Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Када сам пре двадесетак година читао прве текстове о теологији ослобођења, признајем да ми је нарочиту пажњу изазвала особена критика хијерархије Католичке цркве. Изненађење је било утолико веће што је ова критика долазила од стране врхунских интелектуалаца и филозофа за које се може рећи да су свим својим унутрашњим хабитусом припадали католичанству. Заправо већина од њих, попут легендарног перуанског теолога Густава Гутијереза или бразилског свештеника Леонарда Бофа, припадали су редовима Римокатоличке цркве. Већ сама та чињеница говори о томе да је теологија ослобођења један сложени историјски, социјални и политички феномен, који је првенствено везан за тло Латинске Америке. Покрет је, подсетимо, озваничен на бискупској конференцији у Медељину 1968. године, а теоријски изложен у чувеној Гутијерезовој књизи Теологија ослобођења: историја, политика, спасење (1971) која је временом постала својеврсни манифест овог покрета.
Иначе, теологија ослобођења настала је шездесетих година прошлог века као одговор на изазове сиромаштва и беде на тлу Латинске Америке. Политиколог Данило Копривица напомиње да је она у практично–теолошком смислу, готово извесно, најзначајнији допринос који је хришћанству стигао са најкатоличкијег континента света – Јужне Америке. Било да је прихватана као теологија спаса, или критикована као марксистичко-револуционарна мимикрија, теологија ослобођења одавно је испунила своју основну мисију. Скренула је пажњу цркве и друштва на проблем сиромаштва и непремостивих социјалних разлика и то на потпуно нов и оригиналан начин.
Заиста, теологија ослобођења је неочекивано радикално, понудила разрешење вековног питања о односу цркве и државе. Врло јасно је, као ни једна идеја пре ње, затражила од Католичке цркве, да се без ограде и без временског оклевања, у потпуности стави на страну сиромашних и потлачених слојева друштва. И то без лажне или хуманитарно-симболичне емпатије, већ са захтевом, да се заувек сруше темељи друштвеног очаја који доводи до нехуманих социјалних разлика и за хришћане неприхватљивог степена експлоатације. Теологија ослобођења је критика и власти, и друштва, и цркве. Хришћанска по мотиву, револуционарна по захтевима и врло конкретна по намерама.
Грех сиромаштва
Историјска искуства наводе на закључак да се теологија ослобођења на тлу Латинске Америке није испољавала као некакав хијерархијски утврђен покрет. Напротив, пре би се могло говорити о настојању да се успостави својеврсна „христологија одоздо” која се ослањала на „историјског Христа”, како је речено на једном скупу у Сао Паолу 1979. године. Овакву богословску позицију теолози ослобођења углавном су заснивали на одлукама Другог ватиканског концила (1962–1965) на којем је, између осталог, говорено и о сасвим извесном „краху монолитног римокатоличанства” до краја 20. века, као појави која је закономерна последица развоја науке, технологије и алтернативних филозофских и духовних праваца. Разуме се, све то намеће потребу успоставе једне „децентрализоване католичке цркве”.
Када описује задатке теологије ослобођења, Леонардо Боф је веома прецизан у навођењу њених задатака. То су првенствено одговори на питања о томе да ли је модел једног друштва иманентан категорији вере, затим како надвладати дубоки јаз између богатих и сиромашних, и коначно, на који начин извршити теолошко читање свеукупне људске праксе, која између осталог захтева „нову црквену поделу рада и религијске моћи”. Уз то, када Гутијерез пише о сиромаштву, он истовремено говори и о путу мучеништва.
За теологију ослобођења тема сиромаштва на тлу Латинске Америке је централно питање, које је изазовно не само у материјалној него и у духовној сфери. Отуда теолози ослобођења указују на извесну двосмисленост овог појма. Наиме, појам сиромаштва уобичајено се везује за недостатак материјалних добара, и ту је ствар прилично јасна. Сасвим је друго питање на који се начин ова појава везује за интерпретацију у духовној или јеванђељској сфери, где постоји одређена склоност да се овај феномен проглашава за некакав врхунски хришћански идеал. То је оно што појави сиромаштва даје двосмислено значење и изазива одређену мисаону конфузију.
