Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
У Аустрију је 26. јануара 1732. године стигао извештај о епидемији вампиризма у селу Медвеђа. На тај начин је реч вампир (за коју Ана Радин наводи да се први пут појавила у немачком језику[1]) као продукт српске производње, изашла у Европу и постала општеприхваћена. Врло брзо постала је кључна у делима фантастичне књижевности, писаца који су се „уморили од истине“ (Палавестра 1989: 8) и излаз пронашли у привлачном измаштавању нових светова. Крајем осамнаестог века нарочиту популаризацију доживљава готски роман, полазиште за једну модернију тековину – хорор[2]. Свака епоха имала је карактеристичног представника овог жанра – од Дракуле, преко Франкештајна, до Кинговог кловна Пенивајза, научили смо да се преко вешто конструисаног јунака који има одређену везу са временом из ког је потекао, може вешто произвести осећај престрављености (Мери Шели је написала Франкештајна у време када су се појавила значајнија открића у вези са електричном енергијом). Модерно време користи неке друге врсте „страшних прича за плашљиву децу“, и даље су зачаране напуштене куће, замкови и куле стецишта нечистих сила, али су те „силе“ у великој мери деградиране[3], па су чак и вампири „од успешних монструма постали зачин за бледуњаве романсе и натегнуте метафоре“[4].
Дејан Огњановић са жаљењем примећује да се о хорору као жанру код нас слабо писало, да као појам није дефинисан и одлучује да тај пропуст исправи:
„Хорор је прозни приповедни жанр са доминантном одликом (differentia specifica) садржаном у естетској намери изражавања страве код читаоца, што се остварује двојако: а) кроз избор тематике прикладне том циљу (суочавање са демонским, монструозним „Другим“) и мотива њој одговарајућих (често, али не нужно повезаних са фантастичним), и б) кроз особену жанровску реторику подређену задатку да код читаоца производи осећања неизвесности, стрепње, нелагоде, слутње, језе, страве, страха, изненађења, неочекиваног шока и грозе, при чему су та осећања за читаоца истовремено одбојна и привлачна“(Огњановић 2014: 39).
Како, по Рабкину, књижевна фантастика може егзистирати у било ком приповедном жанру, спој са хорором представља особен жанр. О њој је у периоду српског предромантизма писао Сава Дамјанов[5] као о врсти која се може изједначити са формом фантастике у готској прози. Нарочито у Видаковићевим романима постоји такав хорор-фантастични слој, али који се везује за рационалне расплете, као резултат трика. И након предромантизма ова форма остала је привлачна непознаница великом броју аутора, па су је сами откривали и пишући је, даље одређивали. Најпре, схватили су да се многе ствари из уста фантастике могу критиковати са избегнутим позивом на конфликт од оног који се критикује. Затим, открили су моћну реч приче, која је одвајкада окупљала људе око ватре (касније се тај топос преместио у кафану или крчму), да слушањем дођу до најразличитијих осећања – од спокоја до језе. Једино је било потребно пронаћи окриље под којим ће те приче бити исписане, па су се довијали на различите начине. Милован Глишић је, као писац реализма, својој причи о зарожанском вампиру Сави Савановићу, дао оквир бајке. Палавестра је писао о том парадоксу „да је један од отаца српског реализма био у ствари зачетник и покретач отпора реалистичкој искључивости“ (Палавестра 1986: 338). Милорад Павић је у причи „Вечера у крчми ʻКод знака питањаʼ“ употребио оквир сна за границе своје фантастичне приче које су окупиле четири књижевника у кафани, од којих су двојица мртви, дакле, у причи – повампирени. О својеврсним вампирима писао је и Јован Грчић Миленко, књижевник који је често смештан у романтизам због свог песничког опуса. Његови „нечастиви“јунаци су прича у којима је управо његов приповедач, торбар, протагониста, и који успева да у тој (не)равноправној борби извуче дебљи крај. Најзад, Симо Матавуљ у причи „Привиђење нашег џентлмена“ указује на модерност[6]: на преображај вампира у демонско биће. Дакле, пут нас води од традиционалног, вуковски одређеног мотива вампира, до метаморфозе у стравично женско биће виђено на улицама Париза – топонима додатно популаризованог отварањем кабареа Мулен руж 1889. године (Матавуљева прича настаје шеснаест година касније).
Осим Нечастивог (у неком од својих обличја) постоји прегршт мотива заједничких за ове четири приче. Један од њих јесте мотив престрашене животиње: коња, односно пса, која оклевањем да приђе одређеном месту, антиципира присуство неке више силе.
