Hunyadi János – Сибињанин Јанко: мађарски и српски јунак

Hunyadi János – Сибињанин Јанко: мађарски и српски јунак

Аутор:  Доц. др Борис Стојковски

У последње време смо сведоци како се односи Мађарске и Србије, па и сама два народа карактеришу као најбољи у новијој историји. Исто тако, чињеница је да је недавна прошлост оптерећена бројним међусобним сукобима, па чак и врло трагичним и крвавим догађајима. Међутим, српско-мађарски, односно српско-угарски односи имају дубоку традицију. Они су често били врло комплексни и кретали су се од савезничких до отворено непријатељских. Средњи век је пун примера и једних и других веза. Једна од свакако најважнијих личности у том контексту је био и Јанош Хуњади, односно Сибињанин Јанко. Иако је и он сам имао врло компликоване и неретко непријатељске односе са Србијом и деспотом Ђурђем Бранковићем, његови походи против Турака, као и ратовање на готово целој територији данашње Србије учинили су га бесмртним епским јунаком и српским херојем.

Рођен je, према некима 1387. или 1407. године. Отац му се звао Вајк, син Серба/Шербана, а браћа Магош и Радул. Мајка му је била Елизабета Моржинаи или нека непозната Гркиња, како пише хроничар његовог сина Матије Корвина, Антонио Бонфини. Порекло му је највероватније влашко, а у изворима се спомиње као Ianco, Ιάγγος, Ιάνκο(ς), Ιανγγου и слично. Његовим се пореклом највише бавио мађарски историчар Андраш Кубињи који је најубедљивије и доказао његово влашко порекло. Речени Бонфини покренуо је тезу о томе да је Хуњади заправо Жигмундов ванбрачни син, а један други писац Гашпар Хелтаи (XVI век) је проширио.

Легенде о српском пореклу овог угарског војсковође потичу из XIX века, а до њих је дошло услед мешања имена Серб и Шербан са Србијом, односно са сличношћу тих имена. У том периоду се јавља и теза да је морао бити римокатолик. Савински летопис (XVII век) је први који доноси легенду о српском пореклу, која је уобличена као што је речено у XIX у Српски рјечник и дело Вука Караџић као и бројне бугарштице, епске песме које све од реда тврде да је Хуњади син деспота Стефана Лазаревића, и ствара се фиктивна  веза Немањићи-Лазаревићи-Хуњади-Змај Огњени Вук. Српски хуманиста, римокатолички бискуп Новог Брда и Улцињанин родом, Мартин Сегон га назива православцем, али и великим јунаком.

Међутим, као што је познато, историографија се води искључиво изворним материјалом. Ако бисмо се концентрисали искључиво на примарне историјске изворе, односно дипломатичку грађу наићи ћемо на први сигуран помен ове знамените личности. Први помен је у повељи краља Жигмунда од 18. октобра 1409. године када Јаношев отац, он и браћа добијају замак Вајдахуњад. Његов отац Војк служио је на краљевскомм двору, а двојица угарских историчара позног средњег века Јанош Туроци и Антонио Бонфини помињу пресељење из Влашке у Угарску.

Јанко Хуњади је своју каријеру започео у врло младим годинама. Био је у служби угледне угарске властеле: Фирентинца Пипа Сколарија (у нашој епици познат и као Филип Маџарин), као и у службама великих породица југа Угарске као што су Илочки или Горјански. Један од његових господара чији је службеник био, је у неком тренутку био и српски деспот Стефан Лазаревић, о чему сведочи византијски писац Лаоник Халкокондил. У прилог ове тезе је и чињеница да је и отац Хуњадијеве жене Ладислав Силађи био деспотов фамилијар. Са реченом породицом се ородио 1429. године када је склопио брак са Елизабетом Силађи. Јанко Хуњади потом је 1431-1433. године у служби Филипа Марије Висконтија, а историјски извори га потврђују у пратњи краља Жигмунда 1433. гоидне у Рим на крунисање, постао дворски витез, и чак позајмио 1200 флорина краљу који је био вечито дужан. Све је ово доказ његовог успона у феудалној хијерархији угарске државе. Службовао је затим и код Фрање Таловца у Северину.

