Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић, професор геополитике
После пада Берлинског зида и слома СССР-а, дошао је Фукујамин „крај историје”. Капитализам је победио остале идеолошке (и економске) системе. Капитализам и економска снага су извор меке моћи политичког Запада. Економија се базира на трговачким путевима којима се превози роба из земаља сировина до земаља прераде и продаје производа. Постоји неколико неуралгичних тачака и пролаза куда иду најважнији токови светске економије: Малајски пролаз, Панамски канал, Гибралтарски мореуз, Суецки канал и мореуз Баб ел Мандеб. Овај последњи је део наше приче.
Совјетски савез са Варшавским пактом није се распао у децембру 1991. године услед војног пораза. До директног нуклеарног сукоба са САД и НАТО пактом никада није дошло. СССР се распао због изгубљене трке у економији, трке у наоружању и за свемир. Неуспех у Авганистану и нуклеарна катастрофа у Чернобиљу само је „закуцала ексере у ковчег” ове бољшевичке државе. Совјетски савезници су изгубили поверење у економску снагу овог комунистичког гиганта. Докле год су веровали да Москва може да реагује у било ком делу комунистичког света и задржи своју меку (а уз помоћ тенкова и тврду) моћ, такви идеолошки системи су опстајали. Уназађене државе у источном делу Европе су почеле да се опорављају и једна по једна да приступају Европској унији и НАТО пакту. Русија никада није достигла економску моћ свог претка. Више од тридесет година касније ова држава показује знаке економског буђења, али са значајно мањом политичком моћи.
Слична опасност се сада надвила над Сједињене Америчке Државе. Наравно, урушавање америчке моћи је на дугом штапу, али Хути показују да је борба Давида против Голијата могућа. У нашој јавности се често погрешно перцепира да су Хути народ. Они су војни покрет у западном делу Јемена. Настали су 1992. године, а оснивач покрета је Хусеин ал Хути. Он је страдао у сукобу са јеменском војском 2004. године, а покрет сада воде његова млађа браћа и рођаци. Овај покрет већ годинама води сукобе са званичном Владом Јемена, али и саудијском војском. Географски се налази на обали Аденског залива на југу и Црвеног мора на северу. Између ова два хидрографска објекта се налази узак мореуз Баб ел Мандеб, кроз који пролази већина светских нафтних деривата.
Црвено море је неподесно за пловидбу у односу на друга мора. Издужено је са плићим деловима пуним подземних стена и хриди. Из тог разлога бродови имају много мањи маневарски простор за пловидбу. Ово иде на руку покрету Хути који може лакше да гађа ненаоружане трговачке бродове у међународним водама. Ове акције их несумњиво чине терористичком организацијом – модерним пиратима. С обзиром да све указује да су повезани са Ираном, који их вероватно финансира, пре бисмо их могли назвати гусарима. Иако нема никаквог оправдања за њихове поступке, јасно је да је Израел само изговор и повод, тако да акције Хута могу довести до поремећаја светске трговине. Трговачки бродови су сада приморани да путују дужим путем око Африке за Европу. То повећава цену трошкова транспорта што ће се одразити и на коначну цену производа. Ово никако не одговара политичком Западу. Основе његове меке моћи су безбедни трговачки пловни путеви које они контролишу и својим савезницима гарантују сигуран пролаз. Евидентно је да су америчка и британска војска приморане да реагују по положајима Хута и да им овакве интервенције никако не одговарају. Поготово не одговарају Бајденовој администрацији која у новембру месецу са стрепњом чека изборе за председника, трећину Сената и цео Представнички дом. Демократе ће гледати колико год могу да умире ситуацију, али нападајући положаје Хута како не би од републиканаца били критиковани да не штите америчке интересе на Блиском истоку. Иран ће покушати да искористи прилику како би употребио тренутни амерички сужени маневарски простор. Уколико се рат у Израелу заврши до новембра месеца и Бајденова администрација остане у Белој кући, очува власт у Сенату, ови потези Хута неће остати без одговора, те су могуће и копнене операције широких размера. Сигурно је да Иран много ризикује и „игра се са ватром”. Остаје да се види да ли ће им се то што намеравају исплатити.
Јасно је и евидентно да Хути нису значајна војна формација. Њихова јачина зависи од војне помоћи Ирана и задовољења њихових интереса. По религији припадају шиитском исламу, што их додатно приближава Ирану, али и удаљава од осталог становништва Јемена. Тренутно држе под контролом главни град државе, Сану, те је из тог разлога званична власт у Јемену привремено преселила престоницу у град Аден.