„Кашто узму врана ждријепца без белеге, па га одведу на гробље и преводе преко гробова у којима се боје да није вукодлак[7]: јер кажу да такови ждријебац не ће, нити смије, пријећи преко вукодлака…“ (Караџић 1818). Овакав ритуал готово је дословно спроведен у причи „После деведесет година“ Милована Глишића. Наиме, злокобни вампир из воденице је (само)идентификован и упуцан, али да би се уништио, мора бити изведен стари обичај апсолутног упокојавања. Стога је непочишћен (некастриран) вранац без белеге (који у традиционалној култури има магијска својства) поведен у потрагу за кривом јаругом под рачвастим брегом (чак је и место починка Саве Савановића изузетно, подсећа на место из бајке). Како се приближава гробном месту, вранац се отима: „усфркао се и почео копати ногом“ (Глишић 2009: 122), што је сигуран знак да онострано у близини. На сличан начин реагује мркуша шантавог торбара из приче „У гостионици код ʻПолузвездеʼ на имен-дан шантавог торбара“ Јована Грчића Миленка. Како у недоба[8] креће ка Тестери, на наговор своје жене (дакле, пут није својевољан већ испровоциран, наређен) мркуша застаје, неће да иде даље, зазире од нечег. То опирање даљем кретању оправдава сцена која следи: у коначишту које походи торбар, ђаво чучи иза шпорета.
Животиња која се најчешће наводи као опасна по вампира (или неку другу нечисту силу), јесте пас. Ова животиња помиње се у наведеној Павићевој причи, која је исприповедана у првом лицу. Наратор се жали како је његов пас дошао са Зораном Мишићем и понашао се као да му је он власник, а Павић је по његовој набраној њушци схватио да је страховито уплашен. Како је дошао са покојником и наставио да борави у његовом друштву, јасно је и зашто. Необична је само та приврженост пса Мишићу, али како је он нараторов пријатељ, та необичност се не доводи много у питање. Најзад, Матавуљева прича, која је настала три године након објављеног циклуса „Београдске приче“[9], али која тематски припада том кругу, у складу са већ поменутом антиципацијом модерних времена, не укључује никакву животињу која би упозорила на опасност пред којом ће се Јоца Максимовић, Џентлмен, обрети. Ипак, приповедач ће при потрази девојке која га је засенила (епизода налик оној са почетка Стивенсоновог Др Џекила и г. Хајда) доћи до четвороспратне зграде где јој је изгубио траг. Запањујућа је појава вратарке, која је представља неку врсту подводачице, а џентлмен ће је назвати лукавом керберком. Керберка директно упућује на чувара Хада, троглавог пакленог пса. Госпођа овде чува место за насладу мушкараца који су спремни да плате услугу, стога младићу говори да дође сутрадан. Џентлмен је, наиме, са тим циљем и дошао у Париз, у лов, како он каже. Париз је у то време центар свега дозвољеног и свега забрањеног, стога није чудно што га Драгутин Илић у свом делу После милијон година представља у антиутопијском обрасцу. Давањем новца унапред чуварки зграде, младић прелази границу која га дели од продора у онострано.
„Фантастика је природно чедо уметности, јер рачуна са свих пет чула, а уз то још у подстиче шесто чуло“ (Палавестра 1989: 10). На шесто чуло рачуна и хорор жанр, инкорпорирајући у своје мајсторије нека упозорења (попут поменутих животиња). Нека од тих упозорења голицава су за шесто чуло и скривена у овим причама. У Грчићевој је, за почетак, проблематичан сам приповедач, који је шантав, односно хром. Хромост као физичка обележеност карактеристична је за силе оностраног[10] (Хроми Даба из предања и Лесажовог романа). Једно од главних обележја вука као атрибута бога подземља[11] јесте, поред старости, и хромост. Осим тога, торбар поседује и шубару, што је још једно од својстава оностраног. Водан носи шешир, Хад носи шлем, а хришћански ђаво ћуловку (о чему детаљније пише Ана Радин[12]). Ове одлике упућују на логичну сумњу у веродостојност онога о чему прича. „На граници између сеоског спадала и шаљивџије или мистериозног бића са онога света – ђавољи шегрт или ђаво сам – шантави торбар изазива код сељака помешано осећање симпатије и нелагодности“ (Радин 1996: 104). Његове приче умногоме подсећају на тзв. ловачке приче, стварајући запитаност оног који слуша да ли да верује или не због прекомерног уплива фантастичног. Као и сваки искусни приповедач, он прибегава ретардацији и колеба се при евоцирању сећања пре колико се необични догађај збио, производећи ефекат уверљивости (чему доприносе и честе интервенције у виду дигресија, које су најчешће поређења необичног са нечим блиским публици). О томе је писао и Дејан Огњановић:
„За хорор је, дакле, карактеристично оно што Ивона Лефлер назива антиципаторним читањем. Оно се производи текстом тако организованим да манипулише читаочевим или гледаочевим учешћем од самог почетка, и припрема за стравичне догађаје што наилазе и за чињеницу да они прете јунаку са којим читалац или гледалац осећа емпатију“ (Огњановић 2014: 111).
ЛИТЕРАТУРА
Примарна литература:
Глишић (2009) – Милован Глишић, „После деведесет година“ у: Хорор приче, Отворена књига, Београд, 2009.
