ХРВАТИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ОД ПОЧЕТКА XX ВЕКА ДО ДЕЈТОНСКОГ СПОРАЗУМА 1995. ГОДИНЕ

ХРВАТИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ ОД ПОЧЕТКА XX ВЕКА ДО ДЕЈТОНСКОГ СПОРАЗУМА 1995. ГОДИНЕ

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

            Све до првих деценија XX века питање постојања хрватског националног идентитета у Босни и Херцеговини имало је веома дискутабилан карактер. У складу са резултатима општег пописа становништва у поменутим земљама, публикованим 22. априла 1895. године  које су се у датом периоду налазиле под аустроугарском окупацијом (иако под формално-правним суверенитетом Османлијског царства), долазимо у прилику да увидимо да је у Босни и Херцеговини живело 1 591 036 становника, од чега у Босни 1 361 868, а у Херцеговини преосталих 229 168. Густина насељености становништва по квадратном километру била је мала, свега 80 становника, а у ондашњим аустријским наследним земљама једино је у Салцбургу евидентиран нижи степен густине насељености (70 становника). Такође, можемо да установимо да је густина насељености популације у административним јединицама регионалне управе у организацији окупационе власти била веома приближна поменутом просеку. Рецимо, у областима Херцеговине и делова средишње Босне у којима је у пописима становништва у току XX века била евидентирана масовнија заступљеност популације са хрватском националном провенијенцијом, густина насељености по квадратном километру износила је 65 становника. Уз 30 хиљада Албанаца који су живели у југоисточним деловима ових земаља, неколико хиљада османлијских Турака и око 8 хиљада Јевреја, на основу пописних листића забележено је да је у Босни и Херцеговини живело 98% Јужних Словена или како је званично терминолошки детерминисано, Срба.

Без обзира што су аустроугарске власти у етничко-националном погледу становништво у Босни и Херцеговини детерминисали као српско, исте су и те како препознали јасне разлике у структури конфесионалне провенијенције босанскохерцеговачког друштва. У том периоду у Босни и Херцеговини живело је око 550 000 становника муслиманске вероисповести (35%), затим, око 674 000 становника, како је наведено „шизматочко-православне“ конфесије (43%), те 334 хиљаде становника римокатоличке вероисповести (21,3%), уз 4 хиљаде протестаната. Када је било у питању становништво римокатоличке конфесије, исто је у већини живело на просторима северног дела Херцеговине и областима средишње Босне, концентрисано око града Травника, негдашњег седишта османлијске управе у Босни. Поменуто католичко становништво у већини је припадало кметској сеоско-социјалној популацији.

Снажан кохезиони фактор у интеграцији овог римокатоличког становништва представљао је, разуме се утицај и делатност организационог система Римокатоличке цркве у Босни и Херцеговини. Још у средњовековном периоду, на овим просторима била је присутна Босанска бискупија, која је деловала под ингеренцијом надбискупије у угарској Калочи, али са снажним утицајем фрањевачког монашког реда. Наведена црквена дијацеза реорганизована је 1735. године у Апостолски викаријат за Босну и Херцеговину, те је иста поново поверена на старање фрањевачком монашком реду. Од 1846. године јединствени Викаријат је подељен на два дела. Неколико година пре аустроугарске окупације БиХ папа Лав XIII уздигао је статус Викаријата на степен Врхбосанске надбискупије са седиштем у Сарајеву, а дата архидијацеза имала је надлежност над неколико својих организационих целина са центрима у Бањалуци, Мостару, Дувну (данашњем Томиславграду) и Требињу. У свим дијацезама Врхбосанске надбискупије деловало је 20 мушких манастира са 182 монаха, од којих је 17 припадало фрањевачком монашком реду, док су три била поверена трапистичкој заједници. Истовремено, деловало је 27 женских конвентских конгрегација.

