Харитативна делатност СПЦ

Аутор: Жељко Ињац, новинар

О харитативној делатности Српске цркве се није тешко информисати уколико на интернету претражујете управо ту информацију, дакле уколико циљано баш о томе желите да се информишете. Међутим, у свакодневним медијским извештајима нема превише вести о томе.

Медији често акценат стављају на најновије вести и догађаје који су највише упадљиви или контроверзни. Хуманитарни пројекти су мање сензационални и мање интересантни за медијску публику. Медији су често усмерени на политичке и друштвене теме које су актуелне и које имају политички и друштвени значај. Наравно да и харитативна делатност СПЦ има друштвени значај, али као што смо већ навели не представља довољан сензационализам или се просто не уклапа у медијску политику појединих медија.

Проблем постоји и с друге стране јер сама црква није превише активна у промовисању својих активности у медијима.

Међутим, постоји и намерно погрешно медијско представљање цркве и њене делатности у друштву. Као вид притиска на Српску православну цркву често се користе медијски спинови којима се црква представља као институција супротна јеванђељским вредностима – вредностима које заправо треба да промовише и баштини.

Између многобројних спинова један се посебно издваја и често користи – богатство цркве и себичност и бахатост клира с једне стране и с друге стране одсуство емпатије клира према најсиромашнијем делу грађана. Иста пропагандна матрица је коришћена почетком ХХ века у Октобарској револуцији, а коришћена је и век раније у Француској револуцији. Но, уколико је можда у Француској, па и касније у Октобарској револуцији ова пропаганда имала какву-такву основу или боље речено наилазила на плодно тло, данас после крвавих револуција, након којих је православна црква (делимично или потпуно) екстремно осиромашена, ова пропагандна флоскула је само обична поштапалица без упоришта у реалности, нарочито у посткомунистичким државама, где православним црквама до дана данашњег није враћен ни десети део имања које су некада поседовале.

Харитативна делатност на пример у Грчкој, где комунизма није било, и где је црква задржала своју имовину, изузетно је развијена.

Осврћући се на један такав спин 2014. године, тадашњи владика Порфирије, данашњи Патријарх српски, рекао је следеће: У свим нашим епархијама, пре свега у зависности од могућности, постоји харитативна делатност. У свакој епархији постоји Верско-добротворно старатељство, подружнице Кола српских сестара и друге локалне организације и заједнице које се првенствено баве харитативном делатношћу. У већини случајева то је преко граница могућности. То јавност не зна, зато што архијереји и свештеници не воде бригу о промоцији, него раде у духу јеванђељске поуке да не зна левица шта ради десница.

Но како било да било, пропаганда је и даље делотворна код оних који нису упознати са животом цркве, а поготово са њеном харитативном делатношћу.

Харитативна делатност Српске цркве има свој континуитет још од добијања аутокефалности, па кроз читав средњи век и након њега, кроз време прогона и ропства у готово немогућим условима и за народ и за саму цркву, па до данашњег времена. То је један непрекинути континуитет служења народу, а поготово оним најпотребитијим и најсиромашнијим из народа.

У средњем веку држава Немањића је Српској цркви поверила образовну, културну, здравствену и социјалну функцију. Закоником цара Душана, коме је претходила Крмчија Светога Саве, дефинисана је улога Српске цркве у тадашњем друштву. Члан 28. Душановог законика наводи харитативну улогу Српске цркве, па каже: И по свима црквама да се хране убоги, како је уписано од ктитора, а ко их од митрополита, или од епископа, или од игумана не усхрани, да се одлучи од сана.

Душанов законик, дакле, под претњом рашчињења високог клира (одлучивање од сана) прописује да се убоги тј. сиромашни морају прехрањивати при цркви, односно да се црква има старати о сиромашнима тако да у држави, односно конкретно у одређеним деловима цркве, епархијама, манастирима и митрополијама, нема гладних. Наравно, црква је у то време била снажно подупрта државом и правно и финансијски, па је овакав члан Душановог законика у том контексту сасвим разумљив, али он заправо сведочи и више од симфоније државе и цркве. Сведочи да је средњовековна држава Срба била пре свега држава хришћана, целокупна идеја те државе и идеологија је заправо било хришћанство.

Црква је позвана да буде служећа црква јер она је тело Христово, она наставља у овоме свету и веку оно што је Христос започео пре 2.000 година. То је заправо неодвојиви део њене мисије. Затварањем цркве у себе она губи динамичност утицаја на свет, који је имала вековима раније, заправо кроз целу своју историју. Управо у таквом стању се црква налазила за време комунистичке диктатуре и непосредно након ње.  Не постоји оправдање за неделовање, поготово у данашње време. Хришћани су позвани да буду човекољубиви, а Црква је незамислива без заједнице.

