Хелен Келер

Хелен Келер

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин

О Хелен Келер се не говори довољно, па се самим тим недовољно и зна. Она није била само глува, нема и слепа девојчица која се развила у самоуверену особу, завршила колеџ и борила се за права људи са инвалидитетом. Ова америчка књижевница и педагог била је медицински феномен. Представља симбол истрајности, пожртвованости и несебичног  помагања. Због тога је постала једна од најпопуларнијих икона америчке популарне културе и симбол инвалида, који успевају да преброде своју обогаљеност.

Хелен Адамс Келер (Helen Adams Keller) рођена је 27. јуна 1880. год. у Таскамбији у Алабами. Проговорила је када је навршила шест месеци, а проходала након годину дана. Са деветнаест месеци прележала је тежак енцефалитис (мада се не зна да ли је засигурно била у питању та болест) и тада је изгубила слух и вид. Ипак, она сама наводи да је било јако важно за њу што је бар у том раном периоду имала очувана сва чула, јер је успела да запамти боје, односно да схвати да постоје светло и тама. Потпуно изгубљена, девојчица се кретала буквално се држећи за мајчину сукњу; препознавала је људе додирујућу њихова лица или одећу. До седме године, била је препуштена самој себи, готово ван контроле. Родитељи који су је јако волели, нису могли да поднесу да је виде уплакану, па су јој пуштали на вољу у сваком смислу. Била је изузетно тврдоглава, упорна у било којој намери коју је желела да спроведе и све укућане је подредила својим жељама. Преокрет у Хеленином животу настао је када су њени родитељи схватили да је опасно по њу да надаље буде препуштена сопственим хировима, које не уме да каналише. Највећи проблем била је њена немогућност да изрази оно што жели. Успевала је да укућанима наговести једноставне ствари, али код мало компликованијих, њен уобичајени језик показивања рукама није био довољан, па је често имала нападе плача, бацања по поду, разбијања ствари. Њена мајка дошла је до стручњака за проблеме глуве деце, Александра Грема Бела, изумитеља телефона, који је својим правим позивом сматрао управо подучавање глуве деце. Бел јој је предложио да пише директору институције Перкинс за слепе и тражи учитеља за Хелен. Послали су јој бившу најбољу ученицу – Ен Менсфилд Саливен.

Ен Саливен је неописивом пожртвованошћу и стрпљивошћу постигла оно што до тада није успело Хелениним лекарима. Посао са Хелен био је њен први посао и радо га је прихватила, иако није имала искуства. Млада васпитачица је и сама била готово слепа, али јој се вид делимично повратио, па је донекле могла да разуме Хелен на том нивоу. Дошавши код Келерових, Ен је била запањена Хелениним понашањем: она је на најмање одбијање да јој се испуни жеља добијала хистеричне нападе, ломила прво што јој дође под руку, за столом није имала манире већ је јела рукама и узимала храну из свачијег тањира. Комуницирала је са укућанима знацима које је сама измислила и које су они разумели. Први корак је био одвојити је од укућана на неколико дана, јер би у супротном Енин труд био узалудан. Отишле су у издвојену вртну кућицу Хелениних родитеља, где је после мноштва напада плача девојчица постала мирна и тиха, задубљена у посао који би јој Ен задала.

Ен је прво почела да је учи ручној азбуци, где је Хеленина рука била изнад чланка учитељице како би пратила покрет, а на длану њене друге руке учитељица јој је „откуцавала“ речи. Учила ју је прво једноставним речима, на пример „лутка“, „књига“, „крчаг“. Прелом је настао онда када је Хелен научила да свака ствар има своје име, што и она у својој књизи, а и Ен Саливан наводе као тренутак од кога је све почело. Пошто Хелен није могла да разграничи која реч означава „крчаг“, а која „воду“ учитељица ју је одвела напоље, ставила јој руку под млаз текуће воде и полако откуцавала ту реч на њеном длану. Хелен је од тог тренутка била преображена и већ у повратку кући научила је мноштво нових речи, иако је то било само неколико корака. Ево шта је о тој кључној епизоди са водом рекла сама Ен у једном писму: “(…) изашле смо напоље до црпке за воду, и док сам црпла воду, дала сам Хелени да држи крчаг испод цеви. Док је хладна вода текла пунећи крчаг, откуцала сам у Хелениној слободној руци: в-о-д-а. Та реч, тако блиско спојена с осећајем хладне воде изгледа да ју је запрепастила. Спустила је крчаг и стајала као прикована, а нова светлост озаривала јој је лице; (…) тада се спусти на земљу и упита  за њено име, за име црпке и решетке, и одједном се окрете и упита како се зовем.“ Од тада ју је све занимало.