Смрт Жигмунда Луксембуршког, као долазак Албрехта Хабзбуршког на угарски трон довели су до нових компликација у Угарској, а ни спољно-политичка ситуација није била повољнија. Први пад Деспотовине 1439. године, када деспот Ђурађ Бранковић долази на своје поседе у Угарској, као и Фирентинска унија склопљена исте године доводе до првих покрета против Османлија који су се сад устоличили уз саму границу са Угарском. Властела се сакупила код Титела, и тада су извојеване прве Хуњадијеве мање победе над Османлијама. Браћа Хуњади, као последица ових првих борби против Турака постају северински банови, и називају се у једној повељи barones veri regni Hungariae.

Од тада почиње његова каријера на два поља. Са једне стране је Јанош Хуњади борац против надируће турске завојевачке силе и бранилац читаве Европе. Са друге стране угарски феудалац који је од почетка уплео у компликоване феудалне односе унутар саме Угарске. Помоћ је пружио новом угарском краљу Владиславу III 1441. године када Јован Хуњади ердељски војвода, и тада му је главни задатак пацификација Ердеља. Постаје потом заповедник Београда и тамишки жупан, заједно са Илочким,  али у пракси само Хуњади управља југом Угарске. Обновио је сам Београд након неуспеле прве опсаде 1440. године, а пре августа 1440. године први сукоби са Османлијама у Влашкој. Победа над Исхак-бегом из Смедерева је уследила 1441. године, али ју је пратио тежак пораз од Мезид-бега код Марошсентимреа, након којег Илочки и Хуњади спашавају град Нађсебен, односно Сибиу опсаде. Борбе у Ердељу се настављају и 22. марта 1442. године извојевана је велика победа над османским непријатељем код Ђулафехервара.

Долазак Јулијана Чезаринија у мају 1442. године је обележио противтурске планове у Угарској. Овах ватрени проповедник крсташког рата и кардинал Римокатоличке цркве био је духовни подстрекач борбе против Турака. Хуњади се истовремено наставио истицати својом војном вештином и сукоби са Турцима су се настављали врло повољно за њега. Остварена је знаменита и велика победа код Јаломице у септембру када је Јанко Хуњади поразио Шихабедин-пашу.

Након свих ових успеха уследио је нови поход 1443-1444. године, који је у читавој историји остао упамћен као Дуга војна и у којој  je свеукупно учествовало 25-27 000 војника. На челу су се налазили краљ Владислав и Хуњади, а њихов савезник, угарски барон и српски деспот Ђурађ Бранковић дао је помоћ од чак 8000 војника. Низали су се велики успеси, падали су редом Ниш, Крушевац и Софија који су повраћени у хришћанске руке односно освојени, а и потучен је османски војсковођа Касим, иначе румелијски беглербег.

Као резултат Дуге војне, али и мукотрпних преговора две стране склопљен је Сегедински мир 1444. године и уследила је обнова Деспотовине. Овај мир није дочекан у Угарској свуда са одушевљењем, а кардинал Јулијан Чезарини позивао је на рат даље свим средствима против Турака. Деспот Ђурађ Бранковић даје своје поседе Хуњадију у залог у замену за мир и ту је била клица свих њихових каснијих сукоба, који је заправо био чисто феудалне природе и односио се на богате поседе које је деспот Ђурађ имао као један од најугледнијих барона угарскога краљевства. Краљ на крају одбија мировни уговор, уследио је крсташки поход, као и знаменита битка код Варне 1444. године, када је краљ буквално срљао из победе у смрт и велики пораз крсташке војске. Деспот Ђурађ поштујући одредбе мира и зарад обнове своје државе није учествовао у овом походу.

