Aутор: мср Огњен Карановић, историчар
За разлику од Коминтерне, Информбиро организован је са циљем размене искустава између компартија и „у случају потребе координацијe њихове делатности на основу узајамне сагласности“. Његовим оснивањем јединство комунистичких партија у „антиимперијалистичкој“ борби добијало је организовани израз, али је, с друге стране, свака заједничка акција морала да буде прихваћена од свих партија. За седиште организације изабран је Београд. Совјетска делегација залагала се за овај избор, одбацујући предлог да седиште Коминформа буде у Прагу, јер је рачунала на то да ће на овај начин Југославију јаче везати за Информбиро. Владислав Гомулка се изјаснио против оснивања ове организације, али се ипак приклонио већини. Орган ИБ-а За чврсти мир, за народну демократију штампао се такође у Београду, у штампарији „Борбе“, а уређивао га је Павел Јудин, филозоф, за кога се говорило да је „најбољи обавештајац међу филозофима и најбољи филозоф међу обавештајцима“. Владимир Дедијер је описао конспиративне услове под којима је штампан овај лист, бројне мере предострожности совјетских представника и довођење непознатих совјетских грађана на седнице редакције. Оснивањем Информбироа Стаљин је намеравао да политичким и економским путем за Совјетски Савез још јаче веже земље такозване народне демократије, да стави КПЈ под контролу и да западне компартије, које су непосредно после рата показивале знакове еманципације од совјетског утицаја, укључи у непосреднију службу совјетске државне политике. Информбиро је и у идејно-политичкој сфери представљао покушај Стаљиновог централизованог одговора на повезивање западних земаља у првој фази Хладног рата и поларизације у међународним односима. У име „антиимперијалистичког јединства“ привреда земаља „народне демократије“ могла је лакше да се подређује интересима обнове и наоружавања „прве земље социјализма“, а КП Француске и Италије усмеравају на подривање Маршаловог плана у западноевропским земљама. Земље тзв. народне демократије су идеолошком унификацијом и организационим збијањем редова јаче интегрисане у совјетски блок и изоловане од утицаја антикомунистичке пропаганде друге стране. Стаљин није дозволио пријем других западноевропских партија и КП Кине, јер није био обузет тежњом да створи организацију која би се борила за „светску револуцију“, већ специфичнијим и ограниченијим циљевима, везаним за сламање непокорности и отпора у сопственом блоку, као и применом организоване опструкције против политике САД-а у Италији и Француској. Стварањем ИБ-а Стаљин је настављајући да води глобалну политику, радио на издвајању свог лагера и на његовој изолацији, што је правдао и заштитом од идеолошке диверзије антагонистичког блока. Нападајући Југославију, Стаљин је рачунао на доминацију стаљинизма у источној Европи и ван ње, при чему су му на руку ишле најконзервативније снаге на Западу, обузете антикомунистичким предрасудама и америчком заштитом демократије. Историја Информбироа показује да је основни циљ који је Стаљин поставио стварањем ове организације био сламање Југославије, јер Информбиро није ни на чему другом радио.
Ускоро, по оснивању Информбироа, практично је порекао циљеве ради којих је образован и начела на којима се заснивао. Јуна 1948. године, под Стаљиновим притиском, напао је КПЈ као „кулачку партију која води антисовјетску политику“, а њене руководиоце као „ситнобуржоаске националисте“. Овом Стаљиновом нападу на КПЈ и њено руководство преко ИБ-а претходили су неки совјетски потези који су се косили са основним тежњама југословенских власти за самосталношћу. Међународни живот Југославије у периоду од 1945. до 1948. године протицао је у знаку све заоштренијих односа са великим западним државама, а на другој страни у „умножавању разлика“ (које су продубљиване) са водећим земљама Истока. Југославија је, уочи избијања сукоба са Совјетским Савезом, била у најтешњим економским односима са њим и земљама тзв. народне демократије. Током 1947. и почетком 1948. године 52,9% југословенског извоза било је усмерено на Исток, док је 49,3% увоза долазило из Совјетског Савеза и других социјалистичких земаља. После закључења споразума о економској сарадњи са СССР-ом 1946. године започети су разговори о стварању мешовитих друштава у Југославији. Југословенски представници подржавали су идеју о мешовитим друштвима, очекујући да Совјетски Савез уложи средства, подржи експлоатацију сировинских богатстава и почне индустријализацију земље. Тако су настала поменута друштва ЈУСТА и ЈУСПАД, због којих је долазило до великих размимоилажења у односима Совјетског Савеза и Југославије. На основу одлуке Политбироа Централног комитета КПЈ, Едвард Кардељ је априла 1947. године боравио у Москви, да би у разговорима са Стаљином, вођеним у присуству Владимира Поповића и Станоја Симића, рашчистио размимоилажења око мешовитих друштава која су стално изазивала спорове између совјетских и југословенских представника у њима, па и између владиних функционера. Закључено је да се задрже само ЈУСТА и ЈУСПАД.
