Ингушетија и Чеченија – осми део

Аутор: Предраг Рајић, политички аналитичар

Да би се положај Чеченије и Чечена као политичког фактора правилно спознао, неопходно је упознати се и са њима најближим народом, са којим нарочито у постсовјетско доба, Чечени имају веома колоритне, комплексне и често не сасвим блиске односе.

Реч је о Ингушима. Ингуши су севернокавкаски народ. Реч је о аутохтоној етничкој заједници, која вековима живи на простору данашње Републике Ингушетије и приградског рејона Северне Осетије.

Укупан број Ингуша износи око 700.000 од чега по сверуском попису из 2010. године њих око 385.000 живи у Републици Ингушетији.  Нешто мање од 30.000 Ингуша живи у Северној Осетији, док је ингушка дијаспора најбројнија у Турској, где живи више од 80.000 припадника ове етничке заједнице.

Ингуши су доминантно исламске-сунитске вероисповести, припадају вајнахској групи народа, коју поред њих чине још и Чечени и Бацбијци, малобројан народ са око 3000 припадника, који у највећем броју живе у Грузији. Бацбијци су једини народ из ове групације којим доминанира хришћанска – православна религија.

Ингушки језик је део кавкаске породице језика, група вајнахска. Сам термин вајнах потиче од ингушке сложенице вейнах која у преводу значи наши људи.

Ингуши су до Октобарске револуције користили арапско писмо, да би потом усвојили латиницу, која је 30-их година 20. века замењена ћирилицом, којом се и данас служе. Ингушетија се налази уклињена између Чеченије и Северне Осетије, док на југу излази и на државну границу Руске Федерације са Грузијом.

Територијом, Ингушетија је најмањи федерални субјект РФ са 3628 квадратних километара, не рачунајући градове од федералног значаја.

ЧЕЧЕНСКО-ИНГУШКИ ОДНОСИ СА ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА ТЕРИТОРИЈАЛНЕ СПОРОВЕ И ЊИХОВЕ ПОЛИТИЧКЕ ИМПЛИКАЦИЈЕ

Последњи квартал 2018. године Магас, главни град Републике Ингушетије (субјекта Руске Федерације), памтиће по високом нивоу тензија, сукобима који су преплавили централне улице и атмосфером која је одисала запаљивошћу до тачке усијања.

Лидери Републике Ингушетије Јунус-Бек Јевкуров и Чеченске Републике Рамзан Кадиров су 26. септембра 2018. године потписали Споразум о утврђивању ингушко-чеченске границе.  Овај акт је за циљ имао окончање спора који датира све време од како постоји Руска Федерација, односно од како се распао СССР. Непостојање споразума о демаркацији граничне линије и полагање права на исту територију од стране ова два субјекта РФ, континуирано је оптерећивало односе два севернокавкаска народа и представљало извор потенцијалних сукоба.

Јевкуров је споразум јавности у Магасу представио као храбар потез којим је стављена тачка на вишедеценијски сукоб ниског интензитета који је спречавао квалитетнију сарадњу и виши степен координације Ингуша и Чечена, унутар РФ.

Његови критичари, незадовољна друштвена, радикализована политичка опозиција, дочекали су овај поступак са неодобравањем уз оцену како је Јевкуров подлегао страху и притисцима из Грозног, плашећи се могуће одмазде чеченског лидера, док је мањи број политичких противника отишао тако далеко да је ингушког председника оптужио за издају и високу корупцију.

Питање утврђивања ингушко-чеченске границе је комплексно, али ништа мање комплексан није ни однос Јевкурова према овом проблему, као и његов каријерни и политички пут.

Јевкуров долази из многочлане сеоске породице из унутрашњости Ингушетије. Као млад се определио за војнички позив и окончао своју милитаристичку каријеру као генерал-мајор и херој Руске Федерације. Јевкуров је као тридесетшестогодишњи школовани официр, са дипломом Фрунзеове војне академије и вишегодишњи припадник руских ваздушно-десантних снага стигао на Балкан.

Прво је распоређен маја 1999. године у Угљевик (Република Српска, БиХ) одакле је оперативно у својству мајора ГРУ (Војне обавештајне службе) предводио специјалну операцију која је годинама у РФ означавана као војна тајна и чији детаљи ни данас нису потпуно расветљени. По окончању НАТО агресије на СР Југославију, 11. јуна 1999. године, специјална десантна јединица РФ упутила се из Угљевика ка Приштини, у циљу да заузме једини аеродром на Косову и Метохији – Слатину.

По сопственим изјавама, Јевкурову је овај задатак поверен током маја 1999. године, када је и распоређен у Републику Српску, у руски међународни миротворачки контигент. Ипак, обавијена велом тајне остаје наводна специјална операција 18 припадника руског ГРУ, који су се сходно незваничним тврдњама нашли на аеродрому Слатина предвођени Јевкуровим, још крајем маја 1999. године. Њихова улога је наводно била да служе као претходница руским десантним снагама које су овладале Слатином рано ујутру 12. јуна 1999. године, предухитривши британске снаге које су имале исти задатак.

