Аутор: мср Срђан Граовац, историчар
Српска црква, држава и народ, ове 2023. године обележиће још један важан јубилеј – 825 година манастира Хиландар. Самим тим, посебна је прилика да се поново присетимо значаја овог изворишта српске културе и духовности. И то не само зато што и данас, након толико векова, хиландарска ризница чува материјалну културну баштину од изванредног значаја, или зато што је тај манастир сам по себи, својом архитектуром, рељефима, фрескосликарством, здање од непроцењиве вредности. Него зато што су српски етнос и Хиландар, као једна од његових највреднијих творевина, дубоко, судбински повезани. Градњом Хиландара ми смо градили себе, огледало своје културе, симбол свог цивилизацијског стремљења. Изградили смо извориште са кога се духовношћу и знањем вековима напајају генерације младих српских нараштаја, стварајући на тековинама Хиландара свој идентитет. Зато говорећи или пишући о 825 година историје Хиландара ми говоримо и пишемо о себи, не само о драгоценом сегменту наше прошлости, већ о здању које је сведок историје, које је делило судбину цркве и народа, како у оним најлепшим и најславнијим, тако и у оним најтрагичнијим временима. Mожда је најбоље о томе, шта је Хиландар и зашто је толико важан за Србе, говорио свети владика Николај Велимировић речима: „Хиландар је увек био, јесте и биће – огледало српства“.
Свети Григорије Палама је Атос назвао „отаџбином врлина“. И можда је то најсликовитији опис за овај специфичан и јединствен део грчког полуострва Халкидики. Наиме, Света Гора или Атос представља својеврсну монашку републику, која је један од најзначајнијих центара православног Хришћанства. На Светој Гори живи више од две хиљаде монаха у двадесет манастира, међу којима се налази драгуљ српске духовности и културе, Хиландар.
Основан од стране Георгија Хеландриса, још у X веку, манастир Хиландар је првобитно био грчки храм. Међутим, страдао је услед напада пирата тако да је временом опустео. У тренутку када су Растко Немањић – Свети Сава и његов отац Стефан Немања – Свети Симеон одлучили да обнове ту светињу, како би је учинили средиштем живота српског монаштва на Атосу, Хиландар је практично био порушен. На молбу Светог Саве и Светог Симеона Византијски цар Алексије III Анђео одговорио је позитивно и 1198. године даровао им је манастир Хиландар. Уз материјалну подршку тадашњег српског великог жупана Стефана Немањића, а будућег краља Стефана Првовенчаног, они су обновили манастир те се сматрају оснивачима „српског Хиландара“. Иначе, Свети Симеон је преминуо у манастиру Хиландар, а према предању из његовог гроба истиче свето миро због чега је проглашен за Мироточивог.
Свети Сава свакако спада у најзначајније личности српске историје. Био је монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Саставио је први и основни законик српске цркве и државе, Номоканон (номос – закон и канон – правило). У научностручној али и широј јавности ово капитално правничко дело српског средњег века познато је још и под именима Законоправило и Крмчија. Оргинал Законоправила није сачуван, али јесте једанаест његових преписа, међу којима и Хиландарски. Такође, у време обнављања Хиландара, Свети Сава саставио је својеврстан правилник за монашки и испоснички живот познат као Карејски типик. Написан на пергаменту он данас представља најстарији сачувани српски документ, који се налази и чува у хиландарској ризници. Занимљиво је поменути и то да је са свог последњег путовања, уочи упокојења, Свети Сава из Палестине донео најстарију и најпознатију хиландарску икону, Богородицу тројеручицу. Свети Сава је неспорно одиграо најважнију улогу у стварању, организацији и почетном развоју манастира Хиландар. Тај манастир плод је његове визије, да ту на Светој Гори, где се и сам замонашио, српски монаси имају свој духовни центар.