Југославија је у економској сарадњи тежила развијању сопствених привредних извора уз помоћ СССР-а, али се у тим настојањима сукобила са совјетском политиком монополисања југословенске привреде преко мешовитих друштава. Совјетске тежње јасно су обелодањене приликом разговора о стварању мешовитих друштава у области производње нафте, угља, олова и цинка, алуминијума и црних метала. Стварање југословенско-совјетске банке требало је да осигура привредно подређивање Југославије Совјетском Савезу. Латентна криза у совјетско-југословенским односима све се више испољавала. Стаљиновим плановима очигледно је сметао индивидуализам југословенске укупне политике, који је ова покушавала да оствари. Изјава Георги Димитрова јануара 1948. године да је стварање федерације социјалистичких држава Европе преурањено, али да ће она настати повезивањем Румуније, Бугарске, Југославије, Албаније, Пољске, Чехословачке, Мађарске и Грчке на федеративној или конфедеративној основи чим за то услови буду повољни, изазвала је оштру Стаљинову реакцију преко „Правде“, која је напала планове о стварању „вештачких федерација или конфедерација“. Наредног месеца Стаљин је почео да врши политички притисак на Југославију. Совјетски руководиоци су на састанку са југословенским и бугарским представницима у Москви 10. фебруара 1948. године ултимативно покренули питање федерације Југославије и Бугарске. Комунистичку партију Југославије су на овом састанку представљали Едвард Кардељ, Милован Ђилас и Владимир Бакарић, а Бугарску радничку партију (комуниста) Георгиј Димитров, Васил Коларов и Костов. Јануара исте године СССР предузео је мере економског притиска на Југославију, наговештавајући да ће трговински уговор са њом закључити тек у децембру. Југословенски представници су негативно реаговали на предлог о југословенско-бугарској федерацији, док се Димитров приклонио Стаљину и прихватио ту идеју. Стаљин је критиковао Југословене због намере да без обавештавања Совјетског Савеза упуте војску у Албанију, како би овој помогли у отклањању грчких претњи, као и због веровања у илузију да ће западне државе Грчку препустити комунистима. После тог састанка Кардељ је у Москви на изненадан позив Молотова потписао споразум којим су се Југославија и Совјетски Савез обавезали на консултације о питањима из области спољне политике. Централни комитет КПЈ је на састанку одржаном 1. марта 1948. године констатовао да су односи са СССР-ом у последње време у „раскораку“. Совјети су критиковали југословенску спремност за помоћ Албанцима против Грка, односно, тежњу Југославије да тиме стави до знања како је њен савез са Албанијом чврст. Совјетски Савез, такође, није хтео да помогне Југословенима у наоружавању армије, сматрајући да то није потребно док постоји јака совјетска армија. Југословени су били против ступања у федерацију са Бугарима, помоћу које је Стаљин хтео да ослаби Југославију. На мартовском састанку Тито је истицао да Совјети форсирају стварање федерације, иако та могућност још увек није била у корелацији са економским потенцијалима ове две државе, зато што је Бугарска дужна да плаћа репарације, као и због тога што постоје идеолошке разлике између КПЈ и БРП (к). Према Титу, створити федерацију у том часу значило је увести „тројанског коња“ у Југославију. Свима је било јасно да је у питање доведена независност Југославије. Економски притисак огледао се у чињеници да је совјетска влада отказала закључење трговинског уговора за 1948. годину. Одбацивање Стаљинове идеје о ступању Југославије у федеративну државу са Бугарском појачало је и економски притисак. Крајем новембра 1947. године Југославија је желела да прошири размену са Совјетским Савезом, али је у разговору Милована Ђиласа, Владимира Поповића и Богдана Црнобрње са Анастасом Микојаном, југословенским представницима било јасно да се ради о одуговлачењу. Совјети су заваравали југословенске представнике готово три месеца, тј. од децембра 1947. до фебруара 1948. године. Наредни потез совјетског врха састојао се у повлачењу руских војних и цивилних стручњака из Југославије. Рачунајући на значење 27. марта у новијој југословенској историји, Стаљин је на своје прво писмо Централном Комитету КПЈ ставио баш овај датум.
