Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Геноцид над Србима представља систематски прогон и истребљење Срба од стране злочиначког усташког режима у Независној Држави Хрватској, марионетској држави нацистичке Немачке, у периоду између 1941. и 1945. године. Геноцид је спровођен кроз брутална погубљења у логорима смрти, масовна убиства, депортације, етничка чишћења и присилна преобраћања у римокатоличку конфесију. Истребљења су спровођена упоредо са Холокаустом у НДХ, вођена расном нацистичком теоријом и великохрватском идеологијом. Намера и чин су били да се побије и покрсти преко 30000 српске деце и по цену да хипотека овог злочина остане у наслеђе и савременој демократској хрватској држави. Хапшења Јевреја почела су у првим данима усташке власти. У почетку су привођени само појединци, истакнути и утицајни чланови јеврејске заједнице. У мају 1941. организована су хапшења ширих размера која су интензивирана. Тада су 21. маја 1941. године ухапшени сви чланови загребачкога „Макабија“, што је водило у систематски злочиначки обрачун у односу на целокупну јеврејску заједницу, односно према по злу чувеном и монструозном тзв. коначном решењу и то под геслом: „У НДХ нема места за Жидове“. Крајем јуна 1941. Павелић је издао проглас: „Изванредна законска одредба и заповиједи” да „…Жидови шире лажне вијести … ометају и отежавају опскрбу пучанства, то се колективно сматрају за то одговорнима, и према томе ће се против њих поступити и спремати их поврх казнено-поправне одговорности у заточеничка збиралишта под ведрим небом“. Монструм нацистичко-усташког злочина постао је свакодневица недужног српског, јеврејског и ромског становништва.
Крајем јануара 1942. године дошли су у село Бокане, срез Подравска Слатина, лугар Флаш Емил из Ћералије и још неколико усташа и наредили Србима Јоци Татићу, Танасији и Николи Цветићу, Милу Матићу и Благоју Ракићу да иду са њима у шуму да лове куне. Пошто нису ништа уловили, при повратку кад су били у шуми званој Лужњаковац усташе су рекле Србима: „Ви ћете бити зечеви а ми ловци”, и одмах припуцали на њих убивши Николу Цветића и Мила Матића, док су остала тројица успели да побегну у шуму. У селу Бољанић, срез Грачаница, јула месеца 1941. усташе су прво силовале, а затим заклале једну жену стару 28 година, у њеној кући, у присуству њене четворо мале деце, од којих је најстарије имало 9 година. У Босанском Броду наоружане групе железничара Хрвата напале су 11. априла југословенске службенике. „На све стране зачула се пуцњава из пушака, а Хрвати франковци почели су ликовати, скупљати се у веће групе и наоружавати”. Покољ Срба у Босанској Костајници изведен је 31. јула и 1, 2. и 3. августа 1941. године. У Костајници је заседао неки месни усташки „суд” тзв. одбор који је пуноправно доносио одлуке о стрељању Срба. Сви Срби из вароши похапшени су и спроведени у затворе месних надлештава и у друге зграде, а одатле су извођени на стрељање. Стрељање је вршено на неколико места: на Унском мосту који спаја Босанску и Хрватску Костајницу, у Бајића јамама више железничке станице, на гробљу православне Цркве Св. Петра и Павла, на Шнајдеровом гумну, код римокатоличке Цркве Св. Ане и на раскршћу путева за села Селиште и Слабину. Велики број Срба убијен је по уским и малим улицама Костајнице које воде од главне улице до реке Уне.