Пример светих Саве и Симеона наставили су и други изданци славне и светородне династије Немањић, дајући свој допринос томе да Хиландар постане један од најважнијих центара српске духовности и културе. Још је Стефан Првовенчани, не само финансирао обнову Хиландара, већ му је обезбедио прва села као баштину из које ће се Манастир издржавати. Иначе, један од најзначајнијих ктитора манастира Хиландар био је српски краљ Милутин, који је на месту старе подигао нову Цркву Ваведења Богородице, а која и данас служи као саборни храм. Сем тога, краљ Милутин је финансирао градњу зидина Хиландара, пиргова (кула), осликавање манастирских цркви и трпезарије.
Период највећег економског развоја манастир је имао у време цара Душана. Душан Силни и његова властела богато су даривали Хиландар тако да је манастир у власништву имао десетине имања и других покретних и непокретних добара. Занимљиво је поменути да је Душан, склањајући се од куге 1347. године, дошао у Хиландар водећи са собом супругу Јелену, чиме је нарушена строго поштована традиција о забрани доласка жена на Свету Гору. Иначе, по предању, монаси су подигли крст крај пута на месту на ком су дочекали великог српског владара, а који посетиоци и данас могу да обиђу.
Смрћу Душановог сина цара Уроша 1371. године угашена је династија Немањић, али не и подршка српских владара Хиландарау. Посебно се својим ктиторским ангажманом истакао кнез Лазар Хребељановић. У богатој манастирској архиви и данас се, између осталог, чува његова повеља хиландарској болници, са печатом на ком је лик српског кнеза. Међутим, било је то време заласка славе и моћи српске средњевековне државе, са чијим слабљењем је постепено бледео и сјај Хиландара. Поседи су му умањивани, а манастирско богатство све више се топило. Посебно је тај процес био изражен током XV века и османлијских освајања на Балкану.
Свој најтежи период манастир Хиландар, као и целокупни српски народ, преживели су током вишевековног османлијског ропства. Падом Деспотовине 1459. године угашена је српска средњевековна држава, чиме је манастир Хиландар изгубио свој највећи ослонац. Међутим, чак ни у тим најтежим временима Хиландар није заборављен. Бригу о њему преузели су виђенији Срби. Испрва потомци угледних српских владарских породица попут Бранковића или Јакшића, истакнутих властелина који су бежећи пред Турцима прешли у Угарску. На списку ктитора Хиландара нашли су се чак и они који су прешли на ислам, попут Ахмеда Херцеговића потомка Стјепана Вукчића Косаче, Херцега од Светог Саве. Занимљиво је поменути да се, у то тешко време, за Хиландар посебно заузимала Мара Бранковић, кћи деспота Ђурађа, а супруга султана Мурата II. Мара Бранковић не само што је већи део своје имовине завештала Хиландару, него га је за живота редовно материјално помагала. Такође, успела је убедити влашке војводе да преузму ктиторство над манастиром, што је свакако, бар у једном периоду, допринело поправљању његовог материјалног стања. Суштински, Манастир је тада опстајао захваљујући упорности монаштва, подршци богатих појединаца, али и страних владара, међу којима су се посебно истакле влашке и молдавске војводе, као и руски цареви попут Ивана IV Грозног.
Крајем XIX века Хиландар се нашао у великим дуговима. Са друге стране, бугарски монаси постали су већина у манастиру па је самим тим претила реална опасност да Хиландар изгуби српски карактер. Међутим, у последњи час интервенисао је српски краљ Александар Обреновић. Захваљујући залагању тог, у српској јавности неретко потцењеног владара, последњег Обреновића на српском престолу, дугови Манастира су плаћени, а Хиландар је остао српски. Иначе, приликом посете краља Александра Обреновића Хиландару, на Васкрс 1896. године, братство манастира на поклон му је дало један од најстаријих и најлепших ћирилични рукописа из своје ризнице, Мирослављево јеванђеље.
Ризница манастира Хиландар чува културно благо од непроцењиве вредности, рукописне и штампане књиге, повеље владара, разна архивска документа и уметнине. Библиотека манастира Хиландар поседује збирку ћирилских рукописа од XII до XIX века са око 1000 јединица, збирку грчких рукописа са преко 150 кодекса и „филада“ од XI до XIX века, као и збирку старе српске штампане књиге од XV до XVII века.