Постепено је учила да за све постоји назив и да све може да се објасни. То ју је препородило и охрабрило у толикој мери да никада није била уморна од учења и стално је желела да сазна још нешто. Хеленино напредовање ипак није ишло тако глатко. У прво време она је учила једноставне, свакодневне речи, да би је потом учитељица поучила и апстрактнијим, као што су „горе“, „доле“, „мислити“, „осећати“, „претпостављати“, „заборавити“, „љубав“ итд. Користила је сваку прилику да је поучи и увек је говорила пуним реченицама, употребљавајући и речи које њена ученица не зна, сигурна да ће их она временом разумети и ставити у прави контекст. „(…) цела реченица поновљена много пута у току дана, мора се, временом, урезати у њен мозак и она ће постепено почети да је употребљава.“ Развој се настављао, па је девојчица почела да пита и: ко је ставио пилиће у јаја или шта су то боје, које је боје њена коса… Ен је ту њену и уопште узев, дечију радозналост сматрала вратима кроз која дете улази у свет разумевања и размишљања. После неког времена, освестила се у њој идеја да Хелен није као остала деца. Ен у једном од својих писама каже: „Пре неки дан ме упитала: “Шта раде моје очи?“ Казала сам јој да ја могу да видит ствари својим очима, а да их она може видети помоћу својих прстију. Пошто је један тренутак размишљала, откуца: „Моје очи су рђаве“, а затим то измени у „Моје очи су болесне!“ Ен се често суочавала са коментарима да преоптерећује своју ученицу знањем, али заправо је Хелен сама желела да сазна што више. „(…) она је стално у стању неке грозничаве узнемирености, док год је свесна да има нечега што није схватила. Не сећам се да је икада била вољна да остави неки задатак када је осећала да је у њему било ичега што није разумела. Ако бих предложила да неки аритметички проблем остави за сутрадан, она би одговорила: „Мислим да ће ми ојачати ум ако то урадим сада.““ Касније, како је ова необична девојчица расла, почела је да поставља компликована питања: ко је створио земљу и море, зашто је Сунце врело, где је била пре него што је дошла код своје мајке итд. Њена интересовања и питања нимало се не разликују од оних код просечног детета које нема хендикеп.

Хелен је све више показивала своју интелектуалну надареност и жељу за стицањем знања. Њен напредак био је задивљујући. Хелен је научила да чита Брајеву азбуку и пише на обичној и Брајевој машини. Још са осам година постала је позната – неки чланци о њој у националним новинама говорили су да је феномен. Када је имала четрнаест година дотадашња обука замењена је систематском школском наставом, а са осамнаест година је примљена у редовну гимназију. Ен је ни тада није напустила, него јој је била од велике користи у њеном даљем образовању. Редовно је Хелен пратила у школу, седела поред ње за време наставе и писала јој предавања на длан. Уз такву помоћ Хелен је могла одлично савладати градиво и са деветнаест година уписала је књижевност и историју на колеџу Редклиф (Radcliffe Collеge). Ен јој је неуморно ручном азбуком исписивала оно што су професори на предавањима говорили и помагала јој да савлада градиво. Хелен је читала књиге писане Брајевом азбуком. Научила је немачки и француски језик. Волела је да чита класике попут Шекспира, Хомера или Шилера. Такође је и много писала. Њене реченице су врло богате, писане тако да се не примећује да долазе од неког ко не чује и не види. Описивала је, на пример, Нијагарине водопаде и начин на који вода хучи, на тако ефектан начин да бисмо уколико не знамо ко стоји иза текста, тешко погодили да не може да чује. Истрајна и одлучна, Хелен је научила и да говори, стављајући руке на уста говорника као и на грло, да би осетила звук. Ипак, до краја живота говорила је са јаким акцентом и тешко разумљиво. Занимљиво је да је боље говорила немачки него енглески језик, што се акцента тиче.

