Аутор: проф. др Борис Стојковски

Када се говори о средњовековној историји данашње Војводине, а некадашње јужне Угарске, и још прецизније о прошлости околине Новог Сада у овом историјском раздобљу обично се помиње неколико значајних насеобина. Најпре, без икакве сумње, најбитнији је Петроварадин, односно данашња тврђава. Под именима Белин извор, односно Belafons, Bélakút, као и Varadinum Petri, тврђава је представљала од 1235. године једну од најугледнијих цистерцитских опатија. За скоро три века постојања она је била и седиште владара, центар трговине вином, место јавне вере, а за њене приходе се борио и чувени Родриго Борџија. Пуно се зна и о историји Сремске Каменице, односно само Каменице у средњем веку. У њој је букнула и јерес хуситизма, а у овом месту започет је и превод Библије на мађарски језик, тзв. Хуситска Библија. Одатле је био и Ђорђе Сремац, значајан угарски средњовековни историчар, који је описао пропаст средњовековне Угарске и доцнији грађански рат у њој.

Када, пак, погледамо ка бачкој страни значајно место у средњем веку био је Футог. Ово, данас, приградско насеље града Новог Сада било је место где се током позног средњег века одржало неколико значајних државних сабора. Осим тога, Футог је био изнимно важан за економску историју овог потеза на Дунаву, будући да се ту налазила скела. Поред бројне друге робе, преко ове скеле превозило се и сремско вино, један од најбитнијих артикала овог подручја у средњем веку.

Међутим, поставља се питање шта је било са оним што се назива данас уже градско језгро, или једноставније – је ли уопште било Новог Сада у средњем веку?

За одговор на ово питање потребно је отићи најпре у далеки XII век и у спис једног, ни мање ни више, него арапског писца и географа по имену Идризи. Пуним именом Абу Абдулах Мухамед ал-Идризи рођен је вероватно око 1100. године највероватније у Сеути, данашњој Шпанији, која је у то време готово цела била под арапском влашћу. Школовао се у Кордови, тадашњем центру исламске науке и културе у арапској Шпанији. Путовао је доста, како по самој Шпанији, тако и другде. Веома млад обишао је Северну Африку, а познавао је и тада већ у великој мери исламски и арапски Исток. Не зна се тачно како је и када дошао на двор сицилијанског краља Рожера, али су готово деценију и по они тесно сарађивали на изради његовог дела. То дело је широј јавности најпознатије под називом Географија, а понегде и Рожерова књига, наслов дат у част Идризијевог мецене сицилијанског краља Рожера.

У овом делу арапски географ и путописац описао је бројне земље које је обишао, међу којима и Угарску. На тај начин значајан део данашње Војводине, али и добар део читаве територије савремене Србије описани су у овом занимљивом историјском извору. Ови подаци су настали вероватно негде у периоду 1150 – 1155. године. Ово би, врло извесно, могао бити можда и најстарији средњовековни извор за историју тла данашњег Новог Сада, посебно његовог приобалног дела, где се извесно, насеље и налазило.

Идризи пише:

Од града ‘.f.r.n.k b.y.l.h (Ифранкабила, односно Франкавила, што је данашњи Манђелос) на североисток има 50 миља до града ’b.r.n.d.s (Ибрандис, Петроварадин, односно Нови Сад). ’b.r.n.d.s = Ибрандис је цивилизован град у коме има тргова и много зграда. Налази се испод брда, у долини.

Данашње село Манђелос у Срему је представљало током средњег века значајну насеобину, битно пре свега због своје црквене историје, али и као место у коме су живели и становници разнородног етничког порекла. Стога је несумњиво било значајно и занимљиво и самом Идризију. Облик топонима Ибрандис који Идризи користи, би могао бити сличан облику Waradinum Petri, или придеву Waradiensis који се неретко јавља управо током средњег века и епохе Арпадовића у Угарској. Будући да у арапском језику нема стандардног слова в, те да вероватно реч није ни могла почети словом в, дошло је до промене где је слово в постало б, чега још има у арапским изворима. Како је Идризи користио и усмене изворе, могуће да је овај облик Ибрандис и настао од Varadinus, те да га је он и чуо. То би свакако било значајно, јер би историју Новог Сада оплеменило важним податком да је био значајан град у ово доба. Податак да се налази испод брда свакако може да упути на Фрушку гору. Постоје други компатибилни подаци из доцнијих историјских извора. Наиме, у писму папе Хонорија III византијској царици и угарској принцези Маргарити/Марији, удовици цара Исака II Анђела, помиње се Варод односно Варад као један од поседа који је она добила од свог брата Андрије II, угарског краља. Ово писмо из 30. марта 1223. као и једна повеља Беле IV потврђују постојање Петроварадина или Варадина на левој обали Дунава, односно на месту данашњег Новог Сада.