Лешеве поубијаних Срба по улицама Костајнице и на уском мосту усташе су гурнуле у Уну да пливају. Поред самог одвођења на стрељање, Срби су морали скинути са себе одело и изути се па су их онда у чарапама или босоноге и гологлаве везали жицом по четири, пет или шест у један ред, и по неколико таквих редова гонили пешице кроз варош на стрељање. Са прозора њихових кућа посматрале су их мајке, сестре, жене и деца. Сви су морали да певају српске и хрватске песме, а нарочито Спремте се, спремте, четници. И овде су у хватању, шиканирању и стрељању Срба уз усташе учествовали и многи мештани. Посебно су предњачили син општинског лекара Грго Стипанчић, ђак V разреда гимназије, који се хвалио да је сам убио око 70 Срба, гимназијалац Сајд, студент филозофије Цвотник и други. У Костајници су поубијани скоро сви мушкарци који нису успели побећи. У животу је остао Јоца Божанић, који је „неурачунљив човек” и Перо Пузавац, кафеџија ожењен Немицом. Њега су спасили пасторци. Тачан број поубијаних Срба у овом масовном покољу у вароши Костајници и срезу не може поуздано да се утврди, али се зна да је само 31. августа стрељано око 1160. У Босанској Костајници нису мрцварени, злостављани и убијани само Срби из вароши и ближе околине, већ и из удаљенијих места Босне. У раздобљу од 30. јула до 12. августа у Босанску Костајницу је дотеран већи број Срба „из разних крајева па чак и од Сарајева, Добоја, Зенице и других места у Босни”. Жртве су поубијане више католичког гробља. Прво су свучене до гола, затим избодене ножевима или приклане, и многе још полуживе бачене у јаму. По одласку кољача, Марија Грубљешић сва у крви огрезла извукла се испод лешева, довукла до прве куће где су је превили и одвезли њеној кући. Међутим, она је после два месеца од задобијених рана умрла. „На том месту заклано је и у три јаме бачено 200 до 300 српских глава”. Па и доцније су у Босанску Костајницу довођене групе Срба и ту убијане. Тако су у недељу 31. августа 1941. године усташе довеле 867 Срба, како се тада говорило из јасеновачког логора, и затвориле у стари зрињски град крај Уне. „Ту су их мучили и одатле у групама одводили на брег код римокатоличког гробља и клали их бајонетима говорећи да је штета потрошити и један фишек за Влаха”. Сви ови Срби били су из Добоја.
У Госпићу су поубијани скоро сви Срби који нису успели да побегну. У селу Липара крај Госпића усташе су 1. августа приредиле општи покољ Срба: упадали су у српске куће и одреда све клали. Више је примера да су усташе и њихове присталице наређивали Србима да легну и они по њима да газе. Исто тако, са неке узвишице, обично стола и ормара, усташе би у цокулама скакале на Србе који су лежали потрбушке на поду. У затворима у Госпићу често се дешавало да дођу пијане усташе и нареде затвореницима да легну на патос обично „у једној великој соби која је за то била одређена. Затвореника је морало доћи толико да својим телима покрију цео патос, онда би усташе у војничким цокулама играли коло на телима тих мученика”. Приликом интернирања једне групе Срба из Госпића на Велебит, 26. августа 1941, после 36 часова вожње у затвореним теретним вагонима без воде и хране, на једној станици ушао је у вагон усташа Ивица из Госпића са још једним Хрватом у цивилном оделу и рекао затвореницима да могу добити храну ако између себе покупе сав новац који имају. Гладни и жедни Срби су скупили 8500 динара и предали му, а он им је тобоже за тај новац купио пасуља, скувао и поделио свакоме по кашику. Међутим, тај пасуљ Србима је послала италијанска војска која се тада налазила у Јастребарском. Окупација Глине извршена је одмах по проглашењу НДХ. Истог дана хрватско становништво у Глини обукло је усташке униформе и наоружало се и окитило усташким амблемима и хрватским тробојкама и у надлештвима узело сву власт у своје руке. Целом том акцијом руководила је усташка организација, која је у Глини створена још 1930. године под руководством тамошњег адвоката др Пука, доцнијег министра у Павелићевој влади, и лекара др Ребака Јураја. Обојица су доцније били у вези са Павелићем у иностранству. У усташку организацију њих двојица су увукли „велики део Хрвата и олоша” а одраније су располагали оружјем и другим потребним материјалом за преузимање власти у датом моменту. Даринку Миљевић у српској цркви у Глини силовало је 20 усташа, а потом је на најгрознији начин убили. Све жене које су усташе једне кишне ноћи похватале у Јабуковцу, дотерали су у Глину и за месец и по дана ставили на расположење трупама па су после неке од њих пустили, а неке убили. У Глинском срезу, поред масовних покоља извршених у глинској цркви, усташе су и у другим местима извршиле више масовних убијања. Тако су из затвора у Глини у групама по 200 до 300 одвели велики број Срба на обалу Глине и из митраљеза их поубијали. У недељу 11. маја 1941. године из Загреба је стигло у Глину 120 усташа и исте ноћи похапсили су све Србе изнад 15 година старости. Ухапсили су око 480 грађана. Ноћу између 12. и 13. маја све су одвели у место Прокопи, 4 км удаљено од Глине, и тамо поубијали.
Усред ноћи неколико стотина усташа опкољује села Гудовац, Туке, Брезовац, Клокочевац и Болац у срезу Бјеловар. Ухапсили су 250 сељана, међу којима су били поп Божин и учитељ Стеван Иванковић. Жене су јецале јер су схватиле зашто је становништву наређено да узму лопате и пијуке. Под усташком пратњом њихова колона је лагано изишла из села и зауставила се пред једним пољем.