Читава држава, а посебно њен западни део који контролишу Хути био је део ратних побуна названих „арапско пролеће” које су се догодиле 2011. године. У серији нереда који су трајали пуних пет година страдало је око 60.000 људи. Услед сиромаштва и нехигијенских услова, небезбедних услова приступу води за пиће и уништења водовода, избила је епидемија колере од које је оболело око милион људи. Број жртва у току 2017. године био је око 2 500.
Покрет који се зове „Ансар Алах” (Божији помоћници), који је прави назив за Хуте, већ пуних десет година контролишу простор који излази на Црвено море. С обзиром да припадају зеидском типу шиизма, у верском смислу нису омиљени ни су својој држави, али ни у околним. Осим политичких сукоба, све су чешћи иступи њихових вођа везаних за критику сунитског ислама везаног за начин мољења и практиковања вере.
У светлу сукоба између Израела и Хамаса, покрет „Ансар Алах” има значајну улогу. Наоружани и финансијски потпомогнути од стране Ирана, представљају претњу по државу Израел. Сваки већи сукоб између Израела и околних Хамаса или Хезболаха, Хути не пропуштају да испале своје дронове и ракете на север. Ове пројектиле обарају амерички и британски авиони и израелска противваздушна одбрана, али је питање времена када ће овај милитантни покрет у Јемену добити најсавременије наоружање и постати пресудан фактор у овом сукобу на Блиском истоку.
Највише брину ратне операције коју је Хамас упутио према државама „политичког Запада”. Овај „рат” може утицати на економију читаве Европе. Услед селективних напада Хута на трговачке бродове које преносе робу са Далеког истока у Европу, може се очекивати поремећај снабдевања овом важном трговачком рутом. Већина бродова је приморана да избегава устаљене руте преко Аденског залива, кроз мореуз Баб ел Мандеб, до Црвеног мора и даље према Суецком каналу. Стога су они почели, као и пре неколико векова, да обилазе око афричког континента са југа. То је пут који је дужи за неколико хиљада километара што ће повећати трошкове транспорта, а самим тим и цену више привредних производа у Европи.
Покрет „Ансар Алах” може се окарактерисати као терористичка организација. Напади на неоружане, трговачке бродове може се сматрати једино вандалским и терористичким чином. Може се рећи да су они модерни пирати. Можда је и прикладнији термин „гусари” јер је евидентно да имају несумњиву подршку Ирана у својим намерама.
Покрет Хути има и историју сукоба са суседном Саудијском Арабијом. Настао је у северозападним деловима Јемена који су били британска колонија са недовољно решеном границом са северним суседом. У то време се и Арабија стварала као држава борбом између ривалских породица око султаната Неџд и завршила се победом династије Сауд. Хути су деценијама успешно ратовали против званичног Ријада, држећи под контролом границу. Знајући да су Саудијска Арабија и Иран велики геополитички и религијски ривали (Саудијска Арабија је сунитска, а Иран шиитска), није ни чудна подршка персијске државе овом покрету.
Један од разлога напада Хамаса на Израел је спречавање Саудијске Арабије да потпише тзв. „Аврамове споразуме”. Стављање потписа званичног Ријада на тај споразум и признање Израела за државу, био би велики геополитички ударац за Иран. Из угла Ирана, Саудијска Арабија би требалa константно да се држи на опрезу и реагује уколико се види да се она приближава Израелу. Требало би имати на уму да у источном делу сунитске Арабије, око луке Рас Танура са великим налазиштима нафте, живе шиити који су блиски Ирану. Из ових разлога ће Хути увек бити „ударна песница” и потпомогнути од Ирана ради сукоба са њиховим регионалним супарницима.
Остаје да се види какву ће улогу одиграти Хути у случају већег сукоба на Блиском истоку. Стиче се утисак да ће много зависити од новембарских избора у Сједињеним Америчким Државама. Најмоћнија сила на свету оклева да покрене веће операције са својим савезницима против Хута јер актуелна администрација у Белој кући не жели да врши експанзију у својој спољњој политици, док се не види ко ће бити нови председник и какав ће бити састав оба дома Конгреса. Уколико се овај сукоб не реши и Хути не престану да нападају ненаоружане бродове у међународним водама Црвеног мора, за очекивати је да НАТО савез покрене ширу операцију против овог војног покрета на западу Јемена, а можда и против самог Ирана. Највећу претњу по мир на Блиском истоку представљаће евентуално укључивање свих „савезника” Ирана против Израела и политичког Запада. Координисани удар Хамаса, Хезболаха и Хута уз потенцијални и војни и нуклеарни ирански програм, може да покрене до сада највећу серију сукоба у Југозападној Азији.
Остави коментар