, свестан потребе за Србима ради одбране од евентуалног турског надирања, прихватио овај избор, али није пустио Бранковића на слободу, те је упутио Србе на то да изаберу заменика војводе. За заменика, који је суштински био војвода изабран је Србин староседелац Јован Монастерлија, а право на избор војводе је Србима, убрзо након тога одузето. Исте године путем Угарске дворске канцеларије, Србима су потврђена права на организовање сопствене власти, али је право на избор војводе изостављено, а црквеном поглавару је додата и световна власт. Српске вође са територије целог аустријског царства су походиле Хеб, како би се посаветовали са Ђорђем Бранковићем. Он је српске прваке и саветовао да поред права на избор српског војводе, упорно траже и право на своју аутономну територију – Војводину. Српске привилегије од самог почетка нису поштоване, долазило је до преплитања надлежности са угарским органима и католичком црквом, па су Срби убрзо након сеобе почели да захтевају и посебну аутономну територију – Војводину.
Остави коментар