            Аустроугарска окупација Босне и Херцеговине умногоме је допринела развоју римокатоличке црквене организације и ширењу утицаја поменутог конфесионално-духовног живота у овим земљама. У периоду мањем од пола века, од 1850. године до поменутог пописа становништва 1894. и 1895. године, број становника римокатоличке вероисповести увећан је са 150 хиљада на 334 142 становника. Важно је да напоменемо да, рецимо у 1880. години, у областима између Градишке и Бањалуке није живео ниједан католик, а за само петнаест година, на том истом простору, подигнуто је 10 римокатоличких самостана. Такође, пре аустроугарске окупације, у Требињу је живело свега 7 римокатоличких породица, да би у 1894. години, у ово граду било присутно неколико парохија, односно жупа и римокатоличких храмова. Укупно, до аустроугарске окупације, у осам црквених жупа у Херцеговини живело је 36 000 римокатолика, који су своје вероисповедне активности практиковали под надзором 25 свештеника. Деценију и по касније, на истом простору било је присутно 45 парохија са 100 свештеника, а у истима је живело 110 хиљада становника римокатоличке вероисповести.

Сви наведени подаци веома су важни за разумевање социоисторијских околности у којима су деловањем Римокатоличке цркве и аустроугарских власти, на почетку претходног столећа били створени услови за формирање до тада непостојећег хрватског националног идентитета у Босни и Херцеговини. Као што смо имали прилике да сагледамо, све до почетка XX века, у етничко-националној структури становништва Босне и Херцеговине, осим српске, није била присутна ниједна друга национална заједница словенског или боље рећи јужнословенског етничког порекла. Свакако, дата национална заједница егзистирала је под снажним утицајем дивергентно-диферентних карактеристика у погледу конфесионалне структуре у босанскохерцеговачкој популацији. Дакле, српска национална заједница била је подељена у три, међусобно супротстављене и различите верске скупине. Међутим, поменута околност драматично је измењена у првим деценијама XX века и то не само на просторима Босне и Херцеговине, већ и у суседној Хрватској и Славонији. Наиме, у сагледавању и тумачењу деловања Католичке цркве на простору Балкана, тачније на подручју које је некада припадало Аустроугарској монархији, а касније Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно Југославији, често се занемарује, бар код публициста и новинара, један догађај из 1900. године, чије се дејство осетило малтене сутрадан, а осећа се и данас. Ради се о „Првом хрватском католичком конгресу“, одржаном у Загребу, од 3. до 5. септембра поменуте године. Не знамо ко је у персоналном смислу био идејни творац доктрине донете на Конгресу, да се католицизам чврсто повеже са хрватским домољубљем, али се оправдано сумња да је креатор ове догматичке доктрине био надбискуп Сарајевски Јосип Штадлер. Једноставно, на Конгресу је усвојена доктрина према којој сви римокатолици јужнословенског порекла који живе на просторима Троједне краљевине Хрватске, Славоније и Далмације, те Босне и Херцеговине, али и Бачке, Баната, Барање и Срема, у национално-етничком пореклу морају бити дефинисани као припадници хрватског националног идентитета.

            Са хрватског националног становишта, ова доктрина показала се као изузетно плодоносна, јер је подстакла чврсту, масовну, хомогенизацију Хрвата и свих католика који су живели на простору Далмације, Хрватске и Славоније, свакако Босне и Херцеговине, и то на идеји стварања самосталне хрватске државе. Требало би имати у виду да се Аустроугарска распала само 18 година касније, да је већ те 1900. године хрватски национализам буктао као пламен, ношен кондензованим и широко распрострањеним идејама хрватског „оца домовине“ Анте Старчевића. Уз широки просветно-духовни и културолошки рад, под оквирним надзором Римокатоличке цркве у Босни и Херцеговини, до времена стварања Југославије 1918. године, готово целокупно римокатоличко становништво у Босни и Херцеговини усвојило је став да исто припада националној вертикали хрватског народа, идентичног поменутој националној заједници у суседној Хрватској, иако до тада са том популацијом није имало ближе везе, чак ни у лингвистичком погледу. У првој деценији XX века Хрвати у Босни и Херцеговини оснивају народне читаонице и културна и певачка друштва, што је условило генезу специфичног слоја хрватске националне интелигенције који ће одиграти значајну улогу у политичком и културном животу у Краљевини Југославији и посебно у време злочиначке политике квинслишке Независне Државе Хрватске у Другом светском рату.

