Аутор: Предраг Рајић, геополитички аналитичар
Наречени кодекс више можемо посматрати као покушај сублимације правила по којима се Чечени управљају вековима и која су старија чак и од ислама, али су исламу прилагођена управо у оној мери у којој је и ислам прилагођен чеченској традицији. Тако, док су Чечени прихватили суфистичко учење које прописује изградњу унутрашње духовности сваког појединца, с циљем изградње личности и провођења живота у покорности и у љубави према Творцу, истовремено су одбацили суфистички аскетизам и окренули се хедонизму, радости живљења, уживању и у материјалним богатствима. Данас се ова симбиоза можда и најбоље осликава кроз службену политику Чеченске Републике, односно јавља се као њен темељ.
Култ мртвих је веома присутан и снажан у Чеченији. Обичај је да се ратници сахрањују на вишим брдима, са кулама покрај гробова које имају улогу симболизованог заштитника. Још један моменат је есенцијалан да би се разумели Чечени, па тако и њихов актуелни геополитички положај. Чеченско друштво је вековима, па тако и данас, изразито хијерархијско, вертикално устројено и клановско-племенски уређено.
Царска Русија готово да није ни покушала да ову ситуацију измени, већ се трудила да је искористи за своје потребе. Са друге стране, комунисти су покушавали прво агитацијом, потом комбинацијом присиле и политике бенефиције, да би напослетку Стаљин присилним пресељењем комплетног чеченског становништва у централну Азију додатно утврдио ову етничку групу на путу кетманизма, затворености и тихог, а касније и отвореног отпора централним властима.
Иако је Стаљинова политика према Чеченима редефинисана и укинута релативно брзо након његове смрти, чеченски отпор и оданост начелима сопствене традиције као и шеријатских законитости остала је непоколебљива на далеко вишем нивоу, него што је то случај и са једним другим етносом на Кавказу, а могуће је и у читавој Русији.
Основ чеченске заједнице чини теип односно клан. Клан чини више некхова (фамилија које се састоје од мањих породица). Теипи су увезани на крвној основи, оштро су хијерархијски уређени и почивају на моћи појединца – старешине. Данас је у Чеченији активно преко 100 теипова.
Више теипова чини тукхум. С обзиром на чињеницу да су и сами кланови бројни, али да су крвно повезани, те да се не могу сматрати племеном, тукхум морамо превести као племе, иако с обзиром на разноликост и бројност има све одлике савеза племена. Тренутно је у Чеченији активно 11 тукхума.
Племена међусобно покушавају да изгладе све сукобе, а уколико то није могуће, примењује се принцип крвне освете који је и данас у Чеченији веома присутан, а до ког долази у случајевима најтежих дела против живота људи (убиства, силовања, обешчашћивања и друго). Стога племена заједно чине народ, односно последњих деценија са развојем чеченске државности – нацију или кхам.
Међу Чеченима је готово по правилу на челу народа лидер најмоћнијег клана, унутар најбројнијег племена. Уколико то није случај, лидер мора исказати своју моћ насупрот бројнијим племенима и потом им одређеним уступцима обезбедити могућност прихватања његове власти, истовремено не нарушавајући етничко јединство, што је константан изазов у друштву строге племенске хијерархије, какво је чеченско.
Након масовних депортација у Стаљиновој ери, чеченски положај се поправио нарочито у време власти Хрушчова и Брежњева. Не само што им је допуштен повратак на севернокавкаску историјску територију из централне Азије где их је послао Јосиф Висарионович, него су били сведоци и одређеног обима инвестиција, стидљиво су им отварана врата дубље интеграције у совјетско друштво. Ипак, до пуне интеграције никада није дошло. Анализирајући чеченски положај с ове дистанце, тешко је не стећи утисак да је у Москви ипак постојао степен подозрења, те да се сверуски сентимент није кретао од зазора до противљења. Сами Чечени, иако вековима потврђени ратници, нису имали ону улогу коју су покушали да им доделе последњи руски цареви или актуелни лидери Кремља. Такође, појединци који су успели да изграде каријере у комунистичком режиму, било као политички лидери или као високорангирани официри, били су више плод појединачних феномена него структуралног, системског приступа. Уз то, Чечени су били континуирано незадовољни због чињенице да је регион богат енергентима који се експлоатишу, али средства не бивају у озбиљном проценту уложена у инфраструктуру, економски развој и подизање стандарда тадашње Чечено-Ингушетије. Стога не треба да чуди отворено незадовољство које је доминирало међу чеченским народним првацима када је процес распада СССР прешао тачку после које више није било повратка.
Слично као и у републикама које су биле субјекти СССР, Чечени су отишли корак даље и затражили креирање самосталне и независне државе, која би се издвојила и из Русије, не само Совјетског Савеза. Свакако, било је појединаца који су били релативно добро инкорпорирани у руско-совјетске структуре и који су се противили оваквом развоју ситуације, док је и део становништва био скептичан, плашећи се ширег оружаног сукоба и одмазде централних власти.
Овај страх је нарочито лако схватити уколико се присетимо крвавих слика из вишедеценијске кампање „пацификације Кавказа“ коју је спроводила руска империјална војска на овом простору, која је потрајала безмало пет деценија, однела небројене жртве, а поједине народе попут Карабулакија или Черкеза готово избрисала са севернокавкаског простора који су насељавали вековима као домицилно становништво, а друге – Чечене, Ингуше, Дагестанце, Балкаре, Кабардинце сурово десетковала.
Имајући баш ту ситуацију у виду, други севернокавкаски народи, попут Чеченима најсроднијих Ингуша, одабрали су пут избегавања конфликта. Но, ратничком народу оружани сукоб није последња него прва опција. И тај пут су одабрале и вође чеченских кланова 1991. године. У предвечерје распада СССР у Грозном је формиран сепаратистички покрет.
Чечени свој главни град зову Солж – Гхала, што би се могло превести као Сунженски град, град Сунже (по севернокавкаској реци Сунже/Сунжа, која протиче кроз Северну Осетију, Ингушетију и Чеченију, а коју Чечени називају још и Солжа).
Остави коментар