Ауторка: мср Ирена Страценски
Иако првенствено познат као прозни стваралац, Пекић је српској књижевној и културној сцени дао и драмска остварења. Тематски разноврсни опус поред романескне форме као главне, али и есејистичке, ипак је у Пекићевом случају изискивао и „споредне“ улице драмске форме. Мноштво идеја које се нису могле из техничких разлога довољно развити у оквиру прича и романа, писац је изнео као засебне тематске целине и анализирао их, обрађивао и експериментисао са њима у драмским облицима. Тако се често и теме његових драма надовезују на теме прича и романа, али функционишу независно од њих.
Препознавши драму као простор у коме је све активно, било на папиру или на сцени, писац је управо тако и саме теме обрађивао, увек активирајући читаоца/гледаоца, провоцирајући размишљања и смену токова мисли. Успешно је динамиком текста стављао и читаоца у текст, где бисмо се, готово неприметно, поистоветили са неким од ликова или барем активно проницали у смисао приче. Пекић је позориште окарактерисао и као „собу за разбијање стакла“ и у истоименом есеју подробније изнео идеју простора у коме се донекле експерименталним приступом човек ослобађа свега што га сажима. У том простору текста и позорнице он износи активан револт према свету и преиспитује га, често иронично, а читалац разбија предрасуде, разбија осећања, разбија мисли и избацује оно испразно из сувременог света. Зато је Пекић као драмски писац неко ко блиско комуницира са нама, ко нас уводи у простор где сами разбијамо своја стакла, где сами разбијамо ону ломљиву сувишност која је у нама и око нас. Пекић нас позива не само на препознавање одређених друштвених тема и проблема, но и на активни револт, на учествовање.
С обзиром да је првенствено пријемчивост његовог опуса усмерена на прозна и есејистичка остварења и да је сам своје драмске текстове окарактерисао као споредни део, есејистичко-критички резон српске књижевности слабије је усмерен на Пекићева драмска остварења. Ипак, због своје богате потке и способности да нас заиста активира, Пекићева драма заслужује подробнији поглед и приступ.
У овом есеју ћемо присуствовати разбијању предрасуда, преиспитивању онога што видимо и што мислимо да видимо, учествоваћемо у једном револту према ономе што је прихваћено и трагаћемо за суштином ван категорија.
У установи за молбе, жалбе и притужбе, у садашњем времену, одиграва се једночинка Борислава Пекића у фарсичној форми под именом „Категорички захтев“. Позоришна премијера представе под режијом Благоте Ераковића, одржана је у Титограду, 1977. године, а домаћа премијера у оквиру Радио Београда 1983. године. Иако настала и први пут играна пре пола века, ова Пекићева фарса је, видећемо, пријемчива и за разматрања савременог света.
Када човек без гласа, имена и писма бива примљен у канцеларију ради проналажења начина да поднесе свој захтев за помоћ, наилази на групу службеница које су ту „ради њега“. Убедљива је карактеризација службеница установе које су подређене разумевању туђих захтева. У свој комичности њихових понашања видимо и наду да ће можда, по принципу огледала оправдати и своја понашања, јер њих саме нико не пита о личним тегобама и захтевима.
Људска тежња за разумевањем другог али на одређен, субјективни начин онога који се труди да разуме, својствен је за човека. Коришћењем таквих друштвених стереотипа, Пекић креира комичну и надасве пријемчиву драму. Службенице различитих струковних усмерења покушавају да разумеју Валентинов захтев, да би оправдале неустаљено понашање, међутим, већ постојећим сопственим строго формираним шаблонима мишљења. Отуд лако разумемо и саму одредницу категорички из наслова драме. Како све мора да се категорише, именује и дефинише да би се разумело, Пекић нам приказује крајњу конфузију која настаје искључивошћу категорија. Ова драма самим тим подсећа и на истрагу, на „изналажење оне сустварности која, као део опште, фигурира само за једну личност“[1]. Валентино, човек са лажним именом, без историје, без гласа, без рукописа, без трага, без лика, може бити било ко. Он је свако од нас и ту је успех карактеризације неснађене особе у строго оивиченом простору социјалних претпоставки и стереотипа.
Фасцинантна је слога, здруженост око идеје да се човек разуме не би ли му се адекватно помогло. Иако та слога прераста у надметање и борбу за правилну дефиницију човека без форме, преиспитивање вероватноћа и свођење људских потреба на статистику поткрепљене су маштом, а тиме је и фарсична тежња за невероватношћу успела.
