ХРВАТИ У ПОСТДЕЈТОНСКОЈ БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

ХРВАТИ У ПОСТДЕЈТОНСКОЈ БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

Значајна „геополитичка“ и историјска прилика у којој су јужнословенски народи стварањем Југославије могли да изграде један „снажан“ „државни, политички и привредни организам“, који би у одговарајућим друштвеним околностима постао и регионална, па и европска сила на просторима Западног Балкана, пропуштена је уништењем те државе у ратовима за југословенско наслеђе. Сурови и крвави грађански и међунационални рат у некадашњој Социјалистичкој Републици Босни и Херцеговини окончан је парафирањем, а потом и потписивањем Општег мировног споразума за БиХ са анексима истог, у Дејтону и Паризу у новембру и децембру 1995. године, дакле пре готово 23 године. Споразум је потписан од стране представника ондашње Савезне Републике Југославије, који су уједно заступали интересе Републике Српске и српског народа у Босни и Херцеговини, али су истовремено наступали и у статусу представника државе-гаранта потписаног мировног споразума. Слично југословенској, делегација Републике Хрватске заступала је интересе хрватског народа у БиХ, али је имала и статус гаранта, тог, сада већ чувеног Дејтонског мировног споразума. Представници бошњачког и хрватског народа у Босни и Херцеговини били су представљени „двостепено“, односно, бошњачки представници заступали су интересе централних државних органа (Председништва) међународно признате, али оспорене Републике Босне и Херцеговине, као и бошњачког народа у целини, док су у заједници са хрватским политичарима наступали и као представници Муслиманско-хрватске федерације формиране у Вашингтону 1994. године, која ће тек на основу Дејтонског мировног споразума бити дефинисана као ентитет у оквиру Босне и Херцеговине под именом Федерација Босне и Херцеговине.

Дејтонским мировним споразумом окончана је друга фаза у Ратовима за југословенско наслеђе (1991-1999), а оно што је најважније, успостављен је мир у некада средишњој југословенској федералној јединици коју су, због специфичности историјског развитка и комплексности верско-националне структуре њене демографије, називали и „Југославија у малом“. У правно-политичком погледу Босна и Херцеговина устројена је као сложена државна заједница, коју чине два ентитета – Република Српска и Федерација Босне и Херцеговине и три конститутивна народа, која су на „државном нивоу“ међусобно равноправна и уставотворна. Такође, Дејтонским споразумом, Република Српска је коначно и са међународног јавно-правног становишта, али и уставо-правног аспекта, легализована као засебан ентитет у коме је био конститутиван српски народ у том делу Босне и Херцеговине. Други ентитет, Федерација Босне и Херцеговине, дефинисана је као савезна државна заједница коју чини десет конститутивних организационих јединица-кантона: Унско-сански кантон, са седиштем у Бихаћу, Посавски кантон (Орашје), Тузлански кантон (Тузла), Зеничко-добојски кантон (Зеница), Босанско-подрињски кантон (Горажде), Средњобосански кантон (Травник), Херцеговачко-неретвански кантон (Мостар), Западно-херцеговачки кантон (Широки Бријег), Кантон Сарајево (Сарајево) и Кантон 10 (тзв. Херцегобосански кантон), са седиштем у Ливну. Према Дејтонском споразуму, бошњачка и хрватска национална заједница представљале су два конститутивна народа у Федерацији Босне и Херцеговине.

Велики број надлежности у организацији државне власти био је резервисан за кантоналне органе у Федерацији БиХ (јавно здравље, социјална политика, јавна безбедност, урбанизам, култура, итд). Кантони располажу са знатним овлашћењима у свим гранама власти: судској, законодавној и извршној. Део надлежности од интереса за целокупан ентитет пренесен је на органе власти Федерације Босне и Херцеговине (председника и потпредседника Федерације, Владу и дводомни Парламент), док су у складу са Дејтонским споразумом, надлежности у области спољне и спољнотрговинске политике, царинске и монетарне политике, финансирања државних органа Босне и Херцеговине и њених међународних финансијских обавеза, унутрашњег и међународног саобраћаја, међуентитетског и ваздушног промета људи, робе и услуга, пренесене на државни „ниво“ у организацији власти у Босни и Херцеговини. Функционалност и сврсисходност постојања на описани начин устројене државе, вероватно би били дугорочно загарантовани и са великим изгледима на историјски успех да су у потпуности и „дословце“ поштоване одредбе Дејтонског споразума у протеклим деценијама.