Од 1902. године са радом почиње Хрватско културно друштво „Напредак“ које је имало пресудну улогу у описаним процесима детерминисања хрватске националне свести у Босни и Херцеговини. У данима пре анексије Босне и Херцеговине 1908. године, Хрватска народна заједница, основана претходне године, преузима политичку улогу, чиме постаје прва политичка странка хрватског народа у овим земљама. У то време на њеном челу налазио се угледни хрватски политичар и привредник Никола Мандић, чији су се родитељи изјашњавали да припадају српском националном корпусу, који је упркос анексији одбацио идеју сједињења Босне и Херцеговине са Аустроугарском. Од времена успостављања прве заједничке државе јужнословенских народа, генерисан је специфичан положај хрватства у Босни и Херцеговини. Духовне, академске и политичке елите хрватског народа у БиХ, које су своје просветно-културолошке светоназоре стекле у оквирима студијских програма у Загребу или Бечу, усвојиле су начело према коме је потребно да исте буду предводници „опште“ политике хрватских националних елита изражених у начелима „идеје о историјском и државном праву“. Начела развоја грађанског друштва, заснована на мислима о слободи, братству и једнакости, нису представљала превасходну окосницу генезе и афирмације грађанског и националног идентитета хрватства у Босни и Херцеговини, односно иста су подразумевана само за оне групације популације које су, сходно идеји о „историјском и државном праву“ улазили у састав постфеудалне платформе о јединственој „хрватској политичкој нацији“. Као што је и идеја о „хрватској политичкој нацији“ у грађанском друштву била заснована на архаичном, феудалном поимању питања припадности етничкој, народносној скупини у складу са нормама lex originis, тако су и засебна, појединачна и колективна права других националних заједница, а првенствено српске националне заједнице, перцепирана као „незаконита“ или без утемељења у „историјском и државном праву“ хрватског народа.

            У описаним духовно-идејним начелима која су заступали припадници хрватских националних елита у БиХ налазили су се и узроци активног учешћа најширих слојева хрватског друштва ових земаља у геноциду и општем погрому над српским становништвом који су спроведени у безумљу и катаклизми Другог светског рата на подручју НДХ. Масовни погром над српским становништвом у Другом светском рату умногоме је изменио и демографску слику Босне и Херцеговине, као и удела у укупном броју становника, у првом реду две националне (све до 1967. године муслиманска заједница није имала и статус равноправне националне групе у Другој Југославији, па самим тим ни у БиХ) и три конфесионалне заједнице у централној југословенској социјалистичкој федералној јединици после 1945. године. На попису становништва из 1948. године, број становника хрватске националности повећан је на 614 123 или око 17% у укупном уделу популације. Наравно, у наведени податак морамо да укључимо и око 150 000 муслимана који су се на попису изјаснили да припадају хрватској националној заједници. Куриозитет представља и чињеница да је највећи број Хрвата био концентрисан у Сарајеву (преко 26 000), уз потребну ограду, да се око 15 000 сарајевских муслимана изјаснило да припада хрватском колективитету.

Након Другог светског рата, у свим областима Западне Херцеговине, удео хрватског становништва постаје доминантан, а у јужним крајевима овог региона, прелази чак и у апсолутну већину (од 80% до 90%). Уз поменуто, део хрватског становништва исељава се из Западне Херцеговине и наставља своју егзистенцију на ширем простору Далмације и далматинског залеђа. У Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини, хрватска национална заједница представљала је једну од три конститутивне популационе компоненте, која је била равномерно заступљена у државним органима ове федералне јединице. Такође, утицај босанскохерцеговачких Хрвата на опште друштвене и политичке прилике у ондашњој СФРЈ, огледао се и у чињеници да су поједини угледни југословенски политичари и државници припадали хрватском националном корпусу у БиХ, попут Бранка Микулића, председника југословенске савезне владе (СИВ). Међутим, упоредо са процесима дезинтеграције Југославије и нестанка комунистичког поретка, хрватска национална свест доживела је свој нови „ризорђементо“ у савременим политичким околностима, али на искуственим фундаментима који су генерисани на почетку XX века.