Након Варне, Хуњадијева улога у унутрашњој политици постаје кључна јер је 6. јуна 1446. године проглашен регентом Угарске. Тада се далеко више уплео и у феудалне сукобе и комплексне односе унутар Угарске, истовремено не занемарујући ни своју позицију као борац против Османлија. Неуспешни сукоб са Цељскима у Славонији, као и један врло компликован однос са царем Фридрихом III карактерисали су овај период његове владавине, а његов противник Ладислав Горјански постао је палатин. Мешање у унутрашње прилике у Влашкој и наметање својих кандидата, као и убиство Влада Цепеша, оца чувеног Дракуле, обележили су даљу његову управу. Затим су уследили и нови сукоби са Цељским али ова великашка породица није истерана из Славоније и Хуњади је морао да се споразуме са њима.

Посланства која је Хуњади слао Скендербегу и Аријаниту, другом албанском великашу показују, међутим, да Јован Хуњади ниједног момента није запоставио борбу против Турака која ће му донети славу. Напротив, управо је 1448. године организовао нови крсташки поход чији је фатални исход била Друга Косовска битка 17-19. октобра 1448. године. Након ове битке и тешког пораза крсташа у тродневном обрачуну са Османлијама Хуњади и деспот Ђурађ су дошли у отворен сукоб. Поред ранијег спорења око поседа, сада се умешала и чињеница да српски владар није узео учешће у овом походу, штавише, спречио је Скендербега да уопште помогне Хуњадију. На концу и самог угарског губернатора је заробио, те је Јанко Хуњади провео неко време као сужањ у Смедереву. Свог сина Ладислава је на крају оставио као таоца и морао је вратити све поседе деспоту Ђурђу.

Друга Косовска битка и спајање њене традиције са првом из 1389. године, као и активности самог Хуњадија довели су до рађања мита о издаји Бранковића која се проширила временом и на његовог претка властелина Вука Бранковића. Као спомен на ову битку у народу је остала Јанкова клисура, али и народне изреке Касно Јанко на Косово стиже и Прошао као Јанко на Косову, на овај начин Хуњади је имао још једну заслугу за српску епику, сем што је постао каснијe њен значајни протагониста.

Поред ових конфликата, трајао је и сукоб са чешким заповедником Јаном Јискром (све до 1450. године), којег Хуњади на крају није успео да победи, али је успоставио савезничке односе. Босански краљ Стјепан Томаш и Богдан молдавски војвода били су Хуњадију савезници који су му изјавили заклетве верности и то је био значајан успех за Јаноша Хуњадија који се потом одлучио коначно обрачунати са српским деспотом Ђурђем. Конфискација Бранковићевих поседа уследила је 1450. године, кад и упад у Смедерево и ослобађање Ладислава из тамнице. Коначно, мир је склопљен у августу 1451. године, а Јанош Хуњади је откупио поседе за 150 000 дуката. Уз посредовање деспота Ђурђа Бранковића, као последица мира са српским владаром, дошло је и до мира са Турцима.

Јанош Хуњади се сада могао бавити угарским стварима. Наиме, један од претендената за наследника угарског престола Ладислав V Посмрче се налазио под надзором Фридриха III Хабзбурга. У периоду 1451-1453. године односи са Фридрихом III су се закомпликовали. Наиме, најпре је Хуњади у савезу са још двојицом великаша склопио тајни споразум са хабзбуршким царем, који би тиме управљао поседима краља Ладислава у Аустрији и надаље био његов старатељ, а Хуњади би и даље имао одрешене руке као губернатор. Међутим, када се Фридрих III у Италији бавио својим крунисањем дошло је до устанка чешких и аустријских сталежа, подршка је стигла и од угарске Дијете. Фридрих III је попустио и уследио је повратак краља Ладислава V Посмрчета, а Хуњади је постао генерални капетан краљевства. Сукоби на Дијети између противника и присталица Јанка Хуњадија су се наставили, као и османско напредовање. Нови султан Мехмед Освајач је чим је освојио Цариград 1453. године кренуо на Балкан. Рат против Турака је вођен углавном у Србији, а Хуњади је предводио продор до Крушевца 1454. године. На унутрашњем плану јуна 1455. године уследило је помирење са противницима. Све је то била најава најславније епопеје угарског средњег века, као и самог Хуњадија-одбране Београда. Исто тако, то је био и његов последњи велики подухват. Да ли је и то помирење било неко знамење краја, остаје да само нагађамо.