Међутим, веома агресивним политичким деловањем дела међународне заједнице оличене у активностима земаља тзв. западне демократије, предвођених Сједињеним Америчким Државама, од 1998. године непрекидно су модификовале одредбе мировног споразума, посебно у погледу уставног устројства државе, са крајњим циљем прекомпозиције територијалне структуре у организацији власти у Босни и Херцеговини. Потпуно занемаривши историјску чињеницу да су оружани сукоби у БиХ покренути због мајоризације интереса целе једне, у прво време, српске националне, а потом и хрватске националне заједнице, које нису имале прилику да у централизованим државним органима заштите своје виталне етничко-егзистенцијалне потребе, поменути део међународне заједнице поново се „окренуо“ политици унитаризације ове комплексне балканске државе, под изговором да „дејтонске“ одредбе њеног устројства успоравају, па чак и онемогућују политички и привредни развој босанско-херцеговачког друштва, посебно у домену тежњи истог да се у одређеном разумном року придружи Европској унији. Улога и делатност „високог представника“ међународне заједнице у БиХ (OHR), које су према одредбама Дејтонског споразума требало да имају само консултативно-координаторски карактер у процесима успостављања и стабилизације мирнодопског стања у држави, трансформисане су у положај условно речено иностраног „протекторатског гувернера“, који је на основу тзв. „бонских овлашћења“ из 1997. године, добио неограничeна владалачка права, својствена каквом европском апсолутистичком монарху из епохе просвећеног апсолутизма. Савет за имплементацију мира у БиХ представљао је једино политичко тело које је контролисало рад високог представника у протеклих готово две и по деценије од потписивања Дејтонског споразума. У датом периоду, седам личности обављало је ову функцију: Карл Билт (Шведска), Карлос Вестендорп (Шпанија), Волфганг Петрич (Аустрија), Педи Ешдаун (Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске), Кристијан Шварц-Шилинг (Немачка), Мирослав Лајчек (Словачка) и Валентин Инцко (Аустрија).

Формално и данас, високи представник поседује најшира овлашћења у делатностима органа у свим гранама власти у БиХ. Све до 2007. године, дата овлашћења (право да све грађане БиХ поставља на положај и да смењује са било којег положаја у свим институцијама јавног карактера у овој држави, право да усваја и укида било које законске или подзаконске правне акте на било којем нивоу у организацији власти, право да врши измене или допуне устава БиХ, ентитета и кантона, као и статуте свих локалних самоуправа до нивоа месних заједница, право да успоставља или укида било које правно лице у БиХ, право да било којем грађанину БиХ укине или додели право на рад и запошљавање, право да врши измене и допуне било којих одлука, па и пресуда у делатностима свих судских органа у БиХ, итд), високи представник често је користио, па је и смисао појединих одредаба Дејтонског споразума, а нарочито ефекат истих у свакодневном животу, умногоме измењен.

Уставне промене од 2002. до 2005. године, посебно су измениле констелацију надлежности институција у организацији власти, када су одбрамбена политика, обавештајно-безбедносна политика, велики део пореске политике, „енергетска“ политика и друге, „измештене“ из овлашћења ентитетских власти и „удељене државном нивоу“ власти у БиХ. Такође, осовина структуре дејтонске БиХ модификована је усвајањем одлука да су Бошњаци, Срби и Хрвати конститутивни народи на целокупном простору државне територије, па и у оба ентитета. Дате одлуке изазвале су „нови талас“ уставних промена и модификовања Дејтонског споразума, према којима су у оба ентитета сва три народа у јавним установама и органима ентитеске власти и локалне самоуправе морали бити равномерно заступљени. Такође, у ентитетским и кантоналним парламентима, посебно у оквиру Народне скупштине Републике Српске успостављени су уставни механизми, тзв. „заштите виталног националног интереса“. У пракси рада датих органа, ти „механизми“, заправо су добили инхибиторске карактере у функционисању ентитетских органа власти, док су се понајмање „интересовали“ за заштиту интереса националних идентитета три конститутивна народа у БиХ.