Гутијерез се у манифесту из 1971. године често позивао на „Библију” која сиромаштво описује као скандалозно стање, напад на људско достојанство, али и као израз божје воље. Ту је и опис духовног сиромаштва које је много опасније стање. Из оваквог става проистиче и појава „хришћанског сиромаштва” које има смисла само ако се испољава као солидарност са сиромашнима. Када сведочи о сиромашнима Гутијерез је врло јасан: то је онај који је гурнут на друштвену маргину, то је израбљивана и потлачена друштвена класа, али то је и земља која се бори за своју слободу. У том смислу документ из Медељина дефинише и однос Цркве према појави сиромаштва када подсећа „да сиромашна црква разобличује присвајање добара овог света и грех који га узрокује”, затим проповеда и живи духовно сиромаштво „као став духовног детињства и односа према Господу”, и сама се ангажује у материјалном сиромаштву, јер је уосталом „сиромаштво цркве константа историје спасења”. Наглашено је и гледиште да је за латиноамеричку цркву овакво сведочење „необориви доказ аутентичности њеног послања”.
Друштвени сукоб
Гутијерезов текст под насловом Хришћанско братство и класна борба својевремено је изазвао много неразумевања. Због тога је перуански теолог био принуђен да објашњава шта је мислио када је писао на ову тему. Позивајући се на одлуке из Медељина он је указивао на „њихов прекретнички карактер” за будуће деловање Цркве у Латинској Америци. Реч је о одлуци да се Црква првенствено опредељује за сиромашне.
Али ко су из Гутијерезове перспективе сиромашни? То су пре свега они људи чији је друштвени и економски положај последица конкретног политичког поретка, историје одређених земаља и друштвених група. Овакав став „отац теологије ослобођења” правда духом Концила „који нас је повео новим путем, путем отворености према свету”. На овој тачки размишљања Гутијерез настоји да одговори на бројна изазовна питања: Како у таквој ситуацији живети јеванђељско милосрђе? На који начин помирити универзалност милосрђа са подршком презреним друштвеним и расним групама? Како то јединство живети у повести која носи печат друштвеног сукоба? Отуда Гутијерез настоји да изнађе теолошке одговоре који представљају водич за хришћане који класну борбу и сличне конфликте доживљавају као једну „друштвену чињеницу” која покреће силнице историје.
Ипак, без обзира на Гутијерезов највећи допринос теоријским поставкама, систематизацији и проучавању ове идеје, може се рећи да је основе његове теологије створила свакодневна верска пракса, настала као спонтани одговор локалног свештенства на питања која је наметао незавидан и често понижавајући положај њихових верника. Ево и примера. Рутилио Гранде Гарсија (Rutilio Grande Garcia) био је језуитски свештеник у Салвадору. Убијен је 1977. године заједно са још двојицом Салвадораца, током пута на још један скуп подршке обесправљеном народу. Оскар Арнулфо Ромеро (Oscar Arnulfo Romero) био је четврти надбискуп Сан Салвадора. Осуђивао је сиромаштво, друштвену неправду, убиства и мучења. Убијен је 1980. године, током мисе у капели болнице Божанског провиђења. На његовој сахрани је активирана бомба која је усмртила четрдесет двоје људи. Тиме је започео крвави грађански рат.
Додајмо, да нико није преузео одговорност за ова два мрачна догађаја, нити је икоме икада суђено. Међутим заједничка истрага салвадорске комисије за истину и комисије УН, довела је до сазнања, да је наређење издао ултра-десничарски политичар и вођа локалних одреда смрти. Окидач је по свој прилици било његово писмо америчком председнику Картеру, кога је позвао да престане да пружа подршку хунти, као и његов јавни апел упућен официрима војске да одбију да поступају по наређењима која су у супротности са моралом и божјим заповестима.
У појачаном насиљу унутар појединих земаља Латинске Америке, Гутијерез је уочавао нешто више од пуке политичке борбе. Он је указивао на тешку кризу која је захватила Северну и Јужну Америку дефинишући масовну репресију и насиље као „поновно разапињање Христа”, окривљујући између осталог и Цркву за ту чињеницу. Због тога је, како истиче Боф, потребно једно ново читање Књиге живота које мора да има практичну или конкретну функцију. Због тога се Гутијерезов манифест теологије ослобођења може описати и као подухват без преседана који је, први пут унутар римокатоличанства, развио једну егзистенцијалну теологију која се заснива на тумачењу јеванђеља у светлу конкретних животних прилика.
Свештеници за народ
Под утицајем теологије ослобођења широм Латинске Америке је настала нова теолошка пракса која је одвела свештенство у практични живот, а вернике упућивала на критичко преиспитивање или „разговоре о живој вери, односно динамичном развоју Царства божјег”. Под утицајем једне нове христологије ницале су многобројне групе лаика, које нису биле повезане, али су прерасле у спонтани покрет који је постао респектабилна снага Латинске Америке.
