Индија и Пакистан – одмрзавање конфликта

Аутор: Немања Старовић, историчар

Индија и Пакистан на геополитичком плану представљају својеврсне сијамске близанце, који су исувише слични да би могли један без другога, али их међусобне разлике држе у вечитом клинчу, одржавајући тако један од најдуготрајнијих планетарних конфликата са потенцијалом за глобалну ескалацију. Кључна тачка спорења две државе је свакако провинција Кашмир, коју Индија и Пакистан деле, а посебну димензију овом конфликту даје чињеница да обе државе спадају у ред нуклеарних сила, чиме се у извесној мери велики диспаритет у величини, те економској и свакој другој моћи две државе доводи у равнотежно стање.

У историјском смислу, модерна Индија и Пакистан настају након дисолуције Британског Раџа (Британске Индије) 1947. године. У веома компликованом систему који су испоставиле британске власти, уочи дисолуције је на Потконтиненту функционисало 17 провинција под директном контролом круне, као и преко 500 зависних кнежевина које су уживајући различите степене аутономије признавале власт британског суверена. Ове кнежевине су покривале око 40% процената територије Британског Раџа. Раздвајање Индије и Пакистана је спроведено по превасходно религијском кључу, тако што је од доминантно муслиманских провинција на крајњем западу и крајњем истоку Раџа формиран Пакистан, док је од преосталог, већег дела територије, којим доминира хинду популација, створена модерна Индија. Том приликом је 11 провинција прикључено новоствореној Индији, три Пакистану, док су преостале три провинције (Пенџаб, Бенгал и Асам) подељене између две државе. Зависним кнежевинама је остављена могућност да се саме одлуче којој ће се држави прикључити и процес њиховог инкорпорирања је потрајао наредних неколико година.

Приликом раздвајања кључним се показао проблем велике зависне кнежевине Кашмир, на крајњем северу Британског Раџа. Владар Кашмира, махараџа Хари Синг, припадник хинду религије, испрва је затражио да његова кнежевина, у којој је већину чинило муслиманско становништво, добије статус засебне државе, потпуно независне од Индије или Пакистана. Међутим, висок степен неповерења између муслиманске и хинду заједнице, као и новостворених власти у Исламабаду и Делхију, довео је до покушаја Пакистана да насилно преузме контролу над Кашмиром, након чега је владар донео одлуку о приступању Индији. У рату који је уследио територија Кашмира је ефективно подељена између Индије и Пакистана, док је касније један мањи, углавном ненасељен део територије заузела и Кина.

Индија и Пакистан су водили три међусобна рата, као и мноштво ограничених сукоба. Сви окршају, са изузетком рата из 1971. године, вођени су управо око Кашмира, који остаје стална тачка спорења две државе. Током првог рата, који је вођен од краја 1947. до почетка 1949. Индија је заузела око две трећине Кашмира и претрпела преко 1.000 жртава, док је на страни Пакистана погинуло 6.000 људи. Други рат између две државе је избио 1965. г. након покушаја Пакистана да подстакне побуну локалног муслиманског становништва у Кашмиру. Иако је трајао свега 17 дана у августу и септембру 1965, рат је однео велики број жртава (око 3.000 на пакистанској и 3.800 на индијској страни) и током њега је виђена до тада највећа тенковска битка након Другог светског рата. Рат је завршен без значајнијих територијалних промена интервенцијом међународне заједнице, у моменту када је Индија имала премоћ на терену, а Пакистану претио одлучан пораз.

Трећи рат између Индије и Пакистана вођен 1971. је заправо представљао последњу фазу Рата за независност Бангладеша који је почео у марту 1971. године. Супротстављеност између територијално неповезаних делова Пакистана је доспела у жижу након избора одржаних 1970, на којима је апсолутну већину добила партија из Источног Пакистана, којој је пак онемогућено да преузме власт. Такав развој ситуације је подстакао бенгалски национализам и побуну у Источном Пакистану, коју су војно надмоћне снаге Западног Пакистане покушале да сузбију кампањом терора, која се данас углавном карактерише као геноцид, током ког је усмрћено између 300.000 и 3.000.000 људи, а између 200.000 и 400.000 жена је систематски силовано. У децембру 1971. у рат се укључила Индија на страни Источног Пакистана и за свега 13 дана одлучно поразила снаге Западног Пакистана, заробивши притом преко 90.000 припадника пакистанске војске. Рат је завршен проглашењем независности Бангладеша, који се нашао у политичкој орбити Индије.