У години дефинитивног распада СФРЈ и почетка Ратова за југословенско наслеђе, дакле 1991. године, на основу пописа становништва у СФРЈ, установљено је да у БиХ живи 755 883 припадника хрватског народа (17,31%) и да су исти сконцентрисани у апсолутној већини само у осам општина на простору Западне Херцеговине, у три општине (Кисељак, Крешево и Вареш) у Централној Босни и у две локалне самоуправе у босанској Посавини (Орашје и Оџак). На првим слободним демократским изборима у новембру 1990. године победила је коалиција три највеће националне странке у земљи састављена од Странке демократске акције (СДА), Српске демократске странке (СДС) и Хрватске демократске заједнице Босне и Херцеговине (ХДЗ БиХ). Националне странке су, без обзира на повремена разилажења и узајамне оптужбе око метода агитације (нпр. учестало везивање „зелене заставе“ СДА и хрватске тробојнице) и страха да се не направи политички савез Бошњака и Хрвата против Срба, ипак су успоставиле један прећутни савез. Иако су се програмски и политички међусобно разликовале, основни разлог који их је повезивао и стварао идилу хармоније и толеранције био је антикомунизам, односно заједничка жеља да дотадашњој социјалистичкој власти у земљи дође крај. Странке су поделиле власт по националном кључу, тако да је за председника Председништва СР Босне и Херцеговине изабран Бошњак, првобитно Фикрет Абдић, који је место уступио Алији Изетбеговићу. За председника Скупштине изабран је Србин Момчило Крајишник, а за председника Владе СР БиХ, Хрват Јуре Пеливан. Споразум о подели власти функционисао је за време изборне кампање, у победи на изборима, те у подели политичких функција, чиме је уствари и окончан.

Вољом ХДЗБиХ и СДА, на нивоу овлашћења Председништва и Владе СРБиХ усвојена је одлука према којој се регрути и резервни састав неће слати у Југословенску народну армију. Од средине септембра до средине новембра 1991. године, ослањајући се на општине у којим је освојио власт, СДС успоставља српске аутономне области (САО), које су у свим својим деловањима биле независне од централне власти. Као врхунац, 15. октобра 1991. године уследила је противуставна одлука Скупштине БиХ, усвојена без присуства представника српског народа о суверености Босне и Херцеговине и суспензији свих релација између државних органа БиХ у односу на савезни ниво власти СФРЈ. Следећи политику власти Републике Хрватске, бошњачко-хрватска коалиција у БиХ, одлучила се на пут сепаратизма у односу на СФРЈ, уз апсолутно игнорисање интереса српске националне и конститутивне заједнице. Уследио је плебисцит српског народа, 9. и 10. новембра 1991. године, на коме су Срби изгласали успостављање самосталне Српске републике у границама БиХ, са намером да иста остане у саставу СФРЈ. Босанскохерцеговачка влада у Сарајеву изнела је став да плебисцит сматра неуставним и неважећим, али је 9. јануара 1992. године, Скупштина српског народа у БиХ, српске аутономне области и формално објединила и прогласила успостављање Српске Републике Босне и Херцеговине (касније преименоване у Републику Српску). Нелегитимна Скупштина БиХ ускоро је усвојила одлуку о независности ове републике, чиме је дошло до почетка крвавог четворогодишњег грађанског рата у коме је погинуло на десетине хиљада људи, док је њених милион предратних становника остало трајно расељено.