Тих дана је створена више него запаљива атмосфера на аеродрому Слатина који су окруживале британске снаге, а на ком су се налазили руски војници. Ипак, након политичких преговора постигнут је споразум и остварена заједничка управа НАТО-а и снага РФ над Слатином у оквиру КФОР-а. Ова акција је омогућила даље распоређивање руских снага на Космету, који су почели да делују као део међународне мисије по резолуцији СБУН 12/44, али без сопственог сектора одговорности.

Под командом КФОР-а на Косову и Метохији су формирани сектори одговорности САД, Велике Британије, Немачке, Француске и Италије. Руска војска је одлуком политичког руководства напустила Космет 2002/03. године.

Јевкуров је такође учествовао и у посебној, специјалној операцији 2000. године током Другог чеченског рата, када је успео да са десантницима допре до заробљених руских војника и избави их директно се пробијајући кроз противничко окружење, лично учествујући у борбама и, иако и сам рањен, извлачећи тешко повређеног саборца.

Јевкуров је управо из ових разлога био идеално решење за Кремљ, када је о управљању Ингушетијом реч. Ингушетија је дуго била изложена преливању сецесионистичких тенденција из суседне Чеченије. Такође, у Ингушетији су како 90-их, тако и током прве деценије 21. века биле присутне и екстремистичке групе, које су шириле џихадистичка учења.

Након слома „Чеченске Републике Ичкеријеˮ (краткотрајне, самопроглашене државе која је егзистирала од 1991. до 2000. године), велики број сепаратистичких бораца је прешао управо на територију Ингушетије (и Дагестана), врбујући и локално становништво у циљу прикључивања „Конфедерацији кавкаских народаˮ Шамила Басајева и других лидера који нису искључивали националистички моменат из своје политике или „Кавкаском емиратуˮ Доку Умарова.

Ова два концепта су се разликовала превасходно по питању стављања кавкаских национализама у први план, што је био случај са идеологијом Конфедерације, док су присталице Емирата биле оријентисане ка креирању Исламске државе, којом би владало шеријатско право.

Не треба ипак сматрати како су присталице Конфедерације биле нужно секуларне. Напротив, по повлачењу руских снага из Чеченије и након погибије првог председника непризнате државе Џохара Дудајева, управо је шеријатски концепт однео превагу и међу националистима, иако је један број њих и даље гајио одређене тенденције ка виталном,   секуларистичком систему.

Занимљиво, након што је Доку Умаров као „председник ЧРИˮ одлучио да одустане од концепта независне Чеченије и прогласио себе Кавкаским емиром (а у емират укључио и територију Чеченске Републике) и настављао своју борбу терористичким методама и на темељу џихадистичке идеологије, био је лично проказан и одбачен као лидер од стране више чланова слабоутицајне „Владе у егзилу ЧРИˮ. Стога и не сме да чуди обимна делатност како федералних, тако и републичких снага безбедности на овом простору, у борби против незаконитих оружаних групација и терориста џихадистичке провенијенције.

Управо је лидер чеченских сепаратиста и декларисани терориста, бивши „председник Владе ЧРИˮ Шамил Басајев, погинуо у Ингушетији. Ингушетија фрустрирана поразом у краткотрајном сукобу са Осетинима 1992. године и са осећајем континуиране запостављености, уз болно искуство Стаљинове колективне, принудне депортације ингушког (и других народа, такође чеченског) у централну Азију, под изговором колаборације са нацистима, током немачке инвазије на СССР у Другом светском рату, била је тако погодно тло за стварање група које су се оружаним путем, па чак и тероризмом желеле изборити за ингушко издвајање из РФ и/или креирање државе устројене по шеријатским принципима у доминантно муслиманској Ингушетији.  Ипак, односи Ингуша са суседима су више него комплексни.

Док је однос са Осетинима оптерећен историјским наслеђем, ратом 1992. године, неповерењем, међусобним територијалним претензијама и континуираним сукобом ниског интезитета, са Чеченима се он кретао од изразитог савезништва, до сукобљавања. Током постојања ЧРИ, са територије Чеченије су протерани сви грађани руске националности, али су жртве терора такође неретко били и тамошњи Ингуши.

Националистички концепт, који је неретко попримао форму шовинизма, подразумевао је креирање етнички једнообразне територије, чему је био супротстављен исламистички, након радикализације џихадистички концепт, који је етничку припадност стављао у други план. Са друге стране, одлука руководства СССР-а након Стаљина да поништи одлуку о колективном преселењу, што је био еуфемизам за етничко чишћење, те да врати на историјску територију Чечене и Ингуше, отворила је могућност инволвирања Ингуша у руско/совјетско друштво. Инфраструктурна улагања која су уследила у тадашњу Чеченско-ингушку Републику, као и пријављивање сразмерно великог броја Ингуша у федералне оружане снаге и безбедносне структуре, створили су климу повољну за превагу лојалистичког модела.