Црква је на силу, државним апаратом, била гурнута у ту отуђеност од друштва, а њена делатност сведена само на оно што се дешава у храмовима, односно на богослужење. Чак и само богослужење је у одређеним деловима цркве било прекинуто или обесмишљено одвајањем народа од цркве, док је у многим областима црква била и без храмова (који су били или порушени, или девастирани, или пак одузимани).

Државним атеистичким насиљем над православним црквама одузет им је тај суштински карактер присуства у народу, сведочења јеванђеља кроз дела, управо кроз харитативну делатност.

Борбом за голи опстанак цркве у тим временима, па и временима после, подривени су суштински циљеви саме цркве, који су заправо сведочење благог Бога, како се пева у једној од црквених химни након причешћа, „окусите и видите да је благ Господ”, Бога који се открива свету кроз служење, управо онако како сведочи јеванђеље.

Можемо рећи да је Српска црква имала три деценије времена да преболи ране комунизма и поново стане на своје ноге, те да се врати оном изворном светосавском и јеванђељском служењу народа и кроз то служење сведочењу јеванђељских вредности, односно да је имала времена да поново успостави харитативну делатност, да храни гладне, да брине о сиромашнима и болеснима и уопштено помаже народу у коме врши своју мисију. Могли бисмо, попут богоборних медија, спиновати и осути паљбу по цркви, занемарујући све невоље које је потом иста та црква прошла, од ратова деведесетих година прошлог века. Поновног разарања, прогона, до репресије, каква је присутна и данас у појединим њеним областима, као рецимо на Косову и Метохији и другде. То би било исто као када бисмо човека који је преживео саобраћајну несрећу, па затим кренуо на рехабилитацију оптужили да није довољно хуман и не помаже другим људима, него само гледа своје интересе. Управо то чине медији када се обрушавају на СПЦ.

Чак и тај и тако убогаљен саобраћајном несрећом човек (читај црква) ипак чини оно за чега га поједини лево-либерални медији оптужују да не чини. Харитативна делатност СПЦ је последњих деценија у свим епархијама и у готово већини манастира поново подигнута на веома висок ниво. Но о тим стварима медији нерадо извештавају јер нису кликбејтичне, нису сензационалне, а одређени медији и намерно не желе да о томе извештавају, како би се слика о „бахатим поповима” што дуже одржала у свести народа.

И ту сад долазимо до оних речи јеванђеља о томе да не зна левица шта ради десница, односно да није у природи цркве да труби пред собом да чини добро, тј. да се не хвали како се бави харитативном делатношћу и помаже народ, повремено чини доброчинства чак и преко својих могућности.

Хвалисање је једно, а информисање је нешто друго. У ери информационе технологије, када су готово све информације доступне, и у којој се главни ратови воде управо информацијама односно дезинформацијама, било би заиста бесмислено скривати или инсистирати да се крију информације о харитативној делатности СПЦ.

С друге стране, управо због дезинформација и медијских спинова и (необјављених, али ипак стално присутних медијских) ратова против Српске цркве, не само да се не сме скривати харитативна делатност СПЦ, већ је потребно пробијати медијске блокаде и изналазити начина да се такве вести прошире јер оне управо указују на мисију цркве и на њен карактер.

„Да не зна левица шта чини десница” пре свега значи да се отклони свако хвалисање за доброчинства јер хришћани верују да је свако добро од Бога, па су самим тим и материјална добра дар Божји. Но, такође у Јеванђељу по Матеју говори се и следеће: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима. (Матеј 5, 16)

Дакле, јеванђеље не захтева да се крије харитативна делатност, напротив, већ да се они који га чине у Цркви и у име Цркве не хвале тим делима, већ да дела говоре за себе.

Црква често има програме и иницијативе које пружају помоћ сиромашним и угроженим особама, укључујући оброке за гладне, смештај за бездомне, одећу и основне потребе за сиромашне породице. Ова помоћ за многе може значити преживљавање.

Поред харитативне делатности црквени клир може да образује људе о социјалним и економским проблемима, као и да активно ради на решавању тих проблема. Ово помаже у подизању свести и мотивације за учешће у хуманитарним и социјалним активностима. Саветодавна и духовна подршка Цркве је такође веома битна, као што су молитве, саветовање и духовно руковођење. Духовна подршка може помоћи особама да се суоче са животним тешкоћама и изазовима и лакше их превазиђу.