Уставне промене изазвале су и модификације у саставу и делатностима колективних и инокосних органа све три гране власти на свим нивоима истих у БиХ. Тако, нпр. на основу нових уставних одредаба из датог периода, установљено је да владе ентитета, као носилаца извршне власти у Републици Српској и Федерацији Босне и Херцеговине, у свом саставу и раду могу имати тачно одређен број и карактер министарстава и чланова, где је национална структура истих прецизно утврђена. Такође, број потпредседника ентитета повећан је на два, где је предвиђено да председник и потпредседници Републике Српске и Федерације БиХ морају представљати различите националне заједнице, итд. Када су у питању измене одредаба Дејтонског спорaзума, посебно је занимљив „случај Брчког“.

Наиме, у току мировних преговора у Дејтону 1995. године, сукобљене стране нису могле да постигну коначни договор о линији разграничења на простору предратне општине Брчко у североисточном делу БиХ, а где се у току рата налазио тзв. „коридор живота“ који је повезивао источне и западне делове Републике Српске. Напомињемо да у току наведених преговора нико није доводио у питање статус самог насеља и његове ближе околине, који су припадали Републици Српској, већ је спорна била линија разграничења између ентитета са северне и јужне стране овог места. Договорено је да о датом проблему коначну одлуку донесе Арбитражни суд међународне заједнице. Тај суд одлуку је и усвојио 1999. године када је на целокупној предратној територији општине Брчко проглашена нова територијална јединица у БиХ – Брчко дистрикт Босне и Херцеговине. На тај начин, фрапантно је прекршен Дејтонски споразум, и то из више разлога. На првом месту, успостављена је нова територијално-организациона јединица и ниво власти у БиХ, што Дејтонски споразум није предвидео. Даље, нарушен је однос величина површина територија ентитета, који је у Дејтонском споразуму установљен у размери 51% на према 49% у корист Федерације БиХ, при чему је знатно оштећена Република Српска и на крају, прекинута је физичка непосредна веза између западних и источних делова „мањег ентитета“, а у формално-правном погледу Дистрикт је стављен под надлежност обе конститутивне територијалне јединице у БиХ.

Разлози због којих је избио грађански и међунационални рат у БиХ (одсуство могућности да интереси свих конститутивних народа буду адекватно заштићени и афирмисани у централним државним органима), отклоњени су успостављањем комплексне структуре и односа међусобних надлежности и овлашћења територијалних јединица и њених органа у организацији власти у БиХ, где је било предвиђено да сви конститутивни народи своје интересе остварују путем ентитетских институција (Срби у Републици Српској, Бошњаци и Хрвати у Федерацији БиХ), док би „заједнички интереси“ били заштићени у делатностима неколицине државних органа дејтонске БиХ. Додатно, било је предвиђено да партикуларни интереси хрватске и бошњачке заједнице у Федерацији БиХ буду афирмисани у раду кантоналних институција, у околностима где су у три кантона (Западнохерцеговачки, Посавски и Кантон 10) припадници хрватског народа чинили апсолутну већину у укупном броју становника, док су у етничком погледу два кантона била мешовита (Херцеговачко-неретвански и Средњобосански), а у осталим доминантну већину су чинили и чине припадници бошњачког народа.

Првенствено, у постдејстонском периоду, путем процеса измена устава усмереним у правцу унитаризације и централизације БиХ, „дејтонски фундаменти“ на којима је почивала функционалност државе, можда су и трајно нарушени. Функционисање ионако сложене државе непремостиво је отежано, „бирократски апарат“ је увећан, а сам „државни организам“ остао је „тром“ и нефункционалан. Бошњачки политичари, подржани од стране представника међународних институција у БиХ, задужених за надзор над спровођењем мировног споразума у живот, заузели су становиште да се разлози за одсуством функционалности БиХ налазе у „суштинском значају и значењу“ Дејтонског споразума, односно у концепту вишeнационалног устројства државе на основу деловања њених етнички структуираних конститутивних елемената отелотворених у постојању ентитета и кантона. Из датих разлога, готово све политичке странке са доминантним утицајем бошњачког елемента у чланству и управљачким структурама истих, предлажу темељне измене Дејтонског споразума, усмерене у правцу укидања ентитета и кантона или свођења њихових надлежности на меру рада класичних управно-административних јединица, без „стварних“ или значајних овлашћења и то у једној држави која би била установљена на интегралној или унитарној државотворној платформи, попут СР Босне и Херцеговине од 1945. до 1992. године.

