Имају ли интелектуалци будућност?

Аутор: др Љубиша Деспотовић

Суморна слутња у наслову нашег рада, исказана у форми питања – дилеме, покушава да на прегнантан начин укаже на деструктиван контекст актуелних цивилизацијских сукоба, идеолошких омраза, егзистенцијалних посртања, финансијских криза, економских депресија, климатских и еколошких деградација природног окружења, ратних претњи и сукоба, потенцијалних нуклеарних катаклизми, али и све дисперзивнијих облика социјалних и индивидуалних патологија, које се крећу у распону од деперсонализације индивидуа и терора успеха до злокобних и многоструких мера депопулације становништва планете. Егзистенцијалне тегобе модерног човека генерисане су од стране глобалних политичких псеудоелита и њихових вазалних епигона на локалу као делова политичке трансмисије, патолошки похлепних финансијских и неодговорних транс-националних центара моћи, који све малигније стежу обруч око елементарних аспеката живота обичног човека као грађанина. Процеси глобализације постали су до те мере свеобухватни и интезивни особито у последње три деценије, да изван свог широког обухвата нису оставили по страни готово ни један сегмент наших колективних и индивидуалних егзистенција. У многим доменима живота темпо насталих промена интезивиран је до мере дубоке фрустрације индивидуа, али и блокирајуће осујећености читавих националних колективитета. Немогућност да испратимо брзину и радикализам промена отвара бројна питања на која немамо одговоре.

Зато ћемо у наставку рада настојати да извршимо дефинисање основног контекста наше теме која је примарно фокусирана на улогу интелектуалаца, схватајући значај контекстуалне анализе јер се из ње може декодирати смисао, функција, структура и положај интелестуалне елите данас и овде. Одређење контекста извршићемо посредно, преко помало површног инвентара процесних индикатора који на директан и транспарентан начин декодирају карактер и сложеност стварности која је дубоко контаминирана деловањем глобализацијских вектора моћи.

Отворена листа процесних индикатора:

1. Геополитика деструкције:

Глобалистички концепт геополитике деструкције могао би се одредити као добро планиран идеолошко-политички концепт (кондезован у тријади појмова: глобализам, глобализација, нови светски поредак) потчињавања света интересима САД-а и атлантистичке геополитичке парадигме. Он је реализован кроз процесе делимичне или потпуне девастације државних, националних, идентитетских, институционалних, економских, културних, научних, образовних, војних, религијско-конфесионалних и територијалних капацитета нација које су означене као мета разорног деловања. Понекад су читави региони или панпростори били изложени свирепом дејству концепта геополитике деструкције. Овакав доктринарно-идеолошки концепт наметао се прво у прикривеној форми „пријатељске глобализације” и утеривања у стандарде неолибералне економске размене (пљачке), а затим, у случају његовог одбијања или пружања превеликог отпора, државе-субјекти оспоравања таквих „правила игре” егземпларно су кажњаване агресивним облицима политичких и економских санкција, а на крају и мерама бруталне војне одмазде. [1]

1. Геополитика сиромаштва
2. Економске политике својеврсног навођења читавих региона и присиљавања земаља да се „специјализују“ за сиромаштво у процесима планске пауперизације, деиндустријализације и успорене модернизације, део су пројектованог исхода елита које глобализују у настојању да за себе сачувају привилегован економски положај. Оне теже да обезбеде несметано и неправедно присвајање туђег рада и ресурса, једном речју да очувају и ојачају властити монополски положај у глобализованој структури финансијске, економске, медијске, војне, и геополитичке моћи. На делу је на име, једна својеврсна геополитика сиромаштва – плански концепт контроле економских токова пропадања оних региона и нација које су геополитички опоненти моћних геополитичких сила и њихових савезника, и обрнуто, значајно економско уздизање и убрзан економски развој региона и држава означених као пивот државе или државе стожери, чији је задатак регионално очување и унапређење постојећег геополитичког поретка моћи у свету. Државе се упућују на специјализацију за производњу сировина и полупроизвода, а онда да тако рањиве отварају своја тржишта за свирепу трговинску размену са богатима. Јефтине сировине и радна снага за скупе високотехнолошке производе и услуге. Овакав вид економске размене (пљачке) још више појачава ефекат социјалне неравноправности и свесно гура државе и нације у специјализацију за сиромаштво. Такву политику на глобалном плану намећу ММФ, Светска банка, СТО и сличне глобалистичке организације као инструменти моћи „елита“ које глобализују.

