ХРИШЋАНИ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ

ХРИШЋАНИ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ

Аутор: Немања Старовић

Преовлађујућа предрасуда у нашој, али и широј јавности, подручје Блиског истока поистовећује са простором на којем живе етнички Арапи исламске вероисповести. Стварност је, дакако, битно сложенија у односу на ову грубу симплификацију, будући да Блиски исток, чак и у најужем смислу посматрано, насељавају и десетине милиона Персијанаца, Турака, Курда итд. Као што је то случај са етничком сликом, и религијска афилијација становништва је шаролика, иако несумњиву већину популације укупно посматрано чине муслимани. Наиме, од неких 400 милиона људи, колико их данас живи на простору Блиског истока, у ширем смислу, 35-55 милиона су припадници различитих хришћанских деноминација. Распон у којем се те процене крећу је изузетно широк, јер у великој већини држава Блиског истока у пракси не постоје методолошки поуздани пописни подаци, религијска припадност се не утврђује током пописа становништва или се због присутне дискриминације припадност не-исламским религијама прикрива. У сваком случају, можемо слободно рећи да више од 10% становништва Блиског истока чине хришћани.

Посматрано по појединим државама, у Египту данас живи 15 до 20 милиона хришћана, који чине 12 до 22% становништва; око 2.500.000 хришћана у Сирији чине 10% становништва; у Либану живи 2.400.000 хришћана који чине око 40% популације ове државе; у Саудијској Арабији близу 2.000.000 хришћана чини близу 6% становника; преко милион хришћана у Уједињеним Арапским Емиратима чине десетину популације; на маленом Кипру, 800.000 хришћана представљају убедљиву већину од око 80% становништва; око 750.000 хришћана у Кувајту чини 18% популације; процене броја хришћана у ратом разореном Ираку варирају од 400.000 до 1.200.000, односно од 1 до 3% становника; у Јордану пола милиона хришћана представљају двадесетину популације; број хришћана у Израелу износи 160.000 и чине 3% становништва ове државе.

Посматрано по конфесијама и деноминацијама, може се рећи да Блиски исток представља дом за читаву лепезу различитих хришћанских цркава и заједница. Укупно гледано, најброjније су по броју следбеника древноисточне цркве, познате још и као оријенталне, монофизитске/мијафизитске или претхалкидонске. Ради се, наиме, о црквама које признају закључке само прва три Васељенска сабора, али не и четвртог Халкидонског сабора из 451. г. којим је утврђено да у Христосу постоје две природе, божанска и људска, премда сједињене у истој личности. У догматском смислу, древноисточне цркве су свакако ближе православној васељени, са којом постоји интензиван дијалог, док у црквено-дипломатском смислу неке од тих цркава негују блиске односе и са Светом столицом у Риму. Унутар заједнице древноисточних цркава на простору Блиског истока доминантну улогу има Коптска православна црква са седиштем у египатској Александрији, чије првенство признају и (бројнија) Етиопска православна црква, као и Еритрејска православна црква. Веома је значајно и присуство Јерменске апостолске цркве, будући да готово па да нема града на Блиском истоку у којем не постоји барем малена јерменска заједница, док су у већим градовима то и читаве историјске четврти. Коначно, из овог корпуса се мора споменути и Сиријска (Сиријачка, Јаковитска) православна црква, која поред значајног броја верника на Леванту има и милионску паству на Индијском потконтиненту.

Међу хришћанима Блиског истока други по бројности су православци. Они су највећим својим бројем припадници трију традиционалних патријаршија – Јерусалимске, Александријске и Антиохијске. Све три патријаршије имају доминантно грчки карактер, у вишим редовима црквене јерархије најзаступљенији су Грци, иако међу верницима преовладавају етнички Арапи. То је и узрок тензијама које повремено избијају унутар ових заједница.

На Блиском истоку живи и немали број припадника римокатоличке цркве. Иако постоји одређени број католика латинског обреда, убедљиву већину међу римокатолицима на овом делу планете чине припадници локалних цркава које су у различитим историјским околностима ступиле у јединство са Светом столицом, притом задржавши источни обред у својој литургијској пракси. Најзначајнија међу њима је свакако Маронитска католичка црква, која баштини дугу хришћанску и монастичку традицију насталу на пределу планине Либан. Не рачунајући веома бројну дијаспору у Северној Америци и Европи, Маронити у највећем броју живе у Либану, где представљају традиционално веома утицајну етно-религијску заједницу и сходно политичком уређењу ове сложене државе познатом као конфесионализам, и данас сваки председник Либана мора бити Маронит. Корисно је споменути још и Мелкитску грко-католичку цркву, која средиште свог деловања има у Палестини и Израелу, као и Халдејску католичку цркву, која је превасходно базирана у Ираку.

Коначно, на Блиском истоку делује и велики број релативно малих заједница које окупљају припаднике различитих протестантских деноминација. Захваљујући снажној подршци својих једноверника из Северне Америке и Европе, као и посвећености мисионарском раду, управо ове заједнице постижу највећи раст броја верника у последњим годинама, често противно важећим прописима и прихватљивој пракси у већински муслиманских држава Блиског истока.