Међу бројним мањим оружаним сукобима који су уследили, издваја се Каргилски рат вођен током пролећа и лета 1999. године. Наиме, пакистанске снаге су у зиму 1998/99. заузеле низ привремено напуштених индијских војних испостава на планинском ланцу Каргил у Кашмиру. Директни сукоб је избио тек у мају 1999. када су Индијци покушали да се врате на своје положаје и открили да су запоседнути од стране Пакистана. У оштром обрачуну који је уследио, Индија је повратила већи број испостава, а преостале је Пакистан напустио под притиском међународног фактора. Каргилски рат се изучава као пример рата вођеног на великим надморским висинама од преко 5.000 метара, уједно је и редак пример директног војног сукоба две држава које су у том моменту већ представљале нуклеарне силе.

Наиме, Индија је прву пробу нуклеарне бомбе извела још 1974. године, након чега је и Пакистан убрзао свој нуклеарни програм, који ће резултирати првим тестовима нуклеарног оружја у мају 1998. године. До данас, обе државе су значајно развиле своје нуклеарне капацитете. Индија поседује капацитете тзв. нуклеарне тријаде, тј. могућност лансирања нуклеарног пројектила са копна, мора и из ваздуха и поседује 130-140 бојевих глава. Пакистан се налази у завршној фази овладавања капацитетом нуклеарне тријаде, уз непотврђене тврдње о могућности лансирања нуклеарних пројектила са бродова, и поседује 150-160 бојевих глава. За разлику од Индије, која се у својим стратегијским и доктринарним документима придржава политике „другог удара“, по којој неће прва употребити нуклеарно наоружање, политика Пакистана подразумева употребу нуклеарног оружја чак и у случају напада друге стране искључиво конвенционалним наоружањем, чиме се на стратегијском плану уједначавају несразмерни војни капацитети два супарника. Оно што посебно забрињава целокупну светску јавност је то што би по неким научним студијама нуклеарни сукоб Индије и Пакистана под одређеним климатским условима могао да угрози опстанак људи на читавој планети.

Последњи већи обрачун Индије и Пакистана догодио се у фебруару 2019. године. Наиме, исламистичка група Џаиш-е-Мохамед, која спроводи операције са територије под контролом Пакистана, 14. фебруара је спровела самоубилачки напад у делу Кашмира под индијском контролом, у којем је погинуло преко 40 индијских војника. У знак одмазде, Индија је 26. фебруара спровела ваздушни напад на положаје поменуте терористичке организације дубоко унутар територије под контролом Пакистана. Већ следећег дана ваздухопловство Пакистана је одговорило нападом на подручје под контролом Индије, приликом чега је дошло до жестоког окршаја две авијације и по неким тумачењима, најмасовнијег ловачког обрачуна, тзв. „догфајта“ још од времена Другог светског рата. Пакистански ловци су том приликом оборили најмање један авион индијског ваздухопловства и заробили пилота који је успео да се спаси катапултирањем, а који је након неколико дана пропитивања враћен Индији.

Кашмир се поново нашао у фокусу светске јавности почетком августа 2019. када су централне власти донеле одлуку о одузимању специјалног аутономног статуса који држава Џаму и Кашмир ужива унутар Индије. Ово је довело до жестоке реакције Пакистана на политичком плану, али и до нестабилности у самом индијском делу Кашмира, у којем је притворен читав низ локалних политичара и активиста, док је широм територије те савезне државе распоређен значајан број припадника безбедносних снага.

Будућност односа Индије и Пакистана се мора сагледавати кроз призму односа глобалних сила. Као традиционални пријатељ Пекинга, Пакистан постаје све важнији савезник Кине у оквиру њеног мега пројекта Појас и пут, чији се можда најзначајнији сегмент односи на премошћавање Хималаја и изградњу путних и железничких коридора преко територије Пакистана, до његових лука на Арабијском мору, чиме Пекинг реализује стратегију заобилажења Индије. Исто тако, као држава која у све већој мери реализује своје енормне потенцијале, Индија постаје све важнија карика у ланцу држава којима Сједињене Америчке Државе настоје спровести обуздавање Кине, те стога све чешће Источну Азију стратегијски посматрају као део ширег региона Индо-Пацифика, који се протеже од Карачија до Камчатке. Имајући у виду овај глобални контекст, као и дугу историју супротстављености Индије и Пакистана, те конфликт у Кашмиру за који је тешко наћи било какво одрживо и обострано прихватљиво решење, сва је прилика да ће две државе још дуго остати загрљене у вечитом клинчу, а читав свет у страху од новог великог сукоба две нуклеарне силе.