- Копајте себи гроб!
Немоћ и помиреност са судбином тих несрећника били су такви да су послушали. Тада су им жицом везали руке на леђа, а затим их гурнули и живе сахранили у дубокој јами коју су морали сами да ископају. Колико год да су били свирепи, Немци нису без узбуђења примили вест о овом злочину. Једна комисија коју су они одредили, извршила је ексхумацију и фотографисала лешеве. Њен записник се налази међу документима Рајха под насловом Ustaschenwerk bei Bjelovar („Дело усташа код Бјеловара”). У Гудовцу стрељању сељака Срба морале су њихове жене да присуствују и певају. Многе Србе су још живе затрпавали у земљу. Младен Павловић из Гудовца преклињао је рањен неког усташу: „Брате Јошко, немој ме жива затрпавати”. По себи се разуме да му то ништа није помогло. Мару, жену Илије Ерелије, „поред тога што су тукли и везивали вешали су је о дрво, па кад дође до издахнућа спуштали је на земљу”.
Масакр у Пребиловцима су извршиле усташе између 6. и 11. августа 1941. под командом Ивана Јовановића званог Црни, над 826 од укупно 994 Срба села Пребиловци, углавном жена, деце и стараца. Већина је жива бачена у јаму Голубинку, док су остали били убијени на лицу места. Педесет и четири српска домаћинства Пребиловаца су тим покољем била заувек угашена. Рано ујутру 4. августа 1941. године хиљаду до хиљаду петсто усташа напало је село из три правца. У селу су биле углавном жене, деца и старци, док одрасли мушкарци, у страху од усташа, нису спавали код својих кућа. Усташе су по уласку у село отпочеле са претресањем кућа, прикупљањем становништва, силовањем жена и девојака и пљачком ствари. Становници центра села су били довезени код зграде основне школе. Усташке оргије садизма и бестијалности над незаштићеним женама и девојкама а нарочито над девојчицама од 12 до 15 година су трајале неколико часова. Једина особа која се спасила и жива изашла из школе у Пребиловцима била је Мара Булут. По њеним речима, усташе су вадиле из колевки бебе и разбијале дечије главе о зид школе пред очима њихових мајки. Након свих ових злостављања и мучења, усташе су становнике центра села још у току тог дана отерали према Чапљини и затворили у злогласни „Силос” код села Тасовчића и ту су преноћили без хране и воде. Сутрадан, 5. Августа, отерани су на железничку станицу у Чапљину одакле су увече истог дана транспортовани у специјалној композицији вагона до села Шурманци. Жене, децу и старце затворене у овим вагонима чувало је око 300 усташа под командом Андрије Буљана до јутра 6. августа. У раним јутарњим часовима 6. Августа, похватано и преживело становништво Пребиловаца је истерано из вагона, сврстано у колону и потерано узбрдо према селу Шурманцима. Колона је била подвргнута детаљном претресу и опљачкана а затим дотерана до јаме Голубинке. Покољ, тј. бацање преживелих у ову јаму је трајао пуних шест часова (од 7.30 до 13.30 часова). Према подацима који су утврђени на судском процесу у Мостару, за то време је у јаму Голубинку бачено 470 лица: 237 деце и 233 жене. Касније је утврђено да је тога дана у јаму Голубинку бачено више од 500 лица. На поменутом процесу је такође утврђено да су усташки злочинци пре и после 6. августа доводили мање и веће групе жртава у Шурманце осам пута и бацали их у ту јаму.
Месец дана након покоља, усташе су населиле у Пребиловце 60-70 хрватских породица из Љубушког и Чапљинског среза, а Пребиловцима су променили назив у Ново Село. Када су Италијани окупирали Херцеговину, усташка посада и насељеници су напустили Пребиловце. Усташе су бежале из Пребиловаца јер су Италијани почели да хапсе усташке кољаче и пружају заштиту Србима, првенствено у градовима. Усташе су из Пребиловаца однеле све што се могло однети и што је било вредно. У материјалима Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача пише да је из Пребиловаца опљачкано око 10.000 грла ситне и 1000 грла крупне стоке заједно са читавом покретном имовином. Жито и вредније ствари усташе су камионима превозиле у Чапљину – наводно за потребе болнице и усташких институција у том градићу.