Хрватско политичко вођство у БиХ руковођено политиком ХДЗБиХ, 12. новембра 1991. године прогласило је успостављање Хрватске заједнице Босанске Посавине. У Хрватску заједницу Босанску Посавину ушле су општине: Босански Брод, Босански Шамац, Брчко, Дервента, Оџак, Орашје и делови општина Добој и Градачац, а седиште је било у Босанском Броду. Дана 18. новембра 1991. године долази до повезивања општина у Средњој Босни, општина Западне Херцеговине, једног дела општина Источне Херцеговине (Столац и Равно), једног дела општина Завршја (Ливно, Томиславград и Купрес), делова Босанске Крајине (Котор-Варош и делови општине Скендер-Вакуф, данашња општина Добретићи), те делова средишње Босне (Вареш и Какањ) у једну територијалну заједницу. Тада је утемељена Хрватска заједница Херцег-Босна. Крајем 1992. године, Херцег-Босни се прикључују остале хрватске заједнице: Хрватска заједница Средња Босна (Жепче), Хрватска заједница Усора и део Хрватске заједнице Босанске Посавине, Орашје, чиме Херцег-Босна постаје врховна политичка, културна, економска и територијална организација хрватског народа у Босни и Херцеговини. Хрватска заједница Херцег-Босна је утемељена у складу са тадашњим уставним решењима о оснивању заједница општина, а у оснивачким актима Хрватске заједнице Херцег-Босне у току 1992. године није био присутан сецесионистички елемент у односу на међународну признату Босну и Херцеговину.

У „Одлуци о успостави“ ове заједнице наводи се да ће заједница поштовати демократски изабрану власт Републике Босне и Херцеговине док постоји њена независност у односу на Југославију. Хрватска заједница Херцег-Босна 28. августа 1993. прераста у Хрватску Републику Херцег-Босну, државу хрватског народа у Босни и Херцеговини, која никада није добила међународно признање. Иако су самопроглашене границе Херцег-Босне обухватале знатно већи простор, она је де факто постојала само на територији која је била под контролом Хрватског вијећа одбране, оружаних снага хрватског народа у БиХ. Хрватска заједница Херцег Босна никада није усвојила предвиђени статут, а Хрватска Република Херцег Босна није усвојила предвиђени устав, поштујући формално на тај начин суверенитет Републике БиХ. На територији Републике Херцег-Босне, тј. на територији која је била под контролом ХВО-а, примењивани су важећи прописи Херцег-Босне, као и прописи Републике БиХ који нису били у супротности са прописима Херцег-Босне. Већ у другој години грађанског рата у БиХ, долази до озбиљних оружаних сукоба између Армије БиХ и ХВО, који су били праћени страховитим ратним злочинима.

У великој мери дати оружани сукоб прекинут је Вашингтонским мировним споразумом од 18. марта 1994. године, када је договорено да се од територије Херцег-Босне и територије која је била под контролом Армије РБиХ формира Федерација БиХ. На тај начин, дошло је до формалног „гашења“ Хрватске Републике Херцег-Босне, али је тај процес институционалног „укључивања“ хрватског етноса у установе и органе дејстонске БиХ трајао све до краја последње деценије претходног столећа. Резултати рата по интересе хрватског народа и њиховог националног идентитета у БиХ били су поразни. Проценат удела хрватског становништва у укупној популацији БиХ до 2013. године сведен је на 15%, а делови овог народа практично су нестали из највећег дела средишње Босне, да би се у апсолутној већини задржали само на просторима две општине у Посавини (Оџак и Орашје) и у западном делу Херцеговине.

На основу резултата истраживања Врхбосанске бискупије и америчког Института за стабилизацију и транзицију у Вашингтону из 2017. године, утврђено је да око 10 хиљада Хрвата сваке године напусти Босну и Херцеговину, те да је у садашњим политичким условима, макроекономској ситуацији у овој држави и нефункционалним уставним решењима државног устројства, поменути „тренд“ исељевања хрватског становништва из БиХ, апосолутно незаустављив. Традиционални ослонац у процесима кохезионе политике хрватског народа у БиХ, отелотворен у делатностима Римокатоличке цркве, показао се као недовољан у напорима неутралисања опасности по егзистенцијални опстанак хрватског колективитета у дејтонској БиХ. Када све то узмемо у обзир, са правом постављамо питање, да ли су укупном хрватском националном политиком, предвођеном ХДЗБиХ, интереси Хрвата у БиХ остали заштићени, односно афирмисани? Да бисмо пружили адекватан одговор, исти бисмо морали да сагледамо са више аспеката. Основно питање на које бисмо морали да пружимо адекватан одговор састоји се у дилеми, шта је то био основни интерес хрватског народа у БиХ у XX столећу, а посебно 1991. године?