Грчић Миленко (19??) – Јован Грчић Миленко, „У гостионици код ‘Полузвезде’ на имен-дан шантавог торбара“ у: Јован Грчић Миленко: живот и рад, Издавачко предузеће „Народна просвета“, Београд, 19??.
Матавуљ (2011) – Симо Матавуљ, „Привиђење нашег џентлмена“ у: Симо Матавуљ, едиција Десет векова српске књижевности, Издавачки центар Матице Српске, 2011.
Павић (2004) – Милорад Павић, „Вечера у крчми ‘Код знака питања’“ у: Постмодерна српска фантастика (хрестоматија прича), приредио Сава Дамјанов, Дневник, Нови Сад, 2004.
Секундарна литература:
Дамјанов (2011) – Сава Дамјанов, Вртови нестварног (огледи о српској фантастици), Службени гласник, Београд, 2011.
Деспић (2011) – Ђорђе Деспић, „Фантастика у причи „Вечера у крчми ‘Код знака питања’“ у: Преживети у тексту, Службени гласник, Београд, 2011.
Из књижевности: поетика – критика – историја: зборник у част Предрага Палавестре, Чигоја штампа, Београд, 1997.
Кањевац (2000) – Радоман Кањевац, Мислим да не знаш с ким имаш посла, мала, Прометеј, Нови Сад, 2000.
Караџић (1818) – Вук Ст. Караџић, Српски рјечник, Беч, 1818.
Мамфорд (2006) – Луис Мамфорд, Град у историји, Book & Marso, Нови Београд, 2006.
Огњановић (2014) – Дејан Огњановић, Поетика хорора, Орфелин, Нови Сад, 2014.
Палавестра (1986) – Предраг Палавестра, Историја модерне српске књижевности. Златно доба (1892-1918), СКЗ, Београд, 1986.
Палавестра (1989) – Предраг Палавестра, „Критичке одлике српске фантастике“ у: Књига српске фантастике I, СКЗ, Београд, 1989.
Радин (1996) – Ана Радин, Мотив вампира у миту и књижевности, Просвета, Београд, 1996.
Радин (1998) – Ана Радин, Приче о вампирима, Просвета, Београд, 1998.
Тодоров (2010) – Цветан Тодоров, Увод у фантастичну књижевност, превела: Александра Манчић, Службени гласник, Београд, 2010.
[1] Реч је о раду Ане Радин „Како је реч ʻвампир ʼиз Србије отишла у свет?“ у: Из књижевности: поетика – критика – историја: зборник у част Предрага Палавестре, Чигоја штампа, Београд, 1997. година, стр. 187 – 197. У истом раду приложени су извештаји о поменутој епидемији у Медвеђи и Кисељеву – 7 година раније.
[2] Енглеска реч horror потиче од латинске речи horrere што значи „бити накострешен“.
[3] Овој деградацији се опире група младих аутора из Србије и земаља у непосредној околини која је годинама, пред празнике, љубитељима хорор-фантастичне писане речи поклањала онлајн издање таквих прича, под заједничким насловом Нешто дише у мојој торти.
[4] http://kulturkokoska.com/vampiri-pop-kulture-sistematika/
[5] Сава Дамјанов, Вртови нестварног (огледи о српској фантастици), Службени гласник, Београд, 2011. година.
[6] Коју сугерише и обраћање Џентлмена психијатру.
[7] У Вуковом „Рјечнику“ вампир је синоним за вукодлака. Што је изразито занимљиво, у саги Сумрак новијих времена, списатељице Стефани Мејер, породица Кален (вампирска породица) смртни је непријатељ породици Блек, породици вукодлака. Њихови односи посебно се заоштравају појавом Беле, у коју ће се заљубити Едвард Кален и Џејкоб Блек, најмлађи чланови непријатељских породица.
[8] „Ах, алʼ ноћ, ма да је и најлепша, остаје ноћ. Она никоме добра не мисли! Зрак, вода, земља, све се то испуни нечистим духовима. По ваздуху лете змајеви, по земљи ходају црвени вампири, по шумама вештице држе своје скупштине, из воде излазе пакосне виле водене, пак лове невине жртве“ (Илија Огњановић, „Како су вампири нестали са света“ у: Приче о вампирима, приредила Ана Радин, Просвета, Београд, 1998. година, стр. 45).
[9] Милорад Павић је чак седамдесет девет година касније објавио збирку Нове београдске приче сличног садржаја.
[10] Филм The Usual Suspects из 1995. године на сјајан начин се послужио овом чињеницом при прављењу главног обрта у филму. (http://www.imdb.com/title/tt0114814/?ref_=nv_sr_1)
[11] Јовица Вук име је модерног јунака, негативца из дела Уроша Петровића Пети лептир, романа мистичне фантастике за децу и одрасле. Јовица је мешетар у Међустаници, заробљен између два света где склапа паклене нагодбе.
[12] Ана Радин, Мотив вампира у миту и књижевности, Просвета, Београд, 1996. година.
Остави коментар