Добро је позната етимологија имена Петроварадин. Наиме, сопственик и леве и десне обале звао се Петар, син Гурвеја (Gurwey). Он је учествовао у завери против Гертруде, мајке угарског краља Беле IV. Будући да је завера откривена, а сама краљица Гертруда страдала као жртва ове уроте, Петру и другим завереницима одузети су сви поседи. Иако упамћен као завереник и учесник у убиству краљице, ипак је по том Петру име добило и утврђење где се налазио његов посед Петроварадин.

У овим документима исто као и у Идризијевом спису, али за период од неколико деценија раније и за 1223. годину, Петроварадин се убикује у близини Манђелоса, али на левој страни Дунава, дакле на тлу Новог Сада. Он је у Маргаритино власништво доспео после 1213. године када је конфискован реченом жупану Петру. У повељи се помиње и постојање палате, која је вероватно припадала истом овом великашу и која му је одузета из наведених разлога. Идризи наводи да има много тргова и зграда, а постоје поуздани подаци да су грађани Петроварадина и целе околине скелом долазили у Стари Петроварадин, тј. данашњи Нови Сад и током каснијих деценија и столећа средњег века. Међутим, постојање палате и назив места Vasáros Várad, указују на то да је трговина изгледа била развијена и у Идризијево доба. Тргови сведоче да је било вашара, а палата да је ту живео неко угледан. Један од најзначајнијих историчара града Новог Сада, и аутор до данас једине историје овог града Мелхиор Ердујхељи изнео је податак и мишљење да је и 1267. године постојала скела на обе стране и да је ту чак била пијаца за околину, те да је Варад, односно Петурварад/Петроварадин био заправо амбар у који су бачки кметови доносили своје натуралне дажбине, односно жито и друге производе које су били дужни да плаћају феудалним господарима.

И заиста се чини да је Петроварадин са леве стране Дунава, доцније називан и Вашарош Варад или Стари Петроварадин, био значајно место током средњег века. Следећи извор из 1237. године изнимно је значајан за целокупну историју савременог Новог Сада. Те године, наиме, краљ Бела IV даровао је цистерцитима из Француске, из самостана Троа Фонтен место на коме су они подигли самостан посвећен Светој Марији. У част краља овај цистерцитски конвент понео је име Белин извор, односно Belafons. Скоро три столећа налазио се на Петроварадинској тврђави, а речене године краљ је издао повељу којом оснива самостан и дарује му низ поседа. У њему се, рецимо, помиње први пут данашња Руменка, али још битније помиње се Петроварадин на левој обали Дунава као посед управо петроварадинске опатије Свете Марије.

Нажалост, даљи историјски извори све до пред крај средњега века ћуте. О историји данашњег Новог Сада готово ништа се даље не зна. Готово три столећа историја Петроварадина на левој обали Дунава, Вашарош Варада, Варада или Старог Петроварадина је непозната. Не помиње се ни у једном до данас познатом историјском извору све до пред сам крај средњег века и у неколико година након Мохачке битке и пропасти средњовековне угарске државе.

Следећи значајан извор у коме се помиње ово место јесте дело Антуна Вранчића. Он је био је римокатолички великодостојник, кардинал, као и угледни дипломата и путописац пореклом из Шибеника. Оставио је иза себе значајна дела и представља савремени историјски извор за позни средњи век, као и за почетак новог века. У овом турбулентном периоду описивао је посебно Османско царство, као и сукобе Угарске са њим. У једном од тих сукоба, 1521. године, Антун Вранчић записује како је палатин Стефан Батори застао Ó-Péterváradnál, односно код Старог Петроварадина, где szálott vót táborba, односно где се улогорио. Нажалост, било какве друге податке о животу тадашњег Новог Сада, или било какав други податак везан за ово место, није записао овај угледник. Међутим, ово је сведочење да је насеље постојало, вероватно и даље као посед цистерцитске опатије са десне стране Дунава. Иако готово три стотине година до данас позната изворна грађа не даје помен насеља на тлу савременог Новог Сада, ово је ипак показатељ да је нека насеобина егзистирала.

Најдиректнија потврда, пак, о томе да је средњовековни Нови Сад насељен јесте попис бачког кметовског властелинства из 1522. године, у коме је наведено колико су која насеља Бачке, Бодрошке и Чонградске жупаније дали од производње житарица. Међу пописаним местима налазио се и Вашарош Варад и то је заправо први попис становништва у историји подручја Новог Сада.

Укупно је пописано 19 кметовских домаћинастава. Наводимо у наставку њихова имена у оригиналу како их је пописивач записао, а уз сваки ће бити дат и кратак коментар.