У светлости овог притиска постајали су јаснији и неки ранији Стаљинови поступци према КПЈ, који су говорили да се прилази Коминформа и КПЈ појединим питањима разликују, што тада није добијало публицитет. Што се тиче југословенских руководилаца, они нису раније спорове тумачили ка неспоразуме него као начелна размимоилажења, иако су та размимоилажења у себи носила клицу будућег сукоба. Па и када је сукоб избио, његова права природа није била одмах јасна чланству КПЈ. Тек ће анализа поступака Информбироа према Југославији пре 1948. године и после напада на њу, уз преиспитивање њене сопствене праксе, упутити југословенске политичаре и теоретичаре на разматрање карактера држава које су вршиле агресиван притисак на једну социјалистичку земљу. Југославија је послератне односе развијала у време када су у међународној заједници поред СССР-а постојале и друге социјалистичке земље. Појава више социјалистичких земаља у свету мењала је, међутим, традиционално схватање пролетерског интернационализма, који се пре тога изражавао у безрезервној подршци првој земљи социјализма и постављао односе према њеним интересима. Уочи сукоба са Стаљином иза КПЈ је стајала оружана борба и револуција чији се дух још осећао. Југословенска социјалистичка револуција 1941–1945. године откривала је истину да путеви у социјализам нису једнообразни, већ да зависе од посебних услова сваке земље, унутрашњих и међународних односа класних и политичких снага, степена развијености, односно, способности руководећих субјеката да стваралачки искористе револуционарну ситуацију. Самосвојство традиције југословенске револуције са своје је стране гарантовало да ће захтев Информбироа за капитулацијом и одрицањем од независности земље бити одбачен. Увертира је била завршена, заплет за још једну Стаљинову и Титову епопеју је почео.
До дефинитивног раскида у односима између Југославије и Совјетског Савеза дошло је у марту 1948. године опозивом совјетских војних и цивилних стручњака из Југославије. Ови акти образложени су лошим поступањем југословенских власти и грађана према тим совјетским стручњацима. Том историјском чину претходили су политички и економски притисци на југословенско руководство. Од руководства је посебно тражено да се знатно повећају испоруке сировина које су се извозиле за чврсте валуте, како би се оптеретио наш биланс са осталим светом, а истовремено се најављивало смањивање испорука нафте и других основних сировина, које би уз плаћање конвертибилним валутама Југославија морала да набави негде другде. Поред тога, и раније је било мањих знакова надолазеће „олује“ у југословенско-совјетским односима, као што је у првој половини фебруара 1948. било наређење о уклањању свих Титових слика са јавних места у Румунији. Југословенској влади је 18. марта 1948. године саопштен телеграм маршала Николаја Булгањина, министра народне одбране Совјетског Савеза, којим се опозивају совјетски војни саветници из Југославије, са образложењем да су окружени „недружељубљем“. Дан касније опозвани су и цивилни стручњаци. Њихово повлачење мотивисано је тиме што им, наводно, југословенски функционери ускраћују потребне податке. У Титовом писму Вјечеславу Молотову од 20. марта, одбачена је оптужба да су стручњаци Совјетског Савеза окружени „недружељубљем“ и неповерењем. Смисао ових акција, откривало је, међутим, писмо које су по налогу ЦК СКП(б) Стаљин и Молотов упутили „другу Титу и осталим члановима ЦК КПЈ“ 27. марта. У њему је руководство КПЈ окривљено да није давало отпор покушајима дискредитовања совјетске армије, да је ставило совјетске представнике у Југославији под контролу органа безбедности, да његови чланови развијају антисовјетску атмосферу, шире антисовјетске изјаве о изрођавању СКП(б) и покушавају да сруше совјетски систем, као и да оптужују СССР за „великодржавни шовинизам“. Стаљин и Молотов нападали су КПЈ и због полулегалности и недостатка унутарпартијске демократије. У писму се истицало да су чланови КПЈ стављени под контролу „линија државне безбедности“, да се „КПЈ уљуљкује трулом опортунистичком теоријом мирног урастања капиталистичких елемената у социјализам позајмљеном од Бернштајна, Фолмара и Бухарина“. Једна од оптужби била је да се Партија расплињава у ванпартијској маси и да у југословенском Министарству иностраних послова раде британски шпијуни.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Дедијер, Владимир (1979). Документи 1948 (књига прва). Београд: Рад.
Дедијер, Владимир. (1980). Интересне сфере. Београд: Просвета.
Ђилас, Милован. (1991). Власт и побуна. Београд: Издавачка кућа Књижевне новине.
Лакер, Волтер. (1999). Историја Европе 1945–1992. Београд: Клио.
Матес, Лео. (1976). Међународни односи социјалистичке Југославије. Београд: Нолит.
Милутиновић, Коста. (1968). Др Иван Рибар. Сисак: Јединство.
Петрановић, Бранко. (1981). Историја Југославије 1918–1978. Београд: Нолит.
Петрановић, Бранко. (1990). Балканска федерација, Београд.
Петрановић, Бранко. (1992). Србија у Другом светском рату 1939–1945. Београд: Војноиздавачки и новински центар.
Попов, Чедомир. (1995). Политички фронтови Другог светског рата. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа.
Остави коментар