У писму насловљеном Јуди Макавејском упућене су злокобне речи како неће доћи помоћ са запада! Дубровчани, пак, пословично добро информисани, Јанку Хуњадију послали су прво упозорење да  султан Мехмед II припрема напад! Београд је био капија Угарске, кључ средње Европе, најважнији бедем хришћанства тих декада када је османско надирање било све жешће и када је млади амбициозни и моћни Мехмед Освајач освојио главу света-Цариград, устремивши се потом и на Балкан и Централну Европу. У Угарску је тада дошао још један ватрени проповедник крсташког рата, горљиви римокатолик фрањевац Јован Капистран. Командант Београда постао је још један каснији српски епски јунак, а угарски властелин Михајло Силађи (Свилојевић). Све је било спремно за турски напад.

Јун 1456. године, и Турци, вођени самим султаном су били пред Београдом. За 4. јул је планиран почетак напада. Браниоци су остали чврсти и непоколебљиви, иако је Мехмед довео огромну војску и припремио поход врло пажљиво. Недалеко од Земуна 14. јула извојевана је велика победа на Дунаву и предност угарске, односно хришћанске војске и бранилаца Београда била је велика. Султан је за 21. јул наредио општи напад, и то је заправо била и ноћ одлуке. Освајач Цариграда, газија исламског света, сада је био смртно рањен. То је изазвало озбиљна комешања у трупама нападача. Побуна у османској војсци, као и погибија најугледнијих достојанственика и војсковођа турске државе довеле су до тога да султан заповеди повлачење. Хришћани су победили! Читава Европа је одахнула.

Али није све било толико сјајно. Post festum су се распрели сукоби око заслуге за победу, куга се ширила војском, заражени су били и многи великаши па и сам Хуњади. У победничком табору је владала  смрт, иако се истовремено ширила победничка слава све до Етиопије у којој су тада чули за угарског властелина, војсковођу и јунака Јаноша Хуњадија. Звона су почела да звоне у подне, што је остало до данас. Београд је био велика епопеја, Хуњадијев зенит и врхунац. Он је тај који је организовао ту одбрану, он је тај који је командовао, иако није ни дошао у сам град. Али је покупио доиста све ловорике и славу. Куга је међутим узела данке, умро је Јован Капистран, који је сахрањен у Илоку и канонизован, а 11. јула 1456. године, као последица куге уследила је и смрт Јована Хуњадија.

Легенда о њему је, међутим, тек почела да живи. Први ју је ширио Антонио Бонфини у намери да Хуњадијевце издигне као породицу. Француски историчар XV столећа по имену Филип де Комин је писао о слави Јанка Хуњадија, као и писац Енеја Силвије Пиколомини, који је постао папа под именом Пије II. У доба угарске ренесансе Петар Ранзан, значајни угарски хуманиста и титуларни сремски бискуп такође је писао о великој слави Јанка Хуњадија.

Помињани Гашпар Хелтаи је утро пут нововековној и савременој традицији о Хуњадију и код Мађара и код Срба, а немалу заслугу имају и српски летописи и епска традиција. Он постаје Сибињанин Јанко, а још неки угарски великаши осим њега улазе у српску епику и постају део косовског циклуса, али и целокупне српске митологије. Јанош Хуњади као борац против Турака у свести још увек под Османлијама поробљених Срба уздигао се у славног хероја.

У мађарској књижевности славни поета Јанош Арањ написао је чувену поему Szibinyáni Jank  о Хуњадију, а о њему су писали многи славни мађарски аутори какви су Кишфалуди, Дарваш, Комјати. Слава о њему је допрла до Енглеске, па је 1515. Винклин де Вирд написао метричку романсу Капистран, а Хана Бранд је сачинила дело под називом Опсада Београда које се изводилоу Норичу. Иако је био влашког порекла, тек је Николае Чаушеску популаризовао Хуњадија и он је као Јанко од Хунедоаре постао и значајна фигура румунске историје. До данас, остао је херој и знаменити лик којег славе и Срби и Мађари и остао је као залог заједничке традиције, у којој је било и сарадње, и сукоба и заједничких и супротстављених интереса, али и јединства у отпору према исламском завојевачу.