У пишчевом коментару који претходи драми[2] имамо опис хармоније у лудници. Иако ментално здравим људима делује бесмислено, унутар такве установе циркулише својеврсна хармонија и логичност. Такву атмосферу читамо и унутар установе у којој се радња драме одвија. Глумачка импровизација карактеристична за фарсу остварује се у лику Валентина који ипак, иако у немогућности да се изрази у оквирима друштва, има слободу да одигра свој захтев онако како жели. Елементи физичке комике су ту искоришћени максимално. Валентино игра, игра, пада, устаје, пантомимом показује своја хтења, опет игра, опет пада – изнова и изнова. А све је то комично јер се не уклапа у стереотипе и категорије. Има своју унутрашњу логику. „Категорички захтев је школски пример драме у којој добро пронађена и постављена ситуација наизглед сама и без напора производи акцију, хумор, карактере, једном речју – позориште.“[3]
Ова драма има и скривену, унутрашњу позорницу. Схватајући да га не схватају, Валентино се игра са службеницама и игра свој захтев, глуми, он нема речи да искаже и нема писма да опише. Он ствара позориште и игра представу. Тиме долазимо и до тезе о позорници као месту за разумевање човека.
Пекић је у свом есеју[4] подсетио на спону разумевања и оправдања – прво се мора разумети да би се оправдало. Међутим, јасно је, не мора се оправдати иако се нешто разуме. Валентино је, рекли смо, било ко, свако од нас. Он је карактеризација неухватљивости људске природе. У овој фарси категорије оличене кроз карактере службеница хватају људску природу и покушавају да је спутају да би је разумеле.
У позоришту где је све могуће, као и на папиру, Пекић креира комичну ситуацију у којој се, по правилу фарсе, увек превиђа оно најобичније. Симболично је вид представљен изгледом самих службеница. Све оне носе наочаре, што, у духу социјалних стереотипа упућује на памет, образованост. Сваком пажљивом читаоцу биће јасна и игра симболима, где службенице гледајући кроз оквире својих наочара, гледају управо кроз оквире својих учења и стручних претпоставки. А свака има другачије оквире. Ван баналног погледа на свет службенице сагледавају могуће димензије. Оно што је невероватно и оно што се превиђа, јесте најбаналнија категорија човека – жеља за друштвом. Она још није категорисана и статистички умрежена у захтеве упућене бирократској институцији, па је зато може препознати само неко без тих стручних оквира. Чистачица једина наочаре не носи. Иако лик чистачице Селенић види као сувише дидактичан за једну хумористичну сцену, у том лику видимо одступање од обликованих модела мишљења; при томе откривамо и ону успелу тежњу Борислава Пекића да на даскама испровоцира мишљење, другачије од устаљеног и, могу рећи, очекиваног. Валентино умире заједно са својим неисказаним захтевом. Остају питања да ли је захтев испуњен иако неисказан, да ли смо разумели основне човекове тежње, некатегорисане и неартикулисане. „Схватање има смисла само ако некуда води, ако изван себе и неки циљ остварује.“[5]
Тежњу са докучивање живота кроз један позоришни експеримент, видимо и у уводном цитату саме драме: „Живот је гестикулација глувонемих у тмини, чије је порекло непознато, а сврха невидљива.“[6] Фарса је успела. Њена је логика да нам се она сама смеје у лице, да се смеје нашој логици. Зато, позоришни дилетант, како је сам Пекић себе сматрао, провоцира не само наше мишљење, но и нашу реакцију на провокацију. Да ли смо схватили?
[1] Пекић, Борислав. „Позориште као соба за разбијање стакла“. Корешподенција: изабране драме I. Београд, Лагуна: 2014. стр.11.
[2]Пекић, Борислав. „Категорички захтев“. Корешподенција: изабране драме I. Београд, Лагуна: 2014. Стр. 163-164.
[3] Селенић, Слободан. „Бравура. `Категорички захтев` Борислава Пекића у Кругу 101 Народног позоришта“. Драмско доба: позоришне критике: 1956-1978. Нови Сад: Стеријино Позорје, 2005. стр. 207.
[4] Пекић, Борислав. Позориште као соба за разбијање стакла“. Корешподенција: изабране драме I. Београд, Лагуна: 2014.
[5] Пекић, Борислав. „Категорички захтев“. Корешподенција: изабране драме I. Београд, Лагуна: 2014. Стр.164.
[6] Пекић, Борислав. „Категорички захтев“. Корешподенција: изабране драме I. Београд, Лагуна: 2014. Стр. 159.
Остави коментар