Аутор: Предраг Рајић
Мудар потез креирања засебне Републике Ингушетије у оквиру РФ (био он чак и изнуђен ратом у суседној Чеченији) показао се као гест давања на значају ингушким националним интересима од стране централних власти, нетом по формирању РФ, односно распаду СССР. Даље креирање институција, изградња новог главног града у време велике руске политичке, економске, социјалне кризе, посматрање Ингуша као засебног субјекта на Кавказу од стране Москве, неки су од разлога спречавања тенденције преливања сепаратистичких и/или на верском фанатизму утемељених идеја из суседне Чеченије пре, за време и након Првог и Другог чеченског рата.
Магас је један од најмлађих градова у РФ. Настао је на основу указа тадашњег председника Бориса Јељцина 1994. године, када се приступило изградњи административне четврти у којој би били смештени председник, Влада, Скупштина, а у оквиру које је изграђено насеље за ингушке чиновнике и административце, уз пратећу инфраструктуру. Године 1998. пројекат изградње Магаса је окончан и он је службено проглашен за главни град Републике Ингушетије, што је у Москви потврђено од стране федералних органа 2000. године. Убрзо је Магас добио и здање у ком је смештен кабинет градоначелника и седиште локалног парламента, а број становника је са почетних 100, колико је бројао 2001. године, порастао на непуних 9000, колико је према службеним проценама бројао 2018. године. Магас је саграђен непуних 10 километара јужно од Назрања, највећег ингушког града, са специјалном наменом да служи искључиво као административни центар. Магас је име добио по средњовековном граду, центру државе Алана, који се и налазио на простору данашње Ингушетије.
Током 60-их година 20. века у СССР је постојала идеја како сви федерални субјекти треба да сачине нове престонице које ће служити искључиво у административну сврху, а како би се лакше контролисале бирократе, како би се повећао ниво безбедности државника, лакше контролисао приступ граду и умањила могућност оружаног преврата или елементарне катастрофе која би могла да угрози функционисање бирократског апарата. Такође, издвојени административни центри би служили искључиво у сврху државне функционалности и били би згодни за коришћење у пропагандне сврхе, док би дотадашњи административни центри били растерећени и служили као центри културе, образовања и привреде. Ингушетија се од суседних руских република годинама разликовала по степену отворености друштва. Слобода говора, јавни коментари рада институција, аутономност политичког деловања у оквиру етаблираних партија са централама у Москви, у Ингушетији су били на вишем нивоу него ли у другим севернокавкаским регионима. Упркос постојању одређених сепаратистичких тежњи оне никада нису биле доминантне, чак ни у време постојања „Чеченске Републике Ичкерије“. Штавише, Ингуши су дали сразмерно значајан допринос у поновном успостављању руске контроле над овим регионом, упркос постојању и локалних ингушких група које су сарађивале са чеченским сепаратистима из идеолошких разлога, као и оних који су то чинили вођени криминално-лукративним интересима, превасходно трговином оружјем.
Прва деценија 21. века у Ингушетији је била обележена оштрим унутрашњим политичким конфликтима. Обрачуни криминалних група, убиства и отмице, трговина оружјем из и у суседну Чеченију и Грузију, снага криминалних кланова који су неретко постајали снажнији и од институција, чак их и контролишући, били су ингушка свакодневица након распада СССР.
Јевкуровљев претходник на месту председника републике био је Мурат Зјазиков. Реч је о дугогодишњем службенику КГБ из времена СССР, који је обављао сијасет функција у извршној власти новоформираног федералног субјекта Републике Ингушетије 90-их година, да би 2002. био након два круга избора изабран за председника републике.
Управо чињеница постојања демократске компетиције и неизвесности избора у великој мери разликује Ингушетију од доминантнијих и такође муслиманских региона попут Дагестана и Чеченије.
Ипак, Зјазиков није славно окончао свој период на месту председника. Иако је био перципиран као лидер који ће увести ред у републику и ликвидирати све незаконите групе, период његове власти обележили су континуирани, оружани обрачуни различитих кланова и картела, оптужбе за високу корупцију државних органа, али и политички сукоби са трагичним исходом. Зјазиков је имао више политичких опонената, али најеминентнији је свакако био Магомед Јевлоев, бивши ингушки јавни тужилац, који је био оптужен за подстрекавање на убиство Сулејмана Цечоева који је и сам био довођен у везу са кривичним делима попут киднаповања и изнуде. Иако Јевлоевљева кривица никада није доказана, он је напустио државну службу и посветио се приватном бизнису који је развијао у РФ и САД. Јевлоев је био оштар критичар Зјазиковљеве власти, оснивач и власник веб сајта ingushetia.org / ингушетия.ру, који је важио за кључни опозициони медиј у Републици. Сајт је током 2007. године трпео хакерске нападе, потом је био блокиран од стране локалних провајдера, да би и формално био забрањен одлуком ингушког суда 2008. године, што је потом потврђено и одлуком федералних власти које су сајт уврстиле у Регистар екстремистичких материјала. Домен сајта је и формално укинут крајем септембра 2008. године, а уредници сајта је одобрен азил у Француској и она је убрзо напустила Ингушетију.
Само месец дана раније, последњег дана августа 2008. године, након слетања на аеродром у Назрању, у локалну болницу бива допремљено беживотно тело Јевлоева, са прострелном раном на глави. Јевлоев је у Назрањ из Москве тог дана допутовао истим авионом у ком је био и Зјазиков. Одмах по приступању аеродромској згради приведен је од стране локалне полиције како би био испитан за још једно кривично дело које му је стављено на терет – подметање експлозивне направе у кућу шефа администрације председника Ингушетије, али и насилних демонстрација које је организовао седам месеци раније. Околности његовог убиства и данас су тема која изазива опречне реакције. Службено саопштење МУП-а Ингушетије је указивало на смрт „несрећним случајем“.
Остави коментар