Историјски посматрано, положај хришћана на Блиском истоку се мењао сходно динамици глобалних историјских процеса. У времену које је следило арапско-муслиманској експанзији започетој у VII веку, хришћани су се нашли у положају мање или више толерисане мањине. Однос муслиманских владара и већине становништва према хришћанима се периодично погоршавао, као рецимо током Крсташких ратова, када су оптуживани да представљају природне савезнике страних завојевача, па тако и својеврсног „унутрашњег непријатеља“. Слични процеси су се поновили и у периоду опадања снаге Османског царства током XIX века, када су европске силе почеле све агресивније да се отимају за утицај над деловима османске територије, често се изговарајући потребом да заштите хришћанско становништво.

Након ужаса светских ратова који нису заобишли ни Блиски исток, убрзан је процес деколонизације и опште друштвене еманципације. Доминантна иделогија унутар арапског света постаје арапски социјализам, чија изражена секуларна, као и националистичка компонента повољно утиче на пуну афирмацију хришћана и њихову интеграцију у друштвене и политичке токове већине арапских земаља Блиског истока. Међутим, како од краја 70-их улогу доминантне идеологије у том делу света полако преузима политички ислам, тако се и положај хришћана временом погоршава, тако да се укупно гледавши може рећи да данашње генерације хришћана на Блиском истоку живе у лошијим условима у односу на своје родитеље.

Посматрајући те услове у појединим државама Блиског истока, мора се кренути од Египта, имајући у виду пре свега значајан број коптских хришћана који живе у тој држави. Потомци древних Египћана или „прави Египћани“ како себе воле да називају (назив „Копт“ на њиховом језику и значи „Египћанин“), данас као и већинско становништво говоре арапским језиком. Истакнути активисти током периода за збацивање британске колонијалне управе, многи Копти су били носиоци египатског национализма, партикуларног у односу на шире посматрани арапски национализам. Релативно добро интегрисани у друштво током друге половине XX века, заузимали су високе позиције у пословној, али и политичкој и војној сфери, мада с времена на време ипак на мети инцидената који су се на терену дешавали. Демократски долазак на власт Мохамеда Морсија и покрета Муслиманска браћа у Египту 2012. године након тзв. Арапског пролећа, преплашио је Курде и они су се масовно сврстали уз војне снаге које су извршиле државни удар већ годину дана касније. Овакав сплет околности је Копте у још већој мери ставио на нишан радикалног исламистичког џихадизма, те се може рећи да су тренутно египатски хришћани угроженији него ли што је то био случај икада у модерној историји, а што се огледа у терористичким нападима којима су изложени.

У хаосу дугог грађанског рата у Сирији, хришћанске заједнице су се такође нашле у веома тешком положају. Сконцентрисани у великим градовима, и на северозападу земље, нашли су се у срцу револуције већ на самом почетку 2011. године. Иако делом скептични према режиму, вођство које су сунитски екстремисти преузели не само над џихадистичким фракцијама, већ и над тзв. „умереном опозицијом“, допринело је да се хришћани, попут припадника већине осталих етно-религијских мањина, сврстају уз власт Башара ел-Асада. Сходно релаксацији коју је укључивање Руске федерације у сукоб с јесени 2015. године донело званичној влади у Дамаску, може се рећи да се и положај хришћана донекле поправио, поготово имајући у виду каква их је суморна судбина чекала у случају да је режим поражен и да су се нашли на мети освете побуњеника.

Положај хришћана је последњих година посебно тежак у Ираку, за шта је превасходно крива географија и окружење у којем обитавају. Распрострањена углавном на северу земље, хришћанска насеља су се нашла на линији фронта између тзв. Исламске државе, ирачке армије, курдских Пешмерги, те разних других племенских јединица и страних интервенционих снага. Услед свега тога, хришћани су били присиљени на масовно исељавање са простора на којима су живели вековима и њихов број је драстично опао – са преко милион и по, колико их је било пре америчке окупације 2003. године, на вероватно три пута мањи број.

Са друге стране, може се рећи да је положај хришћана у Либану, Јордану, Палестини и Израелу доста повољнији, иако су на свим тим подручјима такође у демографском опадању. Маронити, православци и грко-католици имају загарантована висока места у систему државне власти Либана, док у Јордану неколико процената хришћана, превасходно католика латинског обреда, контролише значајан део привредних токова. Хришћанство у Палестини традиционално представља важну компонентну арапско-палестинског идентитета, али упркос томе, удео хришћана унутар популације се драстично смањује услед емиграције. Не рачунајући раднике на привременом боравку пореклом из Европе, изразиту већину од близу 160.000 хришћана у Израелу чине израелски Арапи и највећим бројем припадају Мелкитској грко-католичкој цркви. По прецизно вођеним статистикама, управо припадници ове заједнице постижу најбоље резултате у средњем и високом образовању, а предњаче и по проценту високообразованих жена.

Иако постоје значајне разлике посматрајући данашњи положај хришћана на Блиском истоку од државе до државе, може се ипак рећи како се положај припадника ових заједница укупно гледано погоршава, сходно општој детериорацији безбедносне ситуације на том делу планете. Но, осим неповољних околности којима су изложени сви у датом региону, на положај хришћанских заједница посебно негативно утиче појава политичког ислама у радикалној џихадистичкој форми, односно џихадистичких организација које повремено попуњавају безбедносни вакуум до којег долази слабљењем централних влада. Све ово доприноси масовној емиграцији и исељавању хришћана, што на појединим подручјима Блиског истока последњих година поприма облике егзодуса.