Такође, харитативна делатност подразумева заједничке активности и догађаје који спајају људе и изграђују заједницу. А шта је друго Црква до заједница крштених људи који имају исту веру. Оваква делатност може поправити односе међу људима и створити дух солидарности, разумевања и емпатије, што је у данашње време одсуства сваке емпатије, веома значајно. Харитативна делатност цркве може подстаћи људску доброту и саосећање. Она подстиче људе да се брину о другима и чине добра дела, што може допринети општој друштвеној хармонији и благостању. Промовисањем вредности као што су милосрђе, поштовање ближњег, живота уопште и поштеног начина зарађивања, Црква може подстаћи људе на чињење добрих дела и поштовање вредности које подржавају заједницу и друштво као целину. Харитативна делатност цркве има значај у подизању квалитета живота заједнице, пружању подршке особама у потреби и изградњи бољег и солидарнијег друштва.

Данас, при свим епархијама СПЦ делују верска добротворна старатељства. Са мање или више успеха, старају се о потребитима, нарочито у урбаним срединама где има више људи којима таква доброчинства буквално значе живот или смрт.

Навешћемо само три верске добротворне установе у два наша највећа града, Београду и Новом Саду и њихове делатности.

У Београду с благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија делује Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке СПЦ, на чијем челу као координатор је Епископ топлички г. Петар, викар Патријарха српског. Ово Верско добротворно старатељство на дневном нивоу прехрањује око 2.000 корисника.

Но поред бриге о храни за потребите, ВДС у Београду своје кориснике снабдева и одећом, обућом и пружа им бесплатне лекарске прегледе. При Црквеном Дому здравља ВДС у Београду ангажовани су специјалисти кардиолози, неуропсихијатри, офталмолози, педијатри, логопеди, психолози, психотерапеути, интернисти. Корисници ВДС-а и они који имају потребу за лекарским прегледом, а немају могућности да га обаве у државним здравственим установама y Црквеном Дому здравља могу заказати свој преглед сваког радног дана од 9 до 15 часова.

ВДС из Београда такође организује и милосрдне посете чији је циљ стварање практичног духовног и социјалног програма праћења и помоћи старачким домовима, домовима за децу ометену у развоју, слабовиде, наглуве, без родитељског старања и сличним установама.

При ВДС-у у Београду делује такође и Православни пастирски-сaветодавни центар као терапијско-духовна установа у којој се обједињују савремена медицинска наука и православна наука старања о човеку, где лекар и духовник заједнички покушавају да пруже помоћ своме ближњем. Такође и правно саветовалиште које пружа бесплатне правне савете, око разрешења свих спорних питања, брачних проблема, имовинских и других.

Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке је заиста репрезентативно и обухвата бројне области у којима се пружа конкретна помоћ корисницима.

У Новом Саду при Епархији бачкој делује Добротворна установа „Владика Платон Атанацковић” на чијем челу је протонамесник Лазар Мајсторовић, која ради са благословом Епископа др Иринеја Буловића. Ова Добротворна установа обезбеђује потребитима у Црквеној кухињи на дневном нивоу око 200 оброка. Поред Црквене кухиње Добротворна установа „Владика Платон Атанацковић” се бави и другим харитативним делатностима као што су прикупљање помоћи за децу са Косова и Метохије, донирање здравствених установа и друго.

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког, господина др Иринеја Буловића, организована је заједница „ЗЕМЉА ЖИВИХ”. „Земља живих” је терапијска заједница за психо-социјалну рехабилитацију и ресоцијализацију од болести зависности. Пројекат је настао под окриљем манастира Ковиљ, а духовник штићеника заједнице је протојереј-ставрофор Бранко Ћурчин.

С обзиром на све већи број младих зависника,  пројекат се проширио и изван Епархије бачке, па је тако до сада отворено шест терапијских заједница „Земља живих” под окриљем СПЦ, пет  мушких, у Ченеју, Вилову, Брајковцу код Лазаревца, Крчедину и Витковцу код Алексинца и једна женска у Бачком Петровом Селу. Проценат излечености оних који су прошли целокупан програм терапијске заједнице у трајању од 3 године је 95%.

Пројекат „Земља живих” се реализује уз значајну подршку лекара здравственог центра у Новом Саду и Клиничког центра Војводине Института за психијатрију и ментално здравље као и психолога Војномедицинске академије у Београду.

Овај текст је само један мали прилог о доброчинству Српске цркве и није обухватио све сегменте харитативне делатности СПЦ, већ само три институције од многобројних. Харитативна делатност СПЦ није искључиво везана за верско добротворне институције, Коло српских сестара и друге,  безбројни су примери индивидуалне харитативне делатности парохијских свештеника, такође и манастира који имају могућност да помажу потребитима, од финансијске до сваке друге помоћи. Један од познатијих манастира који се готово непрекидно бави харитативном делатношћу је Тумане, но и други манастири спрам својих могућности испомажу потребите. Харитативна делатност цркве има значајну улогу у различитим аспектима друштва и заједнице како у отаџбини тако и у расејању.