Године 1904. Хелен Келер је дипломирала и постала прва глувонема особа са дипломом икада. Постала је инспектор америчких завода за одгој глувонемих и слепих. Објавила је неколико књига преведених и на стране језике: Историја мог живота (1902), Оптимизам (1903), Свет и живот (1908) и др. Тематика тих књига је, свакако, њена несвакидашња судбина. Године 1909, под утицајем Џона Мејсија, супруга њене учитељице, учланила се у Социјалистичку партију Масачусетса, и активно подржавала радничку класу.

Хелен Келер постала је светски позната говорница. Њене говоре „преводила“ је Ен Саливен, реченицу по реченицу. Била је пацифиста, говорила о људима са посебним потребама, била је радикални социјалиста и подржавала контролу рађања. Са Џорџом Кеслером основала је организацију Helen Keller International, посвећену истраживањима вида, здравља и исхране. Путовала је у 39 земаља и упознала 12 америчких председника.  Звучи невероватно, али Хелен је постала врсна јахачица, пливачица, једриличарка и бициклисткиња. Уживала је у шалама и духовитостима Марка Твена читајући га врховима прстију. И Енрико Карузо је „излио свој златни глас“ на њен длан. Јаша Хајвец, виртуоз на виолини, свирао је специјално за њу, док је она прстима лагано додиривала његов инструмент. Хелен се верила са Питером Фаганом у време када је имала 36 година, али се због противљења њене породице та веза није остварила.

Несумњива је Хеленина интелигенција, упорност и духовна узвишеност, али је она имала неколико предности, колико год то неприкладно звучало у односу на природу њеног хендикепа. Како је и њена учитељица рекла, Хелен је тако одушевљено учила јер је то био њен једини начин да упозна свет и ништа јој споља није одвраћало пажњу, као што би засигурно неком детету које види и чује. Сем тога, била је веома упорна, али је изнад свега имала дивну сапутницу кроз свет знања – Ен Саливан. Ен јој је буквално посветила свој живот, не одвајајући се од ње све до смрти. Хелен и она су зато биле изузетно везане једна за другу. Када је Ен умирала, Хелен ју је држала за руку. Хелен и њена учитељица су заједно путовале и училе једна од друге. Никада се нису одвајале, чак ни када се Ен удала за Џона Мејсија. После смрти Ен, о Хелен је бринула Поли Томпсон.

Прича о Хелен Келер и Ен Саливан требало би да буде чешће причана, како би се људи који немају никакав облик хендикепа подсетили шта све могу са мало упорности и жеље. Хелен и Ен су много труда уложиле у ствари које су обичним људима једноставне и лако сазнатљиве. Не смемо да заборавимо колико су важна чула и моћи изражавања које имамо.

На основу животне приче ове жене снимљен је филм “The Unconquered„ 1953. год. и освојио је Оскара за најбољи документарац. Четири године касније појавила се ТВ серија „The Miracle Worker“, драма о првим успесима Ен Саливен са Хелен; 1959. год. претворена је у представу на Бродвеју, а 1962. год. у филм, где су глумице у улогама Хелен и Ен, обе добиле Оскара.

Хелен Келер је 1961. год. преживела неколико срчаних удара и повукла се из јавног живота. Добила је Председничку медаљу слободе 1964. год, највише америчко одликовање за цивиле. Умрла је 1968. год. у сну и сахрањена је поред Ен Саливен.