Уместо економског развоја, сиромашнима се нуде решења из корпуса тзв. палијативне економије, која чувају привилеговану позицију богатих и продубљују сиромаштво оних који већ јесу или треба то да постану. Уместо мера које сигурно подстичу економски развој (реиндустријализација, разноврсност поделе рада, повећање запослености, подстицање стварања властите економске класе индустријалаца, снажење предузетничког духа, пореске олакшице за развој важних привредних грана, јефтини кредити за подстицање домаћег предузетништва, подршка извозно оријентисаној привреди, висока улагања у образовање и науку, подстицање домаће тражње, улагање у модернизацију пољопривредне проиводње, царинска заштита властите производње и сл.) слепо се слушају и примењују рецепти палијативне економије коју диктирају међународне финасијске организације. [2]

1. Деструкција националне државе:

Концепт модерне националне државе (конституционална и демократска држава) настао је још у деветнаестом веку, а свој врхунац доживео у моделу тзв. државе благостања у другој половини двадесетог века. У битном сегменту институционалних и фукционалних капацитета он је данас оспорен и у фази интезивне демонтаже. Овај модел модерне државе биће отворено нападнут и оспораван у процесима радикалног наметања концепта неолибералне организације економије и политичког система. Актуелни трендови глобализације доказивали су своју снагу највише у процесима денационализације државе и деструкције њеног економско-финасијског поретка. Једнако снажно, држава је нападнута и у сегментима детериторијализације, десуверенизације и блокаде њеног безбедносног сектора. [3]

1. ризично друштво:

Урлих Бек модерно друштво означава ризичним друштвом и безбедоносне ризике види као производ његове трајне неспособности да на квалитетан начин заштити своје грађане а да самим тим не доведе у питање основну матрицу постојања из које се продукује све већи ниво небезбедности. Смањена способност националне државе да испуњава функцију заштите у директној је корелацији са процесима денационализације који су на простору Европе почели још седамдесетих година прошлог века. То се свакако поклапа са актуелном кризом њеног управљања, немогућности да се на постојећем нивоу разграђених државних институција организује ефикасан безбедоносни систем. „Систематски произведена патња и угњетавање постајали су све видљивији и морали су их признати они који су их порицали.“[4]

 Поприште безбедоносних ризика постали су готово сви сегменти друштвеног система. Организовани криминал је одавно превазишао границе националне државе, теорирозам такође потпуно лако интернационанализује своје организационе форме али и циљеве које таргетира као да безбедоносних структура готово и нема у простору државе која је обележена као мета напада. Када пак говоримо о ризицима који долазе из сфере угрожавања животне средине, еколошких акцидената или климатских промена и природних катастрофа, ствари стоје још лошије.Као да је криза постала средњи име наше стварности, а небезбедност и изложеност факторима девастације толика да смо готово на дневном нивоу затрпани лошим вестима које недвосмислено и сурово потврђују нашу угроженост и рањивост.

1. деконструкција националних идентитета:

Кључни токови изградње идентитетске основе модерних европских нација везани су за њену интегративну функцију. То је важило, како у периоду историјског конституисања нација, тако и данас. Без кључне интегративне функције нације Европа не би могла да се конституише као нова политичко-идентитетска структура модерне. Ову кључну и захтевну функцију националне интеграције и хомогенизације преднационалних етничких, културних и државних ентитета у бројним етапама националног конфигурисања, обављали су бројни друштвени субјекти. У првој фази су то чинили протонационални покрети и национално освештена интелигенција, да би касније, након конституисања националне државе, ту функцију преузеле важне државне институције као што су војска, полиција, просвета, култура, спорт и сл. али и друштвене организације и подсистеми као што су економија, заједничко тржиште, валута, правни поредак и др.

Не можемо а да не истакнемо као једну од главних негативних обележја деконструкције националних идентитета својеврсну историјску и политичку антиномију коју означавамо као интегративну инверзију националних индентитета. Њена антиномичност се огледа у чињеници да је оно што је у почетку био основни супстанцијални модус настанка нација и њихове консолидације – интегративна функција – данас у великој мери захваљујући бруталним мерама наметања глобализма као идеологије претворено у потпуну политичку и културну супротност. Тако је, на пример за Србију, на парадоксалан начин, услов ЕУ интеграција, управо дезинтеграција властитог националног идентитета. Видљива последица таквих услова је да је српски национални идентитет у великој мери пољуљан и да постоје реалне претње да у неколико наредних деценија произведе државни нестанак, демографски слом и идентитетску декомпозицију српске нације.[5]

Као што је током двадесетог века поднео значајна демографска и територијална сакаћења, тако и данас српски национ трпи додатну девастацију и деконструкцију идентитета. Отима му се језик, затире култура, круни традиција, брише памћење, репрограмира свест, руше богомоље, фалсификује историја, потире државност, откида територија, негира сувереност и мења колективни идентитетски код изграђен на косовском завету.