Тако је у Колумбији настала група „Свештенство за слободу Латинске Америке”, затим у Мексику групација „Свештеници за народ”, у Аргентини су се појавили „Свештеници за Трећи свет”, док је у Чилеу локална верзија ове христологије носила назив „Хришћани за социјализам”. Посебну и изузетну улогу имала је Гутијерезова студијска група „Слобода и црква” коју је овај формирао у Лими. У својој суштини ово су били народни покрети који су формирани као начин отпора локалним диктатурама које су подржавале САД. Преко ових диктатура Америка је суштински водила посредничке ратове против ових покрета чији су следбеници били жртве ужасних злочина тзв. водова смрти. Један од најбруталнијих злочина у Салвадору је предводио злогласни амерички генерал Вилијам Вокер, који је 1999. године на Косову медијски фабриковао наводни масакр у селу Рачак, што је био непосредан повод за злочиначку агресију на нашу земљу. Као што је врх Католичке цркве прећутао улогу генерала Вокера на Косову, тако је на исти начин поступао и на тлу Латинске Америке, где је подржавао фашистичке диктатуре и осуђивао групације инспирисане теологијом ослобођења.
Занимљиво је да је покрет теологије ослобођења стекао присталице и у другим деловима света, пре свега Африци, Азији, али и Северној Америци међу црначким становништвом. За тај део света ова теологија је означавала борбу за елементарну егзистенцију. Тако је млади црначки теолог Мугаби развијао основе „афричке црначке теологије” у оквиру којег спасење не може бити остварено као теолошки концепт без ослобођења као социјално-политичког концепта. Локалне верзије теологије ослобођења појавиле су се и на тлу Азије, али и некадашње Источне Европе на чијем су поднебљу присталице ове теологије покушале да укажу на следећа начела: афирмацију слободе, живот са истином и превладавање страха. Теологија ослобођења је имала своју верзију и на тлу СССР у оквиру удружења „Отворено хришћанство” које је основано 1988. године у тадашњем Лењинграду.
Истине ради, вреди напоменути да је после Другог концила (1962–1965) Римска курија давала прећутну подршку теологији ослобођења и то у контексту „теолошке варијанте трећег пута који је подједнако удаљен од капитализма и социјализма”. Однос према теологији ослобођења драстично је промењен у време понтификата папе Јована Павла II. Као најистакнутији критичар ове теологије у то време се експонирао кардинал Јозеф Рацингер (каснији папа Бенедикт XVI).
Животопис
Када је за Рацингеровог наследника изабран надбискуп Буенос Ајреса Хорхе Марио Бергољо, однос према теологији ослобођења донекле се променио. У трагању за новим геополитичким идентитетом, Католичка црква ће настојати да своју „универзалну духовну мисију” прилагоди наведеним околностима захтевајући од своје пастве „креативан приступ изазовима нове евангелизације”. Део тог новог приступа је свакако неупоредиво толерантнији однос према заступницима теологије ослобођења за коју је садашњи папа казао да има значајну улогу у суочавању с друштвеним изазовима, изградњи праведнијег друштва и пружању наде сиромашнима и маргинализованима. Наиме, порука јеванђеља не састоји се само у личном односу с Богом, јер када је духовни живот заокупљен искључиво властитим интересима и бригама у њему нема више простора за друге, нема места за сиромашне (папа Франциско, Радост Јеванђеља).
У свему томе легендарни Густаво Гутијерез је одиграо револуционарну улогу. Када је 22. октобра 2024. године објављена вест о његовој смрти кардинал и надбискуп Лиме Карлос Кастиљо рекао је: Хвала Богу што смо имали верног свештеника богослова који никада није размишљао о новцу, или луксузу, или било чему што га чини супериорнијим, док је папа Франциско послао видео поруку у којој га је назвао „великим човеком Цркве”.
Подсетимо, Гутијерез се родио 8. јуна 1928. године у Лими. Дипломирао је медицину на Националном универзитету Перуа у Лими (1950), а затим је рукоположен за свештеника (1959). Такође је студирао филозофију и психологију на Католичком универзитету у Левену (Лувен, Белгија), теологију на Католичком универзитету у Лиону (Француска) и на Грегоријанском универзитету у Риму.
Докторирао је теологију у Лиону 1985. године. Гутијерез је служио као парох у Цркви Христа Искупитеља у Римацу. Такође је предавао на многим колеџима и универзитетима у Перуу, Европи и Северној Америци, укључујући Универзитет Нотр Дам у Индијани (САД).
ЛИТЕРАТУРА:
- Leonardo Boff, Crkva,karizma i vlast, Stvarnost, Zagreb, 1987.
- Gustavo Gutiérrez, Teologija oslobođenja: povijest, politika, spasenje, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1989.
- Милорад Вукашиновић, Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад 2023.
Остави коментар