Wenk Kelpeny -вероватно Вук из Купинова или Кулпина. Будући да је 1521. године Срем пао под Турке можда је избегао, а можда је и мигрирао. Одредница за Купиново или Кулпин може бити и презиме.
Ladislach Inach – Ладислав Инач, могуће презиме води порекло од речи за шегрта-
Johannes Vochetha – пописивачи су неретко лична имена словенског порекла писали латински а патрониме приближно оригиналу. Вероватно Јован Вучета или Вучетић
Petrus Kowach – Петер Ковач
Johannes Bakochy – Јован (Јанош) Бакочи
Franciskus Mihalyfy – Фрања (Ференц) Михаљфи
Clemens Varga – Климент (Келемен) Варга
Petrus Barbitonsor – Петар Барбитонзор од латинске речи за берберина, вероватно презиме по неком претку берберину
Relicta Emerici Cozma – једина жена у попису, удовица Имреа, односно Емериха Козме.
Emericus Dobay – Имре/Емерих Добаи
Gregorius Mezarus – Гргур/Гергељ Месарош
Blasius Mezarus – Влахо Месарош
Boso biro – неки научници сматрају га Словеном. Босо је носио презиме које потиче од мађарске речи за судију
Centko – можда Цветко, презиме, порекло нејасни
Stephanus Fondok – Стефан или Иштван Фондок
Stephanus – наведен само као Стефан, непознати даљи детаљи
Elias Chemey – Илија/Иљеш Чемеи
Marcus Belay – Марко Белаи, можда пореклом из Беле у Бачкој, данас пустара између Куле и Руског Крстура
Nicolaus Radovan – исто као Јован Вучетић, крсно име писано је латински а презиме је заправо име оца, најпре Никола Радовановић, очигледно Србин.

Као што се може наслутити из овог пописа, од 19 кућа у три најмање су сигурно већ Словени, односно Срби, што одговара проценама мађарских и домаћих историчара да је проценат словенских имена између 10 и 20%. Бачка је, чињеница је, најкасније насељена Србима. У време овог пописа Срби су, рецимо, предоминатна већина у Срему, а све их је више и у Банату. У Бачкој, на основу овог фрагментарно сачуваног списа, ситуација је ипак нешто другачија, али се појављује и српско становништво.

На концу треба рећи и да се на крају пописа становника у Вашарош Вараду налази и реченица nichil solverunt ex quo sunt penitus combusti et desolati. Ово значи да у самом месту није сакупљено ништа, као и да је све напуштено и уништено. Очигледно је да су турски упади након пада Срема и Београда 1521. године учинили да погранична места, а то је несумњиво Вашарош Варад био, буду жртве овог рата који се окончао турском победом на Мохачу 1526. године. Занимљиво је да је у нешто удаљенијем Сајлову сакупљена одређена количина пореза, док постоји и нешто каснији попис Темерина. Међутим, средњовековна историја Старог Петроварадина је овде окончана.

Али, изгледа да подручје Новог Сада није остало ненасељено. О томе не постоји нити један писани извор, али има један другачије провенијенције. Наиме, на првој карти Угарске коју је саставио дијак (писар) по имену Лазар из 1528. године, штампаној у Инголштату на месту преко пута Петроварадинске тврђаве наведена је Бистрица. Овај прилично чести словенски топоним се први пут јавља на овом месту. Готово је немогуће претпоставити било шта у вези са овим местом. Да ли су одатле избегли становници Вашарош Варада у нади да ће избећи османска пустошења? Откуд назив Бистрица? Могуће је да се ради о топониму који асоцира на бистру воду или неки поток око којег су се населили становници. Постоје и мишљења да потиче од Свете Марије Бистричке, чији је култ посебно био развијен управо међу римокатоличким Словенима, и то понајвише у Славонији и Хрватској. Међутим, лакуне у писаним изворима не допуштају даље разматрање. Бистрица се нашла и на другим мапама раног новог века, од којих је најпознатија Меркаторова. Међутим, Турци нису изгледа затекли насеље, јер у њиховим пописима нема ни Вашарош Варада, ни Старог Петроварадина, а ни Бистрице. Остаје без одговора шта се збило са некадашњим насељем на левој обали Дунава. Са друге стране, нека данас приградска насеља као што су Кисач, Темерин и друга пописани су, и макар у неким моментима у почетку османске власти, су и били насељени.

На овај начин, историја средњовековног Новог Сада, фрагментарна и нејасна, доживела је свој крај. Град је чекао столеће и по док није као Петроварадински шанац, Раценштат, почео свој савремени развој. Врхунац нововековног развоја је свакако проглашење слободног краљевског града 1. фебруара 1748. године, када Нови Сад, под овим именом, улази у савремену историјску епоху и развија се све до дубоко у савремено и постмодерно доба.

Има ли Новог Сада у средњем веку?

Остави коментар