1. економска пауперизација становништва:

 Олош елите друштава у транзицији, труде се да слепо слушајући глобализацијске елите одгурају своје земље на периферију богатог света. Они чине све што им стоји на располагању не би ли задовољили господаре и убрзали трагичну специјализацију својих нација за сиромаштво. За ово служење бивају награђени могућношћу да брутално пљачкају властити народ и државу, што највећи проценат њих прихвата оберучке. Олош економија, која се буди и намеће у периодима великих финансијских криза и економских депресија, као што је то и данас случај, није опљачкала само грађане и државе пораженог социјалистичког блока, што је и било за очекивати, већ и сопствене грађане, тачније средњу класу. „Данас се економијом бави олош зато што се у друштву дешавају дубоке промене, као никада до сада.“[6] Оно што јесте привидни парадокс је чињеница да је највише опљачкана америчка средња класа. Ти процеси трају и данас и тешком им је сагледати крај. О томе Лорета Наполеони пише: „Нико не може да објасни како је за свега петнаест година дошло до сиромашења америчке средње класе, потпомогнуто падом Берлинског зида и успостављањем глобалне економије. Изгледа као иронија судбине али две најважније победе Хладног рата – политичка и економска – осим што су гурнуле у сиромаштво житеље пораженог источног блока, покренуле су и друштвени и економски суноврат америчке средње класе“.[7] Мета и жртве актуелне пљачкашке олош економије нису само грађани и привреда транзиционих држава, него и сопствени средњи слојеви, који су изложени до сада најбруталнијој и најдужој операцији алоцирања финансијских и материјалних ресурса које модерна економска историја памти.

1. Депопулација и економски геноцид:

 Универзум глобалне финансијске моћи данас, као и небројено пута до сада у прошлости, показао је изузетан степен „способности и умешности” да пронађе нове форме експлоатације и богаћења. Поред већ класичних облика претакања материјалних ресурса (грађани, особито средњи слојеви становништва), интензивно се врши алокација вредности из простора базичне структуре националне државе и привреде, убрзано кроз процесе деиндустријализације и предаторске приватизације , а додатно још и преко контроле буџетске потрошње, и наметнуте обавезе да управо држава преко леђа осиромашених пореских обвезника спасава од банкротства посрнули приватни банкарски сектор. Пљачка и даље траје по принципу „празно као пуно” (разни облици хеџ-фондова, Си-Ди-Ес деривати, фиктивни капитал, као и други финансијски трикови), што на разоран начин круни и разједа финансијски и економски поредак националне заједнице и егзистенцијалу основу грађана.

У тој својеврсној доктрини шока, која је постала омиљени сценарио за дестабилизацију националних држава и свега успешног у њима, неолибералне елите (пре свега оне транскорпорацијске и финансијске) настоје да у насталом вакуму, изазваном глобалном економском кризом или неком другом формом природних катастрофа, искористе збуњеност, страх, неверицу и дезоријентацију великог броја грађана, да у једном потезу обесмисле сваки евентуални отпор „опасних класа“ процесима преобликовања постојеће стварности. Ноами Клајн каже: „Пишем књигу о шоку. О томе како се земље доводе у стање шока – ратовима, терористичким нападима, државним ударима и природним катастрофама. И како потом бивају поново шокиране – од корпорација и политичара који експлоатишу страх и дезоријентираност који су настали као последица изворног шока да би наметнули екомокску шок терапију.“[8] Када стање шока прође, нова стварност је наоко иста, и нису одмах јасно видљиве рушевине националне државе. Моментално су видљиве само тегобе властитог сиромаштва и огољене егзистенције. Радикална дехуманизација је у многим својим аспектима попримила облике иреверзибилних процеса. Финансијска средства, добра и некретнине опљачкане од грађана, привреде и државе отети су а све то замаскирано је економским појмовима алокације друштвених ресурса. Економски геноцид садржан је дакле у чињеници релативно трајног отуђења имовине од њених претходних власника.

1. образовање као пропаганда:

 Пре готово три деценије Алан Блум је завапио да је образовање у Америци „мало шта више од пропаганде“[9], таргетирајући још тада суморне билансе разних реформи образовања, које су резултирале урушавањем образовних система, особито оних намењених обичном демосу. Елита (шта год то данас значило) је насупрот томе, себи обезбедила привилегије врсног образовања и науке, избегавајући замке „болоњског просвећивања“ на својим добро заштићеним забранима едукације.