Архива манастира Хиландар чува бројне повеље српских, византијских, руских и других владара и велможа, као и велики број других драгоцених докумената. Посебно вредне су Хрисовуља цара Алексија III из 1198. године, Повеља великог жупана Стефана Немањића из 1200/1 године, Хрисовуља краља Милутина издата испосници Светог Саве у Кареји из 1318. године, Хрисовуља Стефана Дечанског из 1327. године, Хрисовуља цара Душана издата на сабору у Крупиштима, 1355. године, Хрисовуља Андроника II из јануара 1299. године, Хрисовуља Андроника III из 1321. године, повеља руских царева Ивана Грозног из 1571 и Бориса Годунова из 1603. године…
У Хиландару се налазе разноврсна дела примењене уметности попут ситне камене пластике, златарски предмети, дуборези, тканине, намештај… Посебну вредност имају Јефимијина завеса за царске двери из XIV века, Диптих деспотице Јелене из XIV века, Млетачки диптих из XIII века, као и катапетазма из XVI века, поклон кнегиње Анастасије, супруге руског цара Ивана IV Грозног.
Унутрашњост објеката манастирског комплекса богато је осликана иконостасима из XVII, XVIII и XIX века, али важно је нагласити да Хиландар чува и велики број изузетно вредних икона из периода од XII до XIX века. По својој лепоти и значају истичу се поред чудотворне иконе Богородице Тројеручице и мозаичка икона Богородице Одигитрије из 1200. године. Такође, издвајају се и иконе Ваведења Богородице из XIV века и Христа Пантократора из XIII века.
Манастир Хиландар представљао је средиште развоја српске средњевековне књижевности. У том манастиру стварала су, уз светог Саву, два најзначајнија српска аутора, монаси Доментијан и Теодосије. Доментијан је остао упамћен по својим житијима Светог Саве и Светог Симеона, а Теодосије по Житију Светог Саве и Житију светог Петра Коришког. Важности Хиландара за развој српске књижевности можда је најбоље истакла др Ирина Шпадијер, научница која се деценијама бави истраживањем писаног наслеђа Свете Горе, речима: „Грчки Атос са српским Хиландаром на њему био је много више од симболичног укрштања двеју култура, два народа и два језика под плаштом козмополитског византијског православља. Он је представљао идеално место на коме се, већ духовно осмишљена и утемељена у отечаству, и поетички могла родити српска књижевност.“
Хиландар је тешко пострадао у пожару 2004. године, када је изгорело више од половине манастирског здања. Међутим, уз помоћ донатора, братство манастира је до 2020. године успело да обнови највећи део објеката. Захваљујући ангажовању, Владе Србије и Републике Српске, донатора из земље и иностранства, као и уз значајну подршку Русије и Грчке манастир Хиландар поново сија пуним сјајем.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Мирјана Живојиновић, Манастир Хиландар: Оснивање Хиландара. Галерија САНУ, Београд, 1998.
Мирјана Живојиновић, Манастир Хиландар: Властелинство манастира Хиландара у Средњем веку. Галерија САНУ, Београд, 1998.
Сима Ћирковић, Манастир Хиландар: Хиландар и Србија. Галерија САНУ, Београд, 1998.
Александар Фотић, Манастир Хиландар: Прилагођавање и опстанак Хиландара у Османском царству. Галерија САНУ, Београд, 1998.
Ирина Шпадијер, Манастир Хиландар: Књижевност. Галерија САНУ, Београд, 1998.
Срђан Ђурић, Манастир Хиландар: Иконе од XII до XVII века. Галерија САНУ, Београд, 1998.
Бојана Радојковић, Манастир Хиландар: Ризница. Галерија САНУ, Београд, 1998.
Ирина Шпадијер, Светогорска баштина. Чигоја штампа, Београд, 2014.
Владимир Ћоровић, Света Гора и Хиландар. Манастир Хиландар, Београд, 1985.
Сретен Петковић, Хиландар. Републички завод за заштиту споменика културе, Београд, 1999.
Милош Благојевић, Србија Немањића и Хиландар. Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа, Нови Сад, 1999.
Остави коментар