У наведеној атмосфери перманентне политичке кризе, незаустављивог раста стопе организованог криминала и опште стагнације у привредном развоју, показало се да је политички и правни систем у Федерацији БиХ генератор опште нестабилности у Босни и Херцеговини. Стопа реалног раста БДП у 2017. години у односу на претходну годину износила је 3,1%, али је реалан пад у БДП забележен у стратешким делатностима или гранама привреде у Федерацији БиХ. Тако нпр, пад је забележен у пољопривреди, шумарству и риболову за 10,6%, научно-техничким и технолошким делатностима за 5,5%; у производњи и снабдевању електричном енергијом и гасом за 3,2%; у прехрамбеној индустрији за 4,3%, итд. За исти период, реалан раст БДП забележен је у уметности, забави и рекреацији за 10,8%, административним и услужно-помоћним делатностима за 9,7%, превозу и складиштењу за 7,3%, итд. У поменутим околностима, као и у условима страховите демографске несразмере у односу на присуство бошњачке и хрватске популације у укупном броју становника у Федерацији БиХ (око 70% становника припада бошњачком националном корпусу, а око 20% хрватском), примећујемо даље опадање броја становника хрватске националне и римокатоличке конфесионалне провенијенције, где се према проценама Врхбосанске надбискупије Римокатоличке цркве из Босне и Херцеговине сваке године исели 10 хиљада људи хрватске националности. Свакако, основни разлог несигурног положаја хрватске националне заједнице и перспективе њеног физичког и биолошког опстанка и егзистенције у Федерацији БиХ, налази се у нарушавању уставних механизама заштите и афирмације интереса и потреба и исте у процесима „антидејтонске конституционалне прекомпозиције“ Босне и Херцeговине у претходних двадесет година.

            Од периода идентификације националног идентитета са општом хрватском политиком оличеном у „идеологији о државном и историјском праву“, иницираном у академско-политичким круговима у Загребу, хрватски етнос у БиХ добио је статус „помоћног методолошког средства“ у напорима хрватских националних елита да остваре идеју самосталне и етнички-конфесионално хомогене хрватске државе. Наведени фактицитет нико боље није дефинисао од претпоследњег председника Председништва СФРЈ и некадашњег председника Републике Хрватске, Стјепана Месића, који је недавно изјавио да „…Хрвати у Босни и Херцеговини морају да схвате да је цјеловита и суверена БиХ њихова прва, а можда и једина домовина…“. Нема сумње, хрватске политичке елите у БиХ, на почетку Ратова за југословенско наслеђе, дискретно су увераване од стране хрватских власти у Загребу, предвођених Фрањом Туђманом, да ће хрватски етнос у БиХ имати прилику да се „придружи“ својој матици Хрватској, само уколико подршком сецесији СР Босне и Херцеговине у односу на СФРЈ, помогну опште националне напоре да Република Хрватска оствари своју државну независност и међународно признање. У околностима када је дата политика била осуђена и осујећена од стране САД-a и Европске уније, који су пружили подршку очувању целовитости Босне и Херцеговине, дати политички курс и дискурс, стихијски је напуштан од стране званичног Загреба. Након стицања државне независности, политичке елите хрватског народа у Хрватској усвојиле су нову платформу у односу на питање афирмације интереса хрватског националног идентитета у Босни и Херцеговини. У циљу трајне заштите курса националне политике усмереног према остварењу идеје у придруживању Хрватске Европској унији и Североатланском савезу (НАТО), као и у сврхе легитимизације страховитог етничког чишћења, односно прогона око 200 хиљада Срба у операцији „Олуја“ из некадашње Републике Српске Крајине, хрватска интелигенција и политички кругови у Загребу, детерминисали су и основни дискурс положаја и деловања политичких кругова хрватског етноса у БиХ, првенствено у Федерацији БиХ на почетку XXI века.

            У складу са поменутом платформом, текао је и развој политичког живота Хрвата у Босни и Херцеговини после усвајања Дејтонског мировног споразума 1995. године. Дана 9. марта 1996. године Скупштина Хрватске Републике Херцег-Босне доноси одлуку о постепеном преносу функције цивилне власти Хрватске Републике Херцег-Босне на тела власти Федерације БиХ. Одржавају се оснивачке скупштине кантона/жупанија у Федерацији БиХ. У мају исте године на сједници Председничког већа ХР Херцег-Босне реоргaнизована је Влада Хрватске Републике Херцег-Босне у прелазном раздобљу, те је од тада чинила шест министарства. Хрватска Република Херцег-Босна формално је укинута 14. августа 1996. године. На Оснивачком сабору, 24. маја 1997. године у Неуму, друштвене, политичке, привредне и културне организације Хрвата у Босни и Херцеговини основале су Хрватску заједницу Херцег-Босну. Тада је најављено да ће Хрватска заједница Херцег-Босна бити „кровна и зборна“ институција хрватског народа у Босни и Херцеговини. Циљ јој је повезивање свих Хрвата у БиХ, дефинисање стратешких смерова националног, културног и привредног развоја и профилисања те установе као кровног удружења хрватског народа. Одлука о утемељењу Хрватске заједнице Херцег Босне, која је требало да заштитити интересе Хрвата у БиХ у свим сферама јавног и приватног живота, донесена је једногласно. За првог председника Хрватске заједнице Херцег-Босне изабран је Владимир Шољић.