Образовање и наука посебно у Србији, срозани су на најнижи провинцијални ниво, уз пораст стопе тзв. функционалне неписмености. На делу су до сада биле само симулације реформи високог образовања, смештене у скучене оквире „болоњске декларације”, чија је основна намена да упросечи и обори квалитет образовања. А цео тај тугаљиви процес аматерски је маскиран неутемељеним обећањима лаког, покретљивог и ефикасног студирања. Иако као модел намењена пре свега полупериферним друштвима, ни сама Европа, није остала поштеђена њених погубних последица. Отуда ваљда све гласнији протести и захтеви европских интелектуалаца да се накарадна реформа заустави и образовање врати на проверене и добре класичне обрасце (који су остали у примени на свим елитним универзитетима Запада). Нажалост и српско образовање претрпило је огромне штете. Дофакултетски образовни систем преоптерећен је скандалима и насиљем, а академски пак, плагијатима и разноврсним коруптивним радњама. Константан је и тренд сталног одлива најквалитетнијег образовног и научног кадра, што потпуно извесно Србију доводи на крајњу периферију научно-технолошког развоја, гурајући је додатно у технолошку зависност и социјално сиромаштво.

1. застаревање човека, техно системи и homo ex machina:

 „Техно-капиталски погон је изворно човекова творевина, која се у међувремену отела и као супстанција субјект од човека је начинила акциденцију, од господара слугу који у свему што чини и мисли следи диктирани трансцедентални мизансцен који не може да измени.“[10] Интелектуалац је потребан само као експерт, јер је у овако суморном техницизираном и технологијом посредованом свету нужан једино као извор знања, којим се тај технолошки комплекс храни као вампир, све док на крају не исцрпи и саму потребу за човеком. Почивајући на сопственој вештачкој интелигенцији, техно-систему човек ускоро неће бити нужан чак ни као прости радни додатак. Са становишта логике и интереса капитала који стоји иза наведеног технификованог комплекса производње и потрошње живота, човек је у ствари само непотребни трошак кога се треба ефикасно решити. Испоставља се тако да је човек врло брзо прешао горак пут до „сировине“ до „јаловине“, како би рекао Милан Брдар у том техничко-технолошком ланцу. „А из перспективе капитала, човек застарева! Разлог је у томе што има потребе: хоће да размишља и креира ствари које „ником нису потребне“, да се одмара, релаксира, бави се непотребним стварим, као што је писање песама и књига и тако даље. А све то кошта! Уз то не може да ради 24 сата, услед чега је недопустиво нерационалан, тим пре што за рад мора да буде плаћен; из перспективе технологије, човек је несавршен, непрецизан и нерационалан, такорећи нужно зло, док се не нађе замена. (…) Homo ex machina. Нестаће у машини с којом ће се фузионисати и која ће га, на крају, у потпуности заменити.“[11] Самодовољност техно-система укида човека чак и као homo ex machina. Идеолошко веровање неких марксиста попуп Х. Маркузеа на пример, у еманципаторски потенцијал технике, показало се као наивна теоријска премиса на којој је грађена утопија прогресивне промене света.

Закључак:

Дакле, имају ли интелектуалци будућност у овако тегобном контексту? Имају, као критички корифеји слободарства, који ће као први међу првима будити човечанство на узбуну и тражити промену постојећих идеолошких, политичких, научних, филозофски, културних и цивилизацијских парадигми. За то је потребно да се издигну изнад привида и опсена постојећих симулакрума, и да подстицани слободарским заносом трагају за новим цивилизацијским етосом. Проблем је у томе што је вероватно само један мали број интелектуалаца данашњице спреман на такву жртву. Наравно уз онеспокојавајућу сумњу дали ће та жртва бити довољна да пробуди и побуди на слободу оне због који се она и подноси!

[1]Љубиша Деспотовић, Геополитика деструкције, Каирос, Сремски Карловци, 2015, стр. 65.

[2] исто, стр. 39.

[3] исто,стр. 53.

[4] Бек Урлих, Ризично друштво, Филип Вишњић, Београд, 2001, стр. 76.

[5]Љубиша Деспотовић, Геополитика деструкције, Каирос, Сремски Карловци, 2015, стр. 126.

[6]Лорета Наполеони, Олош економија, Хиспериа еду, Београд, 2012. стр. 12.

[7] исто, стр. 44.

[8] Ноами Клајн, Доктрина шока, Самиздат Б92, Београд, 2009, стр. 33.

[9] Ален Блум, Сумрак америчког ума, Просвета, Београд,1990, стр. 64.

[10] Милан Брдар, Између бездана и неба, Институт друштвених наука, Београд, 2015, стр. 327.

[11] исто, стр. 331.