Размере усташке бестијалности су навеле италијанског генерала Алесандра Лузана да пошаље детаљан извештај о овом злочину Мусолинију. У овом писму Лузано истиче да је учитељица Стана Арнаутовић силована пред њеним ђацима и да су чак и девојчице од осам годима биле силоване. Лузано се згражава над чињеницом да је у овом срамном чину силовања учествовао и један свештеник римокатоличке цркве.
„Драги Дуче,
Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догађај којем сам, уназад три седмице, лично присуствовао. Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (између 60 и 130 км северно од Дубровника) – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе претходног дана починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, када се то прочује, околни Срби поново да се узнемире. Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и наивна реч. То је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начету врећу соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији. Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време певао је силом доведени оркестар Цигана и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше римске цркве и један божији човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа у селу више нема никога! Истога дана, то смо открили касније, кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 800 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца. Једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети, њих је у неку руку и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација. Покољи Срба су достигли такве размере да су у тим крајевима загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!“
Са хрватске стране једини који је дигао глас протеста против овог масакра и покоља Срба у Херцеговини је био мостарски надбискуп Алојзије Мишић. Мишић, који иначе није био против присилног покрштавања Срба, пише Бискупској конференцији римокатоличке цркве у Загребу, 17. новембра 1941:
„Људе се хватало ко звјериње. Клало, убијало, живе у понор бацало. Женске, мајке с дјецом, одрасле дјевојке, дјецу женску и мушку су бацали у јаме. Поджупан у Мостару господин Баљић јавно изговара, ко чиновник, мора би да шути не да телали, да је у Љубињу само у једну јаму 700 православаца бачено. Од Мостара до Чапљине одвезла је жељезница шест пуних вагона жена, мајки и дјевојака, дјеце испод десет година до станице Шурманци, гдје су извагонирани, одведени у брда, живе матере с дјецом бацали у дубоке пропунте. Све је стрмоглављено и убијено. У жупи Клепци из околних села Н. Н. 3700 православаца је убијено. Јадници, били су мирни. Даље не набрајам. Предалеко бих отишао. У самом граду Мостару на стотине их је везало, одводило изван града па ко живине убијали”.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Аралица, Ђуро (2010). Усташки покољи Срба у глинској цркви (PDF). Музеј жртава геноцида Београд.
Bulajić, Milan (1988). Ustaški zločini genocida i suđenje Andriji Artukoviću 1986. godine, kniga 2. Rad Beograd. Приступљено 22. 5. 2019.
Vujasinović, Brankо; Višnjić, Čedomir; Roksandić, Đurо (2011). Glina 13. maja 1941. SKD Prosvjeta Zagreb. Приступљено 4. 4. 2019.
Glenny, Misha (2018). The Balkans, 1804–2012: Nationalism, War and the Great Powers. Granta Books. ISBN 9781783784523. Приступљено 21. 1. 2019.
Andrejka, R. (1938). Definitivni rezultati popisa stanovništva od 31. marta 1931. godine, Knjiga II, Prisutno stanovništvo po veroispovesti (PDF). Opšta državna statistika, Kraljevina Jugoslavija. Приступљено 23. 5. 2019.
Goldstein, Ivo (1999). Croatia: A History. McGill-Queen’s Press – MQUP. ISBN 9780773520172. Приступљено 21. 1. 2019.
Goldstein, Ivo (2007). The Independent State of Croatia in 1941: On the Road to Catastrophe.
Skoko, Savo (1991). Pokolji hercegovačkih Srba ’41. (PDF). Stručna knjiga Beograd. ISBN 86-419-0099-3.
Lees, Michael (1992). The Serbian Genocide 1941—1945. Serbian Orthodox Diocese of Western America.
Vukčević, Boško S. (1994). Tito: Architect of Yugoslav Disintegration. Rivercross Pub. ISBN 978-0-944957-46-2.
Perica, Vjekoslav (2004). Balkan Idols: Religion and Nationalism in Yugoslav States. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-517429-8.
Dulić, Tomislav (2005). Utopias of Nation: Local Mass Killing in Bosnia and Herzegovina, 1941—42. Uppsala University Library. ISBN 978-91-554-6302-1.
Vukušić, Tomo (2006). Мostarski biskup Аlojzije Мišić (1912–1942) za vrijeme Drugoga svjetskog rata (II) Prilog proučavanju međucrkvenih i međunacionalnih odnosa, Crkva u svijetu: Crkva u svijetu, Vol. 41 No. 3. Vrhbosanska katolička teologija u Sarajevu.
Гаћиновић, Радослав (2017). Насиље усташа над Србима у Херцеговини током Другог светског рата (PDF). Култура полиса, год. XIV, бр. 32
Остави коментар