Након успостављања Хрватског народног сабора, Хрватске самоуправе и Међужупанијског-међуопћинског вијећа, удружење је задржало све оне активности које су наведене институције већ имале те се тада радило о паралелним системима у организацији власти, које је поступно губило сваку сврху и оправданост деловања. Након неколико година одсуства одржавања редовних седница Сабора, због забране активности од стране Високог представника међународне заједнице у БиХ, 17. априла 2010. године у Мостару, одржан је Трећи сабор Хрватске заједнице Херцег-Босне, који је окупио више од стотину изасланика, међу којима су биле и вође свих политичких странака из БиХ са хрватским предзнаком. На сабору је изабрано ново руководство Сабора и Главног већа Хрватске заједнице Херцег-Босне, а водећи хрватски политичари у Босни и Херцеговини су оценили да Херцег-Босна мора бити снага хрватског народа помоћу које се може и треба изборити за једнакоправност, која је том етносу ускраћена у Федерацији Босне и Херцеговине.

Хрватска заједница Херцег-Босна је регистрована као удружење и нема државотворне ингеренције. Највише тело је Сабор Хрватске заједнице Херцег-Босне, а постоји и Главно веће. Хрватска заједница Херцег-Босна у новије време организује округле столове, јавне трибине и скупове на којима се расправља о босанско-херцеговачким Хрватима, њиховој култури, историји и националним интересима. Када говори о смеровима деловања Хрватске заједнице Херцег-Босне, вођство ХЗХБ јасно наглашава да ће поред наведених циљева окупљања и одређивања стратегије хрватског развоја у Босни и Херцеговини, ово удружење водити бригу о заштити свих припадника хрватског народа, очувању културне баштине, социјалној заштити за припаднике и породице погинулих бораца ХВО, али и културну еманципацију кроз оснивање средстава јавног информисања, односно јавног РТВ канала на хрватском језику. На Трећем сабору Хрватске заједнице Херцег-Босне за председника Сабора изабран је Иво Андрић-Лужански, а за потпредседнике Живко Будимир, Зоран Будимић и Рудо Видовић. Том приликом изабрани су и чланови Главног већа, и то Владимир Шољић, Владо Мајсторовић, Жељко Рагуж, Драго Биланџија, Иво Ласић, Љерка Остојић, Перица Јелечевић, Зоран Купрешкић, Јасна Зломислић, Роман Јурић и Зденко Марковић.

Оскосница политичког живота хрватског народа у Босни и Херцеговини и после 1995. године била је предвођена деловањем Хрватске демократске заједнице БиХ. На првим послератним изборима 1996. ХДЗ БиХ добија поновно подршку већине Хрвата као и апсолутну власт у четири хрватска кантона и улази у федералну и државну власт док кадар ХДЗ-а Крешимир Зубак постаје хрватски члан Предсједништва БиХ-а. У мају 1998. Анте Јелавић (уз подршку ветерана ХВО-а) постаје предсједник странке иако противно вољи Фрање Туђмана који је за ту функцију желео да кандидује Божу Љубића. Крешимир Зубак након тога напушта странку и оснива Нову хрватску иницијативу као партију средњобосанских и посавских Хрвата. На општим изборима 1998. ХДЗ поново је главна политичка организација Хрвата. Сукоб за ОХР почео је 2000. године када је Високи представник сменио низ званичника из реда хрватског народа, што је утицало да представници ХДЗБиХ не партиципирају у органима власти у Федерацији БиХ у периоду од 2000. до 2002. године (власт у Федерацији БиХ формирала је тзв. Алијанса за промјене). После општинских избора одржаних 8. априла 2000. године, ХДЗ БиХ је била заступљена у 79 општинских већа, а од укупно 1993 одборничка места освојила је 392. За члана Председништва БиХ поново је изабран Анте Јелавић.

Положај хрватског народа постаје све тежи, а посебно интервенције високих представника у корист бошњачке већине доводе Хрвате до новог захтева о реструктурирању БиХ као федералне државе. Јелавић изјављује да ХДЗ не може прихватити принцип грађанске већине, па та странка иницира оснивање Хрватског народног сабора и тзв. Хрватску самоуправу. Под притиском високог представника Анте Јелавић и још пет чланова Председништва ХДЗ БиХ у мају 2002. подносе оставке како би странка могла бити регистрована на изборе у БиХ. Све до избора 2006. године, ХДЗ БиХ био је главна странка хрватског народа у земљи. Но, долази до раскола између присталица Драгана Човића и Боже Љубића (који напушта странку и оснива Хрватску демократску заједницу 1990. године). Раскол два ХДЗ проузроковало је де факто губитак хрватског представника у Председништву БиХ, јер је у име хрватског народа члан овог трочланог државног органа постао Жељко Комшић из Социјалдемократске партије, који је изабран углавном гласовима Бошњака. Тај сценарио се поновио и на изборима 2010. након којих су оба ХДЗ избачени из власти Федерације БиХ-а (од стране Платформе СДП-СДА-НСРБ-ХСП). Након готово двогодишње политичке кризе за председавајућег Савета министара БиХ-а изабран је Вјекослав Беванда из ХДЗ-а БиХ, а на општим изборима 2014. године ХДЗ БиХ је повратио функцију хрватског члана Председништва на коју је поново изабран Драган Човић. Човић и ХДЗБиХ освојили су апсолутну већину хрватских гласова са својом коалицијом окупљеном око Хрватског народног сабора.

Увидевши суморне перспективе по интересе егзистенције етноса у БиХ, у протеклих неколико година, хрватске политичке елите неформално су усвојиле једну политичку платформу, која је вероватно добила прећутну и благу подршку од стране владајућих структура у Загребу. Поменуте елите добро су разумеле, да уколико су исправни резултати пописа становништва у БиХ из 2013. године, перспективе опстанка Хрвата у овој држави немају изгледа, јер ће у догледној будућности мање од пола милиона припадника овог народа у Федерацији БиХ бити суочени са националним интересима доминантне бошњачке већине у укупном уделу у популацији, која у овом ентитету износи око 80 процената, а на нивоу дејтонске БиХ и више од 50%.  Поменути Институт за стабилизацију и транзицију из Вашнгтона, почетком 2018. године, изнео је процену да ће „хрватски елемент“ у демографској структури Босне и Херцеговине, вероватно нестати до 2050. године. Из датих разлога, политичке елите хрватског народа у БиХ, окупљене око Драгана Човића и ХДЗБиХ, у јавном дискурсу заступају стратегију својеврсног савеза са Милорадом Додиком, у вези са његовим вишегодишњим напорима да се „постдејстонске“ уставне реформе у БиХ морају спровести у складу са принципима успостављања трећег ентитета на просторима Федерације Босне и Херцеговине, који би имао „хрватски национални карактер“.

Тако замишљену уставну реформу, политичке елите хрватског народа заснивају и на фундаментима темељне реконструкције саме дефиниције државе Босне и Херцеговине и „дејтонских принципа“ њеног устројства. Став тих елита садржан је у неформалним иницијативама да је потребно извршити трансформацију садашње Босне и Херецеговине у типичну, чврсто повезану федералну државу, где би њене савезне компоненте чиниле три федералне јединице, засноване на равноправности три националне заједнице, што је, заправо била формула коју су заступали лорд Дејвид Овен и Торвалд Столтенберг у предлозима за мировни споразум у БиХ, још крајем 1993. године. У деловању „хрватских“ државних органа у организацији власти неке савезне државе Босне и Херцеговине, тј. у постојању јасно дефинисане институционалне заштите хрватских националних интереса од мајоризације коју „продукују“ доминантне бошњачке националне елите, политичке елите из Ливна и Мостара виде шансу за отклањање суморних пројекција о будућности хрватског етницитета на том простору. Такође, закључак анализа Института за стабилизацију и транзицију у Вашингтона из јануара ове године, састоји се у уверењу да је садашња структура организације власти у Босни и Херцеговини показала висок степен нефункционалности, те да је потребно државу трансформисати у облик функционалне